Књижевне новине

Идолатрија примитивизма

У четвртак 23. марта, београдска телевизија приказала је на 1 програму „документарни“ филм под називом „Пријатно је бити Лепа", дело ретко неинвентивно, инспирисано рђавим укусом и, објективно, подређено величању лажних вредности. Творац овог филма и уредници који су га уврс= тили У програм могу да се правдају колико год хоће да су они, тобоже, желели да изнесу чињенице у вези са култом који се ствара око певача нових народних песама, али самим тим што су толико времена посветили разним видовима тог култа и богињи којој су упућене молитве њених верника, они су допринели даљем учвршћивању тог култа. Да би емисији дали какво-такво оправдање и социолошку димензију, накалемили су на њен | почетак излагање Жике Богдановића, који је настојао да објасни рађање нових звезда, али оно што је дошло после тог увода деловало је запрепашћујуће површно, смушено и празно, тако да се сваки гледалац, који још није поклекнуо пред навалом народњачко-певачке глупости и идолатрије примитивизма, осећао просто понитен. Емисија је рађена „објективно", документарно, али је баш та „непристрасност" | симптоматична, јер ако аутор не жели да заузме став према предмету, боље речено појави коју приказује, онда је он, хтео — не хтео, афирмише. Има толико питања из области културе, „елитне“ и „масовне", о којима телевизија ћути зодинама, правих питања на која она не даје праве одговоре. Све оно што смо гледали у овој тужној емисији не односи се на културу, већ на антикултуру и представља неподношљиви атак и на здрав разум, и на добар укус, и на тековине образованости. Филм прича о нездравим заносима и о једном самообожавању које се рађа. и цвета у: клими крајње интелектуалне заосталости, поново оживљеног и толико пута сахрањиваног, дакле неуништивог провиниијског, псеудофолклорног. духа и поремећених жритеријума о вредном и безвредном и у животу и у уметности. Атмосфера задимљених крчми и провинцијских сцена преноси се постепено, као што видимо, и на мали екран под паролом да о свему треба да будемо информисани. Има, међутим, толико других, важнијих тема о којима би требало расправљати, а о којима се не расправља, тако да ова забринутост за ширину наших знања о народној музици делује крајње неубедљиво.

Можда овај несрећни филм и не би заслуживао да се о њему говори кад он не би био симптом једне проблематичне антикултурне заразе која почиње да се шири у разним хумористичким, забавним и документарним емисијама у средствима масовних комуникација, на приредбама, па чак и у литератури. Васкрсава се кафански дерт уз ломљење чаша и псовке, лажни јауци несрећно заљубљених који, изговарајући изанђале, речи, стичу слазу и богатство, једна псеудовиталност – која налази одушке у грубости, менталитет културом недодирнутих личности које своја сирова мерила намећу као масовна и једино исправна, Телевизија (као и остала средства масовних комуникација) треба да има према животу не пасиван, већ активан однос: то значи да она мора да утиче и избором тема и начином њиховог представљања на развијање човекове свести и моралнос.ти. Већ чујемо приговор о манипулацији. Оно за шта се залажемо нема никакве везе са манипулацијом, већ само са добрим укусом и. са применом поузданијих, културнијих критеријума при 0дабирању и обради животног. градива. Осип Мандељштам на

француском језику

Донедавна, руски песник, прозни писац и књижевни теоретичар Осип Емиљевич Мандељштам је био готово потпуно непознат читаопима француског језичког подручја, мако је француску кул туру задужио преводима старофранцуских епова н Жила Ромена. То се донекле правдало чињеницом да је Мандељштам исто толико непреводљив као Маларме међу француским песницима, али је било несхватљиво да се због тога пренебретава једна тако истакнута песничка личност новије

Осип МАНДЕЉШТАМ

руске књижевности. Прве његове песме на француском језику, објављене у „Антологији руске поезије" (1947) Еманиела Раиса и Жака Робера, биле су само приближни преводи. Знатно боље Мандељштам је био представљен У „Руској поезији" Елзе Триоле (1965) преводима Франсоа Керела, али још увек недовољно.

Сада су, међутим, у врло крат-.

ком временском размаку, на фран пуском језику објављене четири књиге од Мандељштама или о њему. Швајцарска издавачка кућа „Зрело доба" у Лозани објавила је Мандељштамово аутобиографско дело „Шум времена", а париски издавач Галимар штампао је избор текстова под насловом „Књижевни бес", који је обухватио и „Шум времена". Галимар је такође издао аутобиографско дело Надежде Мандељштам „Против сваке наде" и, најзад, Жан Бло је објавио књиту о Мандељштаму у чувеној серији Пјера Зетера „Данашњи песниим" с великим (бројем његових преведених песничких остварења. Тим делима се, како је рекао један француски критичар, одједном почела да цепа маглена завеса око лика једног од вођа чувене акмеистичке књижевне групе,

Схватајући акмеизам као „носталтију за универзалном КУлТУром", Мандељштам је настојао да створи „органску поетику", која ће се ослањати на представљању реалности језика као таквог, независно од симболистичке и формалистичке поетике (то му, меЊутим, није сметало да буде пријатељ вођи формалиста Виктора Шкловског). У својој поезији, коју је започео под утицајем Франпцуских симболиста, он се временом све више инспирисао непосредном стварношћу, али, у исти мах, служио се све више асоцијативним значењима речи, црпећи ова значења како из историјског тако и из антерарног фонда. Своју поезију је третирао као дијалог с непознатим читаоцем и настојао је да у њој постигне хармонични склад историјске епохе и људске душе.

Рођен 1891. године у Варшави, Мандељштам је у „Шуми времена" (1925) евоцирао своје детињство и младићко доба, проведено у Петрограду. Прве песме објавио је крајем прве деценије, а као „сапутник“ револуције могао је да ствара по својим поетским начелима само до 1932. године, када је проглашена званична књижевна линија „социјалистичког реализма". Иако веома познат по својим збиркама стихова „Камен“ (1913, допуњено издање 1916), »ТлзЏа« (1922), „ДАруга књига" (1923) и „О_ поезији" (1928), прозним делима „Шум времена" и „Египатска марка" (1928) и теоријском делу „Разговори с Дантеом" (1933), Мандељштам је 1934. године ухапшен због једне сатиричне песме о Стаљину. Ослобођен залагањем свог заштитника. Бухарина, био је прогнан из Москве им, без. животних средстава, потуцао се с Надеждом, с којом се упознао 1919, а венчао три године касније. Његове песме из тадашњих „Вороњешких свезака" биће, међутим, објављене тек 1965—1966. године.

Тодине 1937. поново је ухапшен и (пошто је Бухарин већ био у затвору, а следеће године и стрељан) депортован је у један логор код Владивостока, тде је, према званичном документу, умро 27. децембра 1938. године. Надежда Мандељштам је, како истичу француски критичари, дала веран портрет свог мужа п неких њетових пријатеља (Ахматове, Шкловеског). Не настојећи да је глорикује, она је показала све стране његове личности, како, на пример, његов изузетан талент, тако и његову несталност. Захваљујући њеном сведочењу, студији Робера. Блоа 'и преводима Мандељштамових дела, одсада ће Французи имати прилике да у много јаснијој светлости сагледају једну Од најзначајнијих песничких Фигура новије руске књижевности.

Оријентације оеоградеких галерија _

На иницијативу _ Културно-просветне заједнице Београда и Београдске заједнице културе ОАРжан је ових дана један врло користан састанак ликовних уметника Београда и представника београдских галерија. Састанак је замишљен као консултација. о Досадашњим и будућим програмским оријентацијама наших гале рија које су, по неким мишљењи“ ма, недовољно. отворене према су. штинским проблемима нашег савременог ликовног стваралаштва.

· Преовладавало је мишљење да су

београдске галерије као институције чији се рад финансира средствима Београдске заједнице културе, биле недовољно заинтересоване за широку сарадњу са ликовним уметницима као посредници између ствараоца и АРУштва, да су оне, безбедне, мало шта чиниле да се

финални продукт — уметничко дело приближи потенцијалном

купцу, чиме би њена делатност добила нову димензију, Аруштвено неопходну. Као последица. овог мишљења донета је ни одлука Скупштине Београдске заједнице културе којом се организатори ликовних изложби савремених уметника у галеријама које финансира _ Београдска _ заједница културе обавезују да обезбеде 01куп дела са изложби у висини 30% укупаих трошкова галерије.

Већ насамом _ почетку састанка осетила _— сетежња да се разговор сведе не на програмске оријентаци је галерија, већ на неке суштинске проблеме социјалног статуса ликовног ствараоца, у прилог чега су изнета мишљења да је ликовви уметник у неравноправном положају у односу на остале катеторије стваралаца, да је ликовно стваралаштво сведено на ниво приватне делатности за коју друштво показује минимално интересовање, да се јавни _ наступи ликовних уметника на изложбама неадекватно награђују неким симболичним „обештећењима" и реткам _откупима који покривају незнатан део стварних трошкова сликара или скулптора.

Са своје стране, представници београдских галерија изнели су своје аргументе који су тек на једном оваквом састанку постали јаони. Средства која Београдска заједнаца културе улаже у београдске галерије покривају само део трошкова ортанизовања изложби, понекад једва у висини 50%, док разлику надокнађују саме галерије из средстава које остварују неким другим .вадовима своје делатности. Испоставило се, коначно, да је – преувеличач јаз између ликовних уметника и талерија и да су они у ствари две компоненте једне тежње да се реши друштвени статус ликовног ствараоца у нашем друштву данас. Изнети су предлози да се коначно призна ауторско право излагачима што би условило им одговарајућу материјалну накнаду аутору. Само општим залагањем свих фактора, уметника, галериста и друштвених форума може се доћи до правих резултата. На жалост, на састанку није било речи о вредносним мерилима, о дефинисању тзв. друштвеног критеријума који проистиче из оквира вођења културне политике у ширем смислу. Другим речима, да ли је друштвена 3аједница заинтересована, пре света као финансијер, да разрешава проблематику једне врсте стваралаштва или једног сталежа У целини, ликовне уметности као такве, или ће поставити неке минималне вредносне захтеве и ко ће их поставити: стваралац, у ружење, галерија или стручњак — појединац> (Б.)

Лутка — аспекти за схватање жене

Литература о улози жене у мо

дерном потрошачком друштву до.

била је последњих година инфлаторне тенденције. Први покушај да се ово у неку руку документује путем ликовних уметности чини изложба под називом „Лутка — аспекти за схватање“ жене", која је периодично била отварана у неким немачким градовима (најпре у Берлину, а онда у Леверкузену и, коначно, У Франкфурту на Мајни). Овде се не презентира лутка само као предмет дечје игре, такође ни лутка у својој праупотреби као идол паганства, фетиш или пратилац у гробу. Појам лутке је сужен на појам шаблона који се у првом реду октроише путем рекламе. Изложба показује само слике и објекте који су нас тали од средане шездесетих година. Реч је о 44 рада седамнаест познатих уметника, уз то мноштво рекламних фотоса, плаката и најразноразнијих напумпаних ре кламних лутака, Многи од прика-

финансијски .

КАРАКТЕРИСТИЧНИ ДЕТАЉИ СЛИКА ЕНДИЈА ВОРХОЛА

заних радова већ су одраније позната са сличних изложби, или је о њима писано у разним пуоликацијама. То важи за „козметичке студије" Рихарда Хамилтона, за „фигуре“ Алена Џонса за „Монрое-циклус" Енди Ворхола л за „манекенку" _ Бернарда. Шулцеа. Уметност апсорбује својим играчким или критичким односом према спољњем свету — сугеришу нам приређивача ове изложбе, што се сасвим лепо може довести у везу с поплавом рекламе преко најразличитијих средстава масовног комуницирања. Код ве ћине изложбених експоната једва да. се, међутам, може разликовати да ли се ту ради о изразу ктитике против нехуманитета потоошачке хистерије, или је у пита њу фасцинација која кроз њу из бија.

Тијело жене

Прва самостална изложба Перице Дољанина “ Сплиту

М Сплиту је одржана прва самостална изложба слика младог сплитског сликара Перице Дољанина (р. 1951. у Сплиту) на којој је изложио седамнаест радова. Већина његових слика приказује жену и њезино тијело, замамно и лијепо. У својим радовима знао је изабрати оне детаље који су и прије њега били у средишту пажње умјетника — груди жене, њезин труп и сл. Те дијелове тијела дао је скоро увијек у истој боји, плавој, разних нијанса, прељева. Успјех изложбе треба тражити у тој његовој жељи да нам добро познато предочи у многим нијансама једне те исте боје.

Међу испјелије слике изложбе скорашњег Бака сплитске Школе примијењене _ умјетности — иде: „Просјакиња", „Она у простору", „Нешто блиско". Учећи од београдских надреалиста, п не само од њих, Дољанин се приближава и удаљава од те школе, тражећи властити пут који неће бити пуко опонашање виђеног у школи, већ опонашање виђеног и проживљеног у себи. (Ш. Ј.)

КВИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: Филил Давид, Васко Ивановић, Миодраг Млић, Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), Љубиша Јеремић, Вук Крњевић _ (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић, (секретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Техничко-умехничка опрема: Драгомир Димитријевић.

Књижевни савет: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Мдејно решење графичке опреме: Богдан Кршић.

Лист излази сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство двоструко, Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине'', Београд, Францу ска 7. Директор Војислав Вујовић. Телефони: 627-286 (редакција) н 626-020 (комерци-

јално одељење и администрација). Текући

рачун: 608-1-208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас': Београд, Влајковићева 8.

| И Тресиње

фестивалеки град

Недавно је у Београду Одбор за драмски _ аматеризам _ Заједнице културно-просветних организација Југославије одлучио да се овотодишњи ·- Фестивал аматерских позоришта Југославије одржи у Требињу.

До сада, пуних петнагст година, Фрестивал је одржаван на Хвару, али је Хвар отказао гостопримство драмским аматерима из посебних туристичких разлога.

Поверавање организације Фестивала _ Требињу без сумње је признање овом граду, па отуда и пред домаћина се постављају веће обавезе. Што се тиче простора за извођење представа, Требиње је спремно, јер новоизграђени Дом културе пружа све могућности, али пред другим службама у граду стоје задаци које треба решити до почетка Фестивала. Очито највише посла имаће комуналци и утоститељи у погледу смештаја. Фестивал ће трајати четрнаест дана, а један дио приредби одржаће се и у анфитеатру Бегове куће.

Трошкове организације сносиће Скупштина општине Требиње као домаћин. (М. Б.)

Георгиј Адамович

НЕПУНИХ МЕСЕЦ ДАНА после Зајцевљевог, 21. фебруара ове године угасио се живот последњег предреволуционарног руског писца у туђини Георгија Адамовича, некадашњег припадника акмеистичког покрета. Вршњак Исака Бабеља и Бориса Пиљњака (рођен 1894. године), Адамович је још као студент почео да се бави поезијом (поема „Анђео из Вологде", 1915). Године 1916. објавио је другу књигу песама „Облаци"; после октобарске револуције, као члан „Цеха песника", непосредно пред одлазак у емиграцију 1922. године штампа и трећу књигу поезије „Чистилиште", чиме ће се завршити Адамовичев први стваралачки период. У другом, емигрантском периоду, Адамович је претежно критичар, сарадник најпознатијих гласила „Савремени записи", „Бро јеви", „Последње новости"; у последњем је низ година водио књи жевну рубрику, што му је обезбедило признање најугледнијег (уз Ходасевича) критичара руске емиграције. У међувремену, Адаморич не престаје да објављује и поезију; књиге његових најзрелијих стихова појавиле су се 1939, и 1967. године, реализоване у традицији

акмеистичких принципа јасности и склада. Рекапитулацију _ Адамовичевог

дугогодишњег рада у својству критичара и посматрача појава у еми грантској литератури доносе његове књиге „Усамљеност и слобода" (1955) и „Коментари“ (1967). У „Коментарима" се осећа утицај Розановљевих проза „Самотно" и „Опало лишће"; иронични поглед на велику баштину литерарног Укуса емиграције основна је црта ове књиге, која је и сведочанство критичког става Адамовича према уметности ван Русије. Иронија је иначе најсврсисходније оруђе овог уметника, који је осетно утицао на стварање париске школе песника нових генерација; она нарочито избија из његовог текста „Рехабилитација рукописа" (1971), па чак и из успомена о Буњину, 06" јављених непосредно пред смрт, такође 1971. године.

Као Зајцев, и Адамович је био дубоко религиозан писац, који је сматрао да је хришћанство „једино што нам је остало“, како је забележио у „Коментарима". Био је у свему одмерен и на књижевне појаве је гледао с велике дистанце: знао је да је визија Руспје за њега прошлост, умео је да цени „нова искуства и зрела осећања и никад се, попут неких других кри“ тичара, није спуштао па ниво негатора свега што је допосила 2: тература из домовине. Унутрашња убеђеност и чврстина, наслеђене од акмеистичких завета, значиле су све у његовој поезији, која се мирно опраштала од младости И несталих илузија; Адамович је ве ровао да је вазда п у свему тто је чинило прошли живот „трепе“ рила над нама некаква божанска светлост, некакав о лаки | плазмен коме имена нема", Са тим увепе“ њем је и отишао. Његовом смоћу руска литература је изгубила последњег представника прве акменс тичке формације, која је почела да се осипа погибијом Гумиљова. Нема сумње да ће ова мирна смрт бити повод за размишљање о дану када ће дело Георгија Адамовича припасти _ историји _ литературе земље која је била његов завичај.

(М. Ј.) :

о ___—__----УУУУАА = ШИ и _____--_------------____________-_- ан ИН анти = зенитти ти јнти унесу тј тренирани пириват аа и -Ри и-лис-=— миз--еж == __п.—= Је