Књижевне новине

ове

КРИТИКА КРИТИКЕ

| О једној „критици“ "Ајела Владана Деснице

У СПЛИТСКИМ „Могућпостима“ (број 3, 1971) објављен је прилог Николе Дисопре „Нацрт за књижевни портрет Владана Деснице", Пошто је Дисопра ту покушао да разбије досадашње представе о Десници, а није успио да створи основу за нове, реалније и одрживије, немам других намјера до да говорим о тим, по мени, меуспјећлим и у суштини јаловим покуша» јима, - У

Прво, он види како коров критике надраста Десничино. стваралаштво и себи даје изглед спасиоца и ослободиоца тих дјела у којима не налази готово никакве вриједности или су оне врло проблематичне. Друго, он најављену тему није обрадио чак ни „нацртно", већ је умјесто о Десници говорио више о његовим критичарима, умјесто судова о оном што је Десница написао, чега се дотицао само дјеломично и нејасно, он је расправљао о оном што Аесница није написао, а што је по њему (Дисопри) свакако требало да напи+ ше, Дакле, он се није потрудио да опјењује оно што Десничино дјело чини књижевно и умјетнички вриједним, а знао је

да писца оптужи за бијег од стварности:

и наводно игнорисање НОБ-е, што је за оне који су Десницу познавали -- доказ ДАисоприне лажне критичарске објек-

тивности и непознавања предмета о коме.

товори,

Треће, он жели да систематски износи своја запажања и судове, а сваки час се залијеће у неспретне компарације које не може до краја развити; тим прекида нит излагања и чини та збрканим, несигурним и недомишљеним,

Владан Десница појавио се у књижевности онда кад су јој освјежења и новице били итекако потребни, Својим „Зимским љетовањем"“ 1950, год, у времену кад је требало да се писци одупру соц-реалистичком приказивању стварности и НОБ-е, Аесница је показао снагу, одлучност им зрелост да о људима и животу проговори ва свој. начин, Затим је са приличним захашњењем дошла збирка приповиједака „Олупине. на сунцу“, Те двије књиге постале су мета неких критичара који се нису слагали са интерпретацијом времена и ликова у „Зимском љетовању"“ пи ни су му могли опростити што је први свој роман објавио у четрдесет петој години, а приповијетке које је требало да изда пред други свјетски рат, објелоданио тек 1952, године, Дисопра такођер понавља замјерке о „закашњењу" ВВ. Деснице У хрватској литератури и то сматра необичпо важним, Но, о закашњењу се ради само код „Олупина на сунцу", а све друго односи се. на то што се ДА

као књижевник тек у својим зрелим то-.

динама,

„Уз „Олупине на сунцу" Деснипа напомиње:; „Може се, дакле, поставити питање о умјесности да се објављује овако задоцњела књига, Аутор се тјеши тим, да књига којој задоцњење од десет пли петнаест година одузима, сваку – вриЈедност, праве вриједности заиста никад није ни имала“, Даље. није ли бесмислено одређивати кад неки писап, мора да се појави у књижевности То није ни услов ни мјерило, Али, ако то неко У случају Деснице чини, не би требало да „заобиђе чињеницу да је тај писац својевремено дао свој значајан допринос новим токовима хрватске и српске књижевности и „Зимским љетовањем" и „Прољећима. Мвана Галеба" и већим дијелом послије рата написаних · приповиједака, Зато. је више нето банална Дисоприна тврања да због њеног закашњења литературу Влада на Деснице „примамо са становитом хладноћом, с одређеном уморношћу, чак понекад с неком дозом стрпљивоста и сузАржаношћу; ето, ту је, поред нас, не можемо је одбити, ипак је наша, донекле чаша, а ми ионако немамо много, морамо сачувати и оно што нам се пружа, Узмимо је, узимамо је!" Чему та милост, то понижавајуће сажаљење2 То је само подметнута измишљотина, нешто што, колико ја знам о томе, никад није упућено на Десничину адресу, нешто што, успркос неслатањима са Десницом која јавности и нису још сасвим позната, већина хрватских књижевника и књижевних критичара, вјерујем, не би рекла за дјела овог писца,

Замјерајући прози хрватских писаца лалматинског круга статичност појава и лица и одсуство позитивних јунака, Дисопра је пожурио да промашаје те прилично велике групе писаца уопште на Десниџи, Овакве компарације п уопштавања у тој грађи могле би да се прихвате кад би Аесница био _ типичан представник тог круга, и то у негативном смислу, или у оквиру студије која би обухватала све те писце. Осим тога, Десница није само реРпонални писац, ад то Дисопра не уочава ин пе прихвата, : |

Питање књижевног континуитета, у одпосу па старије писце Дисопра је такођер протумачио ма необичан начин, Не знам да Ап Дисопра сматра п Дубравка Јелчића једним од оних који су о Десници писали из „нелитерарних" и „дубиозних" разХота, но надам се да ми неће замјерити што ћу без коментара цитирати његове и Јелчићеве ставове о истом питању,

Н, Дисопра: „Рећи — чини се да је то прави израз —. да се митература Владана

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 8

есница појавио“

а тела ап след

ет прати свила део

о птица. са. вашим

_ Деснице од

појаве „Зимског љетовања" до па љећа вана Галеба" — нашла процијепу, истинито је из два разлога,

Та се литература не наставља на Осињачино огњиште, нити јој је упориште међу Бипиковим пауцима, нити је у неком дубљем сродству, у интимнијем односу са Шимуновићевим алкарима, али се

тно — свакако у смислу квалитете — не удаљује од њих, чак их у неком смислу деградира, значи корак натраг, Ни у „Олупинама на сунцу“ ни у „Зимском љетовању" Десница није видео, а и није могао видјети све што је видео Симо Матавуљ, рецимо, и у оним готово до данас ненадмашивим текстовима из малограђанског свијета далматинског градића (Шибеника), и на најбољим страницама из „Бакоње фра-Брне", Држимо да није пожељ. но правити успоредбе између текстова Симе Матавуља и Владана Деснице, Владана Деснице и Ива ћипика или Динка Шимуновића, Није ријеч ни о успоредбама. ни,о паралелама, ни о каквој конфронтаџији снага, ;

Ријеч је о нечему другоме.

Ријеч је, прије свега о томе да омо с пуним правом очекивали и у „Зимском љетовању“ и у „Олупинама на сунцу" нове сусрете, нова виђења с новим људима из истог или углавном истог краја, али у новим животним увјетима, _ приликама, околностима, односима, Догодило се супротно, очито контрадикторно, што нас

„увјерава у то да Десница није ишао даље

од својих — макар и формалних — претходника, догодило се оно што учвршћује увјерење да су прозе Владана Деснице дошле с очитим закашњењем, у

Надали смо се да ће се метода Владана Деснице разликовати од оне из прозних текстова његових претходника, да ће његово познавање прилика, људи, догађаја, односа бити темељитије, јер је сигурно и његова наобразба у односу на њетове претходнике била и јест већа, Умјесто тога: пузање површином,"

А. Јелчић: „Он (Аесница) свјесно из. дјегава сваку експресионистичку стилску црту, враћајући приповиједање — рекао бих — његову прапочетку, Па ипак његова проза не само што није анахронизам, не само што није архаична, музејска вриједност, него је напротив нзванредно жива умјетничка _ вреднота, блиска Ауху и укусу модерног читаоца, Док је међу посланмјератним нашим приповједачима било им таквих који су, тежећи модерности под сваку пијену, прибјегавали чак и радикалном кидању с традицијом, не увиђајући у“први час Аа'јето најлакши начин: који: води најпролазнијем, најкраткотрајнијем резултату,' Десница је, досљедан себи, ну томе ишао најтежим путом изграђујући свој књижевни израз у пуној модерности управо на бази наше богате приповједачке традиције, У његовој прози нема ничега што би било атрактивно па први поглед; ни у темама, ни у стилу, ни у композицији, Потичући из краја који је већ традиционално завичај многих понајбоЉих наших приповједача, Десница је — као и већина његових претходника = остао везан уз теме п људе тога краја, њихову психологију и амбијенте у којима су се кретали, И другим елементима свога књи= жевног дјела Десница подсјећа на добру реалистичку прозу, која је у њему, досегЛа своју можда завршну фазу, своју пуну зрелост, Композиција његових приповиједака, више-мање иста или врло слична У већини њих, нимало оригинална а понекад и осјетно лабава (приповијест „Око"), заснива се.увијек на.обиљу ретроспекција којима се, у даној ситуацији, попуњује наша предоџба о људима што се тренутно налазе у објективу пишчеве камере; а ни стил Десничин, његова увијек „конкретна“ реченица која се готово никад не одваја од предмета, на први поглед не доноси ништа што не бисмо нашли и у писаца из претходних раздобља, Па ипак, мама се само причиња, а и то једино при

СМЕНА СА ИЗВОЂЕЊА „РЕВИЗОРА" У БЕОГРАДСКОМ

али таи ли

сасвим површном читању, да је Десничино приповиједање дословно традиционално Б ствари, Десница је у своју прозу дискретно унио низ нових, специфичних својих особина, којима ју је сасвим приближио духу нашега рационалног времена, Као писац који је уистину једна умјет-

ничка самосвојност, непоновљена и непо-

новљива персоналност, Десница је у старим темама открио нове нијансе, у старом поступку пронашао и искористио нове могућности“ (Дубравко Јелчић: „Приступ. приповједачкој умјетности Владана Деснице").

Дисопра осуђује критичаре који су о Десници писали и негативно и позитивно, Међутим, Док о онима који су о Десничиним дјелима писали похвално и афирмативно говори готово са огорченошћу, оне друге који су га приказивали негативно — не именује и о њиховим становиш-

тима не расправља, На тај их начин узи-.

ма у заштиту, Од њих је преузео углавном

све негативне оцјене Десничиног дјела, а

"пошто их је у почетку одлучно осудио,

осудио је и своје ставове о Десници,. Тако се сам Аисквалификовао и показао да је његова тобожња дјело лажна, Он је, даље, покушао да полемише са ставовима Велибора Глигорића, Драгана М. Јеремића, Тоде Чолака и Павла Зорића. Мако налазим да су њихови текстови о Десници писаним са озбиљношћу, знањем и критичарском зрелошћу што је у Аисоприном тексту изостало, не желим да о тој тобожњој полемици говови текстови о Десници писани са озбиљно схватили, могу сами да одговоре на Дисоприпу крилику. Чини ми се само да је Дисопра навео мали број имена; ваљаАо се, наиме, наљутити и на многе Аруте им српске и хрватске критичаре и писце који су афирмативно писали о Десници, на пример и на Јуру Каштелана који је о Десничином стваралаштву говорио као о „поезији прозе", -

По свему се чини да. „скромне критичарске могућности" Н, Дисопре нису дорасле дјелу Владана Деснице, Не вјерујем да је својим прилогом успио да учини нешто на штету или у корист тог дјела, чему се вјероватно надао полазећи од 3а6луде да Десница у хрватској књижевности (друге није спомињао) своје мјесто Аугује књижевној критици, а не. стварној књижевној и умјетничкој вриједности својих остварења, У овом случају он је и саму функцију књижевне критике схватио погрешно,

У ствари, можда би Дисопра био више рекао зашпо сматра да су неки критичари „очите пишчеве промашаје претвараАи из ових или оних, често нелитерарних, покаткад врло дубиозних разлога, у врдине" и који су то разлози, Можда би се тако ослободио „баласта властите симпатије и антипатије" према дјелу В, Деснице и говорио о ономе што га је стварно подстакло да са тако мало разумијевања, познавања ствари и критичности измишља како Десница. „није хтио да чује" револуцију, како нема идеја,како је искривљавао слику односа село-град и како у „Прољећима Ивана Галеба" има само неколико добрих страница, „можда понеко

поглавље, или само уломци“, а у „Зимском.

Љежовању" и;некимприповијеткама још ма»; 2 „изванредних фрагмената', Што је Николу Дисопра инспирисало

ње, "тј, има само

да овако говори, то само он зна, а ја о томе не желим да нагађам, Но, без темељне анализе (књижевне ин књижевноповијесне) свих елемената Десничиног дјела и његове биографије, критичар коме је стало до истине и озбиљности не би покушавао да своје хипотезе протура као непобитне доказе, 1

О Владану Десници није у нашој критици речено све што треба рећи, Нема никаквих разлога да писање о њему сматрамо незгодном, незахвалном или забрањеном темом, Може да се говори о мјесту које он заузима у хрватској књижевности, у српској и југословенским књижевностима уопште, А осим тога, остаје још увијек | довољно – мјеста да се говори о оном што је најбитније: о књижевној и умјетничкој вриједности дјела која је он написао, Та дјела не треба бранити зко она чемају вриједности које могу да им обезбиједе олговарајуће мјесто у књижевно+ сти, Треба само да се залажемо да интерпретације тих дјела буду достојне имена књижевне критике и на оној висини коју она заслужују: отворене, аргументиране, недвосмислене и истински критичке,

Миле Басара

„брига" за Десничино“

ми

РОЂЕНДАНСКА

Горко пролеће под грлом. Уз реч златна маховине, Е и лист на врху '' југ далек што осећа. |

Љубав је моја давнина, | моја будућа несрећа. |

Пас кота видите

мртви белег носи, суву кост иза куће у дубоку ноћ бана. |

И ти ме можеш опсовати!

Више немам тајни, више немам кошуља у које могу празничан ући.

Горко пролеће под грлом, над широким прагом тробојни се глас клати.

| Змија скотурана на трпези прозуклп ијед бљује.

У проваљеној колевци плачем.

Нико не чује, нико ми сузу не расеца. ||

По пустој њиви ничије семе: 2 (ес ј 4 17 иу Јетра»

Птице преварене слећу.

На крову пуда деца тророг димњак облећу. Видим: за све још није време.

Склопим руке испред чела и у плави маслачак дувам.

Под грлом горко пролеће. Урокљиве му очи чувам.

Отворен на зиду да»,

У глави му оштро жласје ко отровна крв што шуми.

И ти ме дотичеш мајчина руко узалудна.

БАЛАДА

Опет сам на улазу у овај град.

Умачем глас у дунаво, у мастиљаву тшшину изнад зидина.

Стражари већ ме знају и пси заспали на сунцу.

АДворкиње отварају беле одаје п тешким ме вином служе,

Из подрума досеже дах ствари. заточених као моје срце.

Трпеза у предворју

ко последње пролгће лепа. Авоттани доносе јелене, сребрне кашике и ножеве, Хлеб разломљен на четворо.

Кроз прозор улази глас старих гајдаша и добошара.

Дан се полако купи око највећег дрвета.

Руке своте гледам са кришком сете мећу иостима.

Ручак никако да почне, Чека се редник, полазник нехи.

Пристижу пчелари са саћем. . , које морамо искаплити. 4

Ја благо зуђим у лине дворкиње што преда ме срнећу плепку стави.

' ' | И нешто ми тихо рече | 08 чета, ево. ослепех, : од чега у луду пређу падох, |

Опет сам на улазу у овт град, "0 слатка рано међу ранама.