Књижевне новине

ПРЕД КАПИЈО

|

ПУТОПИС

НАЛАЗИМ СЕ на броду који је давно напустио европско копно и размишљам о феномену који се зове свега одлазак од куће, напуштање дома или нечега што нам је постало дом, напуштање навике, дакле напуштање сигурности, али и напуштање досаде. Делови осе-

ћања најчешће“ се овако распореде: кад.

сазнамо да треба да кренемо на пут обузима нас радост, планирање, живот у будућности. Временом се, међутим, толико унесемо у тај живот да нам постане обичан и радост се из њега полако истискује. Пред сам полазак, чак, опруга осећања се сасвим стегне и претвара се у немир, нелагодност, страх који се не може тачно објаснити, али који се понекад елиптично описује као свест о томе да живот пролази, да се свет који напуштамо у нашем одсуству неће зауставити (сећамо се, зар не, мноштва дивних и стра шних бајки о људима које су виле у дубину повукле, где су се с њима лепо провели неко време а кад су се вратили кући сви њихови беху већ давно помрли и нико их се више не сећа осим неке узете старице). Дакле, на самом почетку путовања продукти тог страха формулишу се у уобичајено питање о својим милим и драгим: шта ли сада они раде, да ли су легли, да ли мисле на нас, да ли слушају радио или читају новине2 Али ускоро затим показује се да не треба нимало да нас буде страх од нових поднебља и лица, да се можемо сасвим лепо уклопиги у пове услове, постајемо задовољни собом јер смо тако мушки превалили све те оштре границе, а уз то нас стално кретање око нас, са нама, у нама, стална промена околине опија као тобоган у циркусу и плостајемо срећни,

Уз то ми ова земља у коју стижем ни. је непозната, само се питам јесу ли моје ране везе с њом тек касније добиле облик који им данас приписујем, мли су биле снажније од свега што сам сад у стању и да замислим. Не знам ни кад се први пут појавила, сећам се само да су ми страшно драти и важни били и „Књига о џунгли" и „Брег светлости", једно поред другог у „Плавој птици" а једно од Аругог тако невероватно, тако дубоко разАанчити да их за тренутак вилим као неки модел живота, и као модел Индије: ствари које су једна поред друге а једна друту не виде, појаве до у лепоту мебусобно сличне а потпупо међу собом раздвојене, токови који у вечност теку преплићући се, а не додирујући се. Не знам да ли је пре њих постојала књига „Тамо амо по истоку", коју сам крао од баке и чијих се драгих сивоплавих корипа, пожутелих листова п мириса старе штампе такође лобро сећам, али се питам да ли је стварпо постојала као кап неког садржаја између мене п Индије, или се само наметпула преко тога сећања, насиљем које над пстином врше чињенице. Она свакако нијесећадала у мсти свет у који и разаратући" стај „Брега светлости" или свепђе. плављујуће зеленило „Књиге. о џунгли", али су све заједно, свака из свог угла и свака својом бојом говориле о једном: о томе да је Индија страшно далека земља, најдаља која се може замислити, туђа планета на нашој земљи.

Да ли због тога, дакле, ипак треба ла је се бојим, да ли то значи да у њеном случају неће бити лако пребролити сва она мучна осећања о којима је Опло речи2 Не, јер су ми друге књите о Индији па други начин показале само како нам је она блиска, не како је далека, а како су далеке мноте ствари које су око нас. То су биле књиге много касније пи. сане и још касније читане, деловале су убедљивом аргументапијом а не детињастим сликама и бојама, било их је много, а добро су ми се џурезивале у памћење, па сам зато могао пред тим светом на броду, пред путницима и морнарима, да итрам улогу проповелника крајева у које управо лолазимо. Говорио сам им највише и најслаће о чудима п такозваним ванприродним појавама, путници су били Авоје старих Американаца, а од морнара сам комуницпрао највише с другим офи-– циром строја, мада су моје приче понекад отворених уста слушали п остали, сас“ вим предано док је трајао тај разговор, али касније вероватно репродукујући га се поспрдом кад би се нашли за карташ!ким столом. Лвоје маторих Американапа, један тежак брачни пар, баш су ме тералп да им о томе причам, али би убозо затим насртали на мене запенушаним одтовооима и сумњама као да ја њих лично својим поичама покушавам ла угпозим и извређам. Бранећи се, а габатући хм исто, бежао сам затим од чуда, од њиховог спектакла, аукаво сам покушавао да их наведем на разговор о томе у чему је тај свет према коме сада пловимо 60Љљи од натцег, чему се од њега можемо научити. Птизнајем да ми 1е у томе делу разговора 1јелини саговоргник био други офитир строја, коти се одмах на почетку путовања извињавао што на броду нема књита, а нема ни лекара нето његов посао обавља дорти офегтио палубе, али уверавао је ла ће нам бити лепо, а није ни требало да нас уверава.

У Бомба!, зван „капита Индије", у његову луку није се. мећутим, могло одмах, требало је да брол чека дозволу, место у“ доку, пилота, а за то време велика слика Индије, пажљиво и дуго сликана њој наклоњеном маштом и књитама, лосала отпорна на све оптужбе пн опомене, за тоенутак је почела да бледи и да се осипа. Мислили смо о чаробним храмовима, али засада, из ове улаљености, ·натимппесивпита грађевина је хотел. најлуксузнти хотел на истоку „Тап Махал“, каже нет нови претатељ дртти офетал строта. Уз

њета се припила »Пате оР Тпата«, помпез. ·

на викторијанска капија полинута за лочек том и том енглеском краљу, која се мебгтим _ наметнула Као симбол тпралу Комбају и чак му своје име тутрапила. Марни Арајв, улица позната као јелна

овање, а који је пре |

лесе пир- = ера

од најлепших на свету, одавде, из' брод-' ске перспективе, заваљена је неким чудним стварима које можда и не примећу. ју довољно њени шетачи: то су израћевине од бетона које имају облик отромних а неприродно кратких костију, нагомилане су ту да заштите обалу Од мора, њихов. облик вероватно најбоље испуњава захтев отпора таласима, али за посматрача који се у то не меша и равна се пре свега по откуцајима свога естетског била, оне слуте нешто чудовишно, непознато, неприступачно. ИРИНА: Морнари, тренутно беспослени, стоје с нама уз'ограду и причају, као и увек хад је реч о Индији, само о прљавштини им нереду, о кравама и уличним спавауима, о спаљивању мртваца и о још огавнијем обичају да се покојници остављају грабљивим птицама. Видели су једино Бомбај и Мадрас, али кажу Индија, чак кажу Индије, у Индијама, као зито каже дубровачка комедија. Неуморно цонав. Љају омиљену своју узречицу да цивили. зација на овом путу престаје од Сплита до Сингапура. КВ НА

Чак и други официр строја, унеколико наш пријатељ са овог путовања с којим смо више пута разговарали о разним стварима које се тичу Индије па и постизали споразум по извесним питањима, на при-

У

„МОЈА БРАВА НИСУ ОНИ КОЈИ, КАО И ЈА, ГО.

ПРИПАДАЈУ ИСТОЈ КЛАСИ", КАЖЕ ДРУГ ОБЕРЛО.

ПРЕД БРАНДЕНБУРШКОМ КАПИЈОМ

БЕРЛИНСКИ ЗАПИСИ

НЕМЦИМА дисциплинованост, радиност и наравоученија историје добро пристају. Не ради се, наравно, о храбрости узетој по себи и за себе, нити о томе да у њих никада није било хајдука, ускока и партизана, Реч је, у ствари, о тамној романтици немачке душе која се кроз векове од себе бранила филозофијом државе пи права, домаћинском марљивошћу и сетним подсећањима на традицију.

У древним германским митовима, сложеној оркестрацији Вагнерове музике и досадној немачкој практичности, коју, утлавном, радо хвале сви који нису Немип, и у сивој гами немачког песништва од „Мајстора певача" до Рилкеа, Хајма п Брехта, као да се стално потврђује непрекинута нит немачког самопознања. Оно се историјски увех из пустоши, очаја и смрти рађало. Као да се, уосталом, по зачараном ритму сулудих игара безна. ба п свирепости, и идеје о важности државе, немачки неуништиви Феникс увек изнова рађа и опет. претвара у солидни, туробни и ужурбани мит о раду, у то једино поље на коме се Немац нада да ће добити битку против смрти.

Међутим, често заборављамо да он ту битку п добија. Помало као стварност, понекад као илузију. Свеједно како је добија: залагањем, скромвошћу, одрицањем, уступцима на које није увек спреман док на њих није присиљен, искреношћу, веровањем, склоношћу да себе брзо увери да стаза која му је одређена није ни гора а ни боља од свих осталих... Да би опет своја веровања, доброте пи снаге упретао у оквире превентиве против ранијих заблуда. Да поново и по ко зна који пут не избегне илузији о тома да се само из поука прошлости више може да учи нето “из збивањима оптерећене савремености. Томе упркос, Немцу ће, изгледа, савременост бити спена за размишљања о поукама пропмости. :

Редак сам гост у“ пограничном појасу код добро чуване Брандленбуошке капије која лежи на територији Немачке Демократске Републике, у близини бивше зграде Рајхстага, с друге, западне стране зида. Све је тако тихо п Нутљиво, напето, чисто и залеђено, баш као да испод ових лукова од камена никала нису паралирале елитне 55-.легије расуте од Москве до Африке и од Норманлије до Босне. Ратничка тевтонска квалрига са бесним ато-

вима који све испред себе газе, а која је ·

некада имала витте него симћолично. зна чење немачког продора на Исток, 7 овој тишини подсећа на музејски експонат ко. ји, како: време одмиче, све мање опоми-

досадног практицизма .

ИНДИЈЕ |

мер по питању предности спаљивања мрт-

ваца које значи душевну хигијену, одсуство обавезе да се верује да неко или бар нешто постоји под хумком земље, одсуство споменика, гробаља, кандила, свих тих тако чудовишних мртвачких ствари у нашој цивилизацији која, верује за себе да је сва у хИСуЕ будућности и животу за разлику ол Истока који вечно шу. рује са прошлошћу и смрћу, чак и он сада каже, потпуно неизазван: „Ми који размишљамо -0 предностима спаљивања

видимо У својим мислима крематоријум-

ске пећи у којима: се све обави и код куће остаје само сребрна урна. Овде треба доћи и видети како изгледа погребна поворка, како церемонија спаљивања, како место на коме се све то обавља, треба чути крикање лобање и осетити ужасан смрад који се данима, километрима, шири над по природи ружном и јопг људима унакаженом равницом, над ђубриштима и чатрњама. На крају, ако и сасвим мопштено товоримо о хигијенском односу према смрти, морамо признати да најбоље решење ипак нису пронашли они него ми, морнари, који смо вековима своје мртве просто бацали преко бродске ограде, увијене у навоштено платно".

Слажем се с њим не питајући се да ли је у праву, јер као што увек бива на путовањима која довољно дуго трају да средство којим се путује успе да постане путникова кућа овде се више не супротстављају _ цивилизације, идеје и књиге, него два места од којих је једно оличење наше садашње безбедности, ма колико било тетураво на валовима, док је друго претња блиске будућности која се слика пимало блиставим бојама.

Твртко Куленовић

ВОРЕ НЕМАЧКИ... ТО СУ ОНИ КОЈИ, ЗАЈЕДНО СА МНОМ, ЈТНАНТ ХЕЛМУТ ШУЛЦЕ — РАДНИЧКЕ „КАМПФГРУПЕ

'

ње на победничке фанфаре. Али ни на последњу лекцију о једном виду немачке историје коју су педантно држали изви-– ђачи — црвени гардисти Јегоров и Кантарија у зачараном тренутку истицања победничке заставе на Рајхстаг.

Ниједан кустос, водич и дидактичар на свету не прича посетиоцу своју причу тако сугестивно као. траничар, оберлојтнант и бивши радник пиваре друг ЖХелмут Шулце. Млад, просед, бистрих очију и срлачна лика, у информативном пункту стражарске зграде украј капије, он пре подсећа на доцента из Јене него на официра у зеленкасто-сивој униформи украшеној сребрним егализирима, Уз то, он не оскудева у блатонаклоном разумевању за појмовну конфузију својих тренутних ученика. И док његов штап клизи. по мапи Западног Берлина показујући где се налазе војни, штијунски, диверзантски и саботерски центри, не заборавља даје у том тренутку његов васпитаник Југтословен коме није кепознато да у Западном Берлину живи др Бранко Јелић, поглавник једне нове НАХ која постоји још само у фантасматоричним визијама з3л0чина, крви и менталне недовољности, заборавне за то да су се усташке летије бориле код Стаљинграда, Курска, Смоленска.,. Тако се, чак и уз незаобилазну скепсу странца-васпитаника, успоставља | однос поверења између њега и речитог тумача, ове политичко-траничарске филозофије која класно вреднује сваки међунемачки дтпалог. Јер, као то каже лруг Хелмут Штулце, „моја браћа нису они којн, као им ја, говоре немачки, а тако мисли тосподин Брант... то су они коти, заједно са мном, припадају истој класи“.

„Кенигсберт — кажете" — смешка се

' оберлојтнант Шулце — „моја жена је баш

из тога града, а он је немачки град био, као и многи други, уосталом. Лепо, кажем, то је немачки град био. Данас је то совјетски град Калињинград, баш као што је ДАанпиг — пољски град Гдањск. Јесам ли ја то.прокоцкао, или можда немачка радничка класа, речено без сваке пароле — да ли је то дело Розе Луксембуг. Телмана, Либкнехта, Пика, Улбрихтаг Најзад, ко је то прокопкао, кажем, да Ами 1е то учинила немачка ралничка класа2 После Т светског рата постали смо мањи, после ПО светског рата ТОП: мањи и полељени... Па лепо, то су прокопкали они који су нас у име великог капитала гурнули у ровове им јуршше — поучава ме оберлоттнант Шулце.

Он није сентименталан када у име савремености одбацује трад Емануела Кап

тови, · просто, - твошачке искључивости,

ма офанзиву источ. них дијалога канцелара. Бранта. Очигледно није сентименталан ни када м 5 дашно поклања сет фотографија. ведочанстава. о „реваншизму и Про ИН јама" са западне стране зида, међу ко. јима су и фотографије погинулих грани. чара. Р-а./

та а скептично пр;

но, као величанствена укоченост ске квадриге и сакрални МИР · ранденбуршке капије, јер ниједна немачка граћевина не говори тако речито о слави и страви прошлих времена као ова капија, данас' славолук ван колосека назних орџта, сумњи м недаћа. Ван сазнања да је међунемачки' дијалог (уз сва пценкања, досаду, протоколарне церемоније, надмудри-

ваља и рачунице...) стварност наших вре- ·

мена. 1 . Више симбол него стварност, она, ипак, у путнику намернику изазива неминовне

асоцијације на чиниоце историјског ис.

пољавања терманског мита, чак и поред тога што од дана када су раднички борбени одреди саградили први зид између два будућа Берлина, Бранденбуршка ка-

"пија је постала истурени објект границе

АДР-а и музејски експонат историје. Историје када опомиње и реалитет стварности која још увек: може да прети.

кб ,ж

Недовољно упућени посетилац Саксен.хаузена не може да погоди како би ова! лотор смрти оцењивали поклоници Мар: киза де Сада, сви џелати света, мучитељи, тамничари, капом,. технолози изнућених признања и погубљења. Ја мислим врло добро.

Вероватно је тако било и у Дахау или 'Аушвицу. Случајност, немар, недовољна опремљеност, нису могли ни да се замисле, И, све је још ту: вешала и "ћелије, хируршки столови за виво-експерименте и каде за дубоко хлађење људи,

' ознаке за Јевреје, аријевске криминалце,

комунисте, хомосексуалце, плуџтократе и друге деликвенте по кривичном кодексу МТ Рајха, магацини са косом, женском, мушком и дечијом, оделом, магацини 38 златне зубе, педантно исписана наредоа о тродневном одсуству за сваког доброг 55-овца. под условом да испуни норму: једним метком остварен погодак у срце затвореника са, наравно, пристојне удаљености, која обезбеђује такмичарски. ка-

| рактер ове друштвене забаве.

Било би наивно да се помисли да је Саксенхаузен баш као и многа друга мучилишта Химлер изградио само за Јевреје и припаднике других народа увршћенвих у трупу подљуди за разлику од аријевско-тевтовског надчовека. Немци који су спасавали част Немачкој први су гурнути у машинерију смрти, доведени у њу

из свих крајева „хиљадугодишњег Рајха"..

Сунчано је и некако све прозирно. Ветпала су испуцала и корени су им трули, Жипу за везивање жртве магриза рђа. Простор за прозивку данас је пун скоро голобрадих црвеноармејаца који су у великим камионима дошли у посету мучилишту једног давног старог света. Њихови официри им ништа не објашњавају:

· Саксенхаузен је довољно речит. На први поглед могло би да се закључи да овако. “варави и крепки, у својим уредним уни"формама „заизлаз“ тумара“ по "абтору | "емрти више 'радознало-збуњени него ужа-

снути, Ужас прошлих времена за њих је нестварна пустош, похода волтебника мржње. (

Голобради првеноармејци изгледа да су у праву: како се год окрене, час историје ужаса није и не може ла буде њихово данас. Они ипак уче школу о могућностима · за рецидиве зла. Ту колу уче са својим друговима по оружту из Немачке Демократске Републике. Можда се и зато срдачно рукују са исто тако младим војницима МојКкзагтее, н са њима заједнички сликају за „војничку 'успомену". Очигледно, они су читаве хиљаде светлосних тодина далеко од инвектива овог тренутка. од рата идеја, пубАицистичких иронија. Њиховим световима не припада у ствари јалово размип1тЉљање зашто занатски орнаншјантно прављени »Пег Зрлевеј« пише ла је нови лидер АДР-а „штребер са Шилер-крагном", и још мање их се тиче расправа о томе ко је законити наслелник Брехтове литерарне оставштине, шта признају а шта

· нетиоају сви могући и немотући уговори

о Берлину нп о две Немачке, тде су. потврћене Улбрихтове заслуге м заблимле...

„Они, изгледа. баш као и мој пријатељ шофер Еовин Прохнов не маре за оне светове који су им непознати. Њихови све| пису светови тржишно-појош мање светови обичних рачунипа п малих штелњи. Можла и зато ненавикнотост на еластичну пословност — у Берлину посетноцу смета мање нето иначе, ко зна

Жлална, помало олбојна учтивост која се среће у ресторанима н трговинама тпеба,: магледа, да се стриктно схвати. На пример, није претерана упутно улазити у Ауксузни ресторан канско-беотрадском нопшаланпијом, па затим мерачити место. пили Сати онако наттки засести, скоро Ффамилитарно, као код куће. Није немогуће. паимс, ла одлично увежбани конобар, бупмаст, плав и углађен, неумољиво олбије да послужи тоста који му се учинио као поипит, макар он бип и прелседник трезвењачког дпуштва, После тога заиста је тешко стећи

реноме тпезног. јер овле неке опене ап-

· пиорђи нису само у духу потитОвањА „бе-

фела" већ су и знапи опе ботомлане немачке способности да се аежеоност не мизн увек са ексклузивнотћу места НА која ме залазе они котима није лубок џеп, |

Ту се, јасно, нитита не може ла уради. ћађочито ако се тост који се обрео с. псточне стпане безлинскогт зила, дефини_ Тивно ми размажено Олдучпо Само за проФесиовалну љубазност коју очекане на сваком кораку, а не за пазумевање 1елног реоустнот и помало тралипноналистичкот слављења рада.

"Бранко Пеић

КЉИЖЕРНЕНОВИНЕ 8

Мосталом, све то баш и није тако бит-.

„Ганимел" са бал-