Књижевне новине

ап авиаелиа~

—

ПОРТРЕТ | ши он

Календоскоп оеде, порока и патње

О књижевном стваралаштву Видосава Стевановића

СА СВОЈЕ ТРИ досад објављене књиге, од којих су две прозне, Видосав Стевановић је већ сасвим формиран писац. Ако до некле изузмемо његову прву књигу, збирку песама „Трубље“ (1967), може се рећи да је у томе успео без почетничких мука, колебања и несигурности, У овој збирци, која је прошла готово без одјека, налазе се песме врло различите по теми, форми и дужини и мелодији стиха. Дијапазон стихова објављених у њој иде од очигледних сличности с лириком Момчила Настасијевића у циклусу „Сеоба лика“ до широко разуђене нарације у циклусу „Свечаности“. Али већ у овом последњем откривамо и неке касније теме Стевановића као прозног писца и, још више, његов карактеристичан реторски стил: У

»..Град у болести! Трад у свечаности! Онда се отворише врата и капије, запалаиаше жућкасти језици бакљи. На ветру игра свечаног пламена, рудокопских црно“ кожаца, домородаца ноћи!

Каменград у ком обесне руке играју пред славолуцима фонтана, златне кошни“ це катедрала, хералдички напор тврђава, баштенске постеље невести, вододелнице сукоба. Густо уље кише, акорди! Предграћђа страха, црвено море из ког устају дављеници, опкољени хоровима, пе» вачким дружинама морских чашки, узвијориле заставе дрхтавице, трубни синкоп. (немира. Блистава. шибљика гтромобрана, антена. зукве!

Хировита линија сна, угљенасто разила“

жење, црвени фењер еротике који тиња У.

трбуху садрене девојке, егзотични плодови инспирације, бакрено дно луке растанка и пљусак сламнатог цвећа!'

Вилински мостови примирја на ртовима, процесија сломљених чешљева у растуреној коси нереда, млеч материнства. Онда. изветреше екстазе, зацаклише се изрибани рубови пољубаца, зањихане вреже загрљаја. Вид запаљен и горак као устајало пиће!...

А у збирци приповедака „Рефуз мртвак“, објављеној две године касније, Стевановић је писац који већ има свој свет, свој језик и стил и свој јасно изражен профил. Снагом израза, разноликом структуром својих приповедака, богатим и кићеним товором и изванредно уверљивом атмосфером, он је одмах показао изненађујућу зрелост и сигурност. Не би се могло рећи да је у томе имао непосредних узора, али нема сумње да он припада оној породици наших прозаиста у коју спадају, од старијих, Борисав Станковић (особито из Божјих људи") и Момчило – Настасијевић, а: од новијих Миодраг Булатовић (по-

себно у збирци. „Баволи долазе“) м, из, , претходне тенерације; Бранимир Шћепаног. овић и Мирко Ковач, којима је (вероватно ' | "тве' саочајно) и посветиодве. своје: припог“

ветке. И код њега се, као код његових „рођака“, може запазити тенденција. да се, пре свега, приказују људи с „дна“ живота, који су тучени најтежим. ударцима суд бине и немоћни да се од њих ефикасно бране и одбране, и, уз то, да се приказују на непосредан, неуздржан, помало, распојасан начин, богатим и разноврсним језихом и језгровитим стилом пуним животних сокова и боја. | | Трећом својом књигом, романом „Нишчи“ (1971), Стевановић ступа у домен трећег књижевног рода, али, углавном, оста» је веран свом раније већ омеђеном· свету и већ одређеном стилу, с релативно-малим Аопунама и изменама и, што је неопходно кад је реч о роману, са строжим струк-

турирањем него што је био случај с ње

товим. приповеткама. Чак је и Константин 'Торча, чијом руком Стевановић пише овај свој роман-хронику, већ одраније познат — упознали смо та у приповеци „Џометине“, тле је тај „живописац мука“ из „Нишчих“ сасвим јасно указивао на. основне смернице свог отвореног и тамног казивања. о људима и животу: „Шта ми остаје него да гледам наказе2 Нисам ја то изми-

слио, сву ту којештарију“. С таквим изје- _

вама свога „писца“, Стевановић је довео у заблуду многе критичаре и читаоце, који су поверовали да он не чини ништа друго него слика „подземље“ свог града Крагујевца. и људе који у њему реално егзистирају. Заблуде такве врсте, уосталом, нису ретке:: много пута, и у наше време и код нас, људи су у појединим делима и код појединих писаца налазили „пресликане“ своје ликове и своје нарави. Али, као што је већ одавно запажено, прави стваралац никада не подражава, па ни Стевановић не „слика“ нешто што је видео и доживео, него даје једну визију света, у којој прави Крагујевац има исто толико сличности с његовим колико прави Оран с Камијевим градом истога имена или коЛико Фокнеров Џеферсон с његовом има'"тинарном Јокнапатофом. Да у Стевановићевом књижевном ства__рању, у основи, није реч о сликању једне одређене средине, може се лако закључити чим се увиди колико све његове личпости, физички или духовно обогаљене и вођене ниским „страстима и подлим намерама, као и сви њихови недостојни односи и све неџгодне ситуације. у које долазе, произлазе из његовог погледа на свет пли се бар. хармонично уклапају у њега. Мако је тај поглед на свет, у-основи, манихејски, јер почива на уверењу да светом · влада двојство бога и ђавола, светлости и „мрака, милосрђа и суровости, у њему преовлађује уверење да је-пол који чине Баво, тама и суровост много јачи од другог пола. Зверско је јаче у човеку од људског као и ђаволско од божанског, у друштву су јачи зли Од добрих, а у свету зло и понижење јачи су од добра и среће. Стога ћопави Ланда у приповеци „Птице земаљ· „Кад би: живот био добар бог би по земљи ишао, куће градио, зем-

2 пе" кгоке:

# (У

ШД

љу орао, жене гађао и пушку пртио!", а старчић Лука назива свет „тавним вилајетом". У природи. је ствари да људи трпе велика искушења и да су изложени великим патњама, јер је свет који настањујемо, како каже Стевановићев „књигочија" Горча, „само један васељенски отпадак", на коме се људи гложе, мрцваре и убијају, тако да, по мишљењу Менке из приповетке „Тутумиш", „није нам потребан никакав Страшни Суд јер довољни смо себи као проклетство" м, најзад, нико ни самоме себи није пријатељ и добротвор него, по речима Владимира Јечменице у приповеци „Златни гвозд“, „свако је сам себи најцрњи пакао". Зи ;

Из тако схваћеног · света или заједно с њим поникао је и Стевановићев- „свет" бедних, прокажених, несрећних, порочних људи. У његовој прози дефилују сви могући типови „нишчих": махнити, осакаће-

ни, _ физички _ деформисани, _ сулуди, дебилни, _аморални, незајажљиви, несувисли, необуздани... Сви се они

батргају у намери да се ослободе својих недаћа и мука, али сви то чине безуспешно, све више упадајући у зло и беду и све више клонећи се коначном паду и смрти. У Стевановићевој прози је мноштво личности. и све су оне мање или више прецизно насликане или бар скициране у својим физичким и душевним карактеристикама, али се упркос томе, ч "ли да се њихов творац не идентификује с њима, већ их посматра и описује са заинтересованошћу сличном оној коју један ентомолог показује према инсектима које проучава.

Сем у малом броју приповедака, посебно у „Плоду чрева твојего", Стевановић готово никада не спушта своју психолошку сонду дубоко у душу једног човека, потпуно саосећајући и с њеним најмањим трептајем, већ објективно приказује множину, масу, поворку људи која се тетура, судара м падајући напредује у коначан крах — смрт. Иза сваке његове личпости открива се, у позадини, томила као нека врста „надличности", јер, како се каже у „Нишчима", „једно лице јесте и хиљаду лица ако приђемо ближе извору". Отуда у свакој Стевановићевој личности, кад је боље загледамо, видимо многе истоветне црте осећања, схватања и понашања. Стевановић се много више бави оним што је опште међу људима него оним што је код њих појединачно; његове“ личности, ма колико свака за себе била из-

разита и питорескна, у целини његовог де- ·

ла, туби своју персоналност и утапа се у множину ликова који имају мање или ви-

зе исте особине и исту судбину. Има код.

њега много портрета датих врло јасним и одсечним потезима,:али се они, насликани на јединственој мрачној позад Е коли живота, „стапај) „поједине целииз којих их је тешко и Ђусобно разликовати. ; ;

Круг живљења сваког човека је, по Стевановићу, до те мере исти да је међу људима врло тешко открити битне разлике. Људи једне средине толико користе један исти систем живљења, толико понављају остваривање истих планова за живот и толико испуњавају исте циклусе рађања, растења, парења, старења и умирања, да су се, најзад, до те мере поистоветили „да. је немогуће — како каже Горча говорећи о Крагујевцу — разликовати јединку Од јединке, мужјака од женке, зликовца Од праведника, невинога од кривца, прљавота од светога, вредног од безвредног, обичног од изузетног, живог од мртвог, давно рођеног од онога који ће се родити тек кроз стотину пустих година, или никада". Истоветност Стевановићевих личности, како У физичком тако и у духовном и моралном погледу, дакле, није нехотични резултат његове неспособности да ствара карактере, већ природни исход његовог уверења у истоветност основних, суштинских, најважнијих људских особина и тежњи. Сви елементи којима се класична књижевност служила и служи приликом портретисања личности присутни су и у Стевановићевој прози, алм резултат је различит зато што су његове личности, У ствари, само феномени или „модуси" једне исте људске „супстанције", која се посматра на једном много више тенералном него појединачном плану. У приповеци „Лешинари" Стевановић је, можда више него-у ма којој. другој при-

војити и ме

МА

ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЋ

чи, дао један групни портрет, у којем сваки од учесника у тражењу пролазних наложница: близанци Каланци, Мурат, Џавле, Пујко и Муља, имају врло различите физичке и више нагонске него духовне карактеристике, али, У крајњој инстанцији, сви они представљају само различите видове једног истог необузданог и незасићеног полног нагопа који их поистовећује готово до изједначења.

Из Стевановићевог погледа на свет произлази и карактеристична атмосфера њетове прозе: излокане улице, убоге кафане, смрадне пијаце, рушевне чатрље, сиротињске собе или, другим речима, прљавштина, беда, блато, трулеж, распадање. Оно што се обично сматра натуралистичким у његовој прози, у ствари, произлази из визуре којом Стевановић посматра људе и живот. Атмосфера и личности чине ус“ клађено јединство. Међутим, помоћу тамних тонова, којима се Стевановић готово искључиво служи, немогућно је постићи ону разноврсност која се постиже ако се

употреби много више боја. Па ипак, док.

се Стевановићев текст чита, разноврсност

' његових портрета и амбијената се чини

много већа, и она то стварно и јесте, од разноврсности која се запажа кад се удаљимо од текста. Поглед издалека спаја и оно што је, кад гледамо изблиза, прилично удаљено и стога његова проза, кад се удаљимо од ње, изгледа прилично једно-

„лична, и чак утолико једноличнија укоди-

жо' се више удаљавамо од ње. ђ

»"На уобичајено тамном и мање/или визе једноличном фону Стевановићеве прозе због тога се, пре свега, истичу. текстови у којима су коришћени м светлији тоновии упућивани продорнији погледи у појединачну људску душу. Отуда се више памти од многих описа несрећних бракова љубав коју старији водник Мијат Трифуновић у приповеци „Жута грозница"

осећа према. својој жени Загрп упркос то- ,

ме што га је варала, затворивши се у свој стан после њене смрти и чекајући је ту да би се једном заувек с њом објаснио или борба милосрђа и страха у души Војана Кукувије у приповеци „Плод чрева твојего" док се колеба да ли да пусти или Да не пусти под свој кров несрећне намернике, мужа и жену која управо треба да се породи, што ту приповетку чини антологијском и једном од најбољих проза написаних за последњих четврт века у српској књижевности.

_ Гледани у „генералној" перспективи, појединци су природно, пре свега, обузети основним инстинктима, који готово једино и воде велику већину људи кроз живот. Желимо ли да истакнемо високу дДУухонност, велику интелигенцију или непоколебЉиву часност, морамо узети у обзир само поједине узорне људе, а кад настојимо да укажемо на оно што је присутно и код најнижег и најбезначајнијег човека, нема сумње, морамо обратити пажњу на оно што је присутно у свим или готово свим Људима, а то су нагони, ниски интереси, бескрупулозна тежња за задовољењем основних животних потреба. Ако је писац, уз то, склон да у људима, пре свега, види оно што је у дну њихове егзистенције и руконоди се при том и својим сопственим торким животним искуством (као што можемо да видимо по његовој „исповести“ у одговору на једну недавну анкету часописа „Савременик"“), онда је сувишно постављање питања о оправданости Стевановићевог мрачног и прилично једностраног гледања на свет. Имагинарни свет писца се не оправдава стварношћу у којој живи нето његовим талентом, односно способ-

"ношћу да свету који слика да уверљивост

и на тај начин га учини уметнички реалним. Има код Стевановића исувише кљакавих и малоумних људи, и исувише обузетих само жељом за пићем и парењем, и исувише блата, порока и патње, али се то, бар већим својим делом, „искупљује" његовим талентом, који је, као и талент једног Фокнера или, ако останемо у националним релацијама, једног Станковића или једног Булатовића, талент тамног сјаја. Док неки писци настоје да указују на

светле хоризонте и горње регионе ћудске |

душе (а таквих је, мора се признати, маАло у модерној књижевности), писци ове врсте више воле да се у њиховим делима осећају крв, зној и сузе људи и њихове мане, патње и понижења. Први, чини се, више приказују оно за чим сви жудимо,

„други су, пак, ближи реалности.

_„Реалност" Стевановићеве прозе више је резултат извесних метафизичких него

друштвених претпоставки и уверења. Дру“

штвене невоље: беда, неједнакост, нетрпе“ љивост, мржња и репресија природни су продужетак надмоћности принципа таме, зла и немилосрдности из света који љу“ де окружује. У таквој констелацији, већи на људи, поучена сопственим горким жи

вотним искуством, не верује да се у љу~ · ском друштву могу остварити потпуна јел“ накост, слобода и братство. У Стеванови-.

ћевој прози нема ставова отворене друпе твене критике, али је она присутна у по нашању и речима многих његових јунака. Њихов одговор на готово све тешкоће на. које наилазе у друштву обично се сво-

ди на уверење да на зло треба одтоварати

злом исте врсте. „Варај и пусти друге да. варају" мисли Румена Трпковић у приповеци „Тутумиш", а један Шиптар у истој причи то исто схватање изражава само нешто друкчијим речима: „Други гуле моју кожу па што не бих ја вашу". Али, наравно, има и изузетака. Владимир Јечменица у приповеци „Велики гвозд“, уместо садашњег Крагујевца, који се, као ћелије рака, развија нагло и несразмерно, у будућности види град који назива „Општа Слободанка", а на крају „Нишчих", у поглављу које представља закључак и рекапитулацију овог романа-хроонике не само о пропадању једне породице, већ и о људској декаденцији уопште, Горча, кроз кога говори сам Стевановић, каже: „Реч о пропадању Градова и Народа, смутна и ружна, не мора бити последња, и после ње може пасти реч о Обнови". Стевановић није нихилиста, већ писац који својим проницљивим и неумољивим погледом У тамне дубине људског бића какво је оно сада, жели да нас подсети на потребу да учинимо напор да се извучемо из прљавпттине, беде, порока и међусобног понижавања и'вређања да бисмо дошли до једног сасвим друкчијег светаодоногкоји је одавно започео да егзистира и још није престао да постоји.

Стевановићева проза је, у суштини, једна врста „унанимистичке" прозе, јединствене код нас, јер се у њој готово непрекидно сретамо с групама, које осећају, мисле и понашају се као јединствене целине. Отуда се код њега толико фиксира оно што је карактеристично за групе људи (или предмета) и набрајање онога што им је заједничко. Наравно, његов „унаннимизам" није резултат никаквог теоријског ни практичног угледања на књижевно стваралаштво Жила Ромена, творца „Једнодушног живота" и „Људи добре воље", Један, не нарочито биран, одељак из „Ниичих" показаће то, чини се, сасвим јасно:

„С вечери су често, док су их мајке крештавим гласовима дозивале с кућних пра“ гова, као несложно јато буљина, док се из товановачкот или мечковачког поља чуло дозивање чобана, клепет меденица, шкрипа кола и последња отегнута песма копа ча, одлазили на шљунковити насип поред пруге за Лапово, да одатле, шћућурени један поред другота, као пилићи, ћутећи, разрогачених очију, са скорелим слинцима. испод носева; дрхтурећи на вечерњој свеожини, која је струјала из јелама и боровима обрасле Илине Воде, краљевског ловишта, гледају мрачне, споре, бректаве, штропотаве теретњаке, који су, као црне металне гусенице, вијугали шинама, натоварени угљем, ољуштеним деблима из. Гледићких планина, | узмукалом | стоком из Груже и Левча, оружјем и муницијом из Ппротехнике и складишта у Медни, оловом из Трепче са Косова, мирним и. угојеним војничким коњима, и нешто брже и мање путничке возове. са масивним вратима са стране, иза читих су се осветљених и полаосветљених прозора мотли упазити Шиптари у кечићима. заспали на. дрвеним клупама, дебели људи са ланцима. преко позамашних трбуха у сјајним вазон-ресто“ ранима, набијени кофери на полицама за. пртљаг, униформисани кондуктери запеклих очију, и непојамно лепе жене са високим фризурама, белим рукама, што су шишсљале из црних рукава, као обли млазеви пречисте воде, у широким шешири ма, што је све, уз шкрипу и штропот устремљенота гвожђа, под беличастим облоцима паре као под вампирским чаршавима, сејући за собом запаљене искре, немилосрдно пролазило поред њих, у једном а у другом правцу, остављајући их увек. на. истом месту, на штуром шљунковитом насипу, као на уклетом брдашцу, жураве, полазгладне, изложене ноћи шумадијској, с горким укусом у устима и гарежом на укоченим стармалим лицима". ;

И та чињеница такође доводи до привидне једноличности, коју неки критичари замерају Стевановићевој прози, не схватајући да је то њена специфичност, која је природна и (макар и несвесно) методична последица спровођења једне визије живота. Да, међутим, није реч о стваралачкој немоћи, може посвадочити, бар посредно, и велика разноликост у структурирању како његових приповедака тако и романа „Нишчи"“. Јединствен Стевансвићев свет прелама се у његовој имагинацији у много разних видова и у готово свакој својој прози он је готово сасвим различит, било да приказује један драматичан догађај („Плод чрева твојего", „Јеремијина смрт"), слика поједине карактере („Псетождер", „Жута грозница", „Тутумиш", „Птице земаљске"), даје групни портрет (,„Лешимари", „Пометине", „Рефуз мртвак"), исписује писама („Тутумиш"). или у облику низа монолога с једном увек различитом основмном емотивном или етичком нотом (,„СтуБаје"), и било да то чини у трећем или пр. вом лицу, описом или унутрашњим монологом, натуралистичким детаљем или митским увеличањем, Полифоничност Стевановићеве прозе једна је од његових суштинских одлика. Далеко од сваког маниризма у уобличавању грађе, он сваку приМЕ обликује на други и друкчији на-

ан. ) 3

Његова способност да на посебан начин структурира своје приповедање највише, међутим, долази до изражаја у „Нишчи-

Наставак на 10. страни

Драган М. Јеремић |

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

животопис у облику.

ср рт ли рани Ринчр н

пара палила инат Нана АД