Књижевне новине

Дане Зајц а Е Убпијачи змија

Ако. непријатеља сусретнеш.. твоја змија ће га ујести, Али то чине само онђи

који су нарцисоидна

и' веома самоуверени.

Они који се не воле одлазе у самоћу да тамо сретну своју змију.

Да се с њом суоче,

Да издрже њен поглед.

Затим их убрзо нађу мртве

с незнатном раном као цвет ивањски на модрим уснама.

Мало знамо о тајанственој снази змијских

Г . очију,

јер убија само у самоћи,

а путник је чешће замени зраком росе на зеленом листу.

Крикне ли неко у шуми, мислимо да. је крагуј убио птицу.

Није злочин ако неког убијемо својом : | змијом, није ако хоћемо да се сретнемо с њом. Обоје је само мука са самим собом. Горе је кад неком убијемо његову змију: тај ће се завући у прву густу сенку и навечер ће га посркати задњи остатањ сунца.

Не знамо шта се догоди са убицама змија. Сигурно нису кажњавани и не трпе. Из светова су које не можемо упознати. Не знамо јесу ли то они који одлазе : ударцем тренутка који је прошао. Не знамо јесу ли то они који нам наређују иза ноктију наших прстију п« не ако су они који долазе из тамног, зида будућности.

Никада не знамо који убица змија

нас лови по каменоломима света.

Иако никада не знамо где су наше змије,

увек ће доћи на наш позив и обавити наш посао.

Свако има своју змију м своју звезду. А звезде само понекад невидљивим зраком прободу лист у густини наших тренутака.

СТРАНАЦ

Давно си отишао од нас Странче,

Дуго си остао у каменом урезнућу,

тих као заборављена статуа,

а с вечери је израстало црно цвеће са твог белог чела.

Кад те пауци упредоше у прашњаве .

| _ мреже

једне вечери си изашао из самоће.

Чупао си црно цвеће са свог чела ·

и тихо га полагао у њено наручје.

ћутао си. Био си пијан од цвећа.

Цвећа које су разумели бели кипови

са мрачних путева твојих мисли. ' Затим си се загледао у њено лице.

Дуго, дуго си гледао у њега.

Шта си гледао у том тренутку, Странчег Јеси ли чуо шта је говорило твоје ивеће које је лежало у прашиниг па

Давно си отишао од нас Странче. Дуго си бежао по уским друмовима, и. затим смо свих вечери гледали твоју > џ тамну сенку, која је у пољу грејала хладну ватру.

Плави гласови кукавица који умиру У ' тешком буковику. Вече које му цури дуг млаз црвене зоре ; из уста. Ноћ која долази са лицем тајанствених

с другог краја света. ; Ноћ. која бежи поред тебе с белим ногама

. ; „самоће. Часови који ломе. црним рукама жаруљке А звезда на небу. Ти си месечина на мом узглављу,

· записао си црвеном ватром на лице ноћи.

Једне вечери си запалио своју, сенку. Чело. Руке. Ноге. |

Своје груди.

Беше ли ти топло, Странче»

Огреја ли се хладна душа

на ватри из твог тела

Давно си отишао од нас, Странче.

Луго је од кад те на земљи ни у једном ј пољу нема.

Изгорео си у пољу.

Угасили су се тамни цветови на челу.

Ветар је расуо хладноћу твоје ватре..

И кад те свануо сив дан из источне пећине,

мали смо ба каша пада у дупљу двог чела.

Са словеначког превео Љубиша БИДИЋ

КЕЛИ Ено 7

„буду читали,

животиња.

ПОРТРЕТ

РАДОЗНАЛЦИ ИЗ БУДУЋНОСТИ, жељни да упознају наш стил и'начин и жавота, менталитет и карактер, . обичаје, формације и деформације, вероватно. ће остати разочарана; књиге које с ретким изузецима, мало шта ће им рећи о нама, онаквим какви смо данас и какви се сами вадимо у огледалу. Сва учена размишљања, филозофски интонирана проза, солилоквији, антажовање посредством историјских сижеа и дезангажовање путем разлагања и микроскописања стварности, све је то само једна танушна могућност да се наслуте ди мензије нашег времена. Оно суштинско, битно, изостаје, измиче заз руку. Радозналцима из будућих деценија могла би можда помоћи само једна наукоричена књига, по аистовама и часописима расути чланци, фељтони, козерије и репортаже Моме Жапора, јединственог забављача, добронзамерног и рекло би се увек расположеног критичара, али истовремено критачки на стројеног и на свој начин пакосног хро-

ничара наших дана. Момо Капор (посмат- |

ран независно од свог драмског опуса) изградио је читав један накриво постављен, неправилан мозаик, сликајући у њему на тле мање или више верне лакове и не. анчја.

Тешко би било рећи да у том његовом константном праћењу текућих збивања има неког система; ту све настаје спонтано, у тренутном хиру непрекидне ампровизације, у игри духа која ололева замору и досади. Наговестивши своје интересовање и остваравши, бар у основним контурама, оригиналан приступ дневним темама, Капор је још у серији телевизијских критика у „Књижевнам новинама пока-> зао своју вокацију и расположење. Разум; љиво да није реч о правој телевизијској критици; коначно у то време телевизајска критика се тек формирала као независна критичка дисциплина. Капор, међутам, није допринео њеном формирању његове су „критике", у ствари, разговори ПОВОАОМ појединих телевизијских емисија, каткад само низ духоватих и „виспрених асоцијација прожетих иронијом, 32" чињених вицевима, да би се у следећем броју појавила пародаја на неку емисију или осавремењена козерија. бенакибинског типа, писана с маштом и стваралачким жаром истинског хумориста. У погледу језака Момо Капор остаје дужник снажних извора: београдског фрајерског. жаргона, односно „штрафте", с једне стране, и утицаја Селинџеровог „овца у житу“, изви-

"топереног, необавезног говорења Холдена

Колфилда. (ова друга компонента нарочито се истиче касније, у „ДАневнику јелне

"Ане, Оба азвора била су само. подстица-

ји, а коначну боју овом хуморном и ху. мористичком језику и стилу дао је сам аџтор, отишавши у том погледу даље него било који други послератни хумораст и сатиричар, _ изузевши Владу Булатовића Виба.

За серијом телевизијских критика (није случајно што је кренуо баш тим редом — "живимо у време Маклуана) следила су два специфична дијаристичка подухвата: „Дневник“ у „Нину“ и „Дневник једне Ане" у „Базару“. Аутор је наставио да прати своје суграђане и савременике “ њиховим свакодневним згодама и незгода" ма, сновима и снохватицама, наставио је

"7 да ах портретише с лица и с“ наличја,

да као случајно бележи њихове мане, 2 понекад и врлине, да их пријатељски и комшијски психоанализира, обнављајућх скоро заборављену _ ВУКОВСКУу традицију прикупљања и записивања анегдота и АС сетки свога времена.

_ | Дајаристички текстови Моме Капора стоје на граници литературе и журналис"тике, на оној међи где се утицај плодонос

но прелива с једне стране на другу. Журналистичку ажурност он спаја с једним вишим углом посматрања, а, неизбежан спој општег и појединачног даје овим текстовима шансу и у тренутку и. у трајању. Обе серије текстова се иначе међусобно разликују: текстова _„Аневника" су УЗАРжљивији, хумор се у њима преплиће с лиризмом, аџтор иде до границе црног хумора, а није редак случај да се кроз тај сплет провуче и снажна сатирачна жица. „Аневник једне Ане" писан је У. лицу, попримајући једну ноту тинејџерске ва везности и достижући. својим #Мр ом, братким, врцавим и актуелним, окта5 пе џ односу на „Дневник" у „Нину". _ Проблем трајања оваквих новинских текстова представља посебну тему. НОвине су се дубоко увукле у наш живот, али њихово трајање можемо упоредити с ве ком виланог коњица. Пожутеле странице јучерашње штампе већ данас, најчешће, не значе ништа, или бар не значе много

"никоме изузев пасионираним скупљачима.

Имена јучерашњих _ забављача прекрива неминовни вео заборава, имена данатт њих првих пера стоје на жици, балансирајући над празнином из које вреба сутрашњи

заборав. Ротапије тутње, колпортери изви-

кују нове а нове наслове, корице се пред

еносцима шарене, и све тече својим редом

без обзира на нашу сентименталност.

из Капорових неукоричених листова, што се пред нама мењају у одређеном ритму, као телевизајске емисије или доручак сваког јутра, кипти живот, одјекује жамо

зење и жуборење наших улица и тргова,

кафана и канцеларија, летовалишта, пл4жа, копкарнипа, излетишта, дућана и робних, кућа, и свих мотућих места изузев гробља и крематоријума.

наше нарави и

" "и слике које, да употребим превазиђен те.

првом

ТЕУКОРИЧЕНА КЊИГА МЕ КАПОРА —

МОМО КАПОР

Дрзак у најплеменитијем смислу Момо Капор не само да слика већ л фотографише назпе суграђане и савременике (није ли, уосталом, и добра фотографија уметносту), у личностима које се у његовим дневничарским _ запасима помињу препознајемо многе знане силусте и позната имена, Границе оваквог писања, и поред истакнуте креативне ноте, одређене су већ самим: жанром, и питање је хоће ла аутор успети да из свог досадашњег списатељског искуства извуче потребне синтезе, да ан ће успети да своје виђење нашег времена уоблича у шире и сложеније уметничке визије. Досадашњи покушаји (на. драмском подручју, радио и телевизијске драме) остали су У сенци Капорових краћах текстова, не претворивши се у фе номен, у мудру шарену лажу, у атрактивну и поучну играрију духа.

Момо "Капор као хроничар нашег Друштва јавио се — ако бисмо се определили за сопиолошки метод — упоредо с београдским естаблишментом прованцијског порекла, као његов сапутник, хроничар и критичар. Један вид нашег савременог „Мећ зосјеђу" приказује популарна ллустрована штампа, други нам приказује

Момо Капор; питање је само ко слика дице, а ко наличје. У улози београдског Мал-

колма Магериџа Капор свакодневно упућује неонизираној чаршији изјаву љуба- '

ви и — изазов. Може бити да је та равнотежа озбиљног и неозбиљног, _крит» чког и на свој зађубљенички начин ласкавог, разлог што козерски текстови Моме Капора магично маме читаоце, Уз вицеве и досетке, каламбуре за пародије (чак и на Андрића, чију прозу мајсторски паро"дира у козерији „Мост на Јаџку") јаве се

оријски терман, упечатљиво одражавају наше време: »Апех-тапех-теегпанопај« из

његових дневника по свој прилици је најуспедија' слика предузећа у нашој после. јој књижевности. То је повод више да

апорове текстове запамтамо, без обзира на њихову журналистичку обланду и. могу.

ћу „кратковечност.

Иван. Шоп

СЦЕНА ИЗ ФИАМА „ПЕТ ЛАКИХ КОМАДА" БОБА николсон

Није гостопримљива; Огртам, зимо, спреми за оног Који се с тобом , Вечно руковао. а Не огњиште, Не ватру брзог спасења : Стротост је твоја врлина и. постојање,

Отворила се нама, зимо, У спромаштву. Оног који вечно моли;

: дакле, Оног који вечно прашта, Зар син божји види2 Али и оног Што пламен бама преко рамена

Слободан Ракитић Зимска песма

Огањ у телу, под ноктима, Кад бележили смо у ваздуху Знаке спасења, бледоћу Снежне комгте. 6 Како, зборим сред утрине, Да пламен лутајући, попут исхре, Дозовем у дом2 Исходе жарке лиске Из пепела, са тепсије узлетеле, Из камена исходи Слеђени лик бога. Не двојник, Не сенка хладне жестине.

Вода: је, чини се, луда,

Ваздух свуд у пламену, у латицама, Свијен! С кружних крошњи Троструко сунце изгрева;

Ни земља, тај замајац у срцу.

Твоја златна висораван, узлетиште С ког богови зборе

Нама ништима.

Стротост с којом сам руку подруку Стопама твојим ходио.

Сабери ледене пипке себи, Господарице тодине, јетка девице, Креснице величајна у ројевима Около замајца сред сриа Никад сусталог.

То значи бити, То значи постојати На твојој поледици, На твојој хладно! служби, Мегђ нитима твог предива Што у лед се преображава И златне венчанице Без невеста.

Огањ у мехурима, пахуљице

У низовима; све дрхти и' блиста С блештавих висоравни;

Пост засипа нас мртодни,

(С вихора слази снежни младић С девицом на рукама,

И коло нагоркиња.

То сенка је твоја, У загрљају, Мећ делима земаљским,

Сејући дажд огњени Над утрином,

сина божжјег, Зар смртник види и чујег

Зар свет је на измаку, зимо, Ко извор што свом крају се ближ“ И сахнер2 Зар стари светг

Кључеви, жључеви....

Боже, На суду сам твом, сграшном; Стижу жбири, уходе, гоничи С камџијама, ал, чини се, Теби то суде, од самог почела, То руше се здања, године, знамењо Под прагом кућним, гле, Кључеви скривгни, за срце змаја, Чувара дома и племена, а саг Зар: на измаку је Док пева, певаг

о нас, у патњи, види

од твојим огртамем, зимо2

РЕЈФЕЛСОНА ~— НОСИЛАЦ, ГЛАВНЕ УЛОГЕ МЕК ПЕЋ ЕУ ; ђ ,

дете ољн