Књижевне новине

= =

кит

гаије нпр. У њиховој

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ .

(ТАРА И НОВА КРИТИКА

ПРЕДРАГ МАТВЕЈЕВИЋ

Маркенетичка критика | и формална истраживања

ПОКУШАТ ћЊунајприје одтоворит на друго питање, што ће, вјерујем, помоћи да се лакше пружи одговор и на прво,

· Говорећи о критици данас не смијемо изгубити из вида слиједећу констатацију: данашња критика веома радо говори о себи... Још до јучер присиљена да етзистира, попут паразита, на рачун ТЗВ. „лијепе књижевности", У сјени романа и пое-

] функцији, критика је пред нашим очима почеда све више узимати саму себе као предмет проматрања, проблематизирати властите методе и смисао, те, у све већој мјери, постајати самосталном. Што је све разлог томе није, наравно, могуће овдје подробније испитати. М сваком случају не можемо занемарити чињеницуда током посљедње двије или три деценије нема у свјетским размјерама тако много значајних и великих дјела „лијепе књижевности на којима би се критичка истраживања могла провјеравати и потврђивати као таква: у недостатку примјерена предмета, кадрог да је по“ такне и унаприједи, критика се усредоточила на себе, „рефлектира" свој простор и инструментариј, своје биће и сврху.

Ту се пружају бројпе шансе сувременој критици, али искрсавају и различите опасности по њу: с једне стране, она се ослобађа хипотеке функционализма, док, с друге, тешко проналази у себи разлоте властите функције, дакле посто-

јања.

начин пред сваким критичким потхватом, пред сваким критичарем који је иоле упућен у оно што се збива у данашњој (свјетскоју критици. Успоредо с тим јавља се низ других, мање или више сродних дилема. На примјер: да ди је упутно опрсднјелити се за један одређени критички приступ као што је, рецимо, тзв. умарксистичка критика", „феноменолошка, („тематска" и сл., „психоаналитичка , »егзистенцијална", „стилистичка", „структура“ листичка" итд. — да набројимо само оне најважније — или је пак препоручљивије његовити више оваквих опрелјегења истодобно, гајити мањи или већи еклектицизам2 Док се у првом случају јавља опасност од затварања критичког чина у један кодифицирани систем одредби и знакова, у другом можемо лако компромитирати вредносне релације и упасти У замку критике без критерија...

Ова анкета „Књижевних новина" упућује судионике да се позову и на властита дјела, што није увијек утодно. Како је моја критичко-теоријска књига „Пригодно пјесништво — оглед 9 формама пјесничког ангажмана" изашла само на француском (»Ба Роваје де сигсопзапсе — Е!и-

Ова алтернатива стоји на одговарајући

ае Фез Фогшез де Гепразетеп! росидацџе«, Рагз 1971), те тако није приступачна нашој књижевној публици, додао бих да је горе изнесени став био аутору пред очима у раду на споменутом дјелу. Осим тога, желећи премостити извјесне контрадикиије (или неспоразуме) између формалистичких и марксистичких истраживања, свјесно су отклоњени обрасци оне „марксистичке критике" која узима естетику или критику као дисциплине што се на неки мачин _„дедуцирају“ из опћих поставки марксизма: најприје због тога што је сасвим неосновано схваћати сам марксизам као неки традиционални филозофски систем, са свим својим одјељцима, категоријама или, полјелама кад је он у ствари првенствено критичка методологија (АРУштвена, економска, хисторијска, па и филозофска), а затим што се на такав начин сама дритика доводи у субординиран пПОложај, што се одговарајућим дедукцијама пориче посебност њеног поретка властитост језика и којешта друго...

Овим сам дјелимично одтоворио и на

прво питање, остављено за крај. Сватко ће се, мислим, сложити да су поступци наведени у овом питању мање или више превладани и застарјели, мада не сви У истој мјери. Посебно су данас јалови и непримјерени критичком сензибилитету раздичити хисторицизми, од којих живи добар дио наше не само универзитетске критике. Но, ту бих одмах додао да је — авај! — такав хисторицизам У одТОварајућој мјери у нас још увијек нужан! Ево што хоћу рећи: док, на примјер, француски критичар има у правилу пред со бом „разрађен“ и „реперториран" хисторијски инвентар података о овом или оном питању и писцу, те се одређује према. постојећим интерпретацијама и у одно су на њих нуди своју — свој начин читања, _ „рефлектирања" _ одговарајућег дјела. (нпр., Р. Барт о Расину) ми у већини случајева не само да немамо занимљивих претходних интерпретација које он ваљало узимати у обзир — оспоравати или допуњавати, валоризирати или ревалоризирати — него неријетко немамо сакупљен ни основни хисторијско-критички инвентар... Ово даје извјесно оправдање отужним универзитетским дисертацијама, али не даје право да те послове сматрамо критиком, што у нас није изнимка. шЕ

Управо због тога "признајем да са 30довољством дочекам сваку духовиту и сочву, живахну и жустру „импресионистичку критику", ма колико да сам далеко од то-' та да затоварам „импресионизам“ у критици као таквој...

Предраг Матвејевић

Јединство научног и стваралачког приступа

ДИМИТАР МИТРЕВ

НИЈЕ ТЕШКО утврдити да су стари критичарски поступци превазиђени. Али кад ово кажем не мислим да су извесни елементи, рецимо импресионистичког, 6биографског или социолошког поступка, сас вим неупотребљиви за данашњу критичар“ ску делатност. Ако се и данашњи критичар треба да одушевљава афирмацијом или негацијом једне, овакве или онакве, књижевне творевине, не видим зашто би се искључивао агенс личне интониранооти. То је утолико јасније ако се зна да је не замислива некаква безлична, строго објексивистичка, потпуно бестрасна критика. Међутим, присутност личне критичарске страсти не треба мешати са старомодноц ћу импресионистичке егзалтираности. Тако Ње ни биографски поступак није осуђен па апсолутну неупотребљивост, а у извесним ситуацијама може да буде драгоцен У допунском смислу. Сопиолошки приступ је,

у чистом и искључивом виду, исто тако.

неподесан у било ком случају, али то опет не значи да критика нашег времена треба да се оглуши о социјалну атмосферу, која на један, други, трећи или било који начин има свој одјек у сваком књижевном делу. По мом мишљењу, проблем није само у превазилажењу старих критичарских поступака, него и у адаптирању и инкорпорирању оних њихових елемената који су се показали ефикасвим у убедљивости, сутестивности и аутентичности оног што се, банално, но и незаменљиво, одређује појмом критичарски суд. Вероватно нећемо заборавити ни то да се ни један метод не поклапа са својим предметом.

Ово последње ме чини беспомоћним да будем децидан у одговору на друго питање, Не видим некакав нов критичарски метод који би био најподеснији за разматрање књижевних дела. Посебно сам скептичан према оним новим методима који су најамбипиознији у истицању своје апаратуре, омогућавајући да се сагледају средства којима се критичар служи, док су доста непрецизни у погађању самог циља. И мислим да је управо та устремљеност ка циљу најсигурнији индикатор шта је најподесније и најпривлачније као нов критички приступ. Међутим, и у томе има нечег јако старог, чега се ни најпасиониранији критичарски новатор тешко може да од рекне — под претпоставком, јамачно, ако жели да буде убедљив и за себе и задруте, а у првом реду за критиковапог ауторг. Шиљ и данас не може да буде нешто друго, осим разоткривање личне карте кри тикованог стваралачког субјекта. Нема вичег лосалнијег од критике која се врти и преврће око дела о коме пише, а не ка-

аи,

зује ништа самосвојно о томе делу и ништа специфично о његовом творцу. И то је један проблем, и то превасходно наш, који ћемо срести у не малом броју критичких написа у свим нашим књижевним публикацијама. Читаш и прочитаваш, али јако мало или ништа не сазнајеш о делу о коме се пише, па тако и аутор остаје анониман и поред тога што се спомиње његово пме. Зацело је то некакав неоимпреснонизам, који је ништа мање произвољан у односу на аутора по дело од оног старог и: одавно убајаћеног. Зато, ако ипак треба ла се опрелели за известан крптичарски поступак, то је иманентна критика, то јест: сна критика, која омогућава и разно странији и аутентичвији приступ изворним и самородним вредностима критикованог текста, У односу, пак, на саму лчност данашњег критичара, не бих је хтео сагледати друкчије од одредбе која је дата у стиху једне македонске народне песме: „за мајсторот плаче гората". Реч је, дакле, о томе колико је данашњи критичар заиста мајстор у разоткривању дела као уметничке целине и писца као целовите стваралачке личности. А од те се целовитости — и то у оба случаја, — не може да дође само некаквим јединственим методом, па био он и најновијег датума.

Питате ме о оним мојим студијама, освртима и есејима који би најеклатантније приказали моја становишта о одређеном

„критичком. методу, а којег сматрам најадекватнијим за данашње критичарске прилике. Тешко бих се могао одлучити за неки конкретан свој критичарски текст, с 06зиром да сам оно што сам изнео као своје уопштено опредељење настојао да спроведем у свим својим критичарским текотовима. Но, онога ко би желео да се целовитије упозна са мојим сагледавањем критичарске личности која, по мом мишљењу, никад не излази из моде, упутио бих на моју студију „Критика између две димензије", у којој инсистирам на јединству научне и стваралачке кондиције кр"тичара. Димитар Митрев

Ни казнена експедиција, ни једногласни хор

СВЕ МИ СЕ ЧИНИ да оно што је Серж. „Аубровски једном назвао утваром импресионизма, како иде ово време, постаје опште место многобројних наших жалопојки о изгубљеном угледу савремене критике, о провинцијализму књижевне мисли, о закаснелости књижевних збивања итд. Несумњиво је следеће: У нашој литератури где стилови, тако често и тако неопозиво, нису иживљени, и где су се сустизали и престизали у живописном нереду, данас ностоји велики број критичара веома разноврсних профила и посве разаичитих методолошких приступа. То је — ако сме тако да се каже — једна Од дивних шанси наше савремене критичке мисли. И то управо она која не допушта разуђеној књижевности нашој да се врати на пирамидални степен структуре када је постојао један ауторитативни критичар, кала се у току године очекивао један роман једног (уз то, рецимо, државног) писца, и када је читав календар од четири годишња доба трајао у очекивању једне емисије једног проминентног песника. Више се, срећом, никада неће вратити раздобље када је један кружок, са особито литерарним намерама " створен, диктирао укус, означавао награде, делио правду. И више се никад један једини метод критичког суђења и расправља ња неће инаугурисати као богомдани, превасходни, универзални.

Одомаћило се у нашим усменим разтоворима далеко више него у објављеним расправама да се импресионизму посве па-

| КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9

не баш увек.

АРАШКО. РЕЂЕП

ушално додаје и атрибут аматеризма, а — на пример — структурализму у критици етикета безмало врхунаравне учености.

штта да се ради са нашим покаткад аматерски организованим структуралистима, и камо да се дену остварења наших ерудитних импресиониста Нису, очевидно, ствари сасвим прегледно јасне, нити их пак ваља посматрати у црно-белим контрастима којих је и иначе на претек у нашој књижевној републици. Посредујући између читаоца и аутора, свеједно што тако често у своју властиту корист, критика данас, па свакако и на овој нашој њиви, не познаје такозване превазиђене и непревазиђене методе својих разматрања. Очевидно, ништа није, у кри тичкој традицији овога језика толико превазиђено да не би могло, у конкретном дијалогу са новим, тек објављеним остварењем, бити — из једног особеног угла Једна наједном непревазиђено и ново. крилатица коју је својевремено Матић први лансирао — А зашто да н е» —

и овде помаже ако не толеранцији укуса, а оно посигурно толеранцији спознаје наше савремене критичарске кохорте. Нити је наша савремена критика налик, на казнену експедицију која се, после једногодишње књижевне жетве, упућује да изналази тобожњи кукољ, као н да жари и палч по нашој књижевној њиви,.нити је она једногласна, хорски организована, унифицирана. У читавој својој ситуацији, савремена критика очевидно никада неће опростити малим гневним и глувим Херостратима који, истина, не разликују У свом дилетантизму Хендла од Хајдна, а велтаншауунг од свог митомански схваћеног монолога о искључивости , али се стога и те како сналазе међу котеријама бивших моћника и сад већ нервозних сујетника. Мишел Фуко је напомињао да с поновним јављањем језика у многоструком бујању може напокон нестати поредак класичне мислим. Недвосмислено ми се намеће утисак да се, у присуству разноликих и тако често аутентично надарених критичара, особито у младој н најмлађој генерацији, код неких посматрача и резонера јавља бојазан о нестајању тог класичног поретка ствари и укуса уопште, Та бојазан, очевидно, долази закаснело, управо у тренутку када од тог класичног и мирног поретка ствари нема нигде ничега. Велики, раскуштрани неред савремене уметности, и антиуметности такође, завладао је, срећом, и код нас поодавно, посве налик на антиципацију коју су, пре четрдесет лета, лансирали надреалисти. Моја је тиха брига да и у“трајању наше критике наредних тодина и деценија буд оних критичара који ће, у својим моћима, умети да Од својих интерпретација и анализа стварају п литературу. .

Што се пак тиче“властитог примера који тражи једно од Ваших анкетних питања,. рећи ћу најпре да критичар сваким својим ретком, или ни једним, или никаквим, ствара управо тај један једини пример своје критичарске и литерарне егзистенције. Моја књига данасиовде и још понегде, посвећена феномену песништва и личности Душана Матића, настоји да — у специфичном приступу овом крајње специфичном мислиоцу и песнику мога језика — искаже и оне моје власти= те, опет специфичне углове виђења једног аутора, једне песме, једнот времена. Књига је у штампи, па се надам да допуна и неминовни контекст овог мог одговора неће много каснити у односу на Ваше љубазно питање. .

Драшко Ребеп