Књижевне новине

а —_—____—_—___=–—–—_–_—_—___—_—=–– = хм --=-=-=-=-ан

Богдан Чиплић

Брађе | дубробачке

И док газим лишћа сметове и хрпе кроз улицу тиху пуну мора шума Дубровником давним цепају се крпе старог. осећања и старог разума.

Неко ипак иде Плочама баш мени, смеши се из сенке старог шедрвана, усне су пролећне сузе и. румени, моју стазу кида — а улица сама.

У тренутку проседих спомена уздаха нисам те познао: прелепа си жеља сад већ видим да је дубровачког маха:

још лепша у лицу, ал по коси беља сва је смела, млада, ал тодине немг здуку је за собом у гробље и време.

А на све то тупо ш на спорно место коме удав тако долазио често

кад је младост стојала као стуба срам и када је буктаг пламсо стида плам

на срцу удеса на ком се је збила

она строфа кратка што се с морем слила поизнад пећина Дубровачког краша када сам уз помоћ беднога жрсташа,

срушеног са седла, посрнулог коња, на коме и самрт својим крилом воња, видео тде море с истока се зари

и како се диже и крст ми прастари да та опет, као убојничко копље, себи испод сисе забијем и ринем.

Ту где мртвог мора лежи суво снопље с чијим дахом густим могу да се винем на далека шкоља и понад злог Срђа да поорем опет заносна побрћа —

ту је поломљена замукнула стрела кад ме није нашла; или није хтела

да у старо месо сјури отров стари одједном се нашле драгоцене ствари:

на прљазом месу где су знане красте и 2д2е коров суви само страсно расте усне су плануле — ту је извор студ.

Од једног додира и извор се буди сад пламена страва лине ми низ груди и кад сг у врту твоме нађем худ.

Снавај, уз тућ образ, наслоњен на таму,

спавај, уз бок тући, што ми кљује срце,

спавај, срсд Дубраве, остави је саму, | „крај мора, и плети у сан сјајне врпце.

Врпце адићара које сам исково

из тамнот потледа — дубровачког злата, све што сам за себе од лажи иснозо

и од срца мога, јединога брата.

Спавај, с руком топлом у тој тућој руци, спавај, мирно спавај, јер ја сам на муци место тебе и твог кајања и плача.

Спавај, с тућом усном на длану ти врућем, спавај, с празним срцем на мом умирућем, што ти ја и рака, не само палача.

Када усниш тврди дубровачки камен, знај да ја сам камен, пусти камен тај, када усниш мора бес ил меки сјај, знај да и то тесам и гроб твој и знамен.

Кад Страдуном нође твог очаја „сан, па од тешког јада бијеш се у груди, гнај да и бол твоја опет само ја сам, и да болу не дам да те болом буди.

Када у сну букнеш ко поље без цвећа и то сам ја био: пусто поље црно ал сам твоје цвеће за зиму загрно,

твоје цвеће дивно са отровом саћа, које само мојих снова се и лаћа па по мени пржи тог отрова лећа.

Иза мртвог гата где дуси стражаре,

сваке ноћи, када се с Ловријенца вратим, ко и ове ноћи — једне очи заре

то зову ме жарко да к њима навратим.

Ту су плаве очи остале из снова, ту су плави снови што плачу у мени, ту Улица широка, са кућом без крова, ту су моји зрачни пути поражени.

У Улици широкој дубровачка брава на свакоме сну је чврсто закључана ту је мртвог мора окована страва.

Но у ноћ без плама трепти зачарана, зубав само светла — да ми мрак најави, или опет живот. можда онај прави.

Ко си-да си ту, уз зипку мора мртва,

шло пролазиш хитро Пријеком са жаром усгави се тихо ту где грца жртва, | и послушај птицу на том грму старом.

Мени је свеједно ко си, шта си стварно, ал Улицом широком носиш ивате смрти, твоја љубав може, нехајно, немарно,

и биће живота Дубровнику стрти.

И зато ја зовем, страсно, ма ко да си, не убијај мене лепотама холим! Но, сломљена грана још може да краси:

могу ја Дубровник ко тебе да волим и у њему нађем врело које бије. Но може ли љубав ту живот да пије2

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

Вртешка

· Живојин Тавложић

ПРЕЛАЗИМ ПРУГУ и ближим се вашаришту. На таласастој утрини ври мравињак.

Бежим у страну, ка терену за фудбал. Импрегнирана ограда смрди на катран, али и у њеној сенци осећа се мирис прашине, онај оштар, суви мирис што свечери, када се стада враћају са испаше, зађе у дворишта. То је мирисни траг папака. Вуче се и за војском, а лебди и изнад вашаришта. Осетио сам га одавно, онда када су ме први пут водили на панађур.

Било је то уочи рата, тек бејах пошао у школу. Не сећам се ничега одређеног. У свести ми једино сева клупко изувијаних, шарених трака и рингишпил.

Окретао се негде под небом, а горе, испод облака, лепршале су сукње. Кроз вреву и вашарску дреку чула се вриска сељанки. С леве стране крештао је продавац сладоледа, а са десне тутњао гоч: то је Циганин гонио мечку да

игра. ·

ма, рају Апр би ЏЕ у: 198,

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

Попели су ме на рингишшил и ја сам се вртео са свим оним што се налазило около мене и што се размазивало у блештаве елипсе. Од окретања спопала ме је мука. После неколико кругова — вртешка није ни узела замах — осетио сам на длановима зној. Стиснуо сам ланце, а нека подмукћа горчина куљнула је из утробе у ждрело. Зажмурио сам п једино чега сам био свестан беше грч и страх да не повратим. Нисам ни сачекао да се вртешка заустави. Откопчао сам куку којом се преко корпе везује попречни ланац да се не би испало, и искочио. Али, авај, мој панични бег завршио се у ваздуху: кука ми се приликом искакања закачила за ногавицу кратких панталона. Остао сам да висим и да слушам урнебесни смех, преплашен да ће се рингишпил опет завртети и мене, обешеног о куку, однети у вис.

Када су ме откачили, па спустили у прашину, ноздрве су ми већ биле пуне жућкастог мириса, а очи суза.

Сузим и сада, после толико година, али то није од сећања на прву и једину вожњу рингиштилом, већ од песка: вечерњи ветар развејава га са утрине чак до предграђа.

Уз ограду фудбалског игралишта леже иганке и хране децу. Деца су прљава, голотрба, немирна као кучићи. Жваћу хлеб и грожђе, и туку се. Испред њих, у прашини, строваљене су старе вреће. Из њих вире варјаче, вретена, карлице од тополовог дрвета.

Ближим се Змијанцу. У густишу, крај стазе, чека ме Клара, Идемо уз борик, ка „Мартијској“, ено, провирује

црвени кров. Сада је то хотел, ала. се У жутој зградурини раније налазила партијска школа. |

У летњој башти столови су без чаршава, столице су поређане у купе, нигде никог. Не знам зашто је затворена.

Клара корача испред мене, њише куковима. Гледам јој у пунђу и у бели врат, Њише се и ташном са дугачком дршком млатара около себе, тобож — свеједно јој је куда ћемо. Сукња јој је кратка, затегнута на стражњици, виде се пуне бутине и вене на листовима. Иза „Партијске" је густиш, у њему бункер урастао у коров, иза бункера ровови пуни ђубрета и сувог лишћа.

Водим је тамо.

Она то зна, али се прави наивна. Маше ташном, час је пребацује преко рамена, час је витла око себе; лети ташна у круг — корпа на рингишпилу.

На врху Змијанца Клара застаје, окреће се и сачекује ме. Ослања се о десну ногу, прегиба се у куку, а леву савија у колену. Груди су јој набрекле и истурене.

. Прилазим, малим цигарету и гледам низ падину.

Доле, испод Змијанца, таласа се вашариште. Јошт је дан, још гори небо на западу иза Циганског гробља, али у подножју, насред утрине, искре се разнобојне светлости: то артисти маме публику у циркуске шатре, :

Клара застаје крај бункера, раме ослања о зид. С висоравни мирише отава, из шикаре допире задах трулог лит: ћа и паучине, Клара забацује главу; груди јој се таласају.

Стајем поред ње; и ја се ослањам о бункер. Кооз кошуљу продире топлота са зида. У сиву и рапаву површи ну читаво после подне забадало се сунце. Осећам га на плећкама. Осећам траву испод ногу. Осећам п Кларину млаку мекоту покрај себе. Бацам опушак и изврћем поглед устрану, ка уху што провирује испод густих – локница. Поглед клизи низ врат, бео, обао и мек, пи пада у изрез на баузи.

Сагињем се. Клара се спремно примиче, додирује ме грудима — осећам њихову тежину, тежину врећа. Сада се и ја окрећем читавим телом, ослоњен само раменом о бункер; обујмљујем је и милујем. Шаку спуштам на стражњицу, стискам је, у почетку благо, затим све јаче, потом дланом клАиЗИМ уза струк, до грудног коша.. Подвлачим прсте под блузу и опипавам дојку. Огромна је, сапета чипкастим грудњаком.

Клара забацује главу, жмури, лице јој је безизразно. Гледам је у чело, у грубу, црвенкасту кожу, и у две попречне боре што тупаво пресецају ту уску коштану зараван. Затварам очи да ми страст не смалакше и својим уснама падам на њене — суве су и хладне. Поново гвирим кроз трепавице: она ми даље жмури чврсто склопљених капака.

: Љубим је. Уста јој се лагано располућују, али мој језик наилази на препреку. Љубим је, но она не узвраћа пољупце. Непокретна је. Наједном схватам целим телом: руке су јој опуштене, висе јој низ бокове; стоји одрвенела, само је дојкама одупрта о моје груди — пала би као проштац уколико бих се измакао. Завлачим и другу руку под блузу, откопчавам грулњак. Затим је поново обујмљутем, али се и одмичем, да бих јој десним дланом миловао брадавице. Клара раставља зубе, дахће, бутинама се припија уза ме, мада јој руке и даље висе низ бокове. Користим тренутак, па језик гурам у уста. Вршком јој облизујем десни; напипавам јаме и шкрбатке на кварним кутњацима.

Да не бих поново размишљао, склањам шаку са њених груди. Милујем слабину, лаким дотицајима поново превлачим дланом преко стражњице и прсте подвлачим под сукњу. Сукња је тесна, тешко се суче уз бутине; ипак, успевам да се домогнем гаћица. Напипавам руб дубоко усечен у гузове, и длачице на најеженој кожи. Клара се припија као да тим покретом жели да спречи оно што је сада на реду, али ме у исто време обухвата око врата и зубе зарива у моје усне. Отрежњен болом, отварам очи. И видим: испред нас, на неколико метара од бункера, лелуја се лишће. Оданде, из корова, вире чупаве дечије главе.

Тако смо и ми, за време рата, бауљали за Влаињама. Али то је било давно, старији сам за четврт века. Заборављам детињство, м радозналост, и поглед из крхке тврђаве у све што ме је окруживало. Не сећам се опасности, постајем слеп за тајне којима сам покушавао да приђем, па данас, разбешњен присуством малих мангупа, у скоку се удаљавам од бункера, дохватам први камен и као АМА јуришам у густиш саплићући се о бусење, Шиба ме пруће, од дренових лиски бриде образи, трчим и одмичем све дубље у шикару. Њих нигде; распрштали су се ко зна куд, можда су већ на вашару, помешани са гомилом; церекају се и препричавају оно што су видели. Једино из кукуруза, под Змијанцем, уз лепет и тихи звиждук, јато фазана оддеће на реку.

Тај шум трезни ме нагло, схватам да се бавим глупостима: горе, крај бункера, чека ме Клара. Враћам се. Хитам пречицом, знојим се и дахћем. Већ се смрклао, сиви сутон врежи се у грању.

Протрчавам поред „Партијске" — дрема у тами, мрачна као касарна. Иза ње, крај бункера, никог.

Збуњен неверицом трчкарам кроз шибље, надносим се над ров, али ње нема. Враћам се поново до бункера, зовем је, гвирим кроз пушкарнице; из бункера бије немла и смрад разгаженог људског измета. Тај љути базд трезни ме као ударац песнице, схватам да ме је напустила уколико је уопште и била ту, да се охладила док сам јурио дечурлију по шуми, да се охладила исувише брзо, пре него што сам је н дотакао, пре него што сам је и видео, пре него што је и сазнала да и ја постојим на овоме свету; исувише је брзо постала незаинтересована за оно што је требало да се догоди. Јасно ми је — пропустио сам тренутак, он се више никада неће поновити.

Сможден, и пребијен уморан зар косац у смирај дана, повијених плећа и руку заривених“дубоко у џепове, вучем се низ брдо. Чини ми се да ћу се срушити. Рамена ми притиска млински камен, колена клецају, листови цепте као да су шибани мокрим прућем. Питам се куда ћу. Иако знам да постићи код Кларе оно што сам хтео не представља никакву тешкоћу, нако са њом то исто ради пола Врановца, мепе тешко погађа чињеница да је нема. За то не оптужујем њу, него себе. Баш зато што је таква, што може да је има когод зажели. Чини ми се да бих јој био један од споредних, онај којег у њен живот доноси случај, а не жеља да буде баш његова и ничија више. Тетурам низ Змијанац, а пред очима ми лебде слике онога што би требало да буде. Видим јој обнажене груди, раширене бутине и топлу утробу у коју продирем онесвешћујући се од уживања. Али, док срљам кроз мрак, те слике не отапају лед у мојој мушкости; оне ме само муче горчином што их нисам доживео. То је оно исто. осећање самоће и понижења које ме је смождило пре четврт века, онда када сам се у кратким панталонама возио ринтишпилом. Гушим се, схватам: живот је јадан, не могу му пронаћи смисао.

КРИЖЕВИЕНОВИНЕ б