Књижевне новине
ЛАТУМИ — ПЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ ВЛАДАНА ДЕСНИНЕ -
(вијет, људи и реализам Владана Деснице
УЛАЗЕЋИ У КЊИЖЕВНОСТ неколико година прије другог свјетског рата као зрео човјек (имао је. 29 година кад је штампао прве радове), Владан Десница је од самог почетка захватио важне проблеме живота те је избјегао лутања почетника и писца који дуго тражи свој пут. Зато његови књижевни првијенци нису били године учења, него тренуци изласка на сцену на којој су се биле духовне војне нашега времена. Он је тада писао пјесме, есеје о Доситеју Обрадовућу и Мирку Ко ролији и почео је да пише роман „Прољећа Ивана Галеба“л Истовремено је захватио импресије из текућег жевота сјеверне Далмације, духовне 'хоризонте српске књижевности (Доситеј, Његош, Королија) п модерну сензибилност човјека који подрхтава пред големом загонетком живота- смрти, бога и свијета. У свему томе није било важно одређено вријеме и одређена слика социјалног свијета као што су обичаји, навике, укус, политика, идеологија. У Доситеју тражи пјесника, у Његошу мислиоца који се одликује реализмом мисли и сигурним погледом на ствари, у Королији пјесника који изражава дух свога краја. Али све је то заправо тежња да се пронађе опће, да се сам дух суочи са метафизичким проблемима. Овај свијет и његове појаве, тврдоћа. његових ствари и трансцендентална удаљеност његових закона, оно је што узбуђује појединачни дух, али и дух људског колектива кад га посматрамо из даљине у којој морамо да будемо кад год хоћемо да видимо људска дјела. То опће које се тражи постављено је као циљ, а да би се он достигао потребна је метода посматрања. М самом човјеку и свему што он ради и доживљује налази се опће и зато нам није важно хисторијско вријеме да из појединих његових фаза извлачимо оно што нас интересује, него нам је важно вријеме као трајање и човјек који живи и пати, раз мишља и страхује. Човјек и унутрашње, биолошко вријеме, човјек и бог, човјек и смрт, чини се да су једино важни. Чак и онда кад се износи нека импресија из природе, из мутног и тврдог пејзажа, важан је само човјек и његова нада или вјера, његов бог или вријеме. . Десничини људи, кад их узмемо све зај« но, чине збир искустава и проблема у којима и са којима живи савремени човјек, али и човјек уопће. Зато Десницу не можемо ставити у одређени и строго омеђени круг искустава и интереса, он није писац за икога би се могло: рећи да је само или преотежно, социјално-политички, хисторијски, психодошки, етички и онтолошки опредијељен, као што се не може рећи да. је ретионалан. Његови људи могу да живе У сваком времену и сваком поднебљу с 00зиром на њихове проблеме, нагоне, боли, страхове и немире, јер сваки од њих човге у свијету под трептавим и хладним свјетлом звијезла. Ићана („Зимско љетовање“), Милоша ( „Бунаревац“), Богдана („Пред зору“), Баришу („Око“), Ивана Талеба, и друге, можемо да премјестимо из сјеверне Далмације у ма који крај, па да они буду и даље оно што су: људи који траже спас, умирење, правду, бога, своју звијезду. Сваки од ових ликова живи, трепери у себи због брите која га потпеса и јада кога се не може ослободити, Затече"ни, заробљени, остављени својој муци и патњи којој нема краја, Десничини људи у „Зимском љетовању и у неким џепјелијим приповијеткама, враћају човјеков АУХ тврдом реализму античке драме. До оваквог реализма не доводи нас пишчево образовање и култура (Десница је био озбиљан познавалац античке културе), него његово осјећање свијета, његов дух који жели да изрази реализам мисли и осјећања, чак и реализам маште. ДАесничин је реализам стабилан, тврд, визуелно савршено јасан, то је реализам једног Есхила, или једног Бота.
Сви проблеми реализма стварни_ су проблеми људи код Влалана Деснице. Ићан са својом звијездом коју увијек тражи, није само човјек склон необичној за ави, он је човјек којим се изражава опори ре ализам бића. Тражење звијезде исто је што и тражење утјехе која је У вјечности
изгубљена, Десничино инсистирање па ре ализму човјековог укупног свијета ДОВОДИ нас до тога да схватимо да нема ничега што не би било реално и истинито. ДАмбоке и бриљантне странице „прољећа Ивана Галеба“ које нам излажу то питање о вјеролостојности и реализму укупног ЉуАСКОГ свијета спадају у РЕА ријетких страница патте књижевпости које се баве маштом
као ситтим редлизмом. Све је реализам,
и сам бог, Није важно да ли бог објективји, ловољно је да
но постоји или не посто! у се њиме блви човјекова свитест. Исто тако није важно да ли постоји Мама-Јумба, зенимо ла опд злиста не постоји, али ако неко у њу вјерује, пли У њено име нешто ради, опала постоји, и ТУ онда налазимо реолизам бића. Странипе посвећене МамаЈемби у „Прољећима Ивана Галеба“, страигпе су наме реалистичке прозе, на који ма се са завилном преланотићу испитује фи па љулске свијести. Стога можемо
ла опкључимо у СМИСАУ ДХесничиног закљу-
тек
ма! ведлизам је све оно што је доживљепе Све је то, лакако, И предмет књижевне обепле и сте је то човјеков свијет и сам човјек је све 70. | |
У деликом паспону човјекових могућности од дјетињства до старости не налазимо само онтолошке проблеме бића по себи,
не сци ! биди др |епто М, Мимишт, „Разговор с Владаном
Аеспипом 0 умјетничком стварању“, Летопис Малипе сриске, новембар 1967.
НАЈ
ви хришћанско-моралне атрибуте у којима доминира идеја о тријеху као иманенција људског понашања, него налазимо, и сурдвост, и зло, и насиље сваке врсте. Та друга, мрачна и тешка страна човјекове природе видљива је врло јасно у неколико Десничиних приповиједака и у романима. Миленко Катић (,„Зимско љетовање“) убија свога сусједа дуго носећи у себи истинску и дубоку мржњу; у свађи око међаша, један је сељак свом сусједу косом дубоко зарезао врат да се јаднику глава клатила кад је неколико пута коракнуо („Бунаревац“); Ванда Фурато, без икаква осјећања за правду и без личне доброте прогони служавку Кату, а породица Барише Сураћа нагнала. је ту исту јадницу да скочи у сеоски бунар („Око"); учитељ злоставља жену тражећи некаква признања до којих се никако није могло доћи („Шараста кутијица“); Богдан мирно убија Петрину а да ни једног тренутка касније у мислима, није застао код тога злочина („Пред 30ру“). Тако се „го човјек који стрепи и страда“, пе затвара у своју сопствену паттњу и своје страдање, него се проширује злом и насиљем које носи у себи и показује према другоме.
У тој двострукој перспективи у којој се указује човјек: у бризи и страху за своју појединачну судбину, и у отвореној и несузбијеној могућности да чини зло и насиље над другим, налазимо моралне и натонске противрјечности. ЛПротиврјечност је у стрепњи за себе и у неосјетљивости за другога, а то је, чини се, закон људске природе. Морал произлази из саме људске природе, и према Кантовом увјерењу, морал не може да потјече „ни од чега другог до од мене сама“ као човјека који дјелује по својем властитом људском закону, по закону слободе2 С једне стране, човјек прихвата моралну обавезу која потјече из његове природе и слободе, а с друге стране, он је кадар да ту моралну обавезу одбаци и да дјелује против моралне заповијести, и то по слободном избору. Дакле, из човјекове природе и слободе проистиче морал, али исто тако и неморално дјеловање и насиље. Потпуна слобода воље има свој страшни израз у односима према друтоме. Ако је други незаштићен објекат за потпуни исказ моје слободне воље, онда је та слобода воље страшна и потпуно не морална. Али заштићивање другога мора да дође из слободе моралног избора, не из присиле друштвеног закона. (О тим категоријама размишљао је и Достојевски.)
Из Десничиних људи, као што Видимо
произлази и зло и добро, пакост и самилост, равнодушност и нетрпељивост, Људско разумијевање и најцрњи инат, Те се противрјечности налазе понекад у једном те истом појединцу, али су исказане и као ознаке за човјека уопће и то тако да их видимо као садржај живота у књижевној фресци Владана Деснице. У његовим људима има моралне летаргије, неке ду-
боке тупости и неактивности. Живјети међу
људима значи морално дјеловати међу њи-
ма, али ако се неко лице тако понаша да'
се не примјећује никаква морална идеја, никаква сјена савјести, онда то значи да је могуће живјети међу људима а да се у себи не потиче никаква морална активност, То је оно што је неразумљиво. Доктор Фурато нема никаква става кад његона супрута Ванда прогони служавку Кату („Око“). Исто тако живи изван моралне акцијеи Јаков Пећина, јунак драме „Љестве Јаковљеве“. То што се дешава у сфери моралне идеје, дешава се изван ових и оваквих људи. Истински људски живот у 32 једници са другим људима не би смио да траје изван моралне идеје. Страшно је то што он ипак траје. Јаков Пећина ствара. цијелу филозофију да би оправдао своју моралну тупост. На основу тога ми можемо да закључимо како је Владан Десница уочио помјерање терена у области морал. не идеје показујући да је морал у далекосежном опадању. Оно што се зове практични живот даје довољно | материјала писцима и филозофима који се баве моралом као метафизичком категоријом и као свакидашњом истином. Имамо довољно основа да утврдимо да је морал доиста У опадању и да је због тога филозофији дата нешто друкчија предметност“, а умјетничким формама тиме се осигурава нов простор, јер оне треба да конкретно прикажу који су могући облици далекосежног опадања морала.
Идеје заузимају важан простор У АУховној слици Десничиног свијета. Најбо-
Милан Кангрга: „Етички проблем у дјелу Карла Маркса“, Загреб, 1963,
3 Волфганг Штегмилер; „Главне струје савремене филозофије", Београд, 1962,
ВЛАДАН ДЕСНИЦА (У СРЕДИНИ) НА ЈЕДНОЈ КЊИЖЕВНОЈ ВЕЧЕРИ ОДРЖАНОЈ НА КОЛАРЧЕВОМ НАРОДНОМ УНИВЕРЗИТЕТУ 1958. ГОДИНЕ
|
татија панорама идеја дата је у „Прољећима Ивана Галеба", роману који је иначе у критици назван романом идеја. Али и остала Десничина дјела исказују идеје, негдје више у њиховој толој форми као статична стања духа или свијести, а негдје као правац активности неког лица. Идеје се јављају изван приче, оне су саме медиј, природно стање духа. Прича као облик казивања није увијек потребна да би се показала идеја. Богатство и разноврсност идеја Десница уграђује у своје ликове као и у њихове реакције ма свијет у коме они живе. Неке идеје зависе о одређеном тренутку, а неке су сталне и непромјенљиве; зато је нужно да их подијелимо У двије скупине, и то на: практичне или свакидашње и на метафизичко-онтолошке. Та преданост трагању за идејама обију скупина прожима цијело Десничино дјело. Али ако бисмо хтјели издвојити _ идеје које доминирају у том дјелу и које заокупљају дух Десничиних ликова, морали бисмо издвојити претежно онтолошке идеје. Овамо ћемо убројити: смрт, патњу, вријеме, машту, осјећања, бога, страх, 310, нагоне, разум, умјетност, љепоту, морал, итд. Све ове појмове узимам као идеје, јер се јављају као полазишта у структури дјела. Цијели роман „Прољећа Ивана Талеба" изграђен је на идејама: смрти, патње, времена, љепоте, умјетности. Сваки овај појам истовремено је и идеја; другачије не може бити зато што се истински људски духовни свијет у садашњем времену изграђује на тим идејама односно“ појмовима. |
· Идеје што их налазимо у Десничиним дјелима истоветне су са предметом Имодерних 'антрополошко-филозофских праваца, јер се модерна филозофија развија претежно у оквирима | антрополошких структура. Човјек као проблем налази се у средишту ове филозофије, не природа,
· и не бог. То би требало да значи да би
сва филозофија и сва књижевна умјетност требала да произађе из самог људског живота, још тачније, из самог човјековог доживљаја. Хтјели ми то или не, морамо признати да доживљај пише књ“ те, било умјетничке, било филозофске. У тој тачки би се рушила граница између умјетничке слике и филозофске анализе. Осим тога умјетничко казивање губи своју пластику, своју слику, зато што губи свој чулно-предметни _ детаљ те се све више исказује анализом, шифром, говором помоћу појмова. Доживљај'изражен сликом или интелектуалном анализом, свеједно, био је и остао извор пјесничког и филозофског рада. Ја могу да кажем само оно што сам доживио, било сликом, било анализом, било узајамним допуњавањем једног другим. Зато се и не поставља питање како да човјек изађе на крај са свијетом, него како да изаБе на крај са својим доживљајем. Десница је баш ту предметност изразио у роману „Прољећа Ивана Галеба", јер у том дјелу нема ничега што главни јунак, који је и приповједач, није доживио. Иван Галеб излаже своје доживљаје, час у појмовним анализама, час у сликама које излазе из његове сензибилности. Зато се у таквим дјелима брише граница између филозофије и поезије, нарочито у оним дијеловима који су написани појмовном анализом. Али, морамо да примијетимо да интелектуална анализа није само логика, – него је она п доживљај свијета преломљен У _ЈеАНОЛ свијести. То би значило да логика није само логика, него и емоција, чист доживљај. Излагање доживљаја постаје израз унутрашње концентрације, а ова концентрација добива облике самоанализе и самопосматрања. Корак по корак човјек је освајао просторе спољњег свијета, али се све више концентрирао на себе и своју мисао, своју машту, своју унутрашњу егзистенцију. Оно што је унутрашње, предмет је особите бриге.“ ; Суверена, _ интелектуално - аналитичка контрола стварности и живота потиснула је спонтану, наивпу и непосредну причу која је чулно-сликовитим изразом преалстављала све духовне и душевне садржаје човјекова бића. Човјеков духовни развитак усмјерио се према чистом резоновању, како смо утврдили, па је зато разумљиво што у књижевним дјелима има све више интелектуално-апстрактног говора, а све мање чулно-сликовите просторности. Епско дјело мора да буде про-
40 узајамном односу између модерне књижевности и модерне филозофије писао сам у књизи „Андрићеви романи или свијет без бога", Загреб, Просвјета, 1970.
стран, насељен и сликовит свијет. Модерно прозно књижевно дјело интелектуално-апстрактне структуре мање предочава стварни простор и мање се служи сликом, а простор колико се он вили, дат је у другом степену, тј. кроз свијест неког лица (најчешће главног, које ујелно и приповиједа) а то значи да се то лице не креће у простору који се види већ је тај простор само унутрашња слика, само податак свијести. Зато бисмо такав простор могли назвати имагинарним простором.
. О томе опширније говоримо зато што је то врло карактеристично за роман Владана Деснице, али и за велик број његових _ приповиједака. Критичари су истицали како је за Десницу значајан развојни пут од реалистичко-описног преко психолошке анализе до мисаоних синтеза.5
У ДАесничином књижевном ралу није важна прича као облик трајања јелне реалности, њему је прича само потицај за трагање како би пронашао неку унутрашњу ствар коју би требало мисаоно рашчланити. Ту се не ради о физичком животу у непосредно опаженом простору, него о унутрашњој авантури мисли, о дубинским расположењима, о интелектуалним и афективним драмама. Све крсташке војне и некадашње просторне авантуре стављене су у метафизичке зидове мисли и афекта. Зато је важан сваки предмет У објективном простору који опажамо чулима, и то не по својој реалној вриједности, већ по утиску који он оставља у нама. Квалитет спољњег свијета није оно што би нас узбуђивало, за нас је важан интензитет утисака “што их примамо из спољњег свијета. Зато је значајна опћа слика једног тренутка који је чулно или интелектуално доживљен. У томе има голему важност слика атмосфере и слика пејзажа. Нема сумње да је Десница један од ријетких наших писаца који је атмосфери и пејзажу придавао највеће значење. У најбоље странице његових дјела спадају свакако оне гдје су слике атмосфере и пејзажа. Овим се средствима представља тон и врста доживљаја. И увијек су ти доживљаји пуни, рекао бих барокни и са јаким тоном, или језе, или патње, или нијемог очајања, или страха, или безнађа, или изгубљености, или беспомоћности, или „немира. Човјеков „барокни доживљај“ у Десничиним дјелима затворен је у свијет без излаза, без наде, без сутрашњице. Чини се да је сваки доживљени тренутак коначна истина за коју не може да вриједи опозив. Коначна судбина, коначна патња, коначна истина, потврђују се увијек и у сваком тренутку. Овај садашњи тренутак могао би бити мој конац, као што би то могао бити сваки наредни тренутак. Живимо у тренуцима у којима се ништа не завршава, а чини нам се да би у сваком од њих могло све да се заврши. Ови наши тренуци коначне форме како је исправно примијетио Рале Константиновић, увијек изнова почињу.
Десничини људи врло често су свијесни тих коначних тренутака, и они морају да буду свјесни зато што се њихова свјеспост обликује као слика атмосфере или као слика пејзажа. Атмосфера и пејзаж нису случајно примијећени, — нису само подаци о простору који се чулно региструје, него су то наше унуграшње слике, наши унутрашњи пејзажи. Истичем: одбаците пејзаже и слике атмосфере из Десничиног дјела, учинићете то дјело сиромашнијим, а тиме ни аутор ни читалац не би били задовољни. То је једина и права сликовитост која одолијева тиранији интелектуалистичке анализе. Десница је, дакле, изграђивао свој умјетнички свијет на двјема основним линијама — на сликовитости атмосфере, пејзажа и и детаља, на једној страни, и на интелектуално-есејистичким _ анализама, _ на другој страни. И на једној и на другој страни постигао је значајне резултате. Њетов доживљај предметности коју слика у детаљима увијек је јасан и чврст.
Пажљив _читалан Десничиних дјела примећује старогрчку и модерну романску (првенствено италијанску) културу
5 Драган Јеремић: 1965.
6 Радомир Константиновић: Поговор товању", Космос, Београд, 1957.
„Прсти неверног Томе". Београд,
„Зимском _ље-
Наставак на 8. страни
Станко Кораћ
КРИЖЕЕНОВИ 7