Књижевне новине
"стоке,
Изнад тривијалног ехватања
сатире
Ерих Кош: „ЗАШТО ДА НЕ>“; „Нолит“, Београд, 1971.
НАЈВЕЋИ ДЕО ове књите сачињавају памфлети. Памфлет, као књижевни и пудлицистички жанр, није никад код нас уживао углед јер је најчешће био попстовећиван са пасквилом. Кош се ипак није паашио да у поднаслову (чланци м памфлети") јасно истакне карактер ове књите, мада је знао за све нагомилане предрасуде у вези са овим, у нас презреним, књижевно-теоријским појмом. Памфаете, међутим, писали су Еразмо Ротер-
Аамски, Милтоп, Свифт, Толстој, Брехт, Мајаковски и многи други великани светске књижевности. Кош, сатиричар
који исмева друштвене митове, обмане и предрасуде свих врста, м на овом, наоко неважном детаљу, изразио је свој независни духовни став иако је морао рачунати са традиционалним неразумевањем природе памфлетског жанра, Ако занемаримо неразумевање проузроковано необавеште-
ношћу и априорним омаловажавањем, открићемо у књизи Кошевих текстова изванредне примере карикатурално-сати-
ричне уметности речи. Тешко да данас можемо наћи боље примере доследне, жеаналитичке и саркастичне прозе нето што их налазимо у „Га Сапфае оп 1 Оршпа“, Књигоубиство и књигоубице“, „Проклети Крич“ и „Јувеналове поуке и поруке". Аутор исмева многе наше заносе и убеђења са интелектуалном страшћу, храбро и луцидно. У „га Сапа е" извргава руглу, кроз препричавање Волтеровог дела, нашу склоност ка самонстицању на рачун других народа и тежњу да за све грешке оптужимо друге; У „Књигоубиству" анализира многобројне методе помоћу ко јах се може уништити једно дело или писац им, посредно, слика нездраву климу затровану _ котеријашким _ страстима; · У „Проклетом Кричу“, памфлету антологијске вредности, мсмева страст за деобом заједничких _ АУХОВНИХ и материјалних вредности, све наше сепаратистичке тенденције; у „Јувеналовим поукама", најзад, товори о улози сатиричара у друштву и о лукавству којима се он мора служити да би, говорећи о суштинама, прећутао нмена — и тако се спасао од одмазде моћника. Вреди још споменути оглед о Сремчевој „Лимунацији на селу“, у коме је Кош рехабилитовао ово занемарено ремчево дело и чланак „До ђЂавола с Кафком!", који испрва може да ражести Кафкине поклонике, али који, у ствари, није уперен против Кафке, већ против његових епигона. Чини нам се да је баш у тексту о Кафки Кош изрекао неколико продорних мисли за које ортодоксни Кафкини ученици могу помислити да су обично светогрђе, Сатиричар, наиме, сматра да. је дошло време када треба дефинитивно. престати са приказивањем тајни и страха проузрокованих опресивним механизмима власти; да је писац дужан да дигне поглед и навише, ка господарима Замка, који више нису обавијени маглом као у Кафкино доба. Кош се при том с правом позива на најновије тенденције у светској уметности по на радикалне захтеве напредне омладине. Осим памфлета у Књизи „Зашто да не2' налазе се ма чланци теоријске природе („Путеви светске књижевности", „Могућности савременог романа“, итд.), али оне не могу да се упореде по вредности са памфлетима.
Пишући о другим сатиричарима, Кот, у ствари, износи властито схватање сатире, ла стога читање огледа у овој књизи помаже оољем разумевању његових сатиричних романа и приповедака. Сатиричар мора, пре свега, да упрости животну материју по да, у духу једне доминантне идејс, животне ликове преобрази у типове. Да би успешно изразио своје становгшште ом, даље, прибегава хиперболи и клрикатури. Преувеличавајући поједине ви дове стварности и сликајући пх једно страно и у комичној перспективи, он нензбежно изневерава реалистичку веродосто!ност али, за узврат, постиже нешто друто: неку крупну друштвену ману осветљава
КРИТИКА
ЕРИХ кош
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ
до дна. Сатира тражи будну и оштру свест, а не срце опијено узбуђењима; отуда у њој преовлађује интелектуална анализа над осећајним изливима. Ериху Кошу је, уосталом, често замерано због недостатка поезије у његовим делима. Желећи да оповргне тврдње о непоетској природи свог дара, он се у неким романима („По Тио", „Мреже") препуштао лири=му. Али, у сатиричним делима он нипошто не одступа од свог хотимично рационалног, леденог стила. У „Досијеу Храбак" отишао је најдаље у овој тежњи ка без Аичном и сажетом стилу, па је причу о осумњиченом водоинсталатеру назвао из вештајем. И памфлети о којима је реч писани су тим, споља гледано, леденим стилом у коме има места само за мисао, али не и за осећање. Кош свесно п дослелно, упркос свим критикама, настоји да оствари свој циљ: да створи образац интелектуалне прозе у којој ће тријумфовати аналитички дух, људска свест ослобоћена свих илузија, отпорна на све изазове усковитлане маште. Аутор никад не дозвољава себи да се препусти узбућењи, Али, у његовом рукопису се осећа ритам мисли која се не плаши никаквог открића, никаквог лонора. Посматран из угла доскора у лас толико омиљеног поетско-реторичног стила, Кошев начим писања изгледа необично 1 застарело. Посматран у ширим оквирима по у склопу једне моћне традиције разума оп је, ме Рутим, и те како савремен. Кошеви памфлети (као и његови сатирични романи) немају стилске топлине, али имају интелектуалне страсти, а то је за саттрични жанр нешто што је најважније.
И ова књига нас још више учвршћује “ уверењу да је Ерих Кош данас наш најбољи сатиричар. Читаоци који воле аирску прозу неће се одушевити овим писцем, али ће зато они други читаоци (нимало малобројни) који цене трагање за истином о животу, иронију, бритке језичке формулације, широке поглеле п независну, храбру, обманама неуспееану свест, наћи у Кошевим текстовима мпотг
изузетне квалитете. Данас се често каже,.
сасвим произвољно, да је неко сатиричар ако у новинама исприча, ослањајући се на два-три духовита афоризма, једну смешну анегдоту и при том упути жаоку, чија је оштрина у складу са дозвољеном мером званичне политике. Кош се уздиже. изнад, овог тривијалног схватања сатире и сатиричара. Он пише у романима и памфлетима оштрије и дубље о животу и уметности него остали наши сатиричари, али ве спомиње ни једно име; користећи се, дакле, Јувеналовом поуком, ствара дела кота никога аично не погађају, али која откривају многе недостатке мо изопачености Аруштва.
Павле Зорић
Фантастичноалегоричпни роман
Миливоје Перовић; „ПОСЛЕДЊЕ БРДО“; „Слово љубве“, Београд, 1971.
УПОРНОСТ читаоца који истраје у стргљивом пробијању кроз замршене сплетове алеторија и фантазмагоричних ситуација новог романа Миливоја Перовића биће награђена — пред крај књиге, нарочито занимљиво и оригинално постављеним најопштијим проблемима егзистенције. „Посдедње брдо" је школски пример романа с тезом, подједнако занимљивог по живот“ ним им филозофским искуствима на којима је саздан и по начину романсијерског уобличавања тих искустава.
Сваку сажету анализу ове књиге вреба витестоука опасност поједностављивања. како због изузетно сложене замисли читавог система илустративности унапред по стављених идеја, тако и због не баш потпуне дорађености текста и прецизности У усмеравању кључних значења. Перовић је, наиме, из романа у роман постепено напуштао традиционални реалистички манир приповедања, отиснувши се овом прозом у привлачно, али са многим искушењима и ризицима скопчано, параболично саоп-
штавање га је принудило на различите експерименте при структурирању. Један од основних проблема сваке књижевне алегорије јесте у логичности веза између мање или више
интелектуалних нпоскустава, што
апстрактне фабуле ин онога што је њен значењски еквивалент. А снага и вредност овакве прозе најчешће првенствено зависе од степена п врсте импанцитности значења и од уметничке увегрљивости романескне приче, која, иначе, не претендује на реалистичку животну веродостојност. Перовићевом књигом доминирају, пре свега, скептична идеја о лехуманизацији мовека, о човеку са вучјом ћуди, и сума у сврсисходност било каквот људског напора. Историја није, каже се на једном месту, процес кроћења полулеле звери, већ напротив, пропес формирања звери у човеку, а највећа је револуција прво загризање туђег меса. Овака побуна, против таквог стања анималности, било на ком плану и било у ком виду, прети да буде бесмислена и да се извогне у своју супротност. Смисао се, додуше, вечно тражи у крета њу према некаквом Последњем брду, пре“ ма имагинарном циљу до кога се не стиже, у илузорном м трагикомичном одласку у исистражене даљиге. Орлите, мпроеи"но речене, мисли, се асоцијашијама које пзазивају, као и суморне апокалиптичне атмо сфере по којима се овај роман памти, имају истакнуто место у прози, али су само јеан пол значења мн животних муарости. Ова значења су обогаћена и учињена. комплексним дијаметрално супротним ставовима, као што је, на пример, поетична идеја да „победа није само у пењању већ и у започињању пењања" Прожимање оваквих контрадикторних експликација моприноси сутеоирању скепсе, сумње и нодоумице као битних елемената пишчевог
интелектуалног опредељења и истински ху-
манитарнотг става.
Може се лако догодити да непажљивом читаоцу ове књиге промакне значај компоновања романа из три целине, за које на први поглед изгледа да се превише разликују и да су потпуно одвојене једна од друте. Ове целине су различите по књижевном поступку, и у тој различитости несумњиво да има непланиране дисхармонич ности, али је њихова функционалност пи њихово смисаоно сједињавање управо. остваривано и кроз ту различитост. У свако од њих се на посебне начине сугерирају основне идеје, и у различитом виду олржава напопедност длегоричност причања са могућним реалистичким значењима. Прва целина је у потпуности фантазматорична, готово мистична прича о походу према Последњем брду, са само незнатним наговештајима животне реалности и неких данас актуелних друштвених значења. У Аругој целини је резлност далеко присутнија и препознатљивија, дата кроз већи број узбудљивих ситуација п необичних ликова, без обзира на фантастично-алегорични оквир, па је овде и најприродније одржавана напоредност фабуле и преносног значења. Трећи део има елементе пародије и гротеске, пи он ретроактивно, на претежно рационалном нивоу, осветљава претходне делове књиге, допуњујући означења неких животних ситуација и сакралним симболима сукобом Бога и Самозван-
ца. Друга целина. („Бела болест") била би,,
на известан начин рационалнија и реалистичнија лопуна првој („Људи са земље"), а трећа („Ессе ћото") подизање већ посто јећих значења на ниво универзалних, о1љ штеважећих истина.
Причање Миливоја Перовића повремено подлеже заводљивостима бројних и разно врсних ситуација које се не заснивају на животној логици нити на каузалитету, као и могућностима бескрајне комбинаторике, што је књигу у знатној мери оптеретило
, нефункпионалном динамиком догађања и
нарације и утицало на степен склада фабуле и идеја. Тамо где се сугерирао бар натовешта! реалности или макар веза са њом, причање је узбудљивије м богатије, а и дискурзивно дата значења књижевно функционалнија п мотивисанија. Очигледно је да Перовић није увек успевао да држи све конце обимног књижевног мате ријала и своје сложено замишљене роман. сијерске грађевине. Али, најбољим страницама „Последње брдо" је занимљиво штиво, и по атмосфери, и по новим идејама какве су далеко присутније у српској посзији него у савременој српској прози — 4 захвалан је овај роман и као повод за раз мишљање о нашем данашњем роману.
Чедомир Мирковић
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5
Бошко Богетић
БОЛАНИ ДОЈЧИН
Зар има нечег летшег док сањам
У ћутању неба руменог ко вино, Пуштајући псе да ми уђу кроз ухог Власт новог света зелених крила Шумом шапуће
Без вере у сјај Данице.
Зар има извора без моје патње
Да тишини људско лице разара
И колевке у којој спава дете
Мислећ како је стаза лака и прозирна Чим нота крочи изнад њива
И велики свитац обасја их без смисла2
Можда бих тамо у калем сливен Презирући душу одбијао да ме поуче Крилатом путу према смрти.
Секира расте у сумраку златном,
У помирењу проналазим сенку јутра Дубоко нагнуту над гробом
Како полако ми залива уста.
Све јг изливено као вода из крчага: Док у потаји змије проникну у речи Жудим да засветли зора на самрти. Даница трепери у врелу
Где су моји прсти заривени. |
ЗМАЈ ОГЊЕНИ ВУК
АДете је стигло до обале босо
С обрвама да му срасте морс. Кренуше „рибе у брањевини Залогај пре таласа да осмисле Дете је из зелене дубине Ишмчупало језик дедових гусала.
Дозревао је поштујући поколења, Али га она сагледати не могу Уиркос добу.
Брђани му, уморни од рана, | Дамаре распеше Међу вековима.
Уткаше мудрости У струне.
Богови му узеше корен као птици Да срце не сужњује.
Напевом се поносе коњска уста!
А дете и море на обалама ослугикују: Огњем .крилатог змаја
Певача ко то дарује2
ЈУГ-БОГДАН
Патај синове: При чијој мессчини
Букне дивља. лозаз
Себе су закопали у пламен
На мовратку кроз њен детињи и слатки узраст. |
Опојство је отровна печурка у бразди,
У огњиштима на планинском рубу -.
Чешљам седе власи, Реци,
Зашто су се „разбежали зидари2
Разгневих се на дар у горкој сузи! За сваку олујну ноћ испред врата Плачно раснитују се коњи:
Ржу на бојном пољу
Све док ћудљиво дете плодове распе Нагнано из утробе под воћком.
Отац са јарећим крзном
Гаси дамаре скривене у идилу изворску Покривену лозом. Борећи се за јагње Рече: „У пределима мудрости
Засади снагу јунака, прикут га за стену!" И где усне за птицу обнављају гнездо Сахрањен сам без краљевских похвала.
Сад слушај, ужива сетва
Између глава умрлих. Храна биће богата! Имаће месец. лице мртвог човека. Примиће ме домаћин за софру вечну. Брисах сласт свог срца
Наузнак у пелене беље од снега легавши: У којој чобанској колиди
Мозак ми беше.
У којој зажарио се дах2
|:
Јопа Михајловић
ВАСКРСИЈА, ВАСКА
Минеш нечујно, заробшш трајно. Каква си то жена, Васкрсија2 Сад око ти је мутно, сад сјајно; пиће си што трезни, што опија.
Како то, недокучива Васка,
гледаш. сетно и благо, кошуто, пи типко, као прастара ласка. одскакућеш, шумарком погнутог
У врху тополе шумор меки
зар си, што успављује и носи у далек зов, у пов занос неки, У ружичнишс заспали У роси2
Можда си бистри језерски талас што кренут ненадном тихом силом запљуснеш, освежши само час
па склизнеш песком галебу чилом2
На облак личиш прозрачни плави у тућим неким висинама.
Гдг су ми крила да венце глави твојој сплету и врате долинама»
Или си све то: жена, кошута, ветрић, талас, облака Незнана блаљост по пизма, мелем и кнута, стрампутица чудна, нова рана»
а Це панели да ер винивииррнииви Ати шара висини инок подииаДиљвљпиљик аавнаевн аи