Књижевне новине

ДАТУМИ — ПЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ ВЛАДАНА ДЕСНИЦЕ (1)

ТРИ НЕО

О реализму.

РЕАЛИСТИЧНОСТ књижевног дјела, онаква како је схваћају руски теоретици (или теоретици руског типа), потпуно је ирелевантна за естетски суд о књижевном д]6лу, већ по томе што је ирелевантна за његову естетску вриједност. Кад у мисли прелазимо [нижемој“ ремек дјела каквог класика корифеја, ми их евентуално сврставамо у типове, разреде, врсте, категорије по било каквом другом жритерију, само не по критерију реалистичности пи нереалистичности: кад набрајамо [нижемој Шекспирова ремек дјела, да ли икоме пада на ум да одвоји, на примјер, „Сан љетнв ноћи“ од „Отела“ ц „Млетачког трговца“ зато што су ова два потоња „реалистична“ дјела а оно прво није2 Да ли су не реалистичне Хофманове или Поове приче мање умјетничко дјело од, нпр., Козарчевих2 И није ли [инфантилнај смијешна. препирка зашто је Шекспир, у иначе „ре алистичком“ „Хамлету“ увео „нередлистички“ очев дух [што је вјеровао у духове, или што је то тражио укус публике итд.12 Не би ли дјело, без тога духа, било кудикамо мање сутестивно, мање упечатљиво, мање живо, мање занимљиво, мање диаболички моћног И није ли „нерсалистично“ често (као на примјер баш и у сад споменутом примјеру) само средство за ефикасније, снажније, дојмљивије изношење [приказивање] реалистичног и реалног И није ли смијешно што се код постављања „Хамлета“ на сцену тражи начина да се тај дух сервира на прихватљив начин, да се унеколико „пореалистичи“, то јест да се прикаже као пуко Хамлетово привиђење (мада та итекако виде и Бернардо, и Марцел, и Хорације, и то три пута!) Да је Шекспир, у циљу да у Хамлету и другима побуди сумњу и открије тајну Краљеве смрти, прибјегао каквом другом, реалистичнијем а баналнијем пи мање сугестивном средству |начинуј, нпр. да Хамлет усније Краља који му у сну открије тајну своје смрти, не би ли то, осим што је мање сугестивно и мање инвенциозно, било и умјетнички несходније, већ и просто зато што је индиректније, што се не може приказати визуелно, зорног Није ли дакле Шекспир, тиме што се ту послужио „нереалистичким“ _ средством, _ „мистичким“ моментом, дао нешто више естетске вриједности» Него, појму „реализма“ може да доста допринесе |даде смисаој и корисна употреба ако се он довољно прошири пи оразуми, То јест ако му се пода један естетски"-смисао и ако се од њега не тражи земнирички, хисторички, логички смисао. «То јест, ако се Умјетност остави на подручју умјетности. Ако. је књижевност умјетност једнако као што је умјетност и музика, и архитектура, и Сликарство, те ако на естетску вриједност слике не утјече то што она приказује анђела, Медузу, Прољеће џц друта „непостојећа“, „нереална“ бића, ако се, надаље, код архитектуре и музике чак и не може поставити појам саобразности или. несаобразности стварности, зашто би такав захтјев могао да се постави за литературу [књижевностј» Није ли примитивистичка. слика. без перспективе естетско дјело, па каткад пи велико сстетско дјело2 Може ли се поставити тврдња да сликарство као умјетност није постојало док није откривена перспектива Или можда дозволити да је до тог дана и сликарство без перспективе умјетност,

СВИЈЕТ, ЉУДИ И РЕАЛИЗАМ ВЛАДАНА ДЕСНИЦЕ

Наставак са 7. стране

која је уткана у та дјела поред славенске културе п домаће сјевернодалматинске подлоге у мотивима им изворима. Античко, трчко и латинско културно и умјетничко предање, особито је уочљиво у „Прољећима Ивана Галеба“ најобимнијем дјелу Десничином, За обликовање овога ајела (а пнастајало је дуго и полагано) била је потребна велика култура, јер онакво какво је, није се могло извести без увиђања у то какав је човјеков положај у свијету пи без мисли 0 том положају како се она формирала у великим епохома културне хисторије. Око тога питања пису потребне никакве мистификације, зна се да је Десница завршио класичну гимназију, да је знао италијапски и француски језик, да је одрастао у траЊанској медитеранској средини у којој је живјело античко предање обновљено још у ренесанси, да су културни утјецаји великога сусједа са друге страпе Јадрана били свакидлашња стварност. Није потребно дета»но трагање овом триликом за свим сасментима античке културе у дјелима Владана Деснице, довољан је овај значајан примјер који показује да је наш писац тражио оно што је битно. А тражење битног олувијек је био знак велике мудрости и велике умјетности. То је знак и велике културе ни велике духовне зрелости. Присуство античке и других култура У књижевном дјелу Владана Деснице није механички унесено већ стваралачки уткано у АЈелао, у слику, У мисао. Појединости из друтих култура има подоста им то је још један доказ да култура нема траница и да дух нема гроба. Прожимање култура ми духовних вриједности заправо 1е закон сваког човјековог рада. (Из уводног дијела монографије о Взалану Десници) ђ

Станко Кораћ А 5

РИ НЕОБЈАВЉЕНА ЗАПИСА 0 УМЈЕТНОСТИ

па и велика умјетност, а од сутрадан по том открићу да такво сликарство |даље сликање без перспективеј престаје бити умјетност) И може ли се сматрати развојем и. напретком умјетности то што се она, све новим научним открићима и: проширивањем логичке мисли, све то више подартава неумјетничким ванестетским 10д9-

"ручјима, знаности, историји, логици» —

дакле сматрати да се умјетност све то више употпуњава, развија и напредује ако све вшше престаје бити умјетност и постаје самостална категорија умјетностиг

Не, Ако правилно поставимо појам [3ахтјев] реализма, нужно ћемо на концу д0ћи до тога — да је он истовјетан са захтјевом искрености, реалне, одистинске проћућености, — и ништа више. Реалистично [стварност] у умјетности, јесте не само оно што фактично постоји и. Живи у хисторијској стварности, или оно 1што одговара законима „можебитности“ које је открила (знај наука, већ и све оно што фактимно, одистински прође човјеку кроз главу и кроз осјећање, све оно што промислимо, што желимо, што дочаравамо, што сањамо. (Друго је питање, које не ваља бркати

мо фабулу, тему, месо — тажво ће дјело неминовно испасти слабо, лоше, форсира“ но, намјештено, мртво, хладно, у најбољем случају рутинирано и занатски коректно (досег Зола). Треба да се заједно роди идеја и фабула: тачније, треба да у неком садржају из живота (који смо, можда, имали прилике да видимо ин опажамо стотине пута а да никад није привукао нашу пажњу нити нам се по чему учинио вриједан обраде) у датом часу сагледамо идеју: тек тада има услова да од тог рада нешто буде,

Хотимично бирање теме, сижсеа, средине, хисторијског и друштвеног милијеа итд. — најбоља су гаранција неуспјеха [20тово су јамство за неуспјехј.

Хотимично искуство

КАО ПОСЕБНИ СЛУЧАЈ интенционалности у“ умјетничком раду издваја се оно што бих назвао пишчевим „хотимичним прибирањем |сакупљањем] искуства“. Све оно што намјерно проматрамо као литерати 38 потребе [за сврхеј умјетничког обликовања, слабо ће нам моћи да послужи, Апсурдно је одлазити у рудник да би се написао роман из рударског живота, или сл. Оно што. на тај начин запазимо и забиљежимо бит ће скроз вањско, формални, мртви конотати, нерјечити као лични от: си у пасошу; нос правилан, лице обло, браду брије. Том приликом моћи Пемо да запазимо како пи каквим кретњама да научинимо називе за разно оруђе и рудничке техничке направе |терминеј, моћи ћемо, У најбољем случају, да учинимо Гзапазимо] како рудар прикачује лампицу, да ли РУ дари док се у кавезу спуштају у ров раз говарају или муче, имају ли ведра или смркнута или тупа и индиферентна лица,

ВЛАДАН ДЕСНИЦА СА СУПРУГОМ КСЕНИЈОМ У ФИРЕНЦИ 1962. ГОДИНЕ

с овим, да ли је то „корисно“, „плаузибилно“, итд. итд.. И зато су, у естетском смислу, Поове фантастичне приче таман толико реалистичне колико и какво дјело |сњига новела каквог сушттог „реалисте“ ] из епохе реализма Х1Х вијска, и оне не би биле ревлистичне једино да их По није створио слободним и спонтаним фантазијским · радом већ свијесном, рационалном аишиљу умереном на. стварање фалсифика» та фантазијског производа. Зашто је мање реална фантастична помисао која нам доиста суне главом нето нпр. Руско-јапански, рате И зашто је, према томе, мање реалистична. умјетничка објективација. т0% ми љеног, фантазираног факта од објективапије оног хисторичког. догађаја, или зашто је објективација једне физички или логички немогуће помисли мање умјетност, мања естетска вриједност од објективације једне помисли која је у коректно“ •кладу са датима науке и хисторије2

Интенционалност у умјетности

СВАКА ИНТЕНЦИОНАЛНОСТ, у било којем облику и примјени, страна је [тућа п непозодна] природи умјетности, Тајна врата. [враташца1 се у умјетностима отварају на лаки додир тајног дугмета. а не форсирањем [употребом] снаље: форсирање закочи [укочиј мишиће. и даје творевини тврд и укочен израз |изгледј. Кад се ум. јетник мучи да какав лик наслика вјерно, да му ухвати |фиксирај карактеристичне црте и да их јаче [снажније] истакне, кад хоће да силом ухвати [улови] сличност, кад брише па. опет повлачи потез, кад ради стењући и с грашкама ((зноја)) на челу; ми као да на резултату [дјелу] чујемо то стењање и видимо те грашке [као да (нам) дјело само одаје то стењање и те грашке]. Тај силом постигнути резултат тешко да се да на дјелу сакрити и маскирати [3атајитић. [

Иста је ствар с основном идејом: ако најприје замислимо 20лу идеју, као костур, па тек касније тражимо месо којим пемо је огрнути, ако нпр. замислимо: занимљиво би било приказати како такав и такав човјек дошавши у такве и такве прилике доживи то и то [с таквим и таквим човјеком кад дође у такве и такве прилике бива то и тој, па тек онда тражи-

# М ова три досад пеобјављена записа о уметности Владана Аесснице угласте зграде [...] означавају алтернативне изразе који се налазе у рукопису. А због тога што се текст штампа ћирилицом, имена страних писаца нису преписана етимолошки него фонетски, Све остало је преузето онако како је у њима написало.

и низ такових вањских и недитних момсната, који ће нам добро послужити у најбољем случају за добру репортажу, али онај унутрашњи куцај [пулс] [познавање оног унутрашње; пулсај може да се упозна. једино у присном и дугом саживљавању. Морамо, дапаче, поћи корак даље па рећи да уопће намјерно и свијесно проматрање, и кад га не вршимо као литерати и у призрењу пекоћ умјетничког ооликовања и кад не тледамо животне садржаје [објекат] као материју будућег или евентуалног или потенцијалног умјетничког дјела, већ напросто као један животни садржај — (такође) није од праве [битне, знатније] користи.

У ствари, вриједи само Оно што смо запазили Гискусилиј несвијесно, што смо замијетили а да тога и нисмо свијесни |искусили и не знајућиј, у животу, као актери [суактерић, као саљуди, као јединке, као субјекти који су те садржаје осјетили као своје, као људи, са својим посебним, |личним] реакцијама. на. њих, који

су претрпили (на својој психи искусили),

и поднијели њихово дјеловање, и који су на свој лични начин на њих реагирали. Треба пожар доживјети [пожар и сналажење људи у њемуј да би се могао описати, а не доживјети пуко про. матрање пожара, Једну једину олакшицу (али крупну) има умјетник у томе; он доживљава много интензивније, он, потпомогнут фантазијом, која надопуњава, и 18 чом сенсибилношаћу, која увеличава, доавивљава у скраћеном издању и убрзаном току: довољно му је протаворити два мјесеца у провинцији, или чак и самих 15—20 дана, па да могне успјело описати године ц зтодине пропадања, тоњења, отупљивања; из треме коју је 90живио [искусиој чекајући. проглашење пспитног. резултата моћи ће да дочара стање човјека који |чекај стоји пред проглашењем смртне осуде или стање атентатора који чека [ишчекујеј час кад треба да баци бомбу; за три дана затвора створит ће себи представу осјећања и стања дугогодишњег робијаша, јер ће, као у кратком курсу, за три дана проћи кроз фазе повишеног расположења, пада, слома, смирења, резитнације, отупјелости итд, То су људи који, много више ц у много јачој мјери него други, трећи или пети дан што се налазе у неком граду имају осјећај да су ту већ годинама, то су људи којима се мини, кад је два дана облачно вријеме, да већ мјесенима нису видјели сунца. Зато за такве људе није апсурдно ни смијешно. већ напротив прави израз њихове унутра“ шњости [психе, душеј кад кажу „Вио сам два дана у том граду |крајуј п доживио њељове бесконачне, непрекидне, вишеседмичне, вишемјесечне кише“.

Владан Деснипа

(О ЛИЧНОСТИ _ ВЛАДАНА ДЕСНИЦЕ

Два свједочанства о великом писцу као човјеку

У ОНОМЕ ШТО ЈЕ до сада написано о Владану Десници најмање има текстова мемоарског карактера. О личности његовој о Десници као човјеку, знамо стога веома мало. Међу писцима и умјетницима били

су ријетки они који су га добро познавг-

ам, а још рјеђи они који о њему за јавпост говорили из те перспективе.

Своју приватну личност Десница је у највишем могућем степену подређивао личности умјетника. Полазећи од схватгња: „У књижевности, свака је искреност искреност о самом себи" — себе је, оно најбитније у себи, изражавао у својим дјелима; као да је дјелио мишљење. многих писаца да умјетник изравно сам о себи може да каже тек пола истине, а у свом дјелу цијелу истину. Осим тога, њета у умјетности није привлачила жеља за славом, публицитетом и величином, за вањским сјајем позива (такве покретаче он је сматрао погрешним, а оне који им се предају извјештаченим); њега је умјгтности привукла могућност да што потпуније изрази себе као биће у коме се на непоновљив „начин укрштају и одражавају појаве нашег времена и нашег поднеб%а, да у тим појавама тражи и нађе оно што је заједничко и значајно за све људе, да. изрази оно за њега тако карактеристично братство осјећаја и мисли; привлачио та је и сам чин стварања, искушења и задовољства која човјек осјећа ако му се преда докраја, и вјера да и он може да допринесе вјечној тежњи умјетности, 0човЈечењу човјека". Он је знао да посвећивање умјетности „значи нешто као завјет сиромаштва, одреку од свјетовног“, и потпуно предавање „сенсибилности и њеном растакању". Тим путем кренуо је најснажније

" онда кад је могао да највише да од себе.

Међутим, кад је већ ријеч о таквој животној оријентацији, допустимо да нас на њу и на неке друге Десничине особине подсјете ријечи једног великог човјека и његовог пријатеља, револуционара и писпа дра Ивана Рибара; „Тачно се запажа “ дјелима подвојеност његовог живота распетог између свјетлих сфера и онот што је закопано у његовој унутрашњости, што је свакако теже долазило до изражаја. Али је ипак изражено, а то је битно.

Сва његова књижевна дјела заправо су у вези са његовом личношћу, која се инзаче у грађанском животу тешко могла наз-

"ријети."

Истичући ДЖесничине одлике, др: Ивел Рибар је рекао:: „Он. спада међу оне наше радне: људе интелектуалце који нису могли на својим грађанским дужностима исказати све оно што су крили у себи и зато је као прозаист у својим написима изнио све оно што је носио у души и што се ситурно на бољи начин није могло исказати... Скроман и ненаметљив, онакав у свом раду какав би морао да буде сваки наш

јавни радник. Његова је велика ОДЛИКА, |

што се трудио н усавршавао, да бн што боље одговорио позиву данашњице, а и сутрашњице, да нам књижевност буде лијепа, сувремена, напредна, по томе призната у читавом културном свијету...

Још једна велика његова одлика... Никада се није ни на кога тужио, никоме ништа предбацивао, или замјерао, а ако је о некоме ишта говорио било је само лијепо." (Иван Рибар, „Владану Десници ин мемориам").

Цата Дујшин-Рибар познавала је Де сницу из ране младости, јер је био прија тељ њеног брата. Она каже: „Кад бисмо се срели, имала сам према њему неку врсту поштовања. Иако онда још није писао, имала сам осјећај да је преламном нетко тко жарко воли умјетност. Чинило ми се као да је посвећен... Мој осјећај из младости није ме преварио: био је то велики умјетник“. Кад сам ту познату умјетнишу замолио да нам још нешто каже о карактеру пи личности Владана Де: нице, она је одговорила: „Био је врло по вучен и скроман, али и поносан, Бојао се да људи не мисле да је наметљив и зато се отуђивао — и криво су људи тумачили ту његову особину. Морао је бити веома љубезно примљен, да он прихватио контакте. Мрзио је наметљиве људе.

Био је прави пнтелектуалац, богате. културе са снажним осјећајем селекције.

Најдражи писци били су му они вели кани који су у својим дјелима имали наглатлен поетски осјећај."

_ Из ових неколико запажања видимо да је поред Десничине умјетничке величине, иако пригушивана, избијала на видјело ч његова људска величина, величина човјека без које би величина умјетника била немогућа. И зато треба да настојимо да оно што је значајно за Десничину личност не прекривамо поменским ћутањем, нето да са тим упознамо будуће тумаче његсвих дјела и широк круг његових читала» па. Томе, за сада, највише могу да допринесу његови пријатељи.

Миле Басара

_КЊИЖЕИТНОИМЕ 8