Књижевне новине

ИСТОРИЈА КРИТИКЕ

| КЊИЖЕВНИ ПОЧЕЦИ МИЛАНА БОГДАНОВИЋА

МИЛАН БОГДАНОВИЋ је са тордошћу пеизнавао да су му први критичарски тренуши били радост, да му је Скерлић био велики узор, да је велико питање да ли би му критика била животни позив да се није у раној младости срео са Богдамном Поповићем, Слободаном Јовановићем и Јонљном Скерлићем. Оно што је било сан стаког човека који је у то време почињај да пише: постати сарадник „Српског књижевиог гласника", а тиме и Јована Скерлића, Богдановић је постао тако рећи, одмах, као студент, већ у двадесетој тодини. Он није имао само велики узор него и велику срећу, јер је „као старији | студент књижевности" постао Скерлићев асистент им, по сопственом признању, „У чувеном његовом семинару био »прва виолина«". Даровит студент, „први тенор семинара", јелап од најмлађих сарадника „Српског књижевног гласника", Боглановић је постао им Скерлићев сарааних на његовом великом делу „Историја нове српске књижевности", пзрадивши регистар особних имена, на чему му се Скерлић у предговору датираном јануара месеца 1914. тодине посебно захвалио. Богдановић је од првог сусрета са Скерлићом „обећавао самоме себи" да ће га следити, да ће говорити као он, да хоће да та „домаши", и за њега је патвеће признање било када је једном, после свог предавања, чуо о себи ове речи Слободата Јованови– ћа: „Овај товоре као Скерлић!"

Та „веза" са Скерлићем не јавља се само код Богдановића, него по код других критичара који су, не једанпут и не случајно, стално настојали да Боглановића прогласе Скерлићевим наслелником и настављачем његовог дела. Критика, па и уметност, кло прста деловања, осетљивост за проблеме дана, жеља да се литература користи и као акпија, све су то схватања која су Богланповића донекле поиближавала Скерлићу пи тиме омогућавала ону овезу" ове двојице критичара. Али, ја ми– слим да је тој „вези“ дато сувише места, да она — изван историјских релапија у којима се мишта пе јавља само од себе — пи нема неког другог, посебног оправдања, осим, наравно, блиски, виђени, лични узор који се у каснијим Ботлановићевим сећањима и написима о Скерлићу претворно у легенду, а тиме је по „веза" постала део летенде ми једна од неопходних, незаобилазних, чак и вредносних категорија у оцени. Богланопвићевог лела.

М бвом кратком напису ја хоћу да покажем да је Богдановић јелан од рећих наших критичаоа који се у свом развоту мало мењао, који је у повим критикама изгледао кас по у касним и који је, кроз сав свој дуги књижевни век, остао у суштини веран својим првим начелима ми контикама, и тематски и стилски. Не желим све до посматоам дослелно хронолошки, јер би то захтевало много више поостопа, па зато, узимам само неколико казактеристичних Боглановићевих написа и један говор који су настали до 1914. године, тј. пре првог светског рата, а нису уштли у његова сабрана дела.

У омладниском књижевном листу „Венац", који је уређивао предузимљиви м предусретљиви Јеремија Живановић, године 1911. објављена су два краћа, али врло занимљива приказа Милана Богдановића.

Први је, “ ствари, приказ позоришне представе, пили још боље позоришног комада, „Пир поруте", чији је писац Сем Бенели. Богдановић, као што је то радио мо много касније, најпре је описао предмет дела (сукоб два човека), затим је испричао садржину, и то детаљно помињући имена, догађаје и ситуације, да, на крају. саопшти основни суд. Он обазриво констатује да је комад можда писан у стиховима, а код нас је преведен у прози (пре вод са италијанског) у којој се осећа извеспа поезија које би, вероватно, више било да је све у стиховима. Отуда Богдановићева сумња да можда на наш језик није преведена сва поезија, јер он хоће, пре свега, да истакне ту поетску основу, поетеку жипу која се провлачи кроз дело. И оно, што је мнајлгтше — закључуте Ботлановић — у“ њему (у комаду — В, К)., то је поезија. Јбе нема много, ње је најмање, у квантитативном смислу речи, али она је најбоља“ Од тог комада није остало многе, али је остало нешто; „остаје у памети она дивна спена љубави Елизабетине, сећате се оне страшне и песничке месечеве ноћи, стално вам бруји у ушима. песма непознатог човека и сантиментални 'авук његове манлолине".

Све оно што је п каснија одлика Боглановића као позортиног критичара, све је већ у зачетку овде; м јасно истицање предмета, п кратко изношење _ садржине дела, и обазриве сумње у тубу и своју обавештеност, и одбрана сваке поезије па ма како она била мала пили једва приметна, пи импресионистички полет на крају који је највише у личној сутестији, У личном преношењу утиска, који, опет, није лишен извесног уживања у делу, у њетовим сценама љубави, месечевих ноћи и других сентименталних доживљаја,

Приказ књиге прпповедака Светозара Ћоровића „У часовима одмора још је ви.

_ КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

ратно ај ама њива а алел аи

ше „богдановићевски" по свему. Најпре се

"иде од једне врсте неопходног уопштава-

ња када се говори о еволуцији код писаца, када се она видљивије запажа код једне врсте писаца, какав је, на пример, Борисав Станковић (од „Старих дана" и „Божјих људи“ до „Коштане“ и „Нечисте крви"), када су промене некад мање видљиве и кад се оне тек дубљим посматрањем могу уочити код других, какав је случај са Светозаром Боровићем. О еволуцији код Ћоровића Богдановић говори само кад је у питању приповедачко дедо, им зато се одмах ограђује од осталог, али са одређеном опеном: „Ја прелазим преко једне његове сасвим безначајне драме — колико ја знам, првог његовог већег

штампаног рада — објављене у Јавору за ·

1891. год.; ја прелазим, то је сасвим разумљиво, преко свих његових и, већином,

слабих песама", итд. да би се задржао

највише ма последњој књизи. Он утврђује да Боровић има способност да слика (наводи за то два добра примера), па покушава да одреди природу пишчевог дара: „Његов таленат је врло осетљива мрачна комора, која прима утиске са светлости и враћа их без икаквих додатака." Коровић је за Богдановића „хладан посматрач" који има „допадљив 00лик". Да би поткрепио свој суд и да би јаче истакао свој утисак Богдановић је сада навео 'Телову мисао: „Добар стил мије ништа друго до вештина да човека мпатерате да вас слуша и да вас разуме", па је закључио да, је Боровић писац такве врсте кога морате да слушате, али, за сваки случај, да тај суд не би остао аподиктичан, неприкосновен, објективан, критичар прелази на себе, на свој утисак, који саопштава знатно умереније: „Што се мене тиче, он је писац, кога ја увек радо читам", и ставља га на своју лествипу писаца савремених српских приповедача — ћије на првом месту, али не зна ни ко је испрел њета у том тренутку.

Треба обратити пажњу на многе нијансе у Боглановићевом писању, које се крећу од склопа читавог приказа до појединих детаља у њему (уопштавање као приступ, упоређивање ппсаца, издвајање једнот, однос према његовом читавом делу, градације изнутра, једна врста оцена обазрива, фина, не мање оштра, затим — природа пишчевог дара, позив на. ауторитет, лични утисак и лична мера), па да се одмах запази како је то критичар који са првим текстовима наступа онако како је чинио п у току читавог свог критичар. ског рада: пажљиво, добронамерно, рекао бих чак другарски благонаклоно, више од тога — свесрдно ин предусретљиво, са уверењем које ће касније постати његово критичарско гесло: критичар је човек који држи на длану срце човеково, зато свака неопрезност и грубост може то срце да повреди, прободе или смрви. Ту су и оцене које се објективно не држе, али које објективно нису ни замишљене и саопштене, нису пресуда за сва времена, нису осигурано место у историји, него само свој утисак, своје виђење, па, према томе, “ библиотеци својих писаца — један драг кутак за драгог писџа са драгим асопијапијама тп сећањима.

У критичарским почецима Милана Бог. дановића „Гласникова школа" била је занста „школа“, и то у једном педагошки нижем значењу речи када се има у виду „шегртовање", са овим обавезним белешкарењем о догађајима који су важнији за часопис него за писца, који су више знак политике једног уредника и уредништва него што су, можда, стварна инспирација п прави поводи новог критичара. Зато овде и нећу писати о таквим Богдановићевим текстовима, као што су „Пое.

аи тиаквесњ ==

МИЛАН БОГДАНОВИЋ У ВРЕМЕ УРЕБИВАЊА СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ГЛАСНИКА ·

зија Муслимана у Босни" (СКГ, 1. јуни 1912) или „Ана Обреновићева" (СКТГ, 16. октобар 1913) мако пн у њима има, на неким местима, по једна мисао, израз или мијанса који су Богдановићеви, и само његови, али у којима је много више оног другог што није његова добра особина. Ако му је Скерлић једанпут одржао „лекпију“ о томе шта је литература а шта историја књижевности, како то наводи у једном „присећању" Богдановић, и ако се то односило на ове или њима сличне. написе (што Богдановић није поменуо), онда је Скерлић био више него у праву.

Па ипак, једна од тих бележака, „Прослава стогодишњице Његошева рођења" (СКГ, 16. март 1914.), заслужује да јој се посвети извесна пажња из неколико разлога, од којих је први да су се тада, први пут, мислим, нашан заједно-Скерлић и Богдановић у истом броју „Српског. књижевног гласника", и то Скерлић с приказом песничке књиге Вељка Петровића „На прату" и Богдановић са белешком о његошевској прослави у Загребу, два текста у којима снажно провејавају патриотско и национално осећање, позиви на бодрост, снагу, јачину, са визијама новог живота и новог пута који се широко отварају нашој поезији п нашим народима, а други разлози су доцнији Богдановићеви чланци о Његошу по веза са овом белешком, као и могућа подсећања на једно далеко и давно време које је носило велике идеале.

Ботлановићева белешка је у суштини информативног карактера, али, како је он то знао понекад да надмаши, у тој белешци, у њеном основном тону, има врло много друштвеног, политичког, . националног, не само романтизма, познатог из оног времена код најнапреднијих духова, него и стварног виђења реалних односа и кретања у нашој историји тада. Богдановић пише да је српско академско друштво „Његош" у Загребу прославило стогодишњицу рођења великог песника 16. фебруара 1913. године, да се на прослави окумило „више од две хиљаде душа“ у лепом хрватском „Глазбеном заводу“, да је било п богослужења. да су са предавањима о Његошу наступали Павле Поповић, Буро Шурмин и Фран Илешић, да Николај Велимировић није дошао па је тегово предавање читано, да је приспело много поздравних телеграма међу којима се издваја завршетак Решетаревог: „Честитам српскоме Загребу прославу Хрватског мнесника Шегоша“, да се све то славље на крају завошило вели ким концертом и игранком. Пре ових информативних података налази се Богдановићева општа констатација о карактеру прославе: „Прослава коју су изведи млади загребачки студенти, уз велику сарадњу својих хрватских и словеначких друтова, имала је карактер једне импозантне манифестације Југословенства. Далеко изнад јубиларних свечаности на које смо навикли, ова прослава, својим програмом м његовим извоћвењем, имала је обележје нашег општег напионалног празника", а ма крају, пошто је све видео и описао, Богдановић задовољно све уоквирује оценом: „Импозантно изведена, са озбиљношћу потребном у таквим тренуцима, но са лепо проведеним југословенским обележјем, та напионална манифестација биће један значајан датум у еволуцији југословенског покрета",

У „овој белешци већ је сав Богдановић и читав његов "однос према Његошу. Он је волео импозантности, свечаности, оне велике прославе које се бележе историјским датумима; он је џенио озбиљан приступ у озбиљним стварима и заносно се великим речима о националним празницима, јутословенству и југословенском покрету; он се борио за јединство натих нарола, не у смислу „претапања" једног на. рода у други, или у „подвргавању" једног народа другоме, него више у тежњи да се духовно уједине, политички и напионално приближе једни другима; он је био увек спреман да разуме и оправла сваки, ма и најмањи подухват, којим се ишло ка та-

"ноћи 1. маја Одио _ над

Ба кап ван трн ан

« = . у “ , "1. ко замишљеном јединству, уопште, којим се нешто им неодређено кретало напред, Са нешто романтизма, са доста паивности, али и са много реалног сатледавања ствари у друштву, он је био изузетно осетљив кад је У питању човеков рад, човеков напор и напрезање ла се пошто ооље уради. За тега је Његош од младићких дана. велики. песник, пре свега песник, напионална величина и опита, јутословенска, својина, која у свако доба заслужује

"славље у којему се обележава једно дав-

но зремс, алп у којему се налазе п нови подстицаји за савремене духове у новом добу. Кад се зна за овај рани, младићки, Боглановићев прилог о Његошу, лакше ја разумети његов нешто патетични, али неоспорно дирљиви, чак мн потресни позив, и3речен у јеку разних прста претеривања о Његошу као филозофу, влалару, влалинп, православву и мистику (СКГ, 1, лепембар 1925): „Вратимо Његоша литератури!", мн лакше је оправдати његову, двадесетак тодина касније написану пешто оштрију расправу са Марком Ристићем о Његошу и о „Горском вијенцу" на сцепи Народног позоришта у Београду.

Прву критичарску фазу Милана Богдановића некако природно завртшавају два несрећна и трагична догађаја у нашој историји: смрт Јована Скерлића и први светски рат. Може се само претпоставити како је Скерлићева смрг деловала на младог Богдановића (све што је он о томе наппсао бледо је према ономе како се то стварно доживљавало), како је он пратио догаћЂаје у болнипи од,30, априла 1914. године кад су Скерлића оперисали, како је вероватно и он, са читавим Београдом, целе Скерлићевом _ судбином _ и како је _ сутрадан, примио вест о Скерлићевој смрти. Ако се Исидори Секулић учинило ла се кров државе љуља, ако је Вељко Петро вић стајао као тромом погођен, ако су се многи писци осетиди као „сироте" без Скерлића, ако је Богдан Поповић пред на. родом сведочио о Скерлићевом поштењу, шта је тек морао да осећа Скерлићев први студент у суботу, 3. маја 1914. године, када је пред Универзитетом говорио над својим мртвим учитељем!

Тог трећег маја велика Скерлићева посмртна поворка ктетала се најпре ол Јованове улице ка Калемегдану, па онла Васином улицом дАО Универзитета и даље ка тробљу. Богдановић је говорио после Павла Поповића, Бранимира Ливадића и Тихомира Остојића, а пре многих поофесора, политичара, академнпка, Скерлићевих птријатеља и сарадника, који су се оеђали са својим беседама све-до гроба. Ни !едној од тих беседа Боглановићева пе уступа по осећајности, потресном _ ложивљају, по непосредности и стилској ирипродности ми лакоћи изражавања. Тај, вероватно. тови свог товор јавно забележен одожао је Ботлановић, студент књижевности. у име свих Скерлићевих ученика. преса Упниверзитетом, а започео је овако:

„Велики и мили наш професоре!

ту

После Ваше породице и набАанже 5ола бине које је Вата трагична смрт највише погодила, нас, Ваше многобројне ученике, који више пикала нећемо чути Вашу лепу и силну реч, натвећма те заболела изненална и тешка несрећа. Сви ми колико нас има, искупљени овде око овог одђа, не можемо, не смемо да верујемо да нам са њим за увек одлази велики професор, кота смо волели до детињескг нежности и потитовали до обожавања. Немогућно је пећи шта значи за нас смрт учитеља којим смо се толико поносили!

Данас, она можда значе“ само један осећајни бол, тежак до суза које смо сви искрено тролили. Али сутра, поскосутра, “ наш понедељак, најмили дан у селмиши нашег школског“ рада, дан семинарских вежбања у“ којима смо толико пута слушали Ваше заносне речи и када сте нам Ви најнепосредније п најлепше излагали своја гледишта на нашу пауку п своје судове поводом разних књижевних титања, ми ћемо, пошто Вас узалул будемо очекивали, осетити сву оловну тежину не– среће која нас је задесила"...

Требало би мавести читав та! говор до се јасно види колико Богдановић осећа и разуме ту несрећу п како је видовит у оцени великог губитка. Он полази од личних сећања, од личних доживљаја свих Скерлићевих студената (опис Скерлићеве фигуре, узгредан али маркантан; рад на часовима, податак да пикада ниједап студент није одоннио са својим радом), па иде, даље, до општег тубитка, до значења Скерлићевог имена у историји (симбол, летенда, вера, велико дело, велики човек). Богдановићев почетак и у товору бпо је, иако изазван несрећом, сјајан; неће та ми касније изреверити.

Милан Богдановић се попосно својим професором, и зато му је свака „веза" са њим била драга, сваки олнос мио п присан. па и кала се разилазио с њим у опени вредности писпа и лела (примери: Лазл Лазатлевић, Николај Белимировић, а по арути). По много чему, Богдановић 1е био супоотан тип контичата од Скерлића. И ови њетови књижевни почеци то показују. Ди нема Скерлићеве снаге п диоектног удаа на централни проблем, нема његове мужевне моћи, громадности у сликању времена и људи, нема ону јелру СТИАСКУ чвостину пи нетооботност ситурне то самоувепене речи, Сав у нијанси, у лаком твепету и треперењу, мозаичан мн у блатим линијама, Фрагментаран у сликању, увек ближи скипи него слипи,. јачи у епизоди нето у пелини, Богдановић се појавио као критичар, нећу да кажем спосоћттуи, али свакако осетљивији за ноза богатства у литератури, спремпити да тинђе све поихвати и положи, увеђен мскрено да нема много разлога да се неко у књижевности жестоко напалме. Та њетова прирола критичама доћи ће до изважаја у периоду између два рата, марочито одмах после повог „Светског поата, кала се слоболто. може рђепи ла. те Ћоглановећ имао своте врсме и да та 12 заувек собом обележна. АЛИ, њетози почепи, ма колико далеко били од

тог впемена, натовестили су таквог критичатђа. Василије Калезић