Књижевне новине

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

(тара и нова критика «'

ИВО ВИДАН

Уметнички текет престаје онти светиња

ђ 1. ДАНАС И НА ИЗГЛЕД најбезазленија. приповјест садржи искуства која је аутору наметнуло његово властито доба, па је јасно да се ни критика више не може писати унутар хоризонта, рецимо, деветнаестог стољећа. Никакав критички поступак не постоји у неком апстрактном „чистом“ облику, и у сваком тексту увјетован је не само талентом и индивидуалношћу критичара, него и његовим осјећајем властите временитости и свијешћу о разним подручјима људског знања. Социолошки поступак једног Плеханова није исто што и Голдмана, а књижевни биографи више не могу писати као да не постоји психоанализа, чак када је начелно не признају (као што закључујемо из рецензија Сартрових двају мамут-свезака о младом Флоберу). Напокон, ако је Матош за нас класик импресионистичке критике, не читамо ли радо и Сашу Вереша2 Онај који иде у интерпретаци-

_ ју, „даље" или „дубље“ од њега, ријетко ос-

"тавља дојам да према предмету свог разма-

трања има тако интензиван ерос као он. А није ли баш посао критичара да својим текстом покрене читаочеве потенцијалне способности да у цјелину свог односа према свијету унесе и познавање дјела (или, каткада, писца као жаришта оног свијета" који је остварен нечијим опусом)2

2. У оном дијелу критике у свијету над којим донекле имам преглед, запажа се, мислим, нека заједничка тенденција. С такозваног унутрашњег приступа, који проучава композицију, метафорику, „свијет“ једног дјела или дјела једног пјесника, прелази критика на проучавање односа измеЂу дјела и неког знанственог или филозофског тумачења човјекова реалног свијета. У такву интердисциплинарном приступу методологија се не поводи толико за појединим књижевним критичаром од ауторитета. него за носиоцима једне школе изванлитерарног мишљења, као што су Маркс, Фројд, Јунг, Леви Строс, При том се све чешће употребљава структуралистичка терминологија — и када се пише у знаку Маркса или Фројда. Таква критика уистину има антрополошки карактер и чак више придоноси спознаји о свијету него познавању књижевне творевине. .

Књижевни критичар тако постаје рав“ ноправан теоретичарима знаности, а то ом требало импонирати, Импликације су можда ипак мање сретне него би се на први ОГлед могло чинити. Није несрећа у тому што јединствени, непоновљиви, _ „умјетнички текст престаје бити светиња; дапаче, до не давна запостављено проучавање проблематике родова и врста, дакле жанра, сада даје резултате који помажу разумијевању појединачних дјела. Међутим, критика која занемарује квалитету појединачног остварења, те јој се неки мотив чини једнако значајан у грчкој трагедији ми У детектив ском роману, таква критика заправо Аопушта да се проучавање књижевности функционализира јер се запоставља оно што је чини посебном и ненадомјестивом манифестацијом културе: Нор Ре 5е је зична бит књижевног Ајела.

Ра ожок „квалитета“, не мислим ну жно на вредновање, иако га не искључујем, него на критичарову дужност да пре дочи, дочара, приопћи ону појединачну каквоћу, која, на темељу критерија које је сам критичар одредио, разликује ДЈЕЛОМ даје му смисао који је његов, баш тога дјела у низу других. Увјет за то свакако је пажљиво читање. То не значи да се комплексна, затворена језична организација нужно намеће као природни критериј анализе, како се то у трагу тзв. нове критике дуго држало у Енглеској и Америци, на рачун неких других увјета. Ако гледаш роман као да је пјесма, онда Балзак и Толстој, и Достојевски, морају слабије проћи ЗА Вирџиније Вулф. Према свом критерију, у којему је спојио свијест о жанру с једном концепцијом повијеснога тока, Лукач је имао право да више цијени Валтера Скота него „Саламбо", иако Скотови романи не могу издржати онакву МУ анализу ка“ кву тријумфално подноси Флоберов.

КЊИЖЕВНЕ НОВИЦЕ 5

____| ______"____________-__________-_ _.____. ________-_______________________________________________-----н-- 5 и

Или другачији примјер поредбеног читања. Недавно сам имао прилике присуствовати једном семинару на којему је амерички критичар СеоНтеу Нагшпап разматрао одломке из поезије Бена Џонсона, Милтона, „Акенсидеа, Вордсворта и Стивенса, који су сви говорили о вечерњем изласку Сјеверњаче и мјесеца. Тој „тематској анализи" није била сврха одредити који је пјесник „бољи", а који „гори“, него показати како синтакса и метафорика, у лирици на привидно тако клишеизиран и идеолошки неутралан мотив у току четири стољећа, сваки пута подразумијева одређено схваћање друштвене хијерархије, карактеристично за појединога пјесника.

Приступ који не могу нужно сматрати „најпогоднијим", али који ме особно привлачи, баш и јест читање дјела у неком њихову књижевном контексту, у којему се друга страна процеса, реални тијек повијесних односа, тек наговјештава али подразумијева. Тако је књижевну повијест мотуће проматрати као процес оплодње у полемици с претходницима и сувременицима, у кушању изворног порива уз помоћ пародије и пастиша. Кад нас већ питате за властите радове, споменуо бих есеј о Маринковићеву роману, „Шекспир у Киклопу' ", („Коло" 12, 1967). Као примјер проматрања нове књижевне појаве у контексту формално другачијих али битно сродних културних производа, наводим анализу Кепотова „неизмишљеног романа" према пошљарту с једне и француског новог романа с друге стране (поглавље „Капитулација књижевности2' у књизи „Непоуздани приповједач"). Један је облик таква приступа проучавање аналогија и паралела у разним књижевностима из којега се евентуално долази и до закључака о одређеном структурирању тематике које је везано уз књижевно раздобље. Такво сам нешто покушао у студији „Циклус о Глембајевима у свом "европском контексту" (у зборнику „Хрватска књижевност према европским књижевностима"). Типу критике који ту назначујем сродно је, рекао бих, проматрање књижевног дјела као метафоре самог процеса књижевне и умјетничке симболизације, појаве тако карактеристичне за нашу епоху (Џојс, Ман, Валери итд.), па се и Андрићева свијест о чину приповједања каткада на такав начин кристализира (види одјељак о „Проклетој авлији" у споменутој књизи „Непоуздани приповједач").

Иво Видан

ВЛАДО МАБАРВВИЋ

За дијалектичку аналитичко–еин-

тетичку критику

КЊИЖЕВНА И УМЈЕТНИЧКА критика уопће подложна је развојном процесу, као и свака друга жива и животворна еманација људскога духа. Приликом процјене различитих праваца критике морају се одмах наметнути знатне резерве према критици која се заснива само или претежно на првом или површном „дојму“, а то је такозвана импресионистичка критика, као и према оној критици која „суди“ и „осуђује“ по некој круто укалупљеној норми, схеми или догми — било формално-естетске или идејно-социолошке нарави, а то су разни облици формалистичке, стилистичке, структуралистичке, психоаналитичке и социолошке критике. Критику ваља, дакле, увијек проматрати као креативно и научно истодобни естетско-спознајни про цес расуђивања и вредновања одређених књижевних остварења (конкретних дјела), као и естетских идеја и књижевних пре ваца и концепција, да би се одредиле њихове карактеристике и квалитете, које су укоријењене и укотвљене у своме време ну, али које, као естетски чин, у одређеним случајевима, прерашћују своје вријеме, дајући нови прилог хуманистичком продубљивању и проширивању сложено. сти људскога духа, богатству и интензите ту човјекова живота.

Према томе је, по мојем суду, критичарски рад Авоврстан у својој цјеловито“ сти — он би требало да твори, али не и да патвори, дијалектичко јединство специфичног књижевног стварања п научног са: знања, у свеобухватном откривању, тумачењу и вредновању битних (јер је немогу-

Бе у једној процјени баш свих) структура форме, садржаја и идеја неког књижевног дјела или анализираног естетског проблема. А то значи да таква критика има не само естетски него и филозофски смисао. Зато је прави критичар уједно и књижевник стваралац и учењак истраживалац, и утолико је значајнији, утолико постиже вредније и трајније с критичко-теоретске резултате, уколико су те двије неопходне компоненте критичарског рада разрађеније у изоштреним критеријима и хармоничкије стопљене у изграђену методу, те ношене изразито индивидуалном креативном снагом опсервације, расуђивања и стилског израза. .

Међутим, могло би се рећи да је такозвана стара критика тек у рјеђим случајевима испуњавала та два увјета — потпуни спој стваралачко књижевне и истраживалачко научне компоненте, јер је обично знатно превладавала једна или друга од тих страна или својстава критичарске методе.

Зато импресионистичка критика не може да се потврди као изразито критичка. спознаја, јер јој недостаје неопходан спој субјективности ствараоца и објективности истраживача. Ако није површни дојам дилетаната, такозвана импресионистичка. критика може да се са својим најбољим остварењима третира само као посебан књижевни род есејистичких реминисценција о неким књижевним дјелима и појавама. У појединим случајевима може и данас још да буде тек свјежа и надахнута књижевна фељтонистика, али не и изразита и мјеродавна књижевна критика. Такозвана биографска критика такођер није никад била нити може бити изразито критичко расуђивање, него је често тек неопходно помагало и приручни подсјетник за накнадне креативно-научне и све« обухватније критичке анализе. Сличну ску“ ченост и једностраност имају и различите формалистичке, стилистичке, структуралистичке, психолошке, феноменолошке и социолошке критичарске концепције, које су раније давале, и дају још увијек, више или мање тон и правац појединим критичарским настојањима.

Зато као сувремену пјеловиту, напредну, нову критику (искључујем овдје појам тзв. „аглоамеричке нове критике“) схваћам и прихваћам углавном она настојања која теже за креативном дијалектичком. спознајом свим битних елемената књижевног стваралачког процеса, из које спознаје иманентно расте естетско-идејно тумачење и вредновање одређеног умјетничког резултата, то јест књижевног дјела, Она је, као таква, отворена према свима, новим струјањима и достигнућима људске критичке мисли, које могу да проширују методу и домете такве критичке дијалектичке спознаје. Када истичем дијалектичку спознају као основу креативног критичког расуђивања и вредновања, онда је то уједно и синоним, иу извјесном смислу проширење, термина такозване, марксистичке књижевне критике, као методе и начина стваралачког критичког осећања и размишљања, Дакле, сматрам да не постоји дилема да ли „постоји“ или не марксистичка књижевна критика, него је, по мојем суду, таква управо свака она критика која у себи иманентно. носи моћ и могућност дијалектичке спознаје књижевног стварања и дјеловања, свих остварења и „по-стварења“, која у својој тежњи за креативним расуђивањем и вредновањем различитих појава и проблема у естетици осјећа, схваћа и разрађује на субјективан начин објективне принципе дијалектичко-материјалистичке методе,

Према томе нова дијалектичка критика, значи заправо продубљивање раније такозване аналитичко-синтетичке методе, којом се служила и претходна фаза схематски и догматски доста ограничене марксистичке критике, Она се у својој отворености стално проширује и обогаћује новим могућностима спознаје и креативног тумачења књижевних дјела и проблема, особито на основу неких феноменолошких и онтолошких открића егзистенцијализма те аналитичких систематизација структурализма, Али све те нове могућности критичког расуђивања. морале би се такођер схваћати, прихваћати или проводити критички, “ дијалектичкој асимилацији и марксистичкој адаптацији, Особито ваља при томе избјегавати сваки еклекцизам и конформизам, што неким критичарима увијек не успијева,

Мислим, дакле, да се од нових критичких концепција и метода указује као најзрелија и најпогоднија стално отворена дијалектичка метода аналитичко-синтетичке структуралне критике. Тај „би термин могао бити дескриптивнији и јаснији увјетни назив за ону врсту критике којој сам наклоњен и по којој методи настојим и несвјесно од увијек да пишем — то јест за дијалектичку или марксистичку КњИжевну критику, .

Ако би требало навести неке примјере

за такву критику из моје критичарске праксе, могу од принципијелних и теоретских написа у томе смислу споменути краћи есеј „Дијалектика критичке мисли (И еаетне Јо бр. 116 од 8. ТУ 1960) и опсежну расправу „Књижевност и револуција“ (загребачки двомјесечник „Културни радник“ бр, 6. год, 1971, и бр, 1. тод, 1972), од које су неки одломци оојављени п у „Књижевним новинама 4 (од 1. и од 1. ТУ 1972), Затим, као појединачно критичарске анализе спомињем разматрање структура Крлежиних драма, посеоно „Аретеја“ у опширној критици „Проблеми Крлежина Аретеја“ (сарајевски „Израз бр. 3, год, 1960) и свестрану анализу неких Матковићевић драма „Херакло на вашару снова“ (антологија Хрватске књижевне критике, св, Х „Сувремена критика, ИзА. Матице хрватске, год, 1960), као и анализе Бекетових и Јонескових драма у већој расправи „Суштина и смисао антитеатра (»Епсусјорасфа тподегпа«, бр. 10. гол. 1969), у којима сам настојао да дијалектичком методом и структуралистичком анализом дођем до неких субјективно проживљених критички објективних спознаја и закључака,

Владо Мађаревић

ФРАЊО ГРЧЕВИЋ

заокрет према новим критичар. еким поступцима

1. ТИПОВИ КРИТИКЕ (импресионистичка, биографска, социолошка, стилска, и друге критике) одговарају различитим могућностима проматрања књижевног феномена. Они, вјеројатно, нису вјечни, али су дуговјеки и, очигледно, прерастају границе књижевних раздобља. Рећи, дакле, да је у југославенском књижевном данас један тип критике превладан и превазиђен било би с теоријске точке гледишта непромишљено. Такво становиште, уједно, имплицирало би ограничавање критичарских потенцијала и нагнућа и у крајњој линији шкодило би могућем богатству и шароликости књижевног живота. Ипак, чини се, свако доба има неке водеће и доминантне критичарске поступке. У том смислу, ако су импресионистичка и биографска критика икад имале доминантан положај у југославенским књижевностима, данас то сигурно није случај. У свим нашим књижевностима, с већим или мањим отпорима и оклијевањима, несумњиво, врши се или је извршен заокрет према новим критичарским поступцима. Опћи смјер заокрета, како ми се чини, у знаку је приближавања критичарског интереса књижевном дјелу и књижевности као суставу дјела, док се биографске, друштвене и остале чињенице и околности занемарују и одлазе у други план.

2. Од постојећих остварења наше „нове критике" и методологије у примјени тешко је и незахвално вршити селекцију. Поготово не бих желио истаћи неки свој рад као примјерак модерног критичарског поступка. Умјесто тога учинит ћу неколико летимичних напомена о критици, а ове ће довољно јасно назначити пи властит критичар ски став и однос према стваралаштву дру“ тих критичара. По своме грчком коријену критика значи процјењивање, просуђивање, вредновање, оцјену дјела, Акт вредно вања је интуитиван, па се рационализира и образлаже кроз спознавање и тумачење дјела. Тако се, вјеројатно, цијели критичарски посао врши у знаку овога категоријалног тројства: вредновање — спознавање — тумачење. Присуство овога категоријалног тројства у сваком критичарском поступку не значи, наравно, да у реализацији критике: чланку, студији и слично, сва три члана морају бити увијек и под једнако заступљена. У односу на дјела савремености и на дјела прошлости, сасвим начелно говорећи, чини ми се, да се ствар збива тако што код сувремених дјела валоризација добива превагу над друга два члана, односно постаје водећи члан низа. Код дјела прошлости углавном је обрнуто. Из овог мог погледа може се наслутити зашто ми је тешко подносива наша „импресионистичка" повијесна књижевна критика, као што су ми, на другој страни, критике о савременим дјелима које нису обиљежене субјективизмом њихова творца — празне. Без субјективизма нема става, а критика без става није критика већ дангуба.

Каже се да критика мора бити стваралачка. Раније се говорило да мора бити и умјетност, разликујући се од . књижевне умјетности само по томе што јој предмет није живот већ умјетност. Развој модерне критике, ако се не варам, пројаснио је ова питања. Критика је, можда, и умјетност, али умјетност рационалнога. Без оригиналног приступа теми, без новог увида у дјело, без нових спознаја којима обогаћује наше схваћање књижевности, како може бити говора о стваралаштву критике2 Зато отклањам критичарске радове који ништа не спознају о дјелу, који су писани да би били „умјетност", „белетристика".

Умјетничка вриједност дјела не може се доказати, она се може само доказивати. Критика која има објективистичке амбиције није, дакле, објективнија Од других типова критике, већ је само боље маскирана Таква критика за свој алиби истражује кадгод помно форму дјела: броје се слогови, одређују цезуре, групираЈу риме, праве трафикони _ композиције, цијело се дјело исказује, чак, у алгебарским ознакама пи шифрама. И оваква „технолошка" истраживања уколико нису у служби проналажења дубинских значења дјела сматрам заблудом.

Фрањо Грчевић