Књижевне новине
НЕКЊИЖЕВНО СХВАТАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ :
Наставак са 1; стране
штвени углед и како књижевност има одређено друштвено дејство онда она може да послужи као изванредно средство за демократизацију науке, ·
Како изгледа то нелитерарно поимање књижевности _ имало је више поверења у књижевност нето што су га имали чисти литерати. Литерати никада нису хтели да признају да књижевност има неку другу сврху од књижевне док су разни популаризатори увек мислили ла _ књижевност може много да учини за њих. И они су са љубављу према књижевности у којој се нису сналазили и коју, у суштини, нису разумевали почели да стварају јелну антикњижевност, уверени да тиме чине двоструку услугу и себи и књижевности, Њима се чинило да се тиме шири поље књижевног рада, да се литература тематски обогаћује, да два добра иду уједно и да концентрисани ударци увек имају веће дејство од појединачних, Верујући у магичну моћ књижевности, они су са много добронамерности и просветитељског заноса, који је подсећао на просветитељство осамнаестог века, али оплемењено романтиком века који га је наследио, формирали неки чудан хибрид између књижевности и нечег другог који до дана данашњег није добио своје одговарајуће име. Они нису били песници по ономе о чему су писали али су били песници по заносу који су у то писање уносили и по вери коју су улагали у резултате које такво писање има да донесе. Они су имали јелну илузију да њихови савременици постају умнијни и паметнији, образованији пи самим тим бољи, а и да књижевност таквим писањем, вероватно, нешто добија.
Било би данас занимљиво прелистати све то што се у разним календарима, алманасима, књигама за народ различитих елишија, намена и намера, по популарним часописима, дневним и пелељним Анстовима „на ползу отечества" паписало. Можла би се у тој хрпи добронамерних савета, празног моралисања, у том скупу наивних личности и још напвнијих ситуаитја, могло открити нешто од осећања света тих људи, о њиховом понмању вредности за које су се залатали и о ономе шта су огп мислили да је добро или зло. А можда би се, треба бити мото наиван, крајње доСронамеран п слреман на'страховит"пораз па то исписати, у тој хрпи свега и свачега пашла по-
негде пи нека аутентична књижевна реч, можла понека лепа ситуација, добар стих мили духо-
вит обрт. Ја сумњам да би тога могло мпого да се нађе, треба пристати на дане листања без икаквог резултата, али ми се чини да Опсма после таквог ли стања били обогаћени за још понеко искуство које нам не би било некорисно у разговорима које већ две стотине година _ повремено водимо о књижевности и њеној сврси, о ономе што се зеве тепленција и много чему аругом. Мислим, наиме, да бисмо опда могли да откријемо бар један од корена покушаја политичког прагматизма у књижевности и да установимо да у тражењу својих упоришта политички прагматизам није био млого оригиналан, алт да је зато био прилично досетљив.
Предраг Протић
АУТОРИТЕТ У ДЕМОКРАТСКОМ АРУШТВУ
Наставак са 1, стране |
који се жели прибавити путем ускраћивања слободе другима да изразе своју вољу и своје мишљење, увек је на путу негирања и сопствене вредности, Ауторитет који почива на стварним вредностима једино има праву цену: „Виле ће се грабит у пештере да вам вјенце достојне саплету“! Или: „Споменик је вашега јунаштва Гора Црна и њена свобода“! Ако је ауторитету залога не само знање и способност, него и морална жртва, он је неуништив.
Ауторитет у модерном друштву почива на скали вредновања, на систему вредности, Систем вредности се мења, а с њим и однос према ауторитету, који је често био поједностављиван на штету оног што јесте смисао ауторитета у друштву, Мада смо у процесу самоуправне демократије обезбедили слободно изражавање воље свих слојева народа, ипак смо омогућили и неке деформације _ система – вредности, Студенти и Ђаци су схватили и схватају да могу поучавати учитеље, професоре и научнике; младићи и девојке сматрали су и сматрају себе зрелим и за културне дебате и руковођења пре него за колоквијалне испите, Јавно мишљење често је морало да се задовољи ауторитетом полуписмених функционера или директора: У фабрикама ленчуге и неспособњаковићи држали су лекпије стручњацима и надгорњавали се са њима у питањима за која нису били квалификовани,
У ситуацијама и на местима где нема правог друштвеног ауторитета инкарнираног у личности независној и моралној, обично се губи и вера и у друштвене вредности, у систем вредновања, у 0о6јективност и сврсисходност зако-
па. Волунтаризам и субјективизам .
изражен у манипулисању средствима и људима које проводе лажни ауторитети, друштву наносе огромну штету и крње његов углед,
На многим местима данас чујемо јадиковке да је ауторитет у опадању и да се више не зна чиме да се он стекне ин одржи, Често се доводе у сумњу многи појелипци који стичу одређене положаје, а и сами положаји које покривају људи без стварног политичког, културног и научног ауторитета, Родитељи се жале да немају ауторитета код деце, учитељи и наставници да га и сами међусобно нарушавају, И у другим областима осећа се дефицит ауторитета, Он се, међутим, не може постићи на други начин осим организованим системом врелновања моралних и стручних човекових квалитета. Тамо где престаје осећање за стварне вредности и потреба да се оне функциопнално укључе у друштвени 120цес, тамо престаје и сваки ауторитет: Казне, застрашивање и насилно усмеравање не могу дати плода, Ауторитет у једном друштву зависи од система вредности, а овај почива на чврстим законима, хуманој организацији колектива, поштовању права и обавеза појединаца, на демократским принципима и слободи мишљења,
Ауторитет и моћ нису једно исто, Култ личности је негација ауторитета, Зато ауторитет не треба мешати са појмом власти и каријеристичким амбицијама, А-
„уторитет је истински израз само-
управног, слободног, ског друштва,
демократ-
Драгутин Вујановић
ћ
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИ
РОБЕРТ ПЕН ВОРЕН
Нови роман Роберта Пен Ворена
Најновији роман _ Роберта Пен Ворена је, судећи по америчкој критици, најзначајније дело овог познатог писца настало после његове књиге „Сви краљеви људи". Роман „Сретни ме у зеленој долини" је дело много чвршћег ткања него његови непосредни претходници. „Дивљина" и „Поплава". Воренова уобичајена реторика замењена је згуснутим језиком којим он _ обично _ пише стихове. Књига је толико комплексна да нас лако може завести: чини нам се да садржи неколико врста приповедања у којима се радња упоредо развија дајући увек нов увих у радњу, сваки довршен и сваки недељив од целине.
Као и у већини Воренових романа средишни драмски заплет је тајна око јелног убиства. Истовремено, књита би се, судећи по неким њеним особеностима, могла сматрати романтичном парабо лом, мелодрамом, љубавном причом, песмом у прози, причом о Југу и јаш чиме све не. Али, већ и сама та недоумица указује на то да књига измиче свим олаким дефиницијама, Скоро сви ликови романа „Сретни ме у зеленој долини" су сањарп. Они налазе да је живот нестваран и да су они сами нестварни у том животу. Има их и таквих који никад не престају да сањају. Други су пак будни, готово сурово будни им све-
МОЛИМО СВЕ ПРЕТПЛАТНИКЕ ДА ПРГТ-
ПЛАТУ ЗА „КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ“ УП-
ЛАЋУЈУ НА ТЕКУЋИ РАЧУН 608-1-208-1
(СА НАЗНАКОМ „ЗА КЊИЖЕВНЕ НОВИ-
НЕГ). ПРЕТПЛАТА ЗА ПОЛА ГОДИНЕ
ИЗНОСИ 15, А ЗА ГОДИНУ ДАНА 30 ДИНАРА.
У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА
сни јаве. Међу њих ниоткуда долази странац, незнанац, млади Анђело Пасето, и случајно бива умешан у живот извесне Кеси Спотвуд. Кеси никад није сигу: рна да ли је он стварна личност, али када га заволи у њој се буди сензуалност и самосвест, Кеси подсећа на Фокнерову Џоану Барден у тренутку када ова постаје љубавница Џоа Крисмаса; Самозаљубљени Анђело, пак, убрзо је напушта. Пробуђена Кеси убија свог мужа и Анђело бива осумњичен, Кеси на суду признаје да је убица, али њен стари пријатељ Мјуреј Глифорт успева „да убеди суд да је она луда,
Овај се роман, у извесном смислу, може сматрати романом 09 Глифорту, о човеку који никад пије могао да се ослободи сопственог унутрашњег тамновања и који је провео живот у страху или зависти према онима који су слободни. Пре по што ће извр(пити самоубиство он долази до сазнања да „сан о животу је лаж, али је сневање истина..." |
Од 1939, године Пен Ворен је објавио осам романа, али су само „Сви краљеви људи" убројани ме ђу најбоље у америчкој литератури, Упркос своје популарности, то што Ворен пише о Југу многи су сматрали његовим хендикепом, јер су о Југу писали многи, али најбоље велики песник америчког Југа Фокнер, У роману „Срет ни ме у зеленој долини дат је један песнички прочишћен свет Воренових типичних тема. Ова књига поседује склад идеје и радње, у њој нема сукоба између главе и срца, између _Филозофске и емоционалне истине, За Ворена је живот дијалектички процес у коме ниједна страна људске природе не односи победу, (М. Х))
Четврт века пољеког издавач ког института
Половином прошле године најзначајније и најбоље пољско издавачко предузеће Аржавни издавачки институт (Рап молу Газу и! Му дЧаммпслу, скраћено РЕМ) прославио је четврт века свога постојања. Издавачки профил ове заслужне пољске институције формирао се лагано иако је од почетка имала за циљ популаризацију пре свега пољске и светске класнке. Током времена поред класике, почеће издавати ин савремену литературу, тако да и данас у Полској издаје око 20 одсто целокугне белетристичке продукције. Наравно, на првом месту се налазн Хенрик Сјенкјевич, чија су дела за четврт столећа била издата у близу седамнаест милиона примерака. У току своје издавачке делатности РМ је успоставио кош такт са Пољском акалемијом натука и проширио своју издавачку делатност на област књижевне историје и теорије, затим културе, мемоарске лптературе, лингвистике и филологије, теорије и историје уметности, театралогије, филма. сопиологије итал. Такав широк аАпјапазан издавачке делатности устаљен је у 1956—1957. године и од тада се не мења.
Сва издања РАМ.а од тог времена карактерише солидност, озбиљност, научна прецизност и внсок издавачки ниво, висок не само у пољским него и у европским размерама. Стална брига да се одржи висок издавачки ниво и да се пољском читаоцу учини достујним све што је вредно и значајно у светској култури, чак и кад су у питању контроверзна дела, одбс» дила је овој институцији висок углед. Руководноци предузећа обезбедили су то пре свега саралњом са најистакнутијим пољским паучницима и уметницима из од ређених области.
За четврт столећа свога поскојања РМ је издао 4.500 наслова
О у укупиом тиражу од преко 90
милиона свезака. У том број“ не мала пажња посвећена је п ни шој књижевности. Поред превола пз наше народне поезије, ова институција издала је п преволе дсла. Иве Андрића, Михајла Лазила, Мирослава Крлеже, Влалана Аоснице. Меше Селимовића, Васка Попе, Миолрага Павловића, Слоболапа Селенића, Слоболана Новака по низа других наших старих и савремених писаца. Ни јелно паше излдавачко предузеће не може се похвалити таквим списком
"1 таквим бројем превода из пољ
ске књижевности, а о тиражу " ла не товоримо. Зато кала ламлс пољеки културпи хроничари погу о огромној културној улози ове заслужне институције, треба јој будемо захвални шта је у те улози релативно значајно лем
„Лало и нашој култури, (Ст-ин)
коначну
- лар актптлом,
· КРИЖЕВНЕНОВИНЕ
с ЛЕТОПИС
Ллекеандар Корнејчук
ЧЕТРНАЕСТОГ МАЈА, у шездесет седмој години живота, преминуо је познати украјински драмски писац Александар Корнејчук (Олександр Корнијчук). Рођен у селу Христиновки у Кијевској губерији 1905. године, Корнејчук је од ране младости везао свој животни пут за револуцију. У току своје ботате каријере поли тичког радника био је на дужностима члана ЦК КПСС, посланика Врховног совјета СССР, функционера у Министарству спољних послова, потпредседника украјин. ске владе, члана Светског савета за мир и његовог Бироа, прелседника Врховног совјета Украјине и дако даље. Књижевношћу је почео да се бави 1925. голине, када је објавио причу „Био је ве лик", посвећену Лењиновом лику у памћењу народа Већ о првом драмом „На рубу" (1929) лефинисао је свој публицистички став према животном материјалу, изјашњавајући се за активну улогу уметника у изградњи сопијали= стичког поретка, У наредним ко мадима „Камено острво" (1930) и „Јуриш" – (1931) Корнејчук је сликар борбе против украјинског
АЛЕКСАНДАР. КОРНЕЈЧУК
национализма и интернационали. стичке солидарности пролетаријата. У историји совјетске драм-
ске уметности његова драма „Пропаст ескадре" (1933) узима се напоредо са „Оптимистичком
трагедијом" Вишњевског као 06разац дела социјалистичког рсалапзма, сачињеног према аутентичном догађају из година граБанског рата; из тих година јен Атуго познато дело Корпејчука „Платон Кречет" (1934), у коме се аутор опробао и као комедио“ граф. Остали његови драмски текстови из времена култа Стаљинове личности (,„Банкар", 1936; „Истина", 1937; „Богдан Хмељницки", 1939) нису били на нивоу „Пропасти ескадре" и „Пла тона Кречета", који се сматрају Корнејчуковим највишим дометом у драми. 1 :
У годинама Отаџбинског рата Корнејчуково перо је у служби борбе против фашизма (лраме „Партизани у украјниским степама", „Фронт“, „Мисија мистера Перкинса у земљи бољшевика"); за драму „Фронт“ добио је 1943. године Државну награду СССР, Проблеми украјинског села занпи-. мали су Корнејчука још у коме дији „У украјинским степама" (1941); наредних година они ће бити тема његових комедија „Дођите у Звонково" (1946), „Гај худике" – (1950), „Нал — Дњепром“ (1960). Из свог циклуса пајзапаженија је драма „Крпла" (1954), у којој је аутор покушао _ да се. ослоболи пулгаристичке _ конпетљ пије | „позптивпог јунака" Последњи комади Корнејчука_ „Страница из дневника", „Моји пријатељи" по „Памћење српа" — прелстављају овог аутора У песшто друкчијем осветљењу, као саткара етичких _копфликата У савремегом животу. У последњем перподу стварања Корпејчук је у већа мети нисапо — сметина"т, који се приближава | гротескном питам преокупација савре меног човека.
Смрћу Корнејчука из совјет ске књижевности је отишао умет. пик. који је свеспо полрелно Свој публипистичком залатању за птатичиије и човеч пије уређење живота,
о