Књижевне новине

| АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ (1) |

Критичар етваралачки (. интегрише

СЛАВКО ЛЕОВАЦ,

НАЈЛАКШЕ БИ БИЛО рећи: колико критичара толико књижевних критика. Насупрот тој крилатици, данас више него икада, људи се труде да мн критичаре поделе у извесне трупе с научним и филозофским назнакама. Споменућу две карактеристичне поделе.

Аобро је познато да је Тибоде поделио критику на критику образованих људи или спонтану критику, — затим критику стручњака или стручну критику и критику уметника или критику коју врне мајстори. Данас је популарнија. подела коју је Велек овако обележио: марксистичка, психозналитичка, лингвистичко-стилистичка _ критика, нови органски формализам, митска критика, филозофска критика итд. Прва је подела „вредносна", друга подела је „научно објективна“, Не улазим, овде, у све проблеме које покрећу овакве и сличне — поделе. Хтео бих да само истакнем једну велику контроверзу. Како то да се сала толико истиче аутохтоност и посебност уметности, а да се, истовремено, она тумачи мнотим, често различитим специјалним намкама или чак појединим дисциплина"ма тих наука. Очито је да смо све више незадовољни тзв спонтаном критиком, али и критиком иза које стоји некакав догматски систем вредности значења. И салашња филозофска критика настоји да на, специјалан начин тумачи неку умет.. нину.

Незадовољан сам, међутим, сецирањем књижевних дела, _ таквим минуциозним статистичко-језичким, стилистичким, биографско-испхоаналитичким, симболично. -митолошким анализама у којима не само да се раствара и губи слика књижевног дела и мисао о њему, него и нека мисао о уметности уопште. Ако је највећа мана спонтане критике њена незаснованост, онда мана оваквих специјалних критика јесте извесна сколастичка, интелектуалистичка шра у којој се врло

мучно долази до неких интегралних сатледавања и релевантних врел! гтосмних судова. Није тешко спознати да највећа мо. дерна. критичка дела, по у свету мо кол нас, трпе два искушења и настоје да их тревладају. Није више само довољно да је критичар — критичар од вокације, витзеструке памети, него да је и критичар = стваралац, који креативно интегрише. на одређен начин, научне напоре и свему томе даје специфичну књижевно-критичку и естетичку димензију.

Славко Леовац

10

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

|

јасни и

За динамичан

плурализам

критичких метода

МИСЛИМ да лично интонираној критици засад још не може да буде крај; питање је и кад би уопште мотао бити, Критичар, вероватно, може пре свега да се определи: или да одређеним научним методом покуша да интелигибилизира. један сегмент третираног текста, његову структуру, наста» нак, стил, поглед на свет, контекст, литерарно-историјске везе итд, или да суочи текст с критичаревим животним искуством, погледом на свет, укусом, афинитетима, политичким или естетским или културним ставовима. И једно и друго је корисно и потребно. Зато, по мом мишљењу, нема значаја протонити било који тип критике, потребно је само захтевати да научна критика има свој професионални ниво, а да лично интонирана критика потиче од људи који су истинске личности, а њихова искуства, поглели, УКУС, ИТА. заиста и вредни (па макар њихови сулови били не знам ка

ко „неправедни", „субјективни"). Знамо да.

су се критике често сачувале дуже од де ла о којима су писале — али се то по правилу доголило само счла кад су их писале „велике личности". Критика увек говори делимично о тексту, а делимично — или чак првенствено — о аутору критике, о методу који је употребио п хоризонту, свету, У којем критичар живи, „Мспрпети“ текст, то је илузорна жеља. Контика. је сусрет текста са читаоцем; оно што настаје, јесте читање, то значи нешто треће. Дивно је читати имттесиовистичку критику чита је аутор „уметник“ мо зна да слика живописно, пластично, занимљиво, „литерарно"; тиме побуђује ичтересовање за текст, јер побићује интересовање за своју критику, за себе. Такву критику читамо скоро независно од анализираног текста; ако каже и нешто о тексту, утолико боље. Истовремено, нема ничег ужаснијег од читања пмпреснонистичке критике неналареног, празног, незанимљивог, „сАаучатног" човека. Код нас се додуше доста товори о импреснонистичкој критици, али ја мислим — ово вреди за словеначке културне прилике — да птаве импресионистичке критике уотттте нема. За њу је потребна маузетна храброст. Критичару није потребмо ла наводи никакве доказе или разлоге, за његов суд говори сам његов стил (извоЋење. мисли). Код нас су критичари сувиште опрезни. да би се смели тако изложити, Увек им је потребан идејни, политички, морални или други алиби. Није им доволљно да товори један човек који се излаже сам. у свој својој самовољи ми слободи.

Оно што имамо прилично је еклектичког карактера. Сломом видмаоџевске критике (тај слом је практичне природе: Видмарева критика одбапује све што — реално -— постоји, у име Идеје, Укуса, Вреднота, који су само као идеје, замисли, мерила, норме; Видмар је пребрисао готово сву словеначку савремену литературу, ла и кматузну пролукцију, у име жељеног и непостојећег; тим радикалним — практичним = нихилизмом његова се критика потпуно дисквалификовала, а подупире се још само политички) млади људи су отпочели мање да суде, а више да анализирају, што је као појава одлично. Тиме смо већ рекли да ни биографске критике готово нема, јер то заправо и вије критика, већ једна. од потребних научних дисциплина коју данас (ако узмемо у обзир највиши домет те врсте као што је Сартров текст о Флоберу) није више могуће неговати онако једноставно као некад; п она данас захтева изузетне паучне напоре. Сопиолошке критике има више врста, она је обично повезана са политичком или идејном, без обзира да ди је та политика овако или дијаметрално супротно концинирана. Ја мислим да је модерна социслошка крити ка (и овде види Сартрову књиту) изузетно потребна и значајна, нарочито ако је чисто извођена. Као критика, међутим, обично није чиста; у Таквим — | печистим примерима њена снага или занимљивост зависе од тога шта заступа, са каквог глеатшта анализира и, наравно, колико у тексту види — то значи, колико дубоко види утробу друштва, а не само, и пе првенствено — текста. Ту већ прелази у политичку критику какву вероватно сувише мало негујемо; социјалистички реализам јео њу сувише дискредитовао, али данас бон нам морало бити јасно да стаљинизам или пак понављање општих државотворних фраза. није једино могуће политичко опењивање. Нолитичка критика је обично прилично површна, али је врло актуелна, „борбена, жестока, п уноси, ако је плуралистичка, блаиставу динамику у културни простор.

Дакле; ниједан од споменутих критичких метода није превазиђен, јер се увек поново враћа и обнавља; важно је само да теихова конкретна извођења буду превазиБена, Уколико буде више различитих, 32нимљивих, богатих, интелигентних критика, утолико ће пунији бити наш: културно и литерарно мисаони простор, уколико вите разноликости буде присутно, утолико ће адекватније мисао преводити паше занста == методолошки, политички, социјално, филозофски, идеолошки, осећајно — веома различите ставове и животе. А таква ди намична пуноћа — бар за мене п бар данас — једини је прагматични идеал коме би се било потребно приближити. Свако обнављање пстонмености и поновно успостављање једино правилне мисли значи за културу — и за данашњег човека, како та ја видим — насилну смрт.

Сам покушавам у последње време да нашшшем низ што личнијих, „субјективних“, слободних, „импреснонистичких" кри тика или, тачније речено, критика У којима бих суочио “своју егзистенцију са оном коју откривзм у третираним текстовима. Те и такве критике радо бих интонирао ин културно-политички, социјално, · борбено, „пристрасно", чак и „групашки ; потреоно

је изложити се и поставити се у јасно ол-

15 АЕ ИН ДЦ

ТАРАС КЕРМАУНЕР

ређен простор свога света. Наравно, ову покушаји само су допуна — и унутрашња супротност — мом критичком методу помоћу којег се већ низ година трудим да конституишем извесну „научну“ анализу значењских структура, То значи Да у текстовима истражујем пре свега оно шта товоре — мепашт — тај „шта" покушавам да преведем на језик теорије (наравно, 10 није једноставно „шта" ауторове интенци“ је или експлицетног казивања, него и пол“

"свесни, а пре свега онај који се чита „из

међу" редова), да та упоредим са другим „шта“, са другим значењима (која, дакако, морају бити строго структурирана, не само случајна, емпиријска тврђења). Тако добијам шире структуре, извесну историју значењских структура. А где је у таквом поступку критика2 Суд» То је питање које ме прилично мучи, али правога одтовора још немам. Неко време ми се чинило да је важнија она значењска структура текст — који је више утицао на друге, који доноси иновације, у чијем хоризонту стоје други текстови. Затим је опет могућ критериј што веће лограђености, савршености једног текста; али шта је та 'савршеностг Ту се отвара веза са стилском структуром коју тек почињем анализира ти; убеђен сам да узрок том заостајању није само у мени, у мојим личним афинитетима, него пре свега у објекту, у чињеници да је словеначка литература, у ч+ тавој својој историји, била претежно идеолошка, значењска, м, да јој је проблем стила био другоразредан. Тако је била писана и тако је читана. Зато је значењска анализа адекватнија, Тек појавом савремених дела значењска анализа мора да се повуче пред формалном, јер текстови добијају суштински формалну природу, Таква више формална = критика. је, рецимо, моја анализа нове Загоричникове песничке збирке. Пример за значењску анализу је моја књига „Структуре у поезији", коју је проште године објавила мариборска изда“ вачка кућа „Обзорја“ и која аналитички упоређује низ савремених поетских дела и оних из недавне прошлости. Пример више импресионистичке или личне критике су моји прикази Шаламуна и Сноја те Ива Светине (овај последњи, рецимо, љубљане ско „Дело" није хтело објавити због њего вог естетског становишта, јер је, наводно, мој суд о Светиновој поезији — у тштању је првенац младог песника — сувише позитиван. У позадини остаје — као разлог одон јања — версватно и чињеница да је Светино ва поезија „ларпурлартистичка", а званична културна политика би волела да обнови уметност која „нешто каже" и то нешто је „људски драгоцено"). Пример моје полемичке критике представља студија о последњој Копбексвој збирци, у којој сам, насупрот свим осталим критичарима који су' Копбекову нову — неохуманистичку = Фазу уздизали до неба, изнео мишљење да се ради о осетној регресији у односу на ранију Копбекову поезију.

Волео бих да се користим већим бројем метода п то бих п учинио кад бих лично био за то кадар. Човек се не сме предати једном једином Ђаволу, улазити мора у различите о светове-методе, „савлађивати" их. Знам да се ниједан метод не може „ис користити", јер метод је господар, он ме опредељује, ја сам његов службеник (човек није његов власник, као што мисли неохумапизам; тај је наимс убеђен ла су инструменти света сами по себи неутрални м да им „истину“, „познтивност или нега-

"тивност“ дају тек људи и „употреба“; так-

вих илузија сам се већ одавна одрекао). „Савлађивање" и „употреба“ метода је само у томе да једним методом, који добро разумем по изводим, могу да изигтрам Арути, да у методе улазим и напуштам их, То је моја једина слобода: бити бескрајно неверан једној јединој вези и истовремено бескрајно веран самом животу. Зато. је мој савет себи као критичару — па по другим критичарима — бити што слободи ји, отворен, па чак и „самовољан" али самовољан" на строт, експониран, екесплицитан и смео на чин, Мислим ла је у што бољем извођењу овог парадокса наургентнији залатак данашње критике.

Тарас Кермаунер

ЛЕПОТА ХЛЕБА

Збиља је 10 напор

р шљати обилато

међу несловесним стварима преточити ватру У голо здравље бити тај који размножава поноре

ц уста

Само је још такав камен

"који слути певача

пењући се уз подивљало слово као уз брдо века |

ОПИСИВАЊЕ РАЗВАЛИНЕ

Скинувши, пепео где се камен смеши и бедро једно склоно путовању отвори ожиљак да каже шта је био свет кад се белина.

цснила

Ова развалина почиње од мене као храна од уста

као врт који зрева у стени

и јабука —

мирисна

каменица

Сене се враћају с брда пре месечине

мичући обрвама . чудећи се пролећу које касно стиже супротно

котрљању

судбине

ПУТ УЗ БРДО

Као старци кашљу озебли пањеви

олињала се уморна жизотиња маховине

топлота је сва у срцу понора где се ђаволи паре

Овде би једап песник био могућ да није крв змија

да претура стене

де наслеђује

пространство

Под шаторима ваздуха светле речи чија је игизвесност општа.

пут потом нестаје на врху

пи ту је

простор

за

гроб

РАЗУМЕВАЊЕ СТЕНЕ

Лепа је тл зачубеност

у простору у узалудној пловидби то немушто познанство с дубдниом воћни осмех

п плима праха

Вртови излазе из пећина неко у теби види голо сечиво и пузи вук

п прикрада се сенка напуштеном

"емену

ноћи

Ватра узбуђује зидаре мистрије те мешају са песком као руда подножтем тече вода п покрет открива

свежину

НЕМИР ПУКОТИНЕ Управо тако почиње да се з нешто у души

у простору где се роскончава песма као шљака

и руда

дива

ИМ свет је прво био бледа тачке црта око које је играла свећа затим несаница

п тешко длетс

које је стеорило

неимаре

У чамцу прелазим тај слух речи ме моле да их изговара): али шта да ради тај

који троструко

снева.

Вукашин Живковић

Акеиом доброте

Мир делимо да се пе љутимо > Сласт у чашу једну

па по пола

Лепота ће мос само тако

а помињати Гравка уз травку израсте

и птица уз птицу у шуми

Нити птици зао

нити трави лош Свуда љубав пут у светлост да оуде отворен

Мир делимо да се не љутило Сласт у чашу једну...

УЛИЦА

У крви несношљида час трновита

а час цвет у оку уличара

кад је он цвет

она трн

и. обрнуто

Без склада.

ни. ћутња.

завезана ужетом тишине

није никакво решење