Књижевне новине
скоро без одеће. Међутим, многи су Ме ПИО шта тражим ту, с правом чини ми се, јер, се дегалн . ) Па оуен ла обележава. привилегијама и ја сам се пова А не п обесхрабрен припремајући петом, Чедан ст ан Х > ~ + ам Г Н > . а Иви леви он АЕ социјални грађанин, потцењивачког обојаги немиран, максималиста у
У тно к о држања и ноншалантно Касни. мастурбатор, (тај господин,
захтевима и славни кон м > ТТ указујући прстом на мене, продра се и рече, Уве [8 уједа. Прилично развијеног подвољка, о ~ ; облог лица и длакавих , тосподин, ког тлатко гузичаво 00497 (бојећи се да ће ме тужити због
| г неђ поме ; пун ад Кош тешто лапидарно екскламативног тес-
клевете, тај мангуп поР | : а Ат та: а сугестивности, супститут бога, још једном заурла и викну, Уједа, и погледа према мушким и жен-
ским, градским и сеоским друштвеним масама чије Њ 385 питнд педагошке ингеренције одувек биле пресудне. а тоснођа која је стајала поред њега у сивом костиму за са подневни излазак, дамски надмоћна, маскулино жустра, ; 68. бејски надмена али путено облапорних усана и поса пи натог на врху, апимир-фрајаа, та госпођа, већ израженој елефантијазиса, такође рече, И то до у и, НИ а љише. Тада ја прикупих снагу м неколицину присталица које је болела неправда и викнух, Браћо, чујете ли дамаре овог срца -- за вас бију. Присталице ме срчано погледаше и унисоно рекоше, Знамо, знамо, и наставише, Али ако о«-
Г. Башлар танеш овде чека те срамота. Тачно, одговорих, као ропство, | У и почех се шуњати а верне присталице пођоше за мном. Тако смо се шуњали и доспели у непосредну близину оне госпође и оног господина који су седели у башти и слушали мизику са плоча. Најпре смо чули како се окомито подиже звук виолине и кружећи по орбити нашег слуха застаје У провокативном пипикато ишчекивању, затим се, измичући још мало кроз равни ленто маестозо, смири м суморном релентанду тишине коју прихвати оркестар нежним стакатом пискутаве флауте и адабом милосрдно благе обое чију
Славко Михалић | Арија уз лушњу
ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ новина“
(СОРТА УЕКВОВИМ) Послије дугих игара карата : И високих свијећа које су пробиле строп
Тко би још поднио то послушно пуцкетање
| Стеван Иванић
з . У пећима
Лино те било бљутавије од воде
Тко би још желио љубав у стално распремљеном
Све оно што постоји, уколико постоји, добро је,
кревету Св. Аугустин
Напустили нас добри стари духови
А трговци поплочили сваки педаљ сна
Тко би још слушао глазбу која. се не труди
Ријечи су пале заједно с мухама
О»ледала затворила очи
На. зиду уснуо је сат
Тко би још мислио што се дотађа за прозорима
Сањарењу припадају валери који обележавају човека у његовој дубини,
' ДУГО је ноћас тмина почивала на твојим уснама, дуго сам плакаб над твојом сенком, ох, дуга је ноћас била наша смрт, Дуго је лишће капљало над нашим хумкама и тишина дуго је ноћас вејала, ох, дуго смо живели обузети умирањем, Била си сама и ја сам се бојао, и све је прошло као
Стшли смо У дно Прије тота утонули су зидови Прије тога расуо се кров
У РАСТВОРЕНИМ УСТИМА НЕМОЋИ
да ништа нисмо знали. Али, изгледало је да волиш нешто, јер руке си пружила и нешто топло дизало се из празног загрљаја, и, ту на крају, чекала те је моја туга, све што бежи из мале моћи сна. Можда си и ти плакала занесена у мисли, у лаж, у непојмиво и пораз, и зато се можда твоја смрт и истрошила у беспомоћној носталгији која сатире као временска казна. Понекад растапала се светлост и из
интервенцију пресече рески ауторитет трубе обележавајући своја ритмичка поглавља импресивно застрашујућом концизношићу тимпана. Господин, очигледно задовољан оваквим развојем музичке идеје, чија питома елеганција протежира људски страх и слободно реконструише тугу као иманенцију мудрости, господин, креативни слушалац и пристрасни
Још је преостало сасвим мало ствари што се сјећају својег имена; сасвим, сасвим мало цвјетова по осамљеним стаблима; само ријетки човјек налази смисао неутаживо товорити о кривом времену распродаје својег срца по лажним сајмиштима па којима купац добива што презире
учесник опе неексплицитне и хипотетичне драме која наводно призива сублимне садржаје искуства и игра се надом, разочарењем, лажима, злобом и племенитим искупљењем _ греха, тај господин, потказивач са два прележана инфаркта, осећајући сву тежину волуминозно подлог живота сада, док му слаби пулс под тешком најездом сала а разређена светлост плови по оптичким врховима сагледаног сна, тај господин, дакле, тихо захрка поред своје госпође, асексуално подбуле климактеричпе трибаде. Тада госпођа уздахну, рече, Ох, и поче сањарити о морбидној завидљивости неких сталешких структура које је господин, ради личног просперитета, са толико саможивости, морао опструирати, али угледа нас и устукну, јер сам је прилично неопрезно својим присталицама давао знаке за јуриш. Господине, рече, дошао је онај човек чија су деца обешена, затим упита, Хоћу ли му рећи да иде одавде. Господин који изгледа није ни спавао, смирено упита, Да ли је љут. Па, наравно одговори госпођа сатанистички подругљиво. Испод јастука господин извади парабелум, већ поабан од пуцњаве и убијања, и рече, Нека онда са вешала скину своју децу, и под постељом поче тражити шлем. Јао, рече госпођа, ја се тако бојим и ради подавања. Госпођа се тада пресвуче брзо, радујући се опипљивостима шика и афродизијацима парфема и са лепим дистанцирањем нарцистички удвојених личности, погледавши у огледало, меланхолично рече, Боже, како је све пролазно. Али ми почесмо пуцати, и дуго смо пуцали, све док они не избацише неку белу крпу и не предадоше се, јер је господин био рањен и много је крвавио, % његова малодушност порасла с беспомоћношћу. Онда стависмо господина на носила, а госпођу увезасмо ланцима, и пођосмо у и тамо где се преселила врева мишљења и спора, тамо где се 5 у једном обрасцу измирена катаклизмична гунгула јусти-
фицира у метафизици доброг делања. « Зато сам устајао ноћу и сањао мртвило које живим. :
Јер били смо безазлени и још се нисмо кајали, мада је неке гвећ хватала резигнација, а неки се повлачили сумњајући или поричући одмахивали главом. Ипак, ако се тога сетим и апостериори осмотрим перспективу ја видим чврсто саздану наду, чисту фразу сна и живот уобличен компромисом вечности. Често сам говорио тада, не увек промишљено ади паметно, откривајући тако лаж апсолутног као савест без релација. А речи изговорене у таквим приликама као позив и исповест, речи саслушане испред хладне даљине неба, заузимале су простор остављен за размножавање туге. Говорио сам с гордошћу о последњим истинама, о политичкој вери, и, у извесном смислу, дрским погледом обухватао расплинуту масу коју вуку центрипетална сила ораторства и ситничаво пребендарско прижељкивање. Мој лепи глас, понешто разуздан али напет у унутрашњем распореду звука, пловећи преко тих косматих и ћелавих глава, једном поремећен и друкчије схваћен у хроматским сенкама радости и бола, нагло је, сажет снагом личне бесмртности, оживео телесност друштвене заједнице која трансцендира новину чежње и патње. Моје лепо лице изведено из непрекидности једне линије, бачено у време као ачимистичка загонетка, фрапирало је примитивне укусе који су во лелп живописне пророчке инвокације. И ја се апологетски дигох, пародер, елоквентан и пластичан, и окружен заставама које немо почивају у тихом ваздуху, украшен, уосталом, неопходним платонизмом идеалности, и руке уперене према ветрењачама које су још млеле у нашем мозгу, ја развих све волшебне идиосинкразије надлежности и моћи, кренух ритуално кроз свесрдну понизност неупућене наде, и рекох, 0, како је тужна блесавост.
Зато сам устајао ноћу и сањао мртвило које живим.
Понекад виђао сам те како стојиш под косим зрацима сутона и држиш цвеће чије се латице расипају. Била си у белој опреми и као у слутњи живела невиност, а около ветар је носио трагове јеке и мириси копнели у самом даху смрти, И мислио сам да ћеш се препустити томе, твоја туга била је спремна, и прилазио сам да те занесем, док си ти сањала у лепој прегледности једне психотичне шеме. И док
лазила као тамно средиште буђења. И лево и десно, већ према томе да ли је простор био компатибилан сујети и слави, ти си, измичући ми, тражила узвишеност и самоћу. Али то није било искрено, јер из угрожености чуо сам како се кроз богато реалистичко наслеђе јада разлеже твој ропац. Обузимајући, најпре, општу злу коб судбине и степенујући се лагано у узурпацијама високих друштвених захтева, кулминантно развијен у кошмару осујећености, твој ропац разарао је човечност моје наде и концепцију престижа. И нарочито тада потресала те је дубина патње, поквареност која прожима супарништво воље и части. Склопљених очију под непробојним изразом леша који у интетралности ништавила живи своју упечатљиву смрт — ти си се смешкала као у разговору са својом космичком фикцијом. Љубоморно чувајући уображено предестинирану химеричну самосвест и подлежући импулсима лудила које пажљиво одабира депласирани мада елитни ум, ти си се обраћала имагинарним даљинама, оним које луче страх и по мор, н ниподаштавајући васпитање, с напором, уосталом, будући наметнуто, говорила си, Сладострашће је наша сулбина као сиромаштво, таштина и лицемерје, и ја сам то слушао с тупошћу која је без еквивалента. И сада до мене допире твој вапај и носи ме мрачна гравитација смрти. Ти
а продавачи ћуте једино страх. Сасвим мало плача
у“ раствореним устима немоћи. и киша што се не може исплакат' И блато које у паници стеже слијепе ципеле.
И писмо пријатеља
које лута између зидова
п не може наћи пут
до неке старе а сада скоро свете радости.
ДОШЛО ЈЕ, ДОШЛО ВРИЈЕМЕ
Мотсда те дошло вријеме кад љубав треба тајити. Треба је сакрити у подруму какве напуштене куће. "зати је из меса, одјенути у бостачке· траље. Затворити јој уста, очи запечатити. 5 Стровалити у провалију, к спалити, и њезин прах разбацати на све четири | стране.
Дошло је, дошло вријеме кад је и поезија неправда.
ПОСТАНАК ПЈЕСМЕ
Док пјесма стиже
из неког благог помака
у чами свемира
за тијело пјесника већ се отимљу двије недостојне силе:
што је било и што би хтјело бити.
Ал кад закасне
два страшна чудовишта!
Ттесма плане зрелом сласти
у податном тијелу пјесниха.
И цијели свемир буде за тренутак обасјан глазбом стварања.
Привиђења што их без радости кушате у бесконачном чекању
одједном буду стварна,
од вас до пуне скрби свемира. Затим још мало траје пјесник и још сасвим мало
пстео пјесме на папиру.
ЈЕСТ И НИЈЕ
Јест ја, о мораш поднијети • тест сва ов ко Велики Слатар ; се тмина развијала и тишина распадала у крицима тајне а добпо посложи ствари на јутарњем столу 4972. благо усплахирено светлуцање звезда носило знамење живе И није, толико није као да не може бити ан даљине, ти си ширила недра и ослобађала бело окупано пусоко му само један покрет ски тено блаженство чистих додира које и сами носимо као
загриженост страсти, И чинило се да ћеш поћи некуд, ти
буде без надахнућа
Тест џи није пјесма. јест и није свемир Толико пута урлаш у дуго ухо ноћи а једино је привиђење твоје собе што се невјешто трза у ништавилу.
стојиш повијено одбојна и неодлучно рефлексивна и као да. из тога мора проистећи покрет, јер још сажимаш и кристалишеш вољу, истражујући каузалност будућности чији ћеш укус и противречну сласт повраћати у позном сећању беде и срама, и заиста, ти полазиш и истураш једно раме, и са твојих леђа пада лака сенка тмине коју пију моје усне уживајући у продуктивном масохизму смрти. Али ја знам куда сад идеш носећи над собом у густој концентрацији неба све супстрате постојања, хегемонистичку правау, ризик свитања, пуно блистање опасног светлог сунца, чврсту контуру пропадања, млаки сутон који се стиди на видику и гули у помрчини окупљајући шумове у јадном _ појању | страве и патње, знам да прерасташ онирички беспредметну лелујаву неодрживост хипостазиране судбине п да се трошиш у неумереностима које, тобоже, треба да пренебрегну узусе вечности и ла изразе бескрајну друштвену комоцију и реноме толико потребан твојој болесној души, знам куда идеш заборављајући чак и претпоставку о мојој незнаној љубави. Ти идеш лебдећи заштићена ореолом таме п ме њајтџ тњилу неухватљивост прегнантно празног времена, под“ муклост, издају и порок, и хрлиш у сусрет облацима У чи јој полстицајној свежини твој трезвени ум лако сагледава хибридну перспективу хуманитета, и дојиш смрт крвавим нектаром суза и распадања, и ја ти прилазим и кажем да често устајем ноћу и да сањам мртвило које живим, али ти скупљаш скуте своје старинске хаљине, шуштаво – модру свилу и безосећајна каква си, застирући срце, одлазиш га» зећи по тековинама једне церебралности која се ефектно убија у белетристичком обиљу. Зато се после тога ја дадох на дисање, одмах стављајући наслов Сорја уегђогиа,
ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА
И све су мјере обмана Све бројке МИетко само једном буде свој чисти склад
· да затим узалуд обилази · око своје сломљене оси. Тко ће исплакати све таше немоћи Тхо ће препознати.
све оне ријетке тренутке милости у размацима
се помаљаш из неодређености стихије чије нијансе тражимо као утеху која мора бити приступачна, јер је патња неподношљива а наши животи срам без опозива. Твој поглећ мало је растресен и корак ломан, ходаш сустижући се без протезања, твоје срце подрхтава у шумовима пропадања, о, какав те јецај преображава па се пред тобом руши велико дело људске чежње. Зато сам устајао ноћу и сањао мртвило које живим.
Многи су долазили да виде то, светска туристичка снобовска клијентела, фамилијарно, групно и појединачно, пробијајући међународне економске и шпијунске блокаде и разне државне границе, поклоници бламиране скандалозне хроничне аморалне просечне људске срамоте, опскрбљени зорним помагалима и ментално изопачени, Ти си била пажљива према њима, али уздржана, лепа и отмена, пружајући руке као путоказе бола. Твоје дивне руке, саздане од прозрачног лепршања крви, упућене облацима и време ну, носиле су У нежној усмерености правца неко сетно ослобађање од присуства и обавеза. Твој глас је срдачан н лако вибрира и тихо одјекује у свестраној атрибутивној ис6 торији, и ти посматраш широко пројектовану ирационалну
панораму јавности, и одлазиш, заиста депа, спектакуларна, а,
милијуна година
А Велики је Слатар, зна се
увијек У нечем другоме
Ваља искушати дтуге просторе сна сл се можда вратимо
На гозбу властитог лијепог меса.
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
| КЕ БкогРАД ЕЈ
+[