Књижевне новине
ПРОБЛЕМИ
НЕКЊИКЕВНО СХВАТАЊЕ
књижевности |
МА КОЛИКО се писци опирали некњижевном схватању књижевности, оно је увек током књижевне историје било јаче од чисто књижевног схватања. Оно је некада било чак и доминантно и бар посредно, утицало на књижевно схватање. Модерно време створило је један сурогат који има различите облике, али је, као сви успели сурогати, по свом спољашњем _ изгледу _ необично сличан књижевности. Када кажем модерно време онда, углавном, мислим на последња два века. Тенденциозна књижевност, као што се зна, није у деветнаестом веку била само политички тендаснпиозна него и медицит:ски, и пољопривредно, и религиозно, и како све не, Бријеови позоришни комади на пример, комади који су на своје савременике остављали дубок утисак, били су комади о штетним последицама сифилиса и о страхоти туберкулозе. Један роман написан са сличном тенденцијом, роман Паола Мантегане „Један дан на Мадери" био је у моди у оној истој мери у којој су могли да буду у моди и романи који нису имали амбицију да буду примењени на медицину. Па не само то, него није тешко открити и извесну везу која постоји, рецимо, између Ибзенових „Авети" и Бријеових „Страдалника".
Можда су чак из те ванкњи"жевне књижевности и у књижевност, која је ван спора то, долазиле извесне теме и – извесне инспирације. Та књижевност коју су некад писали добронамерни дилетанти, често у доколици сеоски учитељи и свештеници или недовољно књижевно даровити лекари, изборила је своје место не само код нас и не само у про шлости. Наиме, она и данас живи, рецимо, на страницама по'пуларних медицинских листова и часописа, У „Здрављу“ и сада може да се нађе слична прича пуна хигијенских порука и мудрих медицинских савета каква се налазила и у популарним часописима пре неколико деценија.
Међутим, медицина није једина која је за своју популаризацију изабрала и књижевне облике. Штавише, данас се медицинске истине више популаришу преко,
мање или више вешто срочених, “
брошура него преко прича, али публика и данас, у дневним и недељним _ листовима, необично радо чита истините извештаје о
различитим драматичним меди-.
цинским случајевима иако се, покаткад, из кругова медицинских стручњака, могу чути гласови да ти драматични случајеви нису стручно обрађени. Та нестручност која смета стручњацима нимало не смета обичним грађанима. Можда је и то рецидив прозе о којој смо говорили!2
У време када је српска сеоска приповетка била у моди, она је не тако ретко служила и као средство да се сељаци науче неким корисним новинама из области агрономије. Треба само прелистати различите књиге које је писао Живојин О. Дачић и видети како изгледа та примена корисних пољопривредних савета на литерарну материју. Кад ово кажем имам у виду једну приповетку која ме је у детињству необично _ много _ импресионирала. Она се зове „Пујин син" и говори о томе гако се сељаци брзо и лако могу обогатити ако на својој земљи почну да гаје поврће. Она је писана. у маниру Јанка Веселиновића и очигледно је да је Дачић бирао један књижевни манир који је популаран да би и његова порука била исто тако популарна. Да не говоримо о романима Милана Недељковића о сељачким задругама било Рајфајзеновог, Рочдалског или Шулце-Деличевог типа. .
Чега је последица такве литературе2 Деветнаести век веровао је да литература има несумњиво велико практично дејство. Он је био прожет уверењем да литература има одређен друштвени углед и да тај друштвени углед није ништа мањи од друштвеног угледа неких других активности духа. Штавише, сматрало се да је он већи од друштвеног угледа који, рецимо, има наука. Наука није била сама себи довољна и морала је да потражи помоћ књижевности, да би могла да се попула-
рише. Бекл је веровао, на пример, да су храм науке и храм демократије један — истоветни
храм. Наука води демократији и зато треба науку демократисати колико је год то могућно. Како књижевност има одређени дру-
Наставак на 2, страни
· Предраг Протић,
БЕОГРАД 1. ЈУН 1972.
ГОДИНА ХХТУ
БРОЈ 416
ЦЕНА 1,50 ДИНАР
КЊИЖЕВНЕ НОВИН
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
У СИТУАЦИЈАМА И НА МЕСТИМА ГДЕ НЕМА ПРАВОГ ДРУШТВЕНОГ АУТОРИТЕТА ИНКАРНИРАНОГ У ЛИЧНОСТИ НЕЗАВИСНОЈ И МОРАЛНОЈ, ОБИЧНО СЕ ГУБИ ВЕРА У ДРУШТВЕНЕ ВРЕДНОСТИ
САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ
НИКАДА, ваљда, људи нису били толико окупирани питањем ауторитета као у наше, модерно доба, Постојала су друштва у којима је култ личности био не мање изражен него у двадесетом веку. У историји је забележено много појава апсолутизма, који се одржавао, као што се и зачео, захваљујући ауторитету власти и појединца који ју је персонификовао Тамо где је економска, војна, полмитичка и укупна друштвена моћ била најснажнија и најупливнија на промену друштвених односа, одлука У држави и персоналних разврставања и квалификовања, тамо је и свест о ауторитету почивала на осећању вредности такве моћи или на страху од ње.
Увек је за људе представљало велику тајну. одакле и на који начин неко ствара свој ауторитет. Опште је мишљење да се и сама природа побринула да се у свим људским врстама и областима
друштвених делатности појављу-
ју снажне личности, појединци који су нека врста мотора који покреће људску заједницу, некада у хармоничним односима са светом и сопственим друштвом, некада и у оштрим сукобима са њима, У томе апсолутно има истине, Неке историјске личности готово нам се и чине као судбоносне појаве у развоју човечанства, Њихов ауторитет почива на њиховим способностима, дли њихове способности нису само њихово дело,
Природа је апсолутно имала удо-
ла у томе, Ипак, ако оставимо по страни функцију саме природе у стварању подлоте на којој ниче нечија моћ и нечији ауторитет, треба рећи да ауторитет личности представља продукт њеног животног настојања да се потврди У сопственој свести преко отиска свог бића у свести других. Да би неко стекао ауторитет мора да се нечим особеним и квалитетним издвоји из масе моралних, радних, друштвених, политичких, научних или уметничких вредности. Ауторитет није нешто што је унапред дато, установљено, Не постоји рецепт по коме се он може стећи, мада постоји јасно сазнање како се треба припремати да би му се утро пут. Постоји, међутим, У Аруштвеном систему хијерархија односа, градација друштвених положаја који сами по себи, с обзиром на функције које на њима обављају одређени појединци, обезбеђују тет оних који на њих дођу,
ауторите Велико је питање да ли су изве- |
сни појединци те значајне -положаје у друштву стекли својим стварним ауторитетом. који би проистицао из њихових моралних
"и знанствених · квалитета, или и-
гром случаја и разним другим путевима који су у савезништву. са лукавством и слабостима друштва, Оне личности које стицајем разних околности стекну такве положаје без стварних људских, политичких или научних и уметничких квалитета, задржавају само привидан ауторитет, Колико смо се пута у животу сретали са лажЖНниМм ауторитетима на политичком и друштвеном пољу, у нау-
ци, уметности, школству, итд, И-
мали смо прилике да видимо како друг. Х најпре делује као наставник фискултуре, затим постаје директор једног предузећа, о-
Ауторитет демократско!
дакле прелази на дужност шефа
туристичке пропаганде, да најзад постане руководилац високе културне установе, Таквих универзалних незналица а опремних да се прихвате сваког положаја који им се понуди, имали смо и имамо напретек, Ауторитет у том случају не пружа човеку ништа Аруто до положај који покрива: Његов утицај проистиче из номен-
клатуре службених функција, -ње--
гова правомоћ из фотеље коју заузима, не из стварне интелектуалне и организационе способности и не из моралне стране његове личности, У ствари, самим тим што покрива место које не заслужује својим стварним ауторитетом, он представља неморалну личност, а чин друштва које
у
му то допушта је неоправдан и
неправедан, У таквим случајевима не страда само ауторитет појединца него и друштва, а изнад свега. страда истина, морал,
Човек који не поседује истинске способности и знање а -изиграва неког ко има ауторитет, сличан је кловну, Али, он је опасан, јер ако МУ се не придаје значај као да поседује стварни ауторитет, постаје опак према свима који покушавају да га доводе у питање, макар и доброна-
мерним критикама на рачун ње-
гове активности,
Ауторитет се не може остварити путем принуде, он мора природно да проистиче из снаге воље појединца, #83 његовог хуманог постављања према. друштву и појединцима, из свестране културе коју поседује ми непрестаног настојања да овлада новим сазнањима, из критичког разума и става према свему што негативно
утиче на развој друштва и стра-
| друштву
сног заузимања за опште друштвене интаресе, из несебичности, љубави и пријатељства, Ауторитет храброг човека није могао у рату стећи онај ко се плашио и избегавао и најмањи ризик у тренуцима кад је било нужно жртвовати и живот ради општег добра и слободе,
У нормалним друштвеним 0колностима, стицање ауторитета друкчије се одвија, али то не значи да су ситуације увек једноставне, Напротив, у свако доба друштвена атмосфера је довољно сложена, и да би се ауторитет могао створити и одржати, потребне су велике и трајне вредности: Тамо где су компликовани друштвени односи према раду и његовом ефекту, према друштвеној и приватној , својини, према политичким циљевима и задацима, према одбрамбеним интересима земље и народа, очувању система и примени закона, тамо су отежани и услови'за стицање, ауторитета. За његово наметање друштву или групама потребно је пуно истрајности, стрпљења и пожртвовања, Питање ауторитета данас је можда-много сложеније него што је икада раније било, Сам појам „ауторитет“ не допушта да га тако једноставно поистоветимо са појмом _ вредности, Наш однос према њему је и интелектуално и психолошки веома сложен; он у разним социјалним групацијама има и друкчије значење, Нема сумње да је силно везан за опште прте нашег народног карактера, На једној страни имамо сервилност, дивљење, љубљење скута и суревњивост према онима који се дрзну да га повреде, кајање ако му нисмо указали ДОВОЉНО поштовања; на другој страни запажамо жесток отпор, спремност да се он извргне и руглу, Те особине нашег народа најпрегнантније су изражене у анегдотама и народним песмама, Лажном ауторитету могло је бити места и у улози Шћепана Малот, али и у микрокулту личности секретара среског народног одбора или шефа рачуноводства и председника синдикалне _ организације: Тамо где је била у питању само моћ, само снага, насиље, истински ауторитет није“ могао постојати, „Коме закон лежи у топузу, тратови му смрде нечовјештвом“, каже Његош, Дакле, ауторитет
+
Наставак на 2. страни
_ Драгутин Вујановић
У ОВОМ БРОЈУ: ——
ТРАДИЦИЈА И ИНОВАЦИЈА У ПОЕЗИЈИ — анкета „Књижевних новина“ учествују Десимир Благојевић, Миливој Славичек, Бено Тауфер, Изет Сарајлић, Иван В. Лалић, Јеврем Брковић и Божидар Милидраговић
ПЕСМЕ Славка Михалића, Данета Зајца, Србе Ивановског, Радомира Андрића и Мирка Магарашевића
0 новим књигама поетских антологија и поезије Милана Комненића, Остоје Кисића и Буре Дамјановића пишу Павле Зорић, Радојица Таутовић и Чедомир Мирковић
Живејин Павловић: ДУШАН МАКАВЕЈЕВ ИЛИ ФИЛМ КАО ВАРИЈАЦИЈА ОДНОСА ЉУБАВИ И СМРТИ
Бранко Бопић: МОЈ ПРВИ КРИТИЧАР
Драгутин Вујановић: АУТОРИТЕТ У ДЕМОКРАТСКОМ ДРУШТВУ
Душан Милачић: ЊЕГОШ ОЖИВЉЕН НА СОРБОНИ
Вук Крњевић: РАЊЕНИ (0РАО СЦЕНСКЕ АВАНГАРДЕ Рашко Јовановић: ПОЕЗИЈА ИГРЕ ЈОВАНКЕ БЈЕГОЈЕВИЋ Петар Волк: МИТОМАНИЈА НА СЦЕНИ
СТАВОВИ
() неким песничким заолудама
КАО ШТО ПОСТОЈЕ песничке слободе у стварању, тако постоје и песничке одговорности пред друштвом у коме се ствара, Песничка слобода и одговорност имају своја обележја и своје законитости и јављају се као нужност стварања и обавеза пред онима за које су песникове речи моћ говора п разлог веровања, Пуна присутност слободе и одговорности у песничком делу велика је радост и охрабрење за читаоца, Јер, на тасу својих теразија читалац увек жели да утврди колико се тас који означава једно или друго уздигао или спустио, Колико год је важна за читаоца песничка слобода, толико је важна и песничка _ одговорност. Кад ово кажемо не мислимо на одговорност која је програмирана тренутком времена, већ на одговорност која је проистекла из чина уметности као истине,
У савременој поезији све је више песника који желе да задовоље своју сујету: да напишу песму, да је објаве и да се покажу свету, а не да оставе на читаоца снажан и дуготрајан утисак, Када се опевају историјске теме, обично се показују површински слојеви и ретко ко успева да завири у дубину историје и да покаже оно што је успело кроз векове да се пробије до наших дана, до нашег времена, „За садашњост је — пише Гаетан Пикон — историјско све оно што има своје место у прошлости, Али у прошлости заузима место само оно што даје неки смисао нашој садашњости“, Последњих година у нас је написано више песама и песничких збирки на теме из прошлости нето уоним временима када су се дешавале значајне промене м друштву и када су песници по неумитном закону стварања и живљења били ехо онога што њихов народ мисли и осећа, Ова поезија сем неких изузетака је и лажна и неодговорна, јер је дошла више из моде друштвеног тренутка него из инспирације,
Омаловажавање поезије и историје долази, међутим, услед мртва духа, а не због песничке слободе, Слобода стварања није у историји, она је у речима и поезији, само је треба наћи и показати. Песничка истина из прошлости не налази се у легендама и крилатицама, већ у многобројним _ историјским _ унутрашњим скривеним дијагоналама и зато је треба солидно знати и дуго проучавати. Није узалуд Алберто Моравија једном написао: „Знање је данас, пре свега, познавање свих енциклопедија", Песници за које је историја врховна учитељица, могу са успехом певати о њој; то је по нашем мишљењу слобода стварања коју песник сам себи допушта, А они други који историју знају као алпинисти који су уместо врха планине освојили само једну стра-
Наставак на 11. страни
Милорад Р. Блечић