Књижевне новине

Кад ду

свежи ветрови

Поводом недеље мађарског филма

РЕВИЈА нових мађарских филмова, недавно одржана у београдском Дому омладине (после сличних циклуса посвећених совјетском и албанском филму), уверила нас је да се у овој националној ки“ нематографији збива сасвим логичан и спепифичан стваралачки процес: односно, после читаве серије веома импресивних дела која су се бавила пр о» маБарском историјом, почели су се сада правити и филмови са темама из савременог живота, Мађарски филм је, у то“ ме емислу, прешао пут од амбициозних и ијских хроника (којима се упорно бавио читаву минулу деценију), до нетретенциозних драмских прича узетих из свакодневице (какве су се почеле снимати седамдесетих година). За читаву ову кинематографију, тако, дошао је тре“ нутак темељног преиспитивања... Посматрајући послератни развој напио“ налних кинематографија у европским с0нијалистичким земљама, долазимо до глаббалног закључка да је свака од ових кинематографија еволуирала. на свој начин, па је сасвим спонтано дошло и до етварања _ неколико веома различитих „филмских школа“ са сопственим стилским и тематским обележјима, Пажњу је, пре свих, привукао послератни пољски филм, како у играном тако и у Аокументарном жанру: паралелно с појавом пољског _ документарног „црног филма“ који се веома смело окренуо веристичкој опорости послератног живота, приказујући без зазора драстичне призоре сопијалне беде, појавио се и нови пољски играни филм (Вајда, Кавалерович, Мунк) у коме је на емоционалном и интелектуамном плану било протумачено једно осећање резигнираности са којим су пољски интелектуалци дочекали крај рата, после краха варшавског устанка, (филмови као „Канал“ и „Пенео и дијамант“ били су добри тумачи таквог расположења), Касније, кад се ова тема исцрпла, пољски филм почео је да лута, окрећући се спектаклу („Фараон“) и чистоме естетизму („Нож у води“), аито је отворило пут једном Поланском али је означило дубоку кризу читаве пољ= ске кинематографије, Кад је реч о послератном совјетском филму, он је доста дуго носио терет сопствене традици“ је као што је носио и терет стаљинистичке епохе, али од онога тренутка кад су се ~ Чухрајевом „Чистом небу“ покренуле замрзнуте воде, ова вишенационална кинематографија прошла је кроз неколико нових фаза: уз још присутне класике (Герасимова, Донскоја), почели су с пуно енергије снимати млађи редитељи, који

_ већ данас припадају средњој тенерацији

(Бондарчуик, Хејфиц), а на њих су надовезали они млађи и јопг бескомпромиснији (Тарковски, Парађанов, Лариса. Шепитко), да би сада дошла до изражаја једна сасвим нова генерација (Памфилов, Шенгелаја, Смирнов, Алов, Наумов) — читава совјетска кинематографија, при том, све више се отварала ка естетизму (ослоњеном на фолклор) и ка интимизму (дискретно сукобљеном са шаблонским схватањем живота), Ако товоримо о новом албанском филму, то је понајмлаћа кинематографија која још плива по тионирским водама — али, група, младих и школованих аутора (Аналности, Бика, Милкани, Еребора) већ је створила серију хмнамичних акционих прича, углавном из рата, снимљених у сликовитим амбијентима, које се гледају без напора, Чехосло“ вачки фихм, опет, бацио је своја „интимна осветљења“ на савремени, живот (Форман, Менца, Пасер, Хитилова), говорећи са хумором и доброћулном иронијом е обичним људима — на жалост, уемон једне сензибилне и радознале тенерације синеаста био је нагло заустављен политичким збивањима у Чехословачкој, што је једног Формана. („Свлачење“) одвело на онај исти пут на коме се већ на: шао Полански. Што се југтословенскогфилма тиче, његов несумњиви уемон започет шездесетих година (Петровић, Хладник), па веома солидној основи (документарни, анимирани и аматерски филм), доживео је кулминацију 1965. тодине (Макавејев, Мимица, Петровић, Павловић, Борђевић), заједно с расцветавањем концепта „ауторског филма“ (заме“ њујући колективне митологије индивидуалним митологијама и обрамунавајући се са сваким догматским схватањем живота)

ње ЗАК, већ данас, ова је кинематотрафија

запала у озбиљну материјалпу и садржинску кризу, мада једна нова тенеранија синеаста најављује свој долазак (Ј. Јовановић, Карпо Аћимовић). У таквоме контексту непрестаних осцилација, савремени мађарски филм, изгледа, успева да еволупра пајдискретније и најбезбол-

"није, готово без икаквих потреса: све до

960. године знали смо само за Золтана абрија („Колонија под земљом“ 51, „Олуја“ 52, „Четрнаест живота“ и „Карусел“

35. „Прбфесор Ханибал“ 56, „Ана Едеш“

59, „Звер“ и „Два полувремена у паклу“ 1960), измећу 1960. и 1970. године појавила. се читава група мађарских аутора који су на онај или овај начин почели да се баве темама из историје (Ковач, Јанчо, Коша, Сабо). а почетком ове деценије на ред су

"о дошли им аутори заинтересовани за оно

што се збива у савременом животу!

'Меторија је доста дуго представљала и озбиљно истлпење и велико упориште нослератног мађарског филма: у суочава“

мађарском

њу са њеним митовима, мађарски ау-

тори су испитивали природу сопственог националног бића, тражећи упорно О4 меторије да „објасни човека“. Они су, при том, налазили у историји своје земље погздано драмско упориште -= јер, сви дра»

матуршки сукоби у њиховим филмовима

| |

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

(„Отац“, „Хладни дани“, „десет хиљада сунаца“, „Двадесет часова“, „Звезде и војници“, „Људи без наде“) збивали су се увек на епскоме фону аутентичних историјских збивања (што је споменутим де“ лима давало и укус аутентичности мн метафизичку дубину). Готово да и није било важнијег историјског догађаја (нарочито

"ако је реч о послератном животу), који

није био обрађен у неколико упечатљивих и провокативних филмских варијанти (почети од завршетка рата и обрачуна са квислинзима, па преко епохе насилне колективизације, све до трагичног грађанског рата 1956, године!). Аутори ових филмова су, веома супериорно и без икаквих „политичких _ комплекса“, успевали да неке „објективне историјске — драме“ преведу на језик „субјективних људских драма“ (сетимо се само одличног Фабријевог филма „Звер“, у коме је на узбул“ ћив и аутентичан начин приказано како доживљава колективизацију један бивши земљорадник — међутим, његова „лична драма“ израсла је, спонтано, и у метафору о националном бићу!). Мађарски ауто и, дакле, нису стриљиво чекали па „временску дистанцу“, да би „слободније“ и „објективније“ _ проговорили о прошлим данима — напротив, они су непрестано настојали да сваку временску дистанцу уклоне и да, у својим филмовима инспирисаним историјом (који су, нужно, имали облик обимних драмских хроника), представе минула историјска збива-

ња као саставни део свакодневии баа. :

Данас, пошто је ова инспирација довољно испрпена, мађарски синеасти или

сасвим напуштају прелеле историје и ми-

ШАНДОР ШАРЕ: „КАМЕН БАЧЕН У НЕБО“ (НЕДЕЉА МАВАРСКОГ ФИЛМА)

ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ

та (као Геза Бесермењи који, у филму „Птичице“, говори о омоме што се збива са два девојчета субчена са ситним замкама свакодневног живота), или се баве прошлотћу на један сасвим лежеран начин, готово занемарујући онај њен политички смисао на коме се ш ДЛонедавно толико инсистирало (као Шандор Пал у филму „Волите Емилију“ који, доста нежно, товори о животу једног женског интерната с краја прошлог века), или остајући доследни неким историјским митовима покушавају да из њих извуку неке сасвим нове кинестетичке е (као Миклош Јанчо у филмовима, пина ветрови“ и „Небеско јагње“, који се третварају у својеврстан облик стилизованог политичког филма, у којима редитељ ор-

· ганизује силовита кретања историје по

балетско-музичким принципима), Све су то, разуме се, различити облици дистанцирања синеаста од историјске митологије којој су донедавно верно служили, и која је већ постала озбиљна сметња но“ вим „свежим ветровима“ мађарског филма, Раст једне националне кинематопрафије, у овом случају мађарске, може се фиксирати на основу оних глобалних токова који прожимају читаву њену продукцију. Својевремено, Золтан Фабри успешно је

. створио један свој лични ауторе ки

свет, делајући подједнако успешно и са материјалом проттлости пи са материјалом из савременог живота (баш као што је, у шведскоме филму, један усамљени Интгмар Вертман доследно вајао своје аутор“ ске пиклусе!), Касније, у контакту са конкретним историјским митом, почели су А4 се исказују аутори мађарске средње гене“ рације (крећући се ситурно по томе тлу, они су свој ауторски „субјективизам“ градили на „објективним“ историјским мито вима!). Сада, мађарски филм поново се налази наједном сасвим отвореном пољу: суочен са темама из свакодневног живота он, у исти мах, треба и да демитологизира свакодневицу (као што је демитолотизирао и прошлост) и да на овом попришту изтради један нови кинематографски_ мит (раван ономе који су већ створили Јанчо и другови). Али, зар већ сам излазак на то отворено поље није п кретање у сусрет новим „свежим ветровима" 2

Слободан Новаковић

ЗМА ЈЕВА ЉУБАВ ПРЕМА „НЕВЕНУ:

ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ-ЗМАЈ (1833—1904), по ред _обилног рада на књижевном пољу, уређивао је и неколико листова („Јавор", удмај", „Жижа", „Стармали") између ко. јих и „Невен". Несрећни песник, изгубивши. рано своју децу, очинску љубав посветио је српској деци и ради њих покренуо дечји лист „Невен" 1880. године у Но. вом Саду. Змај је овај лист уређивао и издавао од свом трошку; јер у оно време није било издавачких предузећа која би, као данас, ту обавезу преузела на себе. Он није напустио издавање овога листа ни кад је једно време живео у Загребу. Једном речју, бринуо се о њему све до своје смрти,

Мали читаоци на страницама овога днета налазили су много онога што је било интересантно и поучно за њихово доба јер је његов уредник умео да се уживи у њихову душу и да им пружи бат оно што треба и тако стварао нову врсту књижевности, — дечју књижевност. То је постизао и на тај начин што је често око себе окупљао малишане и са њима разговарао као са себи равнима и од њих саз наб ита им је недостајало. Зато је „Невен" био најбољи по најпопуларнији дечји лист онога времена, 0 чему сведочи настављање његовог излажења и после Зма: јеве смрти, |

Кад је било потребно да „Невен" до. бије нове младе читаоце, Змај је налазио времена да обиће многе управитеље ос новних школа, па чак и министра просвете и замоли да се овај лист откупи за оне добре ђаке који нису имали материјалних могућности за то, Између осталога, то до: казује одлука министра просвете ол 9. маја 1898. толине по којој је ол повосалског књижара Атсе Пајевића откупљено 550 комада листа „Невен“, ол 1880. ло 1890, ко. Атне, и за то му истлаћено 2.050 динара,

ашито У оно време није била мала сума

' новаца.

Поред усмене, Змај је чинио и писмене интервенције за откуп овога листа, О то ме су сачувана по ова два његова писма:

Министарству Просвете Краљевине Србије у Београду.

Почетком ланске школске године изволео је тадањи 2, Министар Просвете препоручити мој лист „Невен" свима штеолама у Србији,

Надајући се добром одзиву, ја сам од тада даваб штампати „Невен“ у новећаном броју егземилара. Но пошто претилата није одговарала моме очекивању, то

· ми је сад преостало од ланске (:1899/1900:)

године отприлике 600 пепродатих комплета, Знајући, да се у Србији више пута на. бављају књиге и листови за награду боб. рим ученицима, узимам себи слободу Ми“ нистарству Просвете понудити на откуп бву моју залиху.

Ако би Мипистарство Просвете било вољно на тај опсун (:евих 600 егземплара:), ја би му их дао 7 половипу цене, тј. за 4 динара по егземилару. , Загреб 18. Легуста 1900. [

Др Ј. Јовановић „Змај"

Ма полеђини писма стоји:

Краљ. Срп. Министарство Просвете н ЏШркв, Послова 18, авг. 1900. ПБр. 8879 Олаучујем да се од Др Јовановића змаја откупи три стотине (300) комплета „Мевена" за 1899/900. тодину по мени од четири динара жомплет, мода се ово 1С плати ма овогол. буџетске партије па поклањање тивита.

18. авефета 1900. Бебтфал Министађ Преет(ете) п Пркв(ених) Посмова) П. Маринковић

(Испод одлуке:

· Стево Пупић

ГРАВИТАЦИЈА НЕМОЋИ

Ма што. о коме рекао себи судим. Свака је слика. аутопортрет.

руге познајем колико себе у њима препознајем. Иза сваке маске дио је мога лица.

У куту раскорака разноликост је.

Наше часовитости тек крпице су

на колажу времена.

НОЋ ЈЕ

У крошњама. вјетар лудује. Ноћ црну узбућује.

На прагу сплашено маче. Прогнан однекуд, облак плаче.

Антене плешу ритмом стихије. Празне собе све су језивије.

Самотни су У олуји лутње, Вјетар: свирач, мелодије: слутње.

Ноћ је мрка коротна црнина. Ноћ је моја понорна стрмина.

СПОРНО ЉЕТО

Лептири су еполете љета. Улизице сунца тлаве сунцокрета.

Жита су сагови у дворани небо. А ја сам у њој клицај те 1"

МОНОЛОГ

Само једну пјесму испјенати греда, . Само једном летиш до плавога неба. Све је друго слажење ка смрти.

И кораци напријед кораци су назад, И јучер је данас, и некад је сад. Ко влакови вазда на истој смо црти.

Не тугуј за прошлим, не би било истб. Ништа није блиставо-ни чисто. , Човјек није сунце, Живот није сан.

Прољеће језди на крилима змаја. Све прошле туге у бол једну снаја. И све је празно ко просјака длан.

Само једну пјесму испјевати треба.

Само једном летиш до плавога неба. А све је друго слажење ка смрти.

Исплаћено по квити Л, Но 16431/900 Иза. НУ 355 Л. 54/900 Радојкић

П Господине Министре!“

Маст ми је иотврдити да сам примио хиљаду и две стотине динара за послатих три стотине комплета, „Невена“ од године 1899/1900 жоје је откунило Министарство Просвете по наредби Вашој од 18. Августа прошле године Пбр. 8879. Ову сам своту примио У српским новчаницама, а признаницу сам послао 14. Декембра прошле 70. дине.

И овом приликом захваљујем на овоме пстиомагању листа „Невена“ којим се опс. танек овога листа учв(брушићуте.

Са одличним поштовањем

Ар Јов. Јовановић. „Змај" Загреб 19. Јануара 1901. =

Краљ, Срп. Министафство Просвете и Цркв. Послова 1. фебр. 1901.

ПБр. 1096

Ако се упореди латум прпог пиема и вђеме његовог пријема у“ Министапству просвете види се да носе исти датум што значи да је Змај исто лично предад мт нистру, када је тог дана пи примио аконтацију на име продатог листа. На то на води благајникова белешка испод _ овога тема, каб и то да су по квитама вршене само привремене а по уредним признанипама коначне исплате.

По одласку из Београда, Змај је испо. ручио Министарству просвете погођен број комплета овога листа, а затим је, 14, лецембра 1900, послао м прописану приз наницу на пео износ. Тек после тога, ол стране благајне Министарства просвете, исплаћен му је, 16. јануара 1901, и остатак новца до износа ол 1.200 лтнара.

Све ово товори колико је Змај волео свој „Невен", а, преко њега, п сопску ле цу. улажући у њега не само телики твул, већ ин своја знатна финаметека срелства.

'Милеје Р. Николић

% Оба ова писма писана су ћирилицом и пружају се читаоцима у оном облику какав им је дао сам Змај. Она се налазе

| У Државном архиву Србије у Београлу,

у фонду Министарства просвете пол си натуром Ф. 11-5/1901,

_____о аи