Књижевне новине

ен бата иаа а њива ас љиљана

ата Цитати пао и

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

отврђена зрелост

Халил Тиквеша:

Графика и пртежи, Салон Музеја савремене уметности у Београду

ЗРЕЛОСТ ЈЕДНОГ УМЕТНИКА мери се количином страсти уткане у облике духа, који се, полазећи од природе, враћа својим исконским суштинама у процесу ослобаВања од значаја чистог податка. Тако 90лик добија функцију двоструког значења: он је елеменат трађења дела, материјална пројекција. универзалног доживљавања света, али исинтетичка компонента чистог језика, њетовог звука и његове ритмичке

Тиквеша је управо ту полифону стру-

ктуру дела осетио као битну преокупаци- ·

јусвоје стваралачке нужности, ту неухватмиву а ипак толико присутну снагу сталвог приближавања језгру симболичког преображаја чињенице у садржај ствара дачке поруке. Због тога је његово дело, колико графика толико м пртеж, засновано на поетској сублимацији доживљаја који се перманентно претвара у властиту негацију, стешњен између виђеног и наслућеног али увек довољно ослобођен за властити живот унутар своје конкретне облаиковне основе.

Управо је чудесно колико је функција облика на Тиквешиним графикама потчињена модификацијама стваралачке свести у стању после инспирације, када конкрет. ин доживљај остаје још само као ехо јед“ не далеке виђености а не само као основа. за трађење дела у финалном оолику. Тај процес води Тиквешу од монументалног ка. лирском, од јаких сукоба светло — тамвог до префињених комбинација линија и површина у ритму који брише симетриту и класичну затвореност композиције.

ипак, у скоро свакој трафици, обли су диспонирани тако да својим међусобним односима и својим тонским вредностима затварају комплетне целине, риму. јући се више звуком нето формалном идентичношћу, У овим трафикама и цртежима који су често обогаћени колористичким _вредностима тешко је наћи одговарајућу салржајпу дефиницију. Тешко пре свега, збот тога што се полифоном структуром дела. отварају неслућени асоцијативни процеси који доживљај воде линијом нашег искуства колико п линијом искуства аутора. Иако је Тиквешин инспиративни круг прилично сужен, сведен у основи на оригиналан доживљај Неретве, старе ислужене чамце, шкољке п пејзаже са фигуралним додатком једрих женских тела и сиАџетама животиња у ЧУдНИМ композици“ јама, не межемо се отети утиску једног дубљег, обухватнијег садржајног зрачења. То вероватно пропстиче из оне надреално компонентне ових дела, из оног сталног додира јаве и сна, свести и подсвести, из оног двоструког карактера облика који су м реални и нерсални, као што реч у песми носи значење унутарњег ритма супротно својој конкретној употребној функцији. Чак и онда када поједине листове схватимо као сцене из свакодневног живота, када у нагим женским телима наслутимо опојну еротску преокупацију и када у по јединим пртежћма осетимо романтичарску тугу за даљинама, нисмо сигурни да смо у правом језгру дела, у његовој основно! садржајној вредности.

Тиквеша је и романтичар м страсник, песник и помало старомодан моралиста, али превасходно занатлија који суверено влада средством, један од ретких који није тежио да ухвати корак са помодним. Он се није одрекао фигуре због овог или оног „изма" и није се одрекао виђеног уопште. Све је на његовом делу препознатљиво и на први поглед лако прихватљива, али испод те визуелне идентичности крије се суштинска функција уметничког Ае "ла: да обогати наш доживљајни свет и да нам открије могућу страну истине о нама и нашем постојању.

„Делимично одступање од раније сажетости и усмерености наглашенијој наративности не води Тиквешу новој садржајној монументалности, али он је довољно зрео да схвати праву вредност експеримента. Срето Бошњак

СЦЕНА СА ИЗВОБЕЊА ДРАМАТИЗАЦИЈЕ ХЕМИНГВЕЈЕВОГ РОМАН

ЈУГОСЛОВЕНСКОМ АРАМСКОМ ПОЗОРИШТУ

А „ЗА КИМ ЗВОНО ЗВОНИ“ У

ПОЗОРИШТЕ

" ЗАШТО СЕ 080 ЧИНИ 2

Поводом извођења драматизације Хемингвејевог романа „За ким звоно звони“ на сцени Југословенског драмског позоришта: драматизација и режија Мирослава Беловића

У НАШОЈ СРЕДИНИ готово да нема ре дитеља који као Мирослав Беловић са то. лико теоретске озбиљности припрема публику за своје представе. Али шта вреде све његове мајсторски писанс белешке о импулсивној радњи, кондензованом ритму и вишедимензионалној поезији кад велика. позорница Југословенског драмског позоришта, приликом приказивања његове драматизације Хемингвејевог романа „За ким звоно звони", цело време зјапи праз на: сценом доминирају монументална спенографија Владислава Лалицког, сирова и неоплемењена игра на просценијуму и пљгротехнички ефекти! Све-то подсећа. на-техничке егзибиције од пре двадесет година. Зар је могуће да је за неког стало време и да не схвата да се од театра данас тражи нешто сасвим друго! Модеран израз не представља за истинске ствараоце више теоретски идеал већ реалну могућност. Старе формуле не могу том жељеном из разу да обезбеде аутентичност деловања:

Хемингвеј је и сам маштао о четвртој димензији своје прозе, уверен да није довољно одређене идеје наметнути карактерима, ситуацијама и описима и да је нео. иходно да оне буду материјализоване на сцени. Стога се у његовим делима често и сусрећемо са жељом да буде утврђено у којој мери поступци и мисао одражавају унутарњи свет човека, односно, можемо ли у људима пронаћи квалитете који ће унутарњу и спољну реалност учинити је динственом. У рату или револуцији, звоно за сваким борцем звони, сви се налазе на домаку смрти, па ипак, многи не очајавају због тога и боре се до последњег даха. Писац на том мерењу изграђује снагу свог израза, који се са успехом опире конвен“ ционалности ратног или љубавног романа Лично испољавање се не може описати само општим појмовима и зато акције које изводи група бораџа републиканске армије у време шпанског грађанског рата У сваком тренутку имају и своју духовну вредност. Тај доживљај је на свој начин свеукупвост · животног испољавања = У овим просторима значи ону неухватљиву, сурову м истинску поезију живљења. Ако смо то осетили приликом читања романа нема разлога да то не тражимо и у самој

представи! |

Беловић се скоро сав исцрпео у савлаЊивању општих _ гокова романа. Тај део посла обављен је доста коректно, тако да текст пружа могућност за динамичну сценску акцију. Штета је једино што су скраћени или потпуно изостављени поетски делови романа у коме речи имају интен зивније дејство него конкретне акције. За довољавши своју страст у самој драматизацији, Беловић, режији није посветио го тово никакву пажњу. Сценограф Лалицки, осетивши, пак, да, је физичка радња доминантна, настојао је да амбијент буде што суровији и контрастнији у односу на збивање, Грубе површине су врло експресив: ио у првом делу Аочарале пећину у којој се крије Пабло са својим борнима. У том огромном простору таумци су се осетили беспомоћним, па је приметна њихова жељи да се што више задрже на просценију. Мопште није јасно зашто је Беловић при“ хватио оваква сценографска решења када их није уклопио У представу. Цео његов мизансцен је дводимензионалан, тако да се све дешава на врло ограниченом простору. Уз то, оквир позорнице добија посебну функцију, а глумци се често укључују у радњу управо долазећи преко рампе! На улаз у пећину, који је постављен у дубини сцене, нико током представе не поку шава ни да уђе ни да изиђе, Толико мало инвенције у ономе што је основно за сваку поставку Белић одавно није испољио. Личности су распоређене у круг и њима

се манипулише на начин који је толико познат да је непријатно и везивати га за име редитеља његовог реномеа. Дизање моста је до те мере доминантна тема да покрети и успутне појединости постају толико важне да потискују са позорнице оно што је људско. Техника извршења залатка довела је на крају до тога да се сми' сао представе исцрпљује у пиротехници!

Стидљиви наговештаји нечег сложени јег, драматичнијег и трагичнијег што се налази иза речи и појединих поступака. разводњени су тако да су м људима ин стварима постављени сасвим одређени оквири. Најгоре је то што за све њих постоје непремостиве , границе њихове и туђе реалности. То их чини прилично неегзистентним: нико у акцију не улази са жаром и одаучношћу да вероватни пораз преобрази у тријумф личне храбрости и слободе. Све личности су заробљеници јед“ не побуне у којој разазнајемо једино физичке карактеристике. Хемингвеј се управо тога највише и плашио и отуда његова, вечна сумња у идеје којима су заокупљени његови јунаци. Пабло (Адем Чејван) је, истина, изгубио веру У револуционарну акцију, али да лп је то разлог да га приказујемо као грубу карикатуру сазлдану од неартикулисаних | трчевитих напрезања и потпуне конфузије2 Насупрот њему стоји Роберт Џордан (Михајло Костић) као антитеза, али опет у домену спољашњег. Њи“ хове конфронтације су безличне и тако ноједностављене да искључују оне пираци. овалне елементе који су нгопходни за потпуније разумевање и превазилажење само ситуације. Џордан је од почетка до краја необјашњиво преосетљив, сентименталан м илачљив, тако да у целу представу уноси сувише велику дозу мелодраматике. Није ли то разлог што су интимне сцене измеЊу тог младог диверзанта, човека од акције, неустрашивог заљубљеника у револуцију и младе, нежне а унесрећене Марије некако површне, недовољно убедљиве и лтшене оне поетске лепоте која је умно“ томе и прославила роман „За ким звоно звони"2 Између свију њих налази се Пилар (Љиљана Крстић), као жена која узааудно настоји да прихвати живот онакав какав је, сачува његову лепоту и угуши песимизам при сазнању да нас само присебност и борба могу сачувати ОД онога што угрожава и ову минималну егзистенцију, Беловић се задовољио у свом редитељ“ ском поступку улогом посредвика између романа и гледаоца. Од њега се с правом много више очекивало, поготово што се успех оваквих амбициозних подухвата мери управо по томе колико су његови ствара. оци успели ла пишчеве речи преобразе у израз сопственог идентитета. Стога пред. става „За ким звоно звони" као сценски подухват није донела ништа ново, Традипнонализам, психологизирање, штурост ал. мосфере и непрецизност израза скоро да су засенили и оно неколико _ потресних тренутака Светлане Бојковић, чија нежна и продуховљена игра делује као неко нестварно привиђење у простору безнађа, сивила пи приземности.

Петар Волк

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ

Из студентских лана Богдана Поповића

КРАЈЕМ ПРОШЛОГА ВЕКА били су ђаци Велике школе многи сиромашни младићи, између којих и Богдан Поповић, доцније професор њен и истакнути књижевни критичар. Своје сиромашне ученике Велика тикела помагала је на тај начин што им је давала бесплатно потребне књиге, а ако су имали одличан или најмање врло добар успех за време школовања и сталну норчану помоћ, која се онда звала Олагодејање. Осим тога, сваке године расписиван је конкурс за израду наградних темата из појединих научних области и тиме се пружала могућност свима великошколшима да опробају свој таленат м, у исто време да заслуже и високу новчану награду. Да би оцене ових радова биле непристрасне, радови су предавани под шифром. Тиме се чувала анонимност и оних великошколаца чији радови нису задовољили оштре критеријуме својих професора. Поповић је још у гимназији показивао склоност према учењу страних језика и то му је у Великој школи омогућило да се служи страном литературом. Из једног сачуваног списка који је упутио школским властима Миливоје Ј. Поповић, фидолог | године и књижничар „Побратимства", види се да је Богдан Поповић узео на читање следеће књиге из ове читаонице: Систем хигијене Е. Рајха, Сеџугез сотлр1еб5 де Р. Ј. де Вегапвег, Мита Коштезфап Алфонса Додеа, Жеуце 5еајепшћаце, Вукљ Караджичђ од Кулаковског, Записки изв мертваго дома и ВИдег аиз дет Теђеп.

Радећи марљиво, млади Поповић је увек имао одговарајући успех у Великој школи који се, поред уверења о сиромаш.ном стању, тражио за добијање државне стипендије. То потврђује и њетова молба мтућена, 12. октобра 1884. Академском савету Велике школе, којом је молио да та Савет, према њетовим „испитним оценама ин према... општинској сведоџби изволи урачунати" и те године као благодејанца. На следећој седници Савета Велаике школе, Поповићева молба је усвојена, што се види из забелешке на истој ,„добија", коју је својом руком написао про“ фесор Панта Срећковић.

Последње тодине свога школовања, Ботдан Поповић је израдио и један наградни темат који је прочитан на дан Светога Саве и за исти добио ин награду, о чему сведочи пз његова следећа потврда:

ПРИЗНАНИЦА

Примио сам од Ректората Вел. шкале четрдесет дуката као награду 1 реда за награђени темат истор. филол. факултета. „о глагољици" из суме коју је Његово Величанство поклонило и ове године на поменуту цељ.

18 јануара 18853. Богдан Поповић фил. ТУ год. Поред Поповића, истог дана примили су новчане награде од по четрдесет дуката Борђе Петковић, фил. П1 године, за израђене задатке из латинског језика, и Љљубомир Живковић, правник ЈУ године, за расправу о управним дужностима.

Богдан Поповић је увек осећао, поред своје, пи туђу невољу и трудио се да својим ближњима помогне колико може, па је од своје новчане награде одвојио пет дуката — колико и Љубомир Живковић — и ту суму новаца предао декану Велике школе да он, по свом нахођењу, преда неком од сиромашних ђака на позајмицу. О томе је сачињен и овај записник:

Од т. г. Богдана Поповића и Љубомира. Живковића, ђака велике школе, положено је 10 (десет) дуката декану вел. школе потписаном, да их изда на послуту извесном сиромашном Баку вел. школе но тако да ђак тај сваког месеца отплаћује по 24 динара почињући од фебруара ове тод,, што ће декан Богдану т Љубомиру одмах на одужење издавати — акт овај чувати у каси вел. шк,

Декан вел. школе 18 Јануара 85 Гргур Миловановић

Ова позајмица дата је Милану Димитријевићу, правнику ПЛ! године, који је дао писмени пристанак да му се сваког месеца, на име отплате дуга, задржава од стипендије по 24 динара, односно по два дуката.“)

Шта значи за једног младог човека бескаматни зајам од десет дуката, који је живео само од онога што је примао од Велике школе , није потребно посебно наглашавати колика му је помоћ учињена. Богдан Поповић је имао четири брата: Павла, Љубомира, Димитрија и Стевана, од којих је Павле био такође слушалац Историјско-филолошког _ одсека _ Филозофског _ факмлтета. Богдана и његову браћу издржавала је мајка пошто им је отац умро још 1876. године, што значи да у њиховој кући није било новаца на претек, већ се морало рачунати на сваки динар. Па п поред тога, Богдан Поповић је од своје светосавске награде одвојио онолико колико и Љубомир Живковић, који је био бољег имовног стања, и тиме доказао како и другима треба пружити прилику да преброде своје невоље.

Милоје Р. Николић

»у Поповићева признаница на износ од 40 дуката налази се у Државном архиву Србије у фонду Велике шкоде под бр. 33, 2 записник о позајмици под бр. 698.