Књижевне новине

____---н ннеааненив от

падале

| |

„таревају детаљи,

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

СТАРА И НОВА КРИТИКА и

Велики низ методолошких могућности

ОАТОВОР на ваше прво питање — да ли су стари критички поступци превазиђепи — зависи од тачке гледишта. Ако човек један тренутак у историји критичке мисди схвати као одлучујући и трајан, онда је несумњиво да садашњи тренутак показује да су стари критички поступци у неким књижевним срединама, па и у нашој, превазиђени или потиснути. Са те тачке гледишта, значи, мора се констатовати да су нови критички методи — од структуралистичких до лингвистичких — не само „у моди", већ да несумњиво означавају освајање нових претпоставки и могућности тумачења књижевног дела. Исто тако, ови методи су први пут врло одлучно раскинули са вековном традицијом критике која је дело одувек посматрала У неком, било каквом контексту: историјском, духовном, моралном итд. У том напору ових метода да изграде системе и критеријуме вредности којима ће се испитивати сама природа књижевног дела лежи и њихов највећи значај и у исти мах могућност за постављање питања какво сте ви поставили.

Али ако се тачка гледишта нешто проширн, па се критички методи посматрају у историјским контекстима, онда одговор на ваше питање мора да изгледа нешто друкчији. Критика, као уосталом и све духовне дисциплине, има своју сопствену историју, разуме се. Али та историја је веома особена, јер је условљена. не само природом критике већ и њеном везаношћу за књижевност и књижевна дела која умногоме одређују не само облик критичких метода већ и саму могућност заснивања критике. Тако зависна и везана за своју материју — и то материју која је сама по себи необично специфична — критика кроз своју историју непрестано испољава извесне методолошке константе које се откривају у сваком критичком поступку упркос обогаћењима и методолошким новинама које се природно јављају током развоја критичке и теоријске мисли. Јер очевидно је да се овде ради о теорији критике а нео самој непосредној примени теоријских постудата. С те тачке гледишта не постоје застарели или стари критички _ поступци уколико су у себи садржавали понеку од константи поменутог односа критике према књижевности. Могу да застаре и засзатим сами критичари који-се крећу искључиво у оквирима свог историјског тренутка, али не могу заста-

,

ревати поступци који узимају У обзир једну или више константи бескрајно сложеног књижевног деда. Јер књижевно дело је и објект подложан

објективном испитивању — стара ис тина _ позната још Аристотелу па и мнотим савременим критичким правцима; али је књижевно дело, у исти мах, и наш доживљај или наша импресија, што је исто тако стара истина позната још Платону. Затим, књижевно дело јесте несумњиво у себе затворен облик, што је исто тако било добро познато Канту; али тај облик има и своје интимне и мнераскидиве Односе са осталим вредностима духовних активности, па је испитивање тих односа "и веза ради потпунијет и свестранијег разумевања саме природе књижевног дела још једна од константи критичких поступака. ;

. Према томе, очевидно је да се ради о једној формалистичкој игри духа, односно да је могуће прихватити и аналитичке, објективистичке методе као апсолутне и, обрнуто, прогласити синтетичке методе за такве, па тиме направити вештачку границу између појединих критичких поступака. Критика је по мени, ван сумње, област која садржи веома велики низ методолошких могућности али се те могућности ипак негде своде на неколико основних теоријских претпоставки које у конкретној примени добијају овакав или онакав облик. Према томе, ако данашња критика успешно развија неке теоријске претпоставке и тиме мења однос према књижевности, онда је то доказ да живимо у ери у којој- критика доживљава ренесансу. Али то богаћење и развијање никако не значи да су неки други методи који такође проистичу из основних теоријских претпоставки превазиђени или постали неупотребљиви. Нема рђаве критике, има само слабих критичара.

Овим сам испрпео и одтовор на ваше

друго питање. Нема сумње да су многе варијанте структуралистичких приступа књижевности изванредно погодне за разумевање неких до сада неразјашњених значења и слојева књижевних дела. Али сами по себи, недопуњени и другим методама, и ови методи се показују као неминовна граница и једностраност. Свет етзактности у којем живимо подвргава и критику својој све већој глади за рационалношћу. То је добро и неизбежно јер омогућује критици изградњу читавих нових критеријума и заузимање нових тачака гледишта. Али књижевно дело није само рационално конструисан облик нити је до краја подложно рационалним класификацијама ма колико оне оштроумне биле. Тиме смо опет на прагу старе антитезе тако познате да ју је већ и заморно понављати: лепота је облик али је лепота и доживљај, она је дело али и сан, реализација али и интимна приватност човекова, самосталност али и део великих система духовних вредности.

Зоран | 'авриловић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

ЗОРАН ГАВРИЛОВИЋ

() суштини, не о методу

ТЕШКО БИ СЕ САДА могло устврдити да је неки „стари“ критички метод превазиђен, а извјестан нов поступак постао њетова савремена замјена. То су одвећ опште категорије ако о њима не говоримо поводом самог критичара, његовог метода као стварног домашаја.

Запитали сте, на примјер, није ли импре сионистичка критика стари (или, ваљда, застарјели) поступак. Али, ја се тим поводом даље питам: да лисмо ми уопште имали импресионистичку критику као стваралачко опредјељење, смјер и континуитет њених заступника, а не као пуку школу или манирг При томе мислим на онај смисао импресионистичке критике који је Анатол Франс наговијестио ријечима: „Причаћу вам о себи поводом Шекспира, или Расина, или Паскала, или Гетеа, предмета. који ми нуде дивну прилику“. Такву импресионистичку критику, у њеном аутентичном оваплоћењу, тешко бисмо и данас могли сматрати превазиђеном, чак бисмо могли зажалити што је мало имамо (и сада радо читамо радове Бранка _Лазаревића, који нас је подсјетио на Франсову сентенцу). Ријеч је о критици у којој би њен аутор исписивао стварно своје Утиске — мисли, асоцијације виспрена стила, које се читају на душак. Умјесто тога, под појмом импресионистичке критике код нас се удомаћила пракса критичке импровизације, површног ћаскања о дјелу, непоузданог суда, тобоже поетизованог препричавања мотива и садржина.

Нешто слично могло би се рећи и поводом питања да ли је и биографска критика превазиђена. А требало би говорити о пре вазибеним ауторима, лошим интерпретаторима. биографија, који ничим не подсјећају на оне изванредне портрете писаца какве су нам дали један Цвајг, Ролан или Мороа. Умјесто тога, С неизмјерним трудом читамо њихове спарушене биографије, крцате акрибијски нанизаним подацима, безначајним детаљима и фуснотама, свакако на. неки начин корисне за науку, али сасвим мало примјерене бићу и феномену истинске критике.

Могли бисмо, према томе, закључити да би једна сложенија панорама досадашњих и садашњих критичких поступака данас била више пожељна него спорење о томе шта је превазиђено а шта задовољава захтјеве времена, при чему не искључујем ни личне склоности и одбране појединих метода. Лош критичар структуралиста (мо-

МИОДРАГ БОГИЋЕВИЋ

деран, иначе, метод) не може смијенити доброг критичара психолошког поступка или неког другог давно познатог смјера.

Све нас то враћа основним захтјевима који се очекују од једног критичара, без обзира како други називали његов метод или како га он сам називао.

Тих захтјева, наравно, има веома много. Сваки критичар може их навести у 3ависности од својих погледа, искустава, па и заблуда. Зато, на ваше љубазно лукавство да говорим о примјени неке нове подесне методе на примјеру неког сопственог критичког рада, одтоварам такође извјесним лукавством које питање пребацује на други колосијек: шта су споменути су“ штински захтјеви које очекујем од једног критичара данас, па тиме и од. његовог метода. И свог властитог, ако већ хоћете тако (остављајући другом да просуђује колико и како су ти захтјеви изражени У појединим радовима, јер би критичари, за разлику од пјесника, доиста само изузетно требало да пишу о себи).

Дакле:

1. Спознаја вриједности дјела с којим се први пут суочавамо, без уплива било којег другог суда, а с тим у вези осјећање сопствене моралне, критичке одговорности за беспристрасно и беспризивно изрицање оцјене. Доста је критичара. који о дјелима пишу „из друге руке“, на акумулираним и већ провјереним судовима других. Они пишу чак значајне есеје, али им, ипак, не достаје тај примарни квалитет.

2. Осјећање времена и друштва (филозофских, моралних, изражајних и осталих компоненти у њима) у суочавању с дјелом, уз нужност вјерне интерпретације и истовременог обликовања свог угла посматра“ ња, своје критичке визије која се не своди на обично позитивно или негативно вреановање. 3. Познавање савремених и минулих књижевних токова, а и других подручја дјелатности људског духа релевантних за суђење о дјелима, без којих би, иначе, најврснији индивидуални талент у данашњој критичкој ситуацији био изгубљен и у ко начном исходу донкихотски јуришао.

Ако томе додам још значај стваралачке, иманентне марксистичке оријентације за озбиљан критички поступак (уз, разумљиво, одбацивање догматичких, псеудомарксистичких и многих сличних хибрида и варијација), попис мојих полазних ог" штих захтјева био би назначен. М оквиру тих неколико његових основних тачака морале би да се уврсте још многе друге појединачне допуне и разјашњења, али сматрам да ће, за ову анкетну ЗГОДУ, то бити довољно.

Миодраг Богићевић

Аутономија дела је релативна

КАО ШТО неки даровити романописац не жели да пише онако како се јуче писало, тако исто ниједан критичар који озбиљно верује у свој позив не жели да се служи методима из прошлости. Он покушава, водећи рачуна о литерарној теорији, филозофији п науци свога времена, као и схватањима своје критичарске сабраће, да приђе књижевном делу на оригиналан начин. Ако под импресионизмом подразумевамо оно што се најчешће подразумева. релативизам у суђењу, изношење неповезаних утисака и одсуство теоријске концепције — онда можемо рећи да је импресионизам заиста преживео. И остали методи (социолошки, биографски, итд.), као израз једне застареле позитивистичке свести прошлог века, не могу да буду плодоносни у овом часу. Дуго занемариван као засебна целина са посебним законима, сложени механизам дела се најзад нашао У средишту пажње и ми га више не можемо игнорисати ни подређивати истраживању историјских, биографских или литерарних извора. Исто тако, немогуће је служити се делом као претекстом за властите лирске асоцијације исказане „лепим стилом . Дело је ту, пред нама и ми немамо другог пута осим да му приђемо непосредно и да у њ уђемо, да схватимо, онолико колико то симболична књижевна реч допушта, његову мисаону поруку, богатство наговештаја, све оно узбуђено мноштво гласова који, на више планова, испуњавају просторе дела, чинећи та непоновљивом архитектонском творевином.

Та свест о примарном значају књижевног дела као таквог чини ми се пресудном за став данашње критике. Али самим тим што смо дело означили као средишну тачку критичареве радозналости, ми још ништа нисмо рекли о природи тог дела. и Лисјен Голдман, и Шарл Морон, и Жорж Пуле, и Ролан Барт заокупљени су проблематиком дела, али под њим не подразумевају исту реалност. Ми можемо, дакле, говорити о хомолошким значењима У књижевно сти и одређеној социјалној групи, о метафорама и митовима у једној песми који указују на особене психичке механизме њеног творца, о концепцији људског вре мена у Прустовим романима, о узајамном дејству елемената једне затворене литерарне структуре, а да при том увек имамо У виду слојевити свет књижевних дела протумачен на више начина. Све зависи од тога са којег ћемо гледишта анализирату тај свет, односно шта ћемо, у зависност од угла гледања, у њему открити. Свест 0 естетској аутономији дела је релативна и она омогућује мноштво разних интерпретација чије је исходиште, међутим, зајед: ничко. Модерна социолошка, психоаналитичка, феноменолошка: и структуралистичка критика полазе од уверења до дело

треба ишчупати из става подређености према спољној реалности.

Сада је у великом замаху структуралистичка критика. И код нас се осећа велика радозналост за ову дисциплину која је 3ахватила и препородила многе гране науке, филозофију, па и критику. Иако са великим уживањем читам Барта и Јакобсона, морам признати да ми за разумевање це локупне проблематике структурализма не достаје већа лингвистичка обавештеност, а без те изузетне упућености у лингвисти ку (и антропологију, разуме се) овај по крет се не може разумети. Кад човек чита огледе Жерара Женета, на пример, он се суочава са једном дугом традицијом запад“ не филозофије, реторике и критичкотео-

ријског мишљења о литератури, чије му

тајне морају бити познате ако жели сву ту рафинирану технику структуралистичког

тумачења да схвати и усвоји. Један струк“

туралиста се не сме задовољити понављањем неколико Бартових крилатица или

цитирањем књиге Сержа Дубровског о но-

вој критици, чија је вредност више полемичке но теоријске природе. Њему мора

бити блиска и мисао Жака Дериде и многих других од чијих херметичких текстова човека хвата вртоглавица. Чини ми се да се највећи део наших структуралиста У: главном задовољава декларативним опредељењем и једним доста уопштеним познавањем структурализма. ,

Сматрам да свако једнострано инсистирање на литерарности дела, на његовим текстуалним обележјима, на означавајућем које занемарује означено, води у нови естетизам и формализам (та тенденција је мочљива у“ редовима Бартовог следбеника Цветана Тодорова). Естетска вредност је примарна, али под њом треба подразумевати и све остале, у сфери естетског преображене, али још увек дијалектички присутне вредности; етичке, друштвене, филозофске. Дело се напаја искуством свога творца и колективним искуством средине и доба. Оно је; мада целовито и у погледу свеобухватности смисла себи довољно, окренуто и према ширим просторима који та окружују. У тој живој повезаности и узајамном прожимању литерарног и ванлитерарног света, видим шансу књижевности да се непрекидно обнавља, За мене је данас најактуелнији проблем у овоме: како се естетска врелдност може прожети разноликим богатствима људског искуства и да ли се јот могу стварати дела удаљена и од традилионалног реализма и од естетизма2

У анализирању и оцењивању наше савремене књижевности полазим од уверења да је њено главно обележје побуна против конформистичког живота и мишљења, против самог устројства реалности као једне велике мистификације коју изграђују званичне идеологије. Код Џојса, надреалиста, Кафке, Сартра, Камија, Мана, Крлеже

откривамо ту демистификаторску тежњу, тај титански напор да се сви заједно пробудимо из кошмара, из обмана, да се из

ПАВЛЕ ЗОРИЋ

дигнемо изнад нивоа рутинског, површног гледања, да се пробијамо кроз општеприхватљиву, устаљену, исушену, догматизовану мисао до првобитне, невине, људске суштине, Ту није важан стил, већ гледиште и стваралачка визија, презир према прилагођеном, безличном, мртвом мишље њу у коме више и нема врења и које, према томе, није мишљење слободног човека. Социолози говоре о владавини догме, о институциснализованим идејама и ја у право желим да, првенствено на материјалу наше савремене прозе и поезије, откријем естетску природу овог неприхватања институционализованих идеја. Уверен да никад раније писци, филозофи и социолози нису били толико међусобно блиски као сада, настојим да уочим и протумачим њихова заједничка настојања и специфични карактер естетски уобличеног анти"конформизма. У том смислу истакао бих чланке „Митови и вредности“, „Аутсајдер — нови јунак романа“, „Литература у вакууму“ и „Песник пред историјом“ у којима сам говорио о Драгославу Михаиловићу, Слободану Новаку, Слободану Селени“ ћу, Живојину Павловићу, Бориславу Пекићу, Ериху Кошу, Миодрагу Павловићу, Мирку Магарашевићу, Љубомиру Симовизу и још неким другим ауторима. Издво'но бих и огледе „Неспоразуми око нејасчости“ (у коме расправљам о томе шта је херметичка поезија) и „Вечни Вукадин“, где сам покушао да објасним, на примери“ ма из Сремчевих, Домановићевих и Ускоковићевих проза, корене отуђености срп: ске интелигенције у овом веку. Све ове текстове објавио сам у „Савременику“ и · „Књижевним новинама". Мајни

де

Павле Зорић

индивидуалним