Књижевне новине
"рији "књижевности
АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
Раскршћа критике
Распра о превазиђеном у критици, по некад подсећа на распру о превазиђеном у поезији: када време смири духове и зга: сне жар страначких борби, уочавамо У којој је мери дух оспоравања подразумевао и неодмереност у одбацивању. Свака генерација критичара наслеђује хипотеку великих промашаја својих претходника као фатализам свог сопственог „прародитељског греха"; из епохе у епоху та хипотека расте. Отуд је радикализам Од
вања жешћи но што би требало очекивати, а тежња да се терет „првобитног“ греха умањи, порастом обзира према умег ничким делима — објектима неправде, тако транспарентно наметљива. Решена да не умножава грехе отаца, до пароксизма Ја“ дојена скрупулама, нова критика (појам широк и неодређен али са извесним ковстантама које јој ипак обезбеђују „једин-“ ство", супротностима упркос) настоји да предмет спора укине тиме што ће се уздићи на једну нову раван. На тој равни, ди: шавајући се пре свега судијских претензија, што најчешће значи и расправе 0 предности, критика се лишава и своје правидне супериорности (а стварне инфериорности) у односу према делу, и постаје партнер, нуди стваралачки договор, али ме у смислу који су користили презрени импресионисти, већ по мери институционализованог реда, иманентног делу, раш члањавања које се понекад са видљивом мером гордости назива научним; она на дело реагује делом. Полази се од унутарњих закона објекта који се испитује, што значи и од претпоставке да ти унутарњи закони постоје, да се могу исправношћу примењене методе и знањем фиксирати и формулисати — задатак је критике да их обелодани, приказујући нам тако „су. штину ствари". Користећи домете истраживачког и научног духа, у лингвистици, сопиологији, филозофији, психологији другим духовним дисциплинама, нова критика настоји да буде истински достојна дела, достојна стварања, из чега произилази нешто упрошћени закључак да сна своју прошлост сматра недостојном. Упадљива. је активност репрезената нове критике која нас убеђује у промењен карактер мисије критике м у рафинованост дослауха критике и стваралаштва. Иако доста оштро подваја ствараоца и критичара „интелектуалца — неуметника", Ролан Барт ће рећи: „.. једним комплементарним кретањем сада се критичар прет: вара у писца... Док их је некад раздвајао обилато коришћени мито „тордом ствараоцу и понизном слуги, од којих су обојица потребни, сваки на свом месту", итд, данас се писац и критичар заједно налазе у истом тешком положају у односу на исти предмет — језик", Тако Барт. Скоро сасвим идентично мисли и Серж Дубровски када каже: „Први пут у исто. престају непријатељ ства између писаца и критичара, поппо
се њихова искуства подударају, пошто у
средишту своје активности писац открива критику, а критичар у средишту своје праксе налази писање". На свој начин придружује им се,поред осталих,ин Жорж
Пуле: „савремена критика., јесте пре свега критика учествовања, или још 60ље, попстозећења. Нема праве критике
без копнциденције ве свести". И ако треба оштро разликовати Бартову критиху, која врши све видљивији заокрет ка једном _ својеврсном _ „формализму", 0л
улеове критике поистовећења и коинииденције две свести (овде је релаџија аутора и дела виђена у перспективи њихсвих АУХОВЕИХ структура) заједнички им је именитељ у претпоставци интимизовгња са духом дела по у нескривено исказаној намери да се реализују као ствараону равноправни ствараоци. Све је подређено дубокој тежњи ла се артикулише језпк критике и језик уметничког дела, при те му се литература, лишена жанровских подела, схвата као јединствено подручје сакралне вежбе језичке функџије, а над том тежњом као да непрекидно лебдн прикривено, ненсказано питање: „Шта ће рећи књегињар" (Шта ће рећи песник2). Стога нова критика и не тражи своју тенезу тамо где је логично ла је тражи; Сент — Бев, Тем, Лансон — не само да нису узори већ им се отказује и легитим“ ни статус предака. Треба видети са којом мером оштрине Жорж Пуле, у свом најновијем делу „Свест критике" 1) које је н Једна својеврсна медитација о најзначај нијим критичким _ остварењима _ новије историје књижевности, оспорава Сент Бева. Овај пначе беневолентни критичар, хоји своје начело о „коинциденцији две свести“ ттироко примењује и на своју критичлрску сабраћу, прихватајући крљтику Бодлера, Албера 'Тибодеа, Жака Ривијера, Шарла ди Боса, Албера _Бетена, Рамона Ферпанлеза, _Башлара, Марсела Рејмона и, наравно, „нових“ — Барта, Жана Русеа, Жана Старобинског, тоном за који се не би могло рећи да је њему својствен, декласира Сент -- Бева пре свега због његовог инсистирања на бно трафским куриозитетима који „ништа не значе". Сент — Бев, према Пулеу, плови тим водама — водема излишне интимно. сти, уместо да продире у интимност тејста „симпатијом" која је лишена ироније. Септ — Бев је, уопште узев, мета нове критике: и у недавном делу Жан — Пјер Ришара „Студије о романтизму“2) налазимо текст о „Сент Беву п литерарном 9 јекту", у коме уочавамо многобројне ст. ранпутице које су, према критичару, очевидно биле уобичајене у приступу Сент Бева литерарним делима. Сент — Бев по стаје синоним критике која остаје на епидерми проблема; сем тога он је синоним критичке традиције која суди и пресуђу-
1) Јозе Сети, 1972, 2) Кашонпз ди Зеш!, 1970.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 72
је, која верује у елеаћанску фиксираност вредности МЕ критика је са Прустом против Сент Бева; у маргиналним размишљањима о уметности , У откривању | унутрашњих принципа рада сопствене ла с, какво су понекад вршали Валери, Мадарме, Флобер, Жил, Пруст, нова критике види зачетке своје пустоловине, настоји да буде прихваћена као настављач тих тековина То значи: настављач једног даво зачетог, зналачки изведеног, унутарњег, иманентног приступа, који неће бити подвргаван свету спољних норми, преузеТих из других дисциплина, или пак из саме животне, стварносне праксе. Литера. тура је један самосвојан, енигматичанп, Аостојанствен ентитет; она није епифеномен социо — културног света; она има аутохтона својства једног објекта који живи речју — знаком и симболима, и 32служује да бива разматран искључиво на равни која је њему иманентна. Иманентна. критика — то би можда 610 и једини исправан назив за „нову критику" који би обухватао њене често веома различите мн неусаглашене токове. Или другачије критика „унутрашњег приступа" чиме се разликује од критике „спољашњег приступа", који подразумева елементе неинхерентне тексту, делу.
Не би се могло рећи да је развој нове критике инициран аутохтоним развојем књижевне мисли, нити пак, искључиво,
злоупотргбама које су у име критике вр невиношћу
шене над небрањеном дела.
ПЕТАР МАЏИЋ
Нова сазнања о симболичкој природи је зика, 'односно о лингвистичкој природи симбола, једно опште стање духа које је
саовело у питање све што је у вези са је
зиком — филозофију, хуманистичке науке, књижевност, затим психолошка сазнања о разноврсним трансформацијама ствараочевог ега, као и неподобност да се у епохи која слави научну егзактност пропагирају каприци субјективног укуса, тде смбјект не води рачуна о објекту — све је то, упрошћено говорећи, допринело да се нова критика јави као императив врео мена, па нивоу „млеологије" времена ка ко би Барт рекао.
Тако су критика „Једне Истине“, затим традиционалистичка бнографска критика. кас п она коју оквирно и доста неодргђено називамо импреснонистичком, гурнуте “ ропортарницу прошлости, Нема сумње да је нова критика у много чему дала ре зултате који далеко превазилазе све 4028дашње критичке домете, И кема сумње да нам је она на полемичком као и на те оријском нивоу убедљиво доказала застарелост неких критичких модела — не због тога што ти модели нису новој критици по вољи, већ стога што они не одтоварају укупности досегнутих знања епохе. Нова критика је разрешила неке стално присутне дихотомије, као што су садржина форма, мисао — експресија. Уместо тих дихотомија суочени смо са монизмом текста. Залажући се за аутономију или релативну аутономију дела, нова критика про. кламује начело да дело није рефлекс срета већ свет, да није експресија искуства већ искуство. Такође, она „описује“, а олбија да именује или прописује. Дело је као свет -- режирано својом сопственом легалношћу. Део позиција традиционали“ стичке критике из основа је пољуљан мо. вим критичким тенденцијама. Ми сада нећемо говорито о екстремним залетањима нове критике, о дехуманизирајућем хипостазирању техничког кода који твори јел но дело,.о одбијању да се у Аслу откри, вају људска значења у име страха од и» неверавања тог кода, о опасности Од „иде. ала научне потпуности ПТ. Напоменуће: мо само да је доста симптоматично да хуманистичка интелигенција, која се опи: ре све дубљој алијенанији у коју нас Ро. АП ера техничког напретка, и сама плаћа обод технолошком као стилу живо та: и коментар уметности (бастиона дезалнјенације) своди се понекад на техно аошки коментар технолошкот про. песа, Сматрамо такође да јеу критини немогуће досећи опште научне мдсале на чему неки нови критичари теже — објективности, безамчности и извесности. Ситуација критике још увек се може дефинисати на следећи начин: дело предла же, човек располаже. .
Једно је извесно; Пруст је био у пра ву оспоравајући неке поставке Сент Бева, п нешто мање у праву када се у ње говом тексту осећала дубља подлога личне антипатије што је помало прирођено песницима Када говоре о критичарима, поготову о критичарима који по природи својој не би могли бити глорификатори њиховог дара, Извесно је такође; у чуве ној полемици између Ролана. Барта и Ре мона Пикара, оптираћемо за Барта, или тачније речено за Сержа Дубровског који је са успехом одиграо арбитражну улогу.
естетичких н моралних. Нора.
|
|
ОДИСТИНСКИ, НА НАЧИН СТАРИНСКИ
Умјесто вијенца и слова,
на гроб Јелени Перовић-Вукојевић
„рата Јело,
Овом пјесмом, којој си ти била Револуцији, а сал те
вио сам те у 26. априла. 1972.
ОЈ, ВИТА ЈЕЛО ЗЕЛЕНА
Ор, вита јело зелена,
ти сама растема крај друма, крај пуста друма царева, куд наше чете пролазе.
(1, вита јело зелена, далеко с четом одлазим, оста ми сама у селу дјевојка вита Јелена. Остаде сама Јелена,
крај воде танка шибљика.
Ој, вита. јело зелена,
у првој ноћи тијаној
три. ћемо страже напасти, три тврде страже тиранске, док звијезде буду блистале ко очи танке Јелене.
Кад плану муње у ноћи, умукни, јело, не шуми, чуће нам пушке Јелена, газиће боса кроз росу, дераће бијеле јаглуке да наше ране завије.
У другој ноћи тијаној три ћемо моста напасти, три бијела лука камена, три вита лука свијена ко руке моје драгане.
Кад наше мине зазрме, не шуми, јело, застани, немирне мани вјетрове,
Но да ли се тако лако, и у име чега, мо. жемо одрећи критичких коментара изра: зито традиционалног приступа
Пеставићемо једно питање које смалрамо фундаменталним. У којој мери је на изразита персоналност, снабдевена анаАитичким оштроумљем, сензибилитетом за књижевну материју, проницљивом оте сервацијом, смислом за логичку операцију рашшчлањавања материје, може бита у данашњој. критици егзистентна, елемен“ тима · застарелих приступа, кос и. обратно — у Којој мери зналачка иримона модерних метода може не давати плодове. Има случајева да се код нас нова критика доста распрострањено схвата као „научна" примена методе а сам чин писања Као нешто безмерно секундарно; п' ше се као што се тестеришу дрва. Критика међутим има извесне своје родовске одлике које спадају у (грубо одбачени) појам талента критичара. О томе лепо го
вори Дубровски. „Стота језик критике представља један хибридни језик, један
барокни језик, један необични језик, који је не само на одређен начин користан већ може и треба да има и своју сопствену лепоту. Уосталом, изванредни примери те лепоте у текстовима Сартра, Пулеа, Ришара, Старобинског и самога Барта, да наведемо само њих".
Расправа о методи спада у теоријско дефинисање ставова, примена методе, мећутим, ма којом вештином асимиловали актуелне моделе модерне критичке миСАН, неће и не може давати стварне резултате без доприноса критичареве индивиду“ ланости, оне аналитичке спретности која измиче калупу схема. Да искористимо пример из једне игре којом су се учестано и радо користили руски формалисти; у шаху је веома важно бити теоријски поткован; али истовремено и недовољно. То је онај удео, онај допринос непоновљи“ вости критичаревог · талента, Под чиме подразумевамо не неке ирационалне константе већ неке сасвим реалне компоненте, подложне анализи. За ту анализу надамо се нема сада потребе. Да кажемо јаш и то: дух нове критике (сем у неким случајевима, периферним, надамо се), не уништава персоналост критичара, његову
инвенцију, аналитичку интелигенцију и књижевну сензибилност. . Искористићемо неке лооро познале
примере из наше литературе. У своје време је Живко Миличевић (памтите ли га као есејисту2) извргиуо жестокој персифлажи текстове Исидоре Секулић оптужу јући их за (ин тада презрени) импресиони. зам, за. каприниозност разуздану до нес дговорности, за субјективан однос који игнорише реалност објекта, који му << ничим не потчињава. Та неодмерена херостратска манипулација изведена је уз по моћ неких — сада није битно којих „научних" аргумената, Треба ли рећи да текстови Исидоре Секулић, чак и они Ол пре неколико деценија, имају не само своју прегнантну лепоту већи свој још актуелни књижевни значај» Треба ли, такође, ји да бриљатни текстови Милана Богдановића из треће деценије века, и Борисла ва Михајловића из шесте деценије, „им онизму" упркос, представљају обра
сце пронишљиве, духовите, духовно зрелс, стилски беспрекорне, надахнуте а исторвремено и егзактне текуће књижевне критике2 ' Поменули смо текућу књижевну кри“: тику = она свакако не иде испред време“ на, али креира своје време — и требало би се мало задржати на томе, Расправа о теорији и методама нове критике, стално има у виду проблемску критику, проблем-
инспирација, поздрањоме испраћам.
јека ће поћи низ горе, мстаће моја Јелена, повешће коло весело, играће коло до зоре.
Тећи ће дани, године, наша ће бити побједа.
Поносна јело самотна,
кад стигну дани весели,
кад се будемо враћали
кроз наше зоре слободне,
зашуми, јела, у зору,
пробуди моју драгану, | нека пас чује Јелена.
Нашу ће пјесму познати, видјеће барјак црвени, поћи ће да нас дочека, изнијеће на друм дарове.
За барјактара нашега извезен барјак до земље ц митраљеску кошуљу црвеним везом везену, свакоме другу рањену румену једну јабуку.
а мени, своме драгану, два сјајна ока весела.
Из њих ће сјати побједа и нова јутра сунчана из наше крви ровбена.
Бранко Ћопић
ске интерпретације, које, уосталом, но из бапују У орбиту велика имена данашње критике. Ролан Барт, чак, на једном ме сту, говорећи о критици уопште, само јелном реченицом констатује ла говори о проблемској, не и о текућој критици, Откуд тај став према свакако површнијем али са становишта ефикасности и дејст. вености свакако далеко значајнијем пар. тнеру проблемске критике — текућој кон. тици2 ·
Једноставно стога. што је у тек /пО] критици тешко ослонити се па канонизо вани теоријски модел м риторозно сиро ведену методу. Поред глобалне информеције о делу, текућа критика подразумева неопходност о експлипитног _ вредновања, изрицања суда, означавања означу) ућег, ме рошћену класификацију која значи прих ватање, одбијање, или сврставање У РЕЛ осредњости. Егзетеза дела, без закључне одене, што је једна од основних претпо. ставки модерних интерпретација, неодржива је у текућој критици. Текућа кре тика, сем тога, мора бити атрактивна ла би привукла читаоце и опа то пре посте же виспреношћу стила но „ваљаношћу логичких операција анализе. Стота су за нову критику разговори о текућој крити ци — упркос огромног значаја који распро страњивањем мас — медија та критика има — неподобни и неподесини. Нова критика остаје радије у затвореном просто ру спојених судова критика — дело, оме ђена оквирима своје неестрадне рефле“ сије, њена, за широки аудиторијум непо добна кентаурска прираслост уз дело, по природи ствари држи далеко од себе „те кућу критику". А када је реч о текућо! критици много је теже говорити о прева зиђености „приступа" поготову ако имамо посла са критичарем од укуса, знања, ду ховности и стила. Са те позиције, са атра не текуће критике која обавља свој скро. ман али изузетно значајан посао, прито. вара се модерним интерпретацијама ла одсуством вредновања стварају анархију вредности, што значи одустајање од зада“ така критике. Јер, у својим хеленским из ворним облицима, критика ипак значи суђење. Не звучи убедљиво тврдња да ЧИ њеница што извесну структуру признајемо као „уметничко дело" подразумева вредноспи суд.
Критика — литература о литератури, постиже данас резултате уочљиве. Раст: раве о менталитету дела често су интересантније и виспреније од самог испитивеног објекта. Међутим, на једно основно питање — које је у директној вези са по стављеним проблемом о превазиђености појединих крнтичарских модела — да ЛИ нова критика мање греши у односу на де ло по ауторе, није баш сасвим лако одто: ворити, мако тако у први мах пе изгледа. У распру се неочекивано, недавно, уме шао пи Јонеско, одржавши слово о преминулом Жану Полану, приликом пријема У француску Академију: „критичари тре ба да буду пријатељи аутора и њихових дела, да би их разумелм, упознали, ОдГО: петнули, пре но чепријатељи пили пндифе рентни; објективност је неизвесна, Теорг“ је литературе су недовољно научне упр кос напора данашњих критичара који по пављају, једним другим језиком, грешке Тена ни Бринтјера".
Живимо, кажу, у веку процвата крг“ тике; њеп замах донста је силовит, енту“ зијазам — засад бар још увек тако изгле да == неисцрпан, М наша средина дожир Љава тај препород који је део светској Наставак на 5, страни
Петар Џаџић