Књижевне новине
"жевног израза, јесте У т
роде њиховог
"АЛ Мзим МУ иди ПИ
АФОРИЗАМ ЗАНЕМАРЕНА ВРСТА КЊИЖЕВНОГ ИЗРАЗА
ПОХВАЛА МУДРОЈ РЕЧИ
МИСЛИ, рефлексије : ; ије, ап ције, сентенције, паше а ааа медита-
је, ге максиме се 55: све може да зове ова Врста Кра ких текстова заснована на запажању Рао
них појава у човеку и свету, спадај како, у најстарију и рај тајни сре књижевног и филозофског изражавања старију чак и од писане речи свом усменом облику ова врста а нове читавих цивилизација, и то оних МЗ којих и модерна цивилизација црпе 1“ дики део своје баштине. Без сажето иск заних рефлексија о животу и правила 6 томе како треба живети немогуће је КЕ пример, замислити индијску или хинек па и хеленску цивилизанију. Један од на! већих хеленских филозофа, Хераклит ко ји Је својом. ЗНАО винри и данас актуелан, писао је, по Херу ризмима. ! РИМИНИ еиает, М чира С друге стране, једну од највећих вред ности неких великих књижевности чине баш писци ове књижевне врсте. Сетимо се само француске књижевности, чији велики део славе чине тзв. моралисти: Монтењ, Паскал, Лабријер, Ларошфуко, Вовнаргт, Шанфор, Жубер. Нема ниједне историје Француске литературе која ве дику пажњу не посвећује овим писцима истичући њихову велику улогу у нацисналној писмености им духовности. За једног Вовнарга, који сигурно није ништа већи од нашег Божидара Кнежевића, ако није и мањи, Емил Анрио ће, на пример, у свом делу „Мајстори француске књи жевности“ рећи: „Вовнарг је један од најлепших и, најчистијих фигура наше књижевности". _ Код, нас би се, пак, готово на прсте једне руке могли набројати они који су посебну пажњу посветили записивању и објављивању својих „мисли“, а није ведики број ни оних из чијих би се дела
· могла извући бар једна мала књига реф-
она коју је Љубомир Петровић „извукао“ из дела Богдана Поповића. У таквој ситуацији, природно, за онога који жели лак успех и опште разумевање, није препоручљиво инсистирати на нечему што још није ухватило корена у средини У којој се још увек много више цитирају народне пословице него мудре изреке појединих писаца (изузимајући, можда, Његоша). Па ипак, не треба. ли, баш зато, стварати традицију У том погледуг Један
лексија, као што је
аланак, наравно, не али бар може скренути пажњу на ову врсту казивања. Има, наравно, извесних „слабости _које ова врста изражавања садржи. Неке од њих, уосталом, нису само њена каракње или више“ дели Гесвака врста књи оме што није Ниједна књига друте врсте
универзална. 5 ј самих мисли, а, 6 АРУ није сачињена ОА Ра аи
стране, мож које ће васи нађете ниједну да запамтите и, дици, употребите или арочито видно | ! и У прози, изузимају НЕ било ј штош | зофску прозу. и речено је из друтих раамедно Ја се утврдило И 3 Х Ма У препоручило одређено понаша. ње у животу. Артур Шопенхаџер је У јим рефлексијама под насловом » џ запазио да „Ум
у и стилу“ добро млоја које, саме по себи и усамљене, не
би било вредно записати, али које су потребне ради везе; из таквог цем
5 готово сваке књисастоји се бар Половиба везиво" у књита-
ТО » те", Неким људима ша ма не смета, али, С друте стране. Н
и воде само оно што чини супетини а а кад је реч 9 књижевности о мо позитиван биланс пре свега упачунае Му идеје што су их сазнали од пис
прочитали. због при-
Има, дакле или не свиђа. Они који СУ мисле и
теристика. Прва њена слабост, коју ма-
очарати а мисао коју бисте # понекад, У ПОГОАНОЈ припримените; ово је песмама, али
духа, Ба овакав начин изражавања.
склони да 0 животу_ пре свега закључују, И т
! иродне наклое судова, имају пр пидарних СУој врсти изражавања. ти се много више пр
наравно, одела је Пака. о ења Бела неки људи имају много, мало ма стварању и коришћењу, ОН фине рефаске му својих БИН еље за од насловом »
• Е п · сија објављених „Моја врста духа није
кво је“ записао: ; а на други, - ног крај А
да учи књиге с једе мо клице које, ћу
»
ла већ да у њима на вази“. неговати у себи, У затворене као што Валер 5 чну црту свога, а а него м Матер рефлексија и ми њиховим врло зна
а КОЈ ба неопходно Ма БИАУ свесни да У при:
начин изражавања 06 роди њиховог духа „5“ ховној склоности ности према оваквој “ак, 1 и ралу. захваљујући, "јован Скерлић за ову врсту изражавање сетно изузетну је бола него ико други осе · Божидара
з уп „лирике :2 историју Кнеевина и уврстио га у своју презенту. новаје књижевности, тде
је читав РОА морао НА то како у.овом Али, ако указује
5 дима, то ке међу Фу , тог остоје разли мо и Пон: не и да желимо да укаже
шљења о пи“ елности МИ на релативност вр колико треба да
сању ре лексија. метка рамо. и се. а Пре м ар пе дамо онима који ЧИ га уш
НРИЖЕВНЕНОВИНЕ 1
НЗ] са
акво ке
би+
трају средством уздизања и образовања, над онима који у томе виде само једну врсту разбибриге.
Могло би се помислити да одељене мисли у односу на књижевно дело у које су мисли функционално употребљене под сећају на мање или више уређен грађевински материјал у односу на готову грађевину. Ово поређење се, међутим, никако не може одржати, не само стога што је мали број грађевина које су ремек-дела, већ и стога што мисли нису једина грађа из које су књижевна дела састављена. Поред тога, оно није добро и стога што се у „мислима" обично скрива не само један план него чак и једна остварена мисаона зграда, а понекад и готово читава једна филозофија, било да су, као код Божидара Кнежевића, накнад но настале из ње, било да је, као код Паскала или Шанфора, тек требало да је створе. Пажљив читалац наћи ће у њима готово увек бар основе једног погледа на свет, и то чак са извесном предношћу
(у, -АНЕНГЕЛАЈА. » ЖИРОСМАНИ/ = ЕСТЕТИЗАМ
71 Јтског' ФИЛМА) -7 2
у односу на филозофске системе: без схема у које треба да уђу и којима треба
да се потчине да би имала системску строгост. Паскал је у својим „Мислима" написао: „Записиваћу овде своје мисли
без реда и можда не у ненамерној збрци: то је прави ред, који ће увек баш нерсдом обележавати мој смер". Тај „неред“ је, % ствари, природни ред мишљења о изабраном предмету, који никакав накнад ни ред не може заменити а да не изгледа тражен, глумљен, вештачки.
“ том новом реду, међутим, мисли" губе не само тиме што се „лепе" помоћу „Лепка" који није исте природе као оне, већ и због тога што губе непосредност коју су имале, температуру и осећајност личног доживљаја и везаност за живот и ситуације које нам он свакодневно нуди, Настале у непосредном додиру са животом, оне се могу лако и применити у животу. Животност, осећајност и непосредност јесу, дакле, њихове велике врлине, које се губе апстрактним филозофским синтезама једног Хегела или, још више, Хајдегера. Због тога је чини се, имао права Жан Ростан, који је, наслеђујући најбо.. ље француске класичне моралисте, У својим „Мислима једног биолога" _ рекао:
„Чим су мисли сређене, чини се да су мање искрене". Моралисти су "вероватно 5 и
кан много више "истине о животу ОД лозофа, јер су му увек остали ближи и вернији и о њему говорили с више осетљивости и доживљености.
Једна од слабости „мисли“ је, међутим, баш та њихова тесна повезаност са живоРа без оне апстрактности која је резуд тат њихове даље у свиђају или не, свиђају према томе да | ли се ваше искуство поклапа с "њима или | не поклапа. У“ њима нема места за доказ ни поступак и навођење) примера, већ је све препуштено непосредном „схватању 'и прихватању „или неприхватању. Ако У њима не нађемо оно што нам се чини познатим, сматрамо да нису тачне, 8 ако | нађемо, може нам изгледати да су банал- | не, јер износе оно што је отштепознато. | Оне. се, дакле, | крећу | између нета- | чности _и _ баналности као. између | своје. Сциле. И _Харибде. Прихвата-. ње или неприхватање једне мисли, дакле, често говори речитије о нашем каракте- | ру и искуству него о њеној властитој | вредности. Није случајно што је' Волтер, који. се дивио Ларошфукоу и Вовнарту, побијао Паскала, и то више говори о раз о ЛИЦИ мисаоних типова којима су они припадали него о томе да су Ларошфуко и Вовнарг дубљи мислиоци ол Паскала. Сре. Бан је онај писан „који 'има тако само. критичног · читаоца да његове „мисли | превасходно не дели на "добре им Лоте него у онима,које му се не свићају вили своју сопствену неспособност да их ре зуме, читаоца као што је била госпођа ле Севиње, која је за „Рефлексије или сентенџије и мопалне максиме" арошфу | коа говорила: „Има“ их' божанствених. И. | ма их, на моју срамоту, које не разумем .
Будући. да умногоме зависе ОА наттег | карактера и искуства, понекад је могуђе ·
да, према постојећим „мислима", поставимо не само другачије него чак и супротне „мисли“, које ће нам, можда, више одговарати а неће бити ни нетачне, Живот је тако дубок и разнолик да ниједна „мисао“ не може стићи до његовог дна ни обухватити све његове ликове, Лотреамон је у „Поезијама" _обрнуо смисао многим „мислима“ Паскала и Вовнарга и (о чуда!) његове „мисли“ изгледају исто тако тачне као и њихове, Јер зашто би човек био само трска која мисли — ка. ко је тврдио Паскал — а не и храст, и
зашто би велике мисли долазиле само из
срца — како је писао Вовнарг — а нем из разума2 За једно или друго одлучујемо се према свом карактеру и искуству и спремни смо да инсистирамо само на једном, али се у животу обе варијамте, иако су супротне, измирују без великих тешкоћа.
Рећи ћете, можда, да је слабост „мисли" што се, у крајњој инстанцији, толико заснивају на личности њиховог писца. Али зар није исти случај и са свим друтим врстама књижевности, па чак и филозофије, која је само добро прерушена у објективност, за којом, уосталом, и нису тежили сви филозофи (сетимо се само Ничеај2 Зато се, пак, с друге стране, лична непосредност за којом се толико тежи у свим областима, налази У „мислима“. чак и више него у другим областима, јер у њима нас управо очарава то што смо „очекивали да ћемо наићи на писца, а налазимо човека" (Паскал). У
НАИВНОР СЛИКАРСТВА НЕДЕЉА. новог“ сов-
· позвани
њима се, дакле, човек налази у двостру: кој жижи: човек који их пише им, још више, човек који се у њима огледа, и по томе су „мисли“ сличне делима добрих портретиста, у којима се, поред тачно при казаног лика једне индивидуе, ВИДИ и много од лика људског бића.
Због своје двоструке усмерености пре ма човеку, „мисли" су изразито класична (и класичарска) књижевна врста. Није нимало _ саучајно што су у француској књижевности пветале збирке рефлексија у ХУП и ХУШ веку, односно пре нето што су у романтизму преовладали лирска. очараност природом и наглашавање субјективног виђења света необично осетљиве личности: Ренеа, Дон Жуана или Мој-
РЕФЛЕКСИЈЕ
МА КОЛИКО један људски индивидуум био настројен. за безнаве, он ипак поста је оптимист у оним трепуцима кад наједном осети у себи интензивну и несаломљиву тежњу да и он домаши животне раскликТада насилно потискује у страну
таности. свој природни став и почиње да се нада · добром. У
ства о свету,
Ништа тако отровно не замара и тако злоћудно не исцрпљује као грозничава ужурбаност и безумно напрезање да се
· поправе и подигну неповратно изгубљене
џи коначно упропашћене ствари.
Сведени смо, заиста, на бедне границе свог задовољавања незнатним. Зато осећамо Жао свој кукавни успех кад о некој личној катастрофи успемо да произ-
"ведемо опсену што је улепшава, спасава-
тући на тај начин бар спољну страну јед-
не дубоко пропале ствари.
Права. олакшица наступа, 3 губи за нас сву стравичну моћ. Истина те да су позитивности У емпиријском свету растурене само у једва уочљивим мрвицама, — али шта онда2 Нисмо ми, ваљда, да све своје снаље без остатка отрошимо тумачећи. и правдајући р0г0батности људског живљења, или непрекидно очајавајући што тако много горких састојака има у њему. Ваља чврсто веџ0вати да се неизбежности морају храбро подносити, али, истовремено, треба неуморно изналазити начин на који можемо приспети у неко тихо скровиште. А најмудрије ћемо поступати, ако последња "окупација потисне све друге у нама.
Коначно смо се приближили спасењу ако је, поред свег наглег поразног пскусу стању да нас' задиви један пољски ивет, или каква поносна птима. или нека мирисом натопљена. ваздушна
струја.
кад. бол из- -'
сија. И -данас приврженост овој књижев- .
ној врсти, у ствари, значи извесну приврженост класичном идеалу књижевног изражавања, мада постоји и њена модерна, иронична верзија, коју, на пример, заступају Станислав Јержи Дец и Габријел ћаџб и која, на инверзан начин, исто та» ко представља афирмацију класичног илеала. Ову варијанту казивања „мисли“ следи, с великим успехом, низ наших писаца и мада привидно слична, она не припада моралистичкој него сатиричкој књижевности. Разлика између ове две варијанте је, међутим, много више у средствима него у циљевима.
Значај ове врсте књижевности је врло велики; она је, штавише, једна од најутицајнијих. На усменим „мислима", пословицама, изрекама и крилатипама за нивају се — неопходно је да поновимо не само књижевности него чак и цивилизације великих народа. Многи писци „мисли" су у својим народима не само формирали укус и склоности него и са: му историју. Није ли Волтер с правом рекао да су максиме Ларошфукоа јелно од дела која су највише допринела формирању укуса француског народа и дала му дух тачности и препизности, и није ли Шанфор учинио за Француску ревоаупију више него многи револупионари стварајући „крилатицу _ „Рат дворовима! Мир кровињарама!" им лајући оспоглу илеју Сисјесу о трећем сталежу, а Мирабоу теме за многе његове говоре; А на темељима класичне моралистичке литератубе формирали су се многи писпи 04 великог угледа и утипаја на молерну_мисао, Није ли Ренан пажљиво читао Паскала и нису ли Стенлал и Шопенхауер парафразмтрала Шанфора2
Најзал, већина моралиста су били и остали учитељи стила. Они су више него други писпи практично доказивали ла стил није ништа друго него — како !г Ттопенхауер писао „сенка мисли". „Мисли" су изворне више него било која књижевна врста и природно је што су они који износе сасвим лична запажања и искуства, не понављајући оно што су негде прочитали или чули, и добпи стилисти. Без препиозности, развучености м непотребних _ детаља, њихови текстови су, по правилу, пример доброг писања није онда чудно што се то увек истиче приликом анализе њихових дела.
Једна од специфичности „мисли" је и несразмера између њихове екстензивиости и интензивности. Та несразмера 227 гл
нарочито поступање с њима. Јелан го писац има обичај да на књигама срама есеја исписује речи једног франпуског писца да их треба читати као ромоч, с једног до другог краја. Књига „мис ли" се, сигурно, не може читати ни на исти на чин ни истим темпом као роман. Док романе можете готово прелетети, књиту мисли треба читати онако како шетају пасионирани а беспослени шетачи: са 3: стајкивањима, загледањем, враћањима. То је, наравно, добро осетио Анри де Монтер лан, који је и сам писац рефлексија, те је у својим „Бележницама" „написао;
„Треба имати специјалан начин за чита.
ње максима; једна страна на дан, можла". У његовом ставу има, наравио и претеривања, али и доста истине, јер готово У свакој доброј медитапији налази се заметак. једног већег написа: Филозофског есеја, моралне студије или психолошке а. нализе и, пошто је писац није развио, то треба да учини читалац, а за то му, наравно, треба доста времена. Карел Чапек је тврдио да је дошло време ромапа јер он допушта пепажљивост у читању коју нам _ намеће брзина животног темпа у наше доба. Такву непажљивост „мисли“ не допуштају и стога добри читаопм романа, по правилу, нису и добру читлопи „мисли".
Драгав М Јеремић
Некад природа _ изгледа _ неправична што прелива светлошћу и сунцем и оне беднике који из густе помрчине својих плеснивих просторија мржње и зависти никако не умеју да изађу у разведрену атмосферу хуманости и симпатије.
Бескрајно је жалосно што човек своја искуства не плаћа само, оштећењима душе и организма, него и својим временом, и што су, према томе, непоколебљива становишта и неколебљива животна мудрост достижни тек у старости.
Сва делатна снага неких људи налази се у њиховом товорном апарату. Зато, уместо да раде, они неуморно просипију штуре и узалудне речи. И што су ти људи својом природом фаталније везани за пасивност, тим њихов _ језик хитрије функционише.
Иако је ос“ "ојава као таква трагикомична, она је 7ак, најбољи аспект и за саме те људе п за њихову околипу. Јер, шта би тек било, кад би они са речи прешли на дело, и кад би све изговорене инепције, неботупавности п ништавности покушали да остваре!
Једно зло изазива непрегледни лапац других зала; зато ниједан опаки преду-= мишљај није тако тежак као што су његове последице.
Леност не кочи само привоћђење у дело корисних и позитивних намера; она, са истим успехом, паралише и извршење штетних и злонамерних хтења. Тако би многи завидљивци дејствовали као бич божји да, срећом, њихова леност није поставила непремостиви понор између онаких покрета њихове душе и спровођења тих покрета у акцију.
Поступити по импулсу, значи, У већини случајева, без свести о злу што сами се-
Наставак на 12. страни
Ксенија Атанасијевић
–>