Књижевне новине
ти пао ват тииитињав ава пениса
Милан Милишић па | КАД БИХ МОГАО ДА ЗАТВОРИМ ПРОЗОР ___-
Кад бих мотао да затворим прозор
Ваше тијело од којег се диже глас.
И врт мисли ваше отворене
Ганули би ме зрелошћу, засигурно
И сјери тонови ваше хаљине, у наборима Чинили би се тесном, једином. бојом; пејзажом Чији је тен преостао; сјајни. опал!
Када бих могао да затворим прозор
Чуо бих можда нешто са клазира
На којем се фино може.свираги по ликовима : нота
И учествовао бих, вјерујем, здушно
У духовитом и одмјереном разговору
Окружен вашим бројним ·љубазним званицаме
Када бих могао да зитворим пролор
Слушао бих ваше ријечи, које су умне
И ваше разложне примједбг бих,. вјероватно, : прихватио
Након кратког двоумљења
И сам им налазећи споре разлоге
Када бих могао да затворим прозор Чуо бих, можда, м тиктакање сата Његово диктаторско хвалисање
Или плашљиво зигзагање око минута Које се ротг према камину
Када бих могао да затворим прозор
Када бих могао да престанем да гледам
И када бих могао да престанем. да слушам Можда бих могао престати да мислим
И иочети да мислим како ви мислите
Да ја мислим .
Али, ја не мислим тако:
Све што рекох, случајно сам рекао Јер боље није могло да се искаже
Јер, преко ваших очију, гледао сам
Усредсрећен на-друго, и непажљив И иза ваших леђа слушао сам.
Са оба уха
Оставићу вас као ухода
Који прикупља обавјештења за невидивог господара
И без плате
Кад изиђем — оставите на зиду прозор
Да виси као рам мог погледа. |
(ЧОВЈЕК БЕЗ КОРЈЕЊА)
Човјек без корјења Ишао Обраћаћћ се звијездама.
„У дбму објешеног "Први разговор поведох О конопцу
Звтероловац: очекнух
Нигоје убоге звијери! . Само дерна гостионица свијетли: у машти Мпесец у другој хемисфери И
(ВРАВАЈУЋИ НОЖ У КОРИЦЕ)
Враћајући нож у корице Огазрех се: Можда је Крв
Пала»
Али само ме-.тустиња Колебљиво гледала Сухим устима Угашеним очима
Ни отреботине не потражих . На кожи '
Тит андјех усјек каков
У дубу . ;
Пита ме се тиче шта је било; Међу ножнине слатке ; Сједа сјечиво
(МИСАО НЕДОМИШЉЕНА)
Мисао недомишљена = како мами
У мрак капиле одиисринуте
У ходник, уз степениште, пред нека врата... И, можда, на висок... балкон!
Мисао што тек зачела се
"Млада жена коза знах је дала Суздпжан. И скривен. ИМ надасве Ретасан
Колико неправедно већа од потстицаја, Језа те обузимала!
ЗАДАТ ЈЕ...
Задат је перивој, неодређен сат, лахор
Што за капијом се са стварношћу стана.
п привидна тишипа; попут застартевања мапа Лијено, крећу се сјенке грана у води
И задана је депресија у ваздуху; задах вењо Растуклина у бору, сјеверна сттана зграде; Са мирнот димњака и балустраде
Руне се рјешења...
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
Грасовиц
ХЕДА БЛАГОЈЕ Козаченко целог је живота Базао по свету, гражећи блага закопана. ј
БАБА
Једном, успава се он на повисоком сену у некој про. доли, испод брда као брада, где је и дрвеће у бестраг за. гледано било. Елем, у цик зоре, негде око петих певаца, угледа он бабу белокосу, поврх свега још и бркату, како У Рулу, испод ораха, сипа дукате. Разрогачи леда очи, имале да поблесави од изненађења, у глави му зука, крк. њава нека. Из главе му искоче његове киселице рутаве и занграше коло. У конопљи, нешто даље, ветар-сребрни свирач, у гисте свирале свира, на багрему девет сврака, У жбуње дрењине и чмањка, види он, заплетена вуница, разноразна. :
Обрадова се деда Благоје, схнати у трену крај свих лутања својих, вратиће се кући богат, пошто ископа бабино благо, купиће воденицу и свет ће та волети, све ће џркавати од зависти,
А она бркача сипала злато, цели дан Сунца у јаму зачепрљавала, у сутон последњи лонац истресе, утабана
мести и бусенима прекрије, зевну и рече;
„Кслико на мојој глави длака, толико времена да се не открије благо моје!"
Онда зави змију у косу и оде.
Деда сиђе са сена и копао је, јадан, сву ноћ је копао, али ништа није откопао, јер баба је била косата, толико косата да се косом опасивала трипут и још је косе оста_ јало и вукло се за њом, га су миши и жабе и комарии пападаћи, наивне веверице и лакоми хрчци, па су ројеви гувдеља и још којечега, петшачили за њом, играјући се,
МЕДВЕД.
Приказао се преподобном деда Благоју медвед.
Чује он, ноћу нешто 1иљапка по реци, крешти и као ланпима звекеће. Оллети тамо, на дрвљаник, кад медвед, прн, страшан, висок као ноћ, чегле леђа уз једну шљиву. ЈМапе му као трпеза велике, плете од врба медвеђе венце.
ИЛУСТРАЦИЈА ЕМИРА ДАРАТУЉА
Одједном, звизну нешто и медвед се претвори у нокте велике, све по лески гребе и лаје на месец.
Дела Благоје извади из џепа огледалце и стаде месец у њега хватати, алч се медвед претвори у огромног смука ни зашишта.
Скочи деда Благоје са дрвљаника и нагна у бег, али се смук претвори у јарца и само што га не стиже, да се деда није спретно сакрио иза једног брадатог пања. Јарац тумара око њега, али не види га, јер и не може да га види — штити га пањ.
Само што лакну души деда Благојевој, кад из потока свирка гајле, иде свадба, вичу: :
„Оооооооо деда Благоје, 7 сро се хватај!"
Он узима шишу да испије здравицу:_
„Нека Бот да здравље и срећу младенцима!"
Кал, у руци му коњска главурина. Нечастивог нигде.
Мелвел се претворио у раскршће. Види деда Благоје: стоји на срел раскршћа, нигде никог, глуво је доба, ни иутоказа, ни зпанца. Спебивао се неко време, вртео се у круг, и гле, кило новчића — на путу, замало да у њих угази Опа! Потрпа он паре у гуњче, кад настаде галама невиђена: устреме се на њега разнаразне приказе а предводи их онај медвед. Зажли деда низ пут, не окреће се, али зато пљупка преко левог рамена и, како који пут иљуцне, једно чудо пропадне. Најзад, пред саме певце, падне дела ол умора, а медвед му на уво шапне:
„да си знао да ме за уши повучеш, ја бих се у ћуп злата претворио.“ 2 '
И нестаде га.
|
ЖАБА
Усни дела Благоје велику ватру. И каже му се:
„Ту има злата, ту има злата!" 2,
Деда одмах пробули доктора КЛинцина, сеоског матикуса, тто је поред њега У кокотињцу спавао, каже м све и зајелно се упуте у ту дубраву да копају.
Сву ноћ копали они у стапом бунару, али само што напипају и веома се зачуле, ТО. потоне, те они. наставе даље, све дубље и дубље. Нису смели да погледају навише, толико су далеко прокопали, пису смели јер морска наттоња. тмина. најежене косе, тикогуће сребрним ноћним зубима. на њих. У неко доба нагазе на црвену жабу и: она им
рече:
Истине ми, избавити из рупе" Е АВИ : Мвилевттт с ким имају посла и да се на други начин
неће живи извући, они обећају. Жаба се"насметја и рече: за „Ти матори. стави ме у нелпа 'и да писте писнулт! Дела м доктор Клинцин, зажмуре -н>чучну а
ће однекола гласом: = ~ па, „ПШовени свирач, првена му кола, црвене му краве,
кравама телал првена. повене птуме, повена ловета., повени |
љули! Фусекотпе ттвена ловета. олсекотте,евиђача, пасточи се ноћ у подне, још ветра, још ветра, још ветра...
сиви прљиа арниње а
„Обећајте да ћете' ме понети са собом,“ па Ћу. ВИС,
чкаба- 5 7 5
а :
И дуку на деду и доктора им они се обреше на"оњишту, у близини механе. Жаба искочи у балегу и у олај час састави се у девојку, пребајну, какву ни деца ни људи
још не видеше. Једино је уместо руху имала крила од златног перја и глас јој беше горак; Рече: . „Е 4 " „Чуј ме деда, врати се кући, посеј кукуруз, када | никне видећеш какво ће се чудо догодити." ј И одлете бајна златокрила, нису могли да виде у ком.
но јер им неко заплете у косе по црно пиле.
еда Благоје и сеоски магикус Клинцин озбиљно схватише њене речи и упутише се дединој кући. После три недеље када полоше у огњиште директно из оџака, брже-бо- | ље ле године посејаше кукуруз. И, гразуме се, кукуруу је растао, а људи се пролазили и чудили се, товођаху::
| „Ух, оволики кукуруз Још нисмо видели!"
А кукуруз је растао, као највише тополе изџикљао, Клинцин је постао чувар поља а деда Благоје се хвалио:
„То ти је онај сан и злато. У сну каже: копај и ја сам копао а кукуруз је растао...!
· Радовао се деда Благоје, радовала се његова баба Симка, радовао се магикус Клинцин и страшила у“ пољу против врана, раловаше се добра лица искежених камнла. и шумска бића недовоштених, шебојем украшених глава, радоваше се краве и бикови у јесен, на повратку са паше, радоваше се лрвени петлови на оџацима, радоваше се у травнатој Сахари вучје главе' на зштаповима, радоваше се Људи са главама маскираним, у зиму се раловитг коледари ...
КОКОШКА _
По: брду Јејевац дете јејине, као болештине, као попрвице, Деда Благоје скочи са сламарице и загледа се у свог помоћника Гаврила. Он тешко дише, зуби му закрвавили као џелатов меч, о шиљак на пећи, зенице обесио, Одједном, из уста му искочи кокош Пилка, па на врата. Деда Благоје пође за њом, јер се досетио да ће га она до бавга
одвести. _
Светлуца брдо Јејевац, светлост се са њега у танким тракама одмотава према „Долини, измилело ноћно невиаљиво човечанство, женскадија са крестама као у певма и мушкарци са роштчићима извирују.
— О Пилка, о Пилка, — рече деда — да оћу на ћупове спећне нагазвти! —
И само што замакоше за дрвљаник, кад пред њихова врата допаднуше неки створови, предводи их Бук, који трипут ћукну. |
„Овде о глави раде" — помисли деда.
Док они толог Гаврила изведоше, белог, каменог, све му жилице црвене по телу кривулају, поглед му страшан, излокан. зуби израсли дугачки и по земљи рију.
Један брашњави му даде ћупину да из ње пије. Огреја призор хладна, гломазна планета Јејеваи, Гаврило л0че, мљацка и риче; . |
= Вино си вруће брате! Горке си крви, мој брате! —
. М.тресну карлицу која се разби у парампарчад, из ње. се нечије очи откотрљаше у празилук.
— ћук, ћук, ћук! — |
— У јагоде! — крикну Гаврило, рекло би се смекзпан и весело друштво зажди у гору.
. Узјаха деда Благоје Пилку и крену они према Јејевцу, према МАЧКОВОЈ ГЛАВИЦИ. Кокотка се разобадала и скакуће са камена на камен, деда је обухватио око врата и не попушта. Осврну се Пилка а деди мува улети у стомак. Он прогута првену вуницу да упеца муву „која „светли, превари се мува, деда је извуче м на трн натакне да му осветљава успут.
Ошину Пилку, она потрча, кад нешто трипут звизву повише њих. То вештице јашу на људским ушима! Цвет грашков за уши заденуле а пред њима мешина цветна поцупкује. У њој се дечја срца на Јејевац возе, на весеље ведико и одавно: припремано, на вештичију тодишњу гозбу. - Ноћас или никад — мрмљао је деда Блатоје == ве. черас ће чувари злата и.змије;шесторепе камење са усахаих извора да спале, ноћас ће бљеснути земља од дивног чуда, ноћас ћу признати, ако затреба, оним маторима, да сам њихов, да сам им душу продао, јест, прилика је каква се ретко коме може указати. — .
И замаче дела на Пилки у ОМАРЕ травнате, 7 иврчаву земљу цврчака н скакавапа разних, поклопила их трава оштра као мачеви, сева, звиждм, а деда маказама просеца пут и тако стигну на Јејевац, на Мачкову Главицу.
Ту ветрови разни дувају, вештице играју у пени, у првеној прелепој пени од крви исисаних невеста, на коло. пљаним стабљикама суше се изнад бездана нетакнути људи... На сред ледине, из земље се показало силно, незамисливо благо, на њему седи бели Гаврило и нешто 32поведа. |
Дрече грамофони, жене са крестом и рогати мушљ карци припијени реже и сисају се, многе крекетуше лапарају испреплетане унакрст, слушају га жуте Аџче које се преливају, слушају га неки у нешто завијени што се по земљи вуку као за косе зграбљени, слушају та помрле удовице коњских грива и трбух један по страни се прси.
У тај час Пилки дође потреба да снесе јаје, она од среће закокодака, часнике чудне поплаши, растури се братија, претвори се у жбуње, чмањке, у цветове жуте, у гун. деље,- у птице обичане.и томе, Гаврило постаде камено зубало које шкљоца, благо потону уз звуке далеког јагњећег бубња, све утече свану, побелеше брда, рујан се протеглн дан, деда Благоје. угледа у трању маленог омлитавелог Гаврила, оллакавелот, како у свиралу свира. Снужди се деда Благоје, виде како из Пилкиног јајета џикља. кокош, нараста све-већа и већа, за час дрвеће надвиси, па и Јејевац, расла је брзо, несхватљиво брзо, кокошка ~удождерка... ;
ЈАЛОВИЦЕ
Пукло подне поврх клисуре, нешто се љуља у арији. као црн орах у девет сати по ноћи.
На глави има чомргаве рогове и уста широка као Ћирова пећина, Олебљало руњаво тело неколико шута се бечи жустрим очима — многобројним.
То се у тај час приказало, ПОДНЕ РОГАТО у бан-
“знни напуштене цркве, усред гробља, испод БОЉА, у селу
“. камење надгробно клопара, _ дијана. па се стрмоглави у вир.
"7 "ХМ цркви. блеје овце,
ГРАБОВИЦИ. Показало се у густаку отптре, праве траве п ништа“ не говорећи олскакутало у ТЛУВАЋКИ ВИР, по_бегло, "нестало га одакле је и дошло,
" А-на дну вира седи деда Благоје Козаченко, кантаром мери 'каменице — отежале душе, док му бела коса тече...
_ Из воде промаља свој мршави врат, сеоски змај Зајо и ду-
„тачким језиком Шаруљу Петкову сише,
На сопственом гробу, Ласица Јанко држи себи товор, из сена искочи удовица Ми.
Сукње јој се црне надуше као клобук, жао трик
| локвањ. Изнад дедине главе врти се жабљи цвет.
„Ни Милијане, ни злата" — помисли деда.
унаоколо уместо траве расте
"бело руно; по небу лете козе — зелембаћи, коловрат ГЛУ-
· ВАЋКИ умутиле у црвен сир. Деда Благоје узјаха Мили.
јану па са плавог ваздуха кајмак стаде купити и трпати та у мешину. | ____У.теби се бајна ГРАБОВИЦЕ, народ ваздан Оне. – Игра коло на. Ј ГЛАВИЦИ, пева Радивоје са ОМАНИЦА. ' (
| Е
|
|