Књижевне новине

ТОД; може се рећи, укрућује духовни поглед ктитичара, фиксира његове ивичне,

ТЕОРИЈА КРИТИКЕ

ПРИРОДА КРИТИЧКЕ

РЕФЛЕКСИЈЕ

ИСПИТИВАЊЕ ОДНОСА између две силе критичког стварања — критичког духа и метода — веома је деликатне, сложене природе и захтева врхунску усредсрењеност на проблеме стваралачког процеса и свега онога што до њега и у тај процес увире. Потпуно, то значи довршено, могло би бити само кад обухвати и на светлости свести изрази дух разноликости у којима се јављају те две силе у критичким делима различитих врста и метода.

Свесни извесне упрошћености због свођења на категоријалне поларности, бићемо слободни да, за ову прилику, само опишемо неке од тежишних црта онота што смо назвали критичким духом пи критичким методом. .

Прво, критички дух је дубина и пуноћа критичареве људске природе која прелази у израз, у укупности својства и могућности, домашаја и граница, врлина и мана, сјаја и слабости једне индивидуалности. Иако може бити и реализација одређеног критичког метода, критички дух се не поклапа са њим и у већој мери одређује интензитет и дубину, снагу и трајност критике нето критички метод. Он је протејска покретљивост умних и сензибилних снага у критичару, нека врста, ако се сме рећи, поливалентног простирања духа који хвата природу и облике, процес раБања и зрења, преображавања, не само дела која су у питању пето и живота којим су дела окружена. Мказујући се као удружена сктивност рационалних и имагинативних снага, као плодно оживљавање и преображење _ асимилованих чињеница, синкретички процес настајања једне критике јавља се и као. жива негација подељености људске личности на сфере и слојеве, извлачећи на свегло свести целине доживљаја, односа према свету које има једна целовита, изграђена. личност.

Критички метод, пак, представља снагу редукције у духу критичара; он значи, прва издвајаче (редуковање) из спектра могућих приступа књижевном деаџ онога или оних који би примењени на испитивање књижевне творевине дали најбоље. најтачније резултате. У том светлу поређен, свакако, критички дух представља неодређено кретање умних и сензибилних могућности у критичару пред делом или делима али оставља места за

неочекиване перспективе, слободна виђења. · живота и дела, за муње случајних асоци-

ма

јација“ и полете инвенције. Критички ме-

тачке, држи у њиховом оквиру снате имагинације, че допуштајући расплињавање ган изабраног пута и оквира; он м знатној мери помаже да знамо шта критичар хоће, али доста често спречава да вилимо и шта би могао. Данак који ће критичар платити одређености критичког метода. може каткад, као у случају Скерлића, да буде умањен типкошћу интуиције, увиђањем да се живот уметности не може никала до краја ухватити мрежама појмова и да увек остаје једна _ неолређена _ количина, одсјај), полутон, призрак у коме лебди разлика између онога што о делу каже критичар и што оно заиста, или У другој перспективи, јесте. Искуства европске књижевне критике, рецимо, од Сент-Бева до Тијоа, до. Франса и Леметра, од Бјелинског до Шалде, показују да истински критичари увек налазе неку врсту мере између слободе коју нуди критички дух и реда који је настањен у критичком методу.

ТГоворено језиком слике, критички метод, је млаз светлости који један дух баца према тами књижевног дела, неке духовне или уметничке творевине, у уверењу да ће баш тај, такав млаз омогућити да се натпуније продре у природу те творевине. То какав ће, у резултатима, бити тај продор светла, зависи прво од снате извора — слаб извор нужио баца слабу светлост — али м од степена мнепрозирности осветљаваног предмета. У сваком случају, критички дух је оно што чини интезитет светлости, што омогућује кретању критичке осетљивости да види нпјансе рељефа, боје, дубину захваћеног прелмета и његов положај у простору и односима. У конкрецији тот виђења,; п израза који оно добија У критичком лелу, проверава се све што чини појам критичара: регистар сензибилности, количина пи новост идеја, утан. чаност укуса; сната ковибрације према делима и личностима, количина и живост ерудиције.

Од чега зависе обим и продорност“ тог'

духа У каквом је односу према њему критички метода Обим и дубина, оштрина и живост тог духа У неоспорно су, тесној вези, са оним што Херберт Рид зове „психолошким траговима искуства", што

наравно не значи просто поседовање тог.

искуства већ увек подразумева и творачку прераду, кристализацио ну, преображајну моћ п критичкој свести која га има. Наиме, опште је место да су наша знања о појединачним стварима у непосредној зависности од степена веза и односа им свету У којима видимо те ствари. Да бисмо их разликовали, морамо их 'Уупоређивати; што више уочених разлика, у

сл

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ |

ствари, то више пронађених веза међу стварима. Што је човек богатији — писао је Маскал — то више разлика опажа међу људима. Другим речима, да бисмо могли видети, обујмити једну ствар потребно је обухватити и на светлости свести објективирати цео универзум у коме она постоји не као статична слика него као жива чињеница и од кога, на крају, и добија властиту физиономију. (Крмтичар, рецимо, који замишља да сме товорити о природи „Хамлета“ а да није видео дела. друге врсте осим Глишићеве „Подвале", Сремчеве „Ивкове славе" или Веселиновићевог „Хајдук Станка" и „Бида" [с певањем, играњем и пуцањемј исказује једну врсту смелости, али која није културног реда. Да би била смелост или чињеница културног реда, он се — ако смемо тако рећи — мора прозрачити сумом искустава оне традиције која води ка Хамлету, којег је то дело наставак, и тек онда се може говорити о његовом уливању у критику ове или оне струје, ове или оне критичке традиције.)

Према томе, снага поменутог светлосног извора у критици — да се вратимо нашој пређашњој слици о методу као „млазу светлости" м духу као извору не зависи од романтичарски схваћеног надахнућа, од сила које говоре „устима. мрака" на уво критичара, него од сасвим конкретних наслата знања о животу и историји, од сензибилног богатства, асимилованих умности које критичару, ако не дају лар, који се доноси рођењем, оно омогућују замашност и дубину аналогија, оштрину и поуке већ миш-

љених искустава разноликост могућих перспектива. Једном речи, тим знањима он стиче ону иску-

ствену замишљеност над светом уметности и животом који је њен предмет и у чијем огледалу нема дела и личности који не упућују на даље и дубље везе са светом, у којима се, при првом додиру, не може уочити треперење миогозначности, многосмислености људи и њихових судбина у свету. У критичарима који су јединства укуса и творачког дара, познавања и преображавања, критички метод, складно сарађује са критичким духом, остварујући творачко ткање мисли и емоција, на начин који не изазива сурове кризг и убиствене расцепе у личностима које су простор драматских дијалога са светом. Јединствена. преливања духа “у метод и метода — у дух догаЂају се у таквим критичарима неосетно, нечујно, пратећи ритам ипокретљиву фи зиономију предмета. Метод у таквим случајевима постаје само сигурно полазиште духа, основна сабирна снага, подстицај истраживању, а дух методу жива и плодна спона са светом, покретљиви дијалог међу стварима им сензацијама, личностима и делима, оно тешко уочљиво, али једном уочено, непсцрпно лподстицајно, колање енергије од субјекта ка објекту и обрнуто, осећање да човек живи у свету који се држи неким везама и за који је, хтео то или не, и сам, у оквирима својих моћи, одговорап.

Покушаћемо, даље да ово нешто превише уошштено, развијање поларности: критички методи критички дух аишимо његсге крутости и једноликости ближим описом духа и метода двојице, може се рећи, најзначајнијих критичара југословенске књижевне историје; Матоша и Скерлића. Као што је толико пута поновљено — са знатним разлозима — Матош је у нашим просторима образац, у критичком испољењу, једног пачина мишљења који се назива импресионистичким. Он је човек који је... искушао све сласти импресије, завирио у све контроверзе, понграо се скоро свим ауторитетима чију је ауторитарност осећао као зид за уметност; то је човек који је уживао у сили Речи као нечег заиста живодајног; критичар који се, максимално, приближио сопственој представи о критичару који је „интелектуални Протеј" и „као глумац што игра најопречније и најразнодпкије типове и карактере... саживљује се са свим Облицима мисли и осећања. Као индијска п питагорина Душа и он путује кроз душе, чистећи се п ослобађатући", Матош — легендарни фланер, човек Грича, Теразија и Монмартра, пријатељ _ Стевана Сремца и Мориса Бареса, Жарка Илића п Андре Рувера, без станишта и кућишта, а са душом пространом за' све коптрасте и растрзаности мисли, са култом слободе духа као незаменљиве силе, сав је, могло би се рећи, афирмација критике као стварања, као сло бодие, радосне игре импресија, критич“ ког духа као реке без ушћа и уставе.

„Критичар је — писао је он импресионист умјетности, као умјетник што је импресионист живота" И Матош је то био — на начин који се касније није поновио. Па ипак, врло је мало рећи да је бно импресионист а. не показати природу у којој се гне= зди, дух којим се напаја баш тај импресионизам; јер, још није довољно бити ученик Франса и Леметра, цитирати њихова теоријско-критичка мерила да би се било импресионистом у критици Матошевог реда. Матош је то мзвесно знао и отуда — чини нам се — његова фамозна супериорност над свим недаћама које су га пратиле у животу, отуда тон и врста нехајног пинизма у спору са“ Скерлићем, који је, одиста, у то доба, имао страховиту, концечтрисану моћ у Београду и мо. гао да „слисти“ противника неком сасвим

ДА БИСМО СТВАР ПОТРЕБНО ЈЕ ОБУХВАТИТИ И НА СВЕТЛОСТИ СВЕСТИ ОБЈЕКТИВИРАТИ ЦЕО УНИВЕРЗУМ У КОМЕ ОНА ПОСТОЈИ НЕ КАО СТАТИЧНА СЛИКА НЕГО КАО ЖИВА ЧИЊЕНИЦА И ОД КОГА, НА КРАЈУ, И ДОБИЈА ВЛАСТИТУ ФИЗИОНОМИЈУ

МОГЛИ ВИДЕТИ, ОБУЈМИТИ ЈЕДНУ

успутном примедбом! Па које су то упоришне тачке, који свеодржавајући принцип у Матошевом духу, који је иначе начела, догме, сматрао неспојивим са истинском вокацијом критичара»

Мидхат Бегић у свом досад најпунијем ссеу о Матош — Скерлићевом насљедству сматра да је то начело садржано у домену емотивних предилекција, у домену срца, да је снага Матошева. „У ложивљеном револту против безројних облика људске вулгарности“ Чини нам се да би најближе одређење Матошеве „моторне снаге", пре тог отпора вулгарностима живота, било· страсно осећање потребе свих неконформиста да се доведу у питање сви редови,. све хијерархије; да се све духовне творевине ставе под лупу критичке свести, без обзира на степене освећености у којима се моту наћи. Ово, рушилачко, раздируће осећање жеље да се прочисти простор у књижевности и да они који незаслужено стоје високо, буду враћени на њихова места, може бити, и бивало је, и начин протеста што се у нашим просторима не цени истинска духовна снага коју је и он морао осећати у — сопственим критикама. Али оно проистиче не из личне увређености него из високог уверења да у животу мора бити неког моралног реда и логике, да гори не би, по том реду и логипи, требало да стоје боље од бољих. Да се вредности једне заједнице, на крају, откривају у снази њених творачких личности — не оних које симулирају озбиљност и одговорност а не чине ништа на умножавању људских богатстава. Друга упоришна тачка Матотшеве критике била је једна посебна, просветљена а дубока вера у вредност и исцељујућу, плодотворну снагу уметности. У њој је он откривао ону „болну искру прометејску, која грми у Бетовеновој симфонији, у Бајроновим станцама и у апокалшттичким визијама Игоовим". Али, за разлику од Скерлића који је уметности намењивао одређену мисију и непрекидно наглашавао њену везу са животом и заједницама којима она служи, Матош, упркос знатним осцилацијама у том смислу, не омеђује просторе стварања никаквим спољашњим налозима ни дужностима. Иако ће каткад рећи: „Нитко међу нама није тврдио да је умјетничка слобода нетација свих других дужности које има умјетник као члан друштва и народа", или: „Развикана формула умјетност за умјетност значи тек то ла се умјетник што савјесније, без обзира на све друго, пода своме послу, да служи умјетности због умјетности а не због користи, и оних инфериорних обзира, да тражи љепоту због љепоте, као учењак истину

ради истине и као праведник што чини _ добро због добра", Матош је У суми битних односа према умет-

ности и критици остао апологет артизма и естетизма, чувар плодотворне независности Уметности и Депоте,

„Артизам — каже веома тачно Антун Барац — није био за Матоша само неки поглед на књижевност, него пи основа цијелога животногназора (М. ЕЈ: кад је човјек изгубио вјеру у све остаје му љепота као једина вриједност која живог чини сношљивим и даје му смисао. У поезији је Матош налазио највишу потенцију среће, у љепоти највећу синтезу, а умјетност је по његову схваћању ближа истини од науке."

У том смеру, Матош је писао: „Пропатирамо посве природну идеју да умјетник прије свега мора бити умјетник, а да књижевно дјело мора бити прије свега умјетнина. Артизам није ништа друго но еманципација умјетности од свих оних елемената који нису умјетнички и који нису ослобођење умјетниково од свих неумјетничких обзира. Озлоглашена лозинка Тат! рошг | аге значи тек то да циљ умјетности може бити само умјетност, само ље-

пота, да је умјетност тако слободна и независна као наука и да је једино мјерило умјетничке вредности снага умјетности... Чист артизам, како се очитује у дјелима и увјерењима једног Готијеа, Флобера, Гон кура или Леконта де Лила је увјерење да живот за правог умјетника постоји тек као материјал за умјетнину, да се умјетнина ствара само апсолутном савјесношћу код рада, да је главни и једини циљ умјетности естетичан и да према томе све идеје могу служити умјетности, док она не смије робовати ни једној, па била она и етична. Артизам је у ствари тек ослобођење, еманципација умјгтиости од свих стега, и увјерење да је умјетнику дјело све, да има само један једини начин доброг израза, и да за постизавање тога јединственог стила треба осим талента и ријетког укуса апсолутна, устрпљива н неуморна преданост умјетничком послу, какву показаше савјесни артисте као Бодлер и Хередна".

У језгру овог схватања о артизму као „реакцији проти литерарном индустрија лизму, проти тенденцијском утилитаризму, проти покушајима да умјетник буде ширитељ извјесних моралних и социјалних

идеја на штету умјетнине" — тако блиског ономе што модерна мисао о књижевности непрекидно акцентује — налази се

мисао о прворазреднојважности стила — то је трећа упоришна тачка Матошева у креативном пријему књижевности: „Књижевник — каже Матош је не само човјек супериорност естетичног осјећања — јер то суимноти ланци — него и супериорног естетичког израза". Да би постао уметничким делом, осећај живота се мора претворити у израз, потенцирати, постати живост ритма, „естетичке сугестије ријечи поређаних по њиховој пластичној и музикалној вриједности. Већ је давно казано да има само један начин за тачан израз, а тај један начин избора. и реда ријечи је стил". Критичар, према томе, јесте човек који је у стању да реконструише, да оживи у једном делу оно што је у њему „естетичка сугестија ријечи порећаних по њиховој пластичној и музикалиој. вриједности". Није ли тај захтев тако близак ономе што толико деценија млађа Клода Едмонда Мањи тражи данас од критике: да оцрта јединствену арабеску пишчевог дела" >

Ако је при томе од извесне важности кад је реч о критици — ито како су неки погледи примењени — а ми сматрамо да је баш та примена или, боле, пракса испољења погледа од битног значаја за разумевање критичара — онда је пмтање о односима између критичког метода и критичког духа нужно у првом плану.

Наиме, веома је познато да Матош није био критичар од система. Шта је то онда што тим судовима без система осигурава трајност Да ли су они били лишени сваке одређености, релативне кохеренције логичког субђења2 Да ли су, такође били лишени, сваког критичког начела2г И може ли стил да замени сва та. својства, по суду великог броја критичара, од битне важности за критику2 Како је могуће да у критици остане и траје као класичан критичар човек који Крањчевића написао да је „одмах иза Прерадовића без сумње први у релу дојакошње хрватске лирике", који је за Видрићеве „Пјесме" написао да су „велики покушаји али мали успјеси; Видрић је још у вијек дилетант, рђав версификатор, без иједне метрички савршене | пјесме", да је Јанко-Полић Камов бодлеровац (без артизма, идеализма и талента, да је Јован Дучић претенциозни естет без естетике! Ито кад се има на уму да је исти критичар прогласио Милету Јакшића највећим српским песником после Илића, кад је у Скерлићу видео неку врсту "Флоберовог Хомеа, ситоајена, гражданина без видика и елевације, да је пмао благих ако не и суперлативних речи за писце много мањег формата и стваралачке изражајности: за имена Селка Нина, Ива Граховца-Ријечанина, Махореса, Мићуна Павићевића2!

"Прво, ако није имао система, ако његове критике не представљају _довршепу архитектонску целину грађену по једној "строгој замисли — какав је рецимо случај са Скерлићем — Матош се у критичкој пракси ипак управљао по извесним начелима која, мада коригована, допупуњавана и мењана, предстајвљају основе његових полазних импресија. Ако негира Скерлићев естетички видик — чини то бранећи пуноћу уметности, опирући се начелима утилитарног схватања _уметности. Ако негира вредности „Хајдук Станка“, чини то са становишта потребе ' историјских знања да би се пи. сали историјски романи. Кад открива, рецимо, метричке недостатке Ракићене поезије, Матош полази од становишта а псолутце чистоте ритма, кад истиче већу вредност Недића но Скерлића полази од становишта изразитог индивидуализма (Недић је био већи индивидуаист од Скерлића) итд ител. Та начела, макар и привремено прихватана и брање на, осигуравала су релативну трајност његових импресија, консистентност асоцијација, кохеренцију логичних структура | мисли. | Изнад свих тих повремено прихватаних па одбациваних начела шири се једна особита врста хоризонта, који није престајао да делуЈе као изузетно подстицајна, моторна сната Матошеве творачке интуиције и израза. Веома су речите у том смислу његове завршне реченице о Скерлићевим „Писцима и књигама". Пошто је поређао шта је све за њега Скерлић: „Француз без Француске лијепе кокетерије. Русо без посзије. Сен Жист у улозн педагога", Матош закључује: „Па ипак, код њега (Скерлића) налазимо много симпатичних црта. Енергију. И њега гуши наш запар-

ложени кукавни живот, атмосфера као у затвореним цијехе зиме кафаницама, пуних

смрада, испушених испушених

цигара и етзистенција, глупих новина, платвореног пића и патворених бића. И Скерлић тражи утјехе у књигама". Као што се види, вечити дух је ипак дошао по своје.

Мирослав Егерић

је“ за"

мај о ава паевр и њи иверице