Књижевне новине

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ и |

РАЈКО ПЕТРОВ НОГО

ПОД ПРАЗНИМ НЕБОМ ПЛАЧУ СОКОЛАРИ

ИСТИНА ЈЕ да се „велики број песника, припадника готово свих песничких гене“ рација, везује за традицију, како историјску тако и песничку“. А чим их је „велики број“ — то је, у поезији, одмах сумњиво, То хорско, народњачко, светосавско, балканско, византијско, и не знам какво све не стихоклепање у суштини је духовно исувише комотно, са наивном вјером у сакралност и свемогућство локалних митова, који, тако магличасти, једва да су још понешто значили колектив“ ној побожности наших прабаба. Али, ја сасвим добро осјећам Миљковићев стих:

„Дозови утве с гора у предање“. Зато и-'

мам изузетног респекта за оне пјеснике који су се, осјећајући како трагични набоји чиле из живота, и како пјесник остаје на ничијој земљи, у брисаном простору, без могућности да своју главу склони у топло крило било које идеје, и било какве идеологије, у овој „општој тмини ума“, окренули миту. Али то „окретање“, које је дошло на крају једне аутентичне егзистенцијалне драме, није вјеровало да ће му већ и само спомињање дима, словенства, имена српских јунака и богомоља, у неком спиритуалном и религиозном обредном усхићењу донијети онај духовни хоризонт, онај топли педаљ земље на којој се можемо препознати. Ти, за које имам респекта, више су,-у том свом окретању вјеровали структури своје пјесме, оном унутарњем дрхату стиха, оној илузији вештаствепости у коју се штчвренуо доживљај, по којој тесма одувијек јесте или није. „Митеко“ је у њиховим пјесмама само један, и то никако не најважнији слој. А колико је таквих 2 Ја знам двојицу: Миљковића п Полу. Литаније које свакодневно читамо, а које је сјајно прорекао Бранков стих: „Под празним небом плачу соколари“, ствар су пје“ сничке моде, у којој, као и иначе, нимало не оскудијевамо, Уосталом, одувијек сам кукњаву и нарицање доживљавао као не“ што дицемјерно и у крајњој линији перверзно.. Политичка поезија је, вај, немогућа, За њу, у нашем друштву, нема озбиљне резонансе. Готово се све може рећи у стиху. (Шаламун је чак објавио: „Самоуправљачи су прдоње!“) Али, ко то уопште чита2 МАн, ако и чита, ко то озбиљно узима2 Писати политичку поезију то је, овдје, ствар интелектуалне гимнастике, Отуда се ваљда код нас не може ни појавити неки наш Солжењинин, Понека политичка опсесија наштих пјесника у најбољем случају заврши као „природни пејзаж“ са СТИДљивим референцама на неке друштвене проблеме, што је, за поезију, можда дјеаотворније. Али, политичка поезија, прије свега, презире „посзију“ а то значи и ње ну „песничку Ајелотворност“. О оној друтој дјелотворности нема ни говора,

А то, што се неки паши момци разоноде писањем таквих стихова — Па добро, зар то неком уопште смета; У нашој култури постоје неупоредиво опаснији егзибиционизми, Парадоксално је, а нпак ми се чини, да је писати такозвану „традиционалистичку поезију“ и помно радити у језику права јерес у вријеме свакојаких авантардиста, Бити на један сасвим пјеснички на“ чин конзервативан, можда то, данас, зпаг чи остати свој, Бити напалло приватан, то значи не признати ово вријеме за епоху, за своје вријеме, за вријеме у којем се догађа Историја, већ за неко међувријеме,. То, најзад, значи бити ближи исконским људским вриједностима, које су одувијек вјечне теме поезије, Дакако, У свему томе има и суптилне субверзије, која је одлика модерног Знам неколика таква, мени особито драга пјесника. Један од њих је и Стеван Раичковић. Рајко Петров Ного

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

сенсибилитета..

Традиција н иновација «

НЕГАЦИЈОМ ТРАДИЦИЈЕ ПОСТИЖЕ. СЕ ЛОМЕ ЕФЕКАТ

ПОНОВО СЕ у нас питање традиције у поезији поставља на начин који би могао да нас упути на закључак да се према њој одређујемо негативно као према нечему што је минуло и што не постоји као природан и неизбежан наставак развоја натне поезије и литературе у пелини, Кад се каже „ДА се велики број наших песника у последње време везује за традицију“, испада скоро као да се они до сада нису за њу везивади и да ту појаву накнадног везивања за прошлост треба некако објашњавати, У пунијем смислу речи традиција је све оно што представља искуство у једној уметности, једној литератури, што чини збир свих школа, стилова, авангардизама. и правих вредности, али и свих анахронизама и конзервативизама. Традиција је чврста подлота развоју једне поезије; она пружа услове за стварање континунтета, дотрађивање и разрађивање разних књижевних идеја, праваца и усавршавања песничких резултата, Пука је илузија веровање појединаца да се напредак у поезији може остварити прекудањем са традицилом и њеном тоталном негацијом, Футуристи су, рецимо, свој поход започели антитрадиционалистичким паролама и апсолутном негацијом хисторицизма, академизма и свега што је уметност прошлости, али највредније што је иза њих остало је сте закључак да је тај њихов покушај био апсурдан. Јер, и поред свих застрањивања. у преоцењивању вредности традиције, као и оних у негацији њених резултата, мора се признати да су сви авангардизми пнспирисани нечим што је, макар и у ембриону, било дио традиције и да су највеће и најтрајније уметничке вредности израсле из њених корена, из њеног духа. Стога нема никакве основе за бојазан о традиције ни у нас: оно што је у нашој литератури најснажније и најоритиналније почива чврсто управо на традицији нашој, која, разумљиво, није била имуна, као, уосталом, ни литературе осталих народа, од утицаја других култура већ се њима стваралачки прожимала,

Што време више одмиче то нам искуство у развоју наше и стране литературе показује да универзалност једне теме не зависи од простора у коме је пронађена колико од распона разума и духа у којима је уметнички оплођена и трансформисана у уметнички облик, У делотворну есенцију сенсибилитета и интелекта. Неки наши песници експериментисали су и у идејној и у језичкој сфери инспирисани страним узорима, али до оног тренутка кад су сами, јасно, можда «т са чуђењем, сазнали да у нашој песничкој традицији, пи у слободном и у везаном стиху, постоје мноте и необичне вредно сти којима се паша поезија у свим димензијама изједначава са најбољим у еврогској и светској савременој лирици. Експериаментисање м се постиже |! леобичност, али ретко када и велико и снажно дело; оно је обично плод нечег што ' долази спонтано, ненаметљиво, природно као земЉотрес, као лава из вулкана.

Дакле, том не везивању, него чвршћем падовезивању на традицију, односно на оно што је у њој најживотније, најдинамичније, допринела је песничка самосвест о значају м снази тла из које" песниково уметничко (биће може и мора да црпе сокове ако хоће да се максимално оствави, потврди. То, наравно, не значи да би требало прекидати неопходну духовну и интелектуалну везу са свим другим искуствима у уметности осталог света; напро. тив, везе ин на једној и на другој страни морају се интензивно продубљивати да би се остварио потпуни интегритет

савремене поезије, савременог духа и мисли. У много чему смо опседнути страхом

да каскамо иза другог света, па стога у разним видовима активности испољавамо журбу, нервозу у жељи да идемо укорак са развијенијим културама. У тој захуктаности, иначе оптерећени настојањем да у својој средини зрачимо нечим посебним што је тобоже ученије пи по сваку цену

ДРАГУТИН ВУЈАНОВИЋ

из +»

се прихватамо, вештачки, механички, и преношења туђих искустава, идеја и стилова, а то није пут да се оствари континуштет у општем друштвеном кретању и креирању, па ни у индивидуалном развоју. Сматрам да морамо напрегнути снаге да пружимо што више вредног, али аутен-

тичност ђе се постићи критичким пренспитивањем и наше и других традиција кроз. призму модерно схваћеног света,

друштва и уметности,

Који песници иду најбољим путем Па они. који слог глас унутрашњи ослушкују више него туђе дозиве, који се прихватају џера по диктату стварног надахнућа и ко ригују умно проживљеним искуством 1 критичким односом трема свему, а у првом реду према оном што сами стварају. Ми таквих песника имамо и лако их је препознати. ј

Да закључим: права лоезија је умна синтеза најсуптилнијих елемената и врел пости свих праваца које нуди традиција, синтеза до које се долази у конфронтацији са оним чему дух тежи и што, се крисламише кроз нашу свест треобличавајући поново доживљену стварност. ·

'

Храгутин Вујановић

БАКОМО СКОТИ

ТРАДИЦИЈА – ННАНКАТОР БУДУЋНОСТИ

ЖЕЛИО БИХ рећи, у првом реду, да антитрадиционализам, који се испољава у, како ви кажете, хитром преношењу најно“ вијих, у европској и свјетској поезији 0стварених концепата политичке, критичке поезије, није само феномен који се јавља код неких наних младих пјесника, већ и код старијих. За припаднике старије тенерације, међутим, или за велики број њих, тај вид „антитрадиционализма“ није ништа друго него помодарство, узалудно напрезање. И то напрезање, покушај да искоче из властите коже, оставља негативне трагове. Ти пјесници постају смијешни, као кад једна врло поштована стара дама покушава да облачи мини-сукњу. Млади пјесници наше земље дубоко живе то наше европско и свјетско вријеме, онн су чврсто везани са свијетом, те и онда кад се њихов „антитрадиционализам“ испољава као резултат некратичког ослањања на нове поетске моделе, они остају у своје вријеме и у својој кожи, па су и њихове тријешке оправдане, Уосталом, што то значи традиција и антитрадиција2г Ми градимо традицију рушећи све што је старо, Што не значи да рушимо све што је иза нас и старо. Пјесничка ријеч Библије на примјер, никада не застаријева. Бисери народне поезије не застаријевају.

Ако појам традиције схватимо у пејоративном, епигонском смислу, или, како рече Тауфер у смислу „папатајштине“, он“ да наилазимо на „традиционалисте“, опет, и међу старијим и међу младим пјесни“ пима. То што се неки пјесници враћају традицији у повијесно-естетском смислу (тако бар схваћам ваше прво питање), А та се појава јаче манифестира у посљелњих метешест тодина посебно у српској и хрватској поезији, резултат је —, бар ми се чини — пренаглашеног истинања неких повијесно-националних момената Код нас у посљедње вријеме, што се неминовно изражава враћањем тоновима, темама (помало и стилом, римом) и митовима из про“ шлости. Опет мода, манира2 Носталтија свакако пије. Реафирмација етноса Ја знам људе који су, помоћу такве „поезиЈој добили уредничка мјеста и мјеста у разним комисијама... Али не ради сео традицији, понављам. Права традиција о значава сукус, тј. оно пајбоље што је јел на култура створила током стољећа, оно што су створили велики пјесници прије нас показујући нам путеве будућности. Та је традиција мјера наших будућих освајања у сферама духа, она је сама по себи индикатор будућности, те смо увијек присиљени (чак и онда кад свијесно оперирамо неким раслознатљивим знаковима традиционалне, „старе“ поезије — језиком, на примјер), увијек смо присиљени, кажем, означавати наше вријеме. Жива поезија "традиције, у сваком народу, истовремено је негација традиционалности у смислу конзерваторизма,

Бакомо Скоти

Европе", ми заборављамо каткад да

ТРАДИЦИЈА – ЉУДСКИ ДУХ КОЈИ СЕ НЕ ПРЕКИДА

„ВЕЗИВАЊА“ за традицију, у ствари, нема, Као што мема пи прошлог ни садашњег ни будућег времена, као што нема ни прошле | нп будуће поезије, као то не може бити, бар у нашем људском ис куству и трајању, бивших пи булућих људи. Традицију, тако, схватам као људски дух који се не прекида, који се тањи, перута, коме та непрекинутост, то тање. ње обезбеђује плетење све сложеније мреже у коју се не хватају већ на којој се, као ма радарском екрану, рефлектује и сама мисао, и слутња, делићем простота који испуњавају, оним делићем свог про стора који је сам човек бескрајно 25 у кореном и невидљивим гранама растегнут иза звезда.

Однос сваке поезије, по оне коју у свом питању називате „антитрадипионалистича. ком", према традицији, према људском духу — у ствари је однос живота према смрти. Традиција је смрт и једино су у њој могући корени животу. Живот, или поезија која се ствара, коју објављујемо, без лековитих сокова. смрти, без истих оних речи које промене ботате смислом и узлом тајне, растао би некуд У себе, у неки свој нераст, у неку немогућу ока: менотину без варнице,

Читати, међутим, европско и светско класично и савремено, што је само условна подела, песништво, највећем броју наттих песника доступно је искључиво у преводу на наш језик, Онп који нису жалили труда пи времена ла овладају неким водећим европским језицима, реклао би се да осим познавања тих лоезија све натлије откривају и меру поезије народа, и језика, коме припадамо. Откривање те мере наше поезије не поспешује преношење „најновијих, у европској и светској поезији остварених концепата поезије" колико, убеђен сам на примерима песника које у данашњем тренутку нашег песништва _ сматрам најбољим, погодује остваривању управо онога што сте у својој анкети назвали „најбољим путем", тј. остваривању ове поезије као европске по светаке, и поезије уопште. С друге стране, чини ми се да се не могу сложити с тим да „известан број наших песника, међутим, остаје при резултатима у песничком језику који темељно карактеришу њихово песништво, покушавајући да их усаврше и доведу до онога што сматрају

коначним својим определењима". Читајући нове књиге наших песника, наравно

оних који то збиља јесу, свуда је присутан и нов резултат у песничком језику, је зику-разумевању и језику-тајни, Конач-

вих определења, дакле, пема и сумњам да | који у њик'

има истинских верују. .

Језик поезије, само искрено речено не знам како, морао би ипак да измири наречене супротности и измени општи начин схватања, а то значи да сомисаоно прилагоаш у човеку постојеће и немогуће, живот и смрт, говор и ћутање, говор поезије и загонетност, прозрачност изговореног. Јел ном таквом разграђивању песничког језтка, и поезије, не тако ретко сметају ројеви критичара, навале антологија. Борећи се

стваралаца

ДАРАГОЉУЋ ЈЕКНИЋ

за неке своје правце анализе, критичари на рачун немуштости песме истичу њене говорне, егтзистентне квалитете који то могу да буду — квалитети, јер етзистентим већ јесу, само у дослуху с неискушаним, недефинисаним смислом речи. Ништа више о целини песни ког. о аутентичности песничког говора и“ разумевања поезије, рачуна не воде ни бројни аптологичари који себи дозвољава“ ју, поред осталог, пи директне интервенише је у песмама аутора који, супротно њиховом мишљењу, не осећају се више срећмим упркос тим интервенцијама, упркос том „поверењу“. Жао ми је, дакле, што морам да кажем како то говорим м пз амчног искуства изражавајтли своје пе слагање са превођењем па тјекавски мо јих песама „Ветар“ и „Умиљатост речи“ У „Антологији прногорске поезије" М, Стојо вића, Слободом песничког стварања дола зи се до слободе поезије и свака интервенција унутар те духовне разграђености не онемогућава ослобођену поезију КОЛИКО једну песничку стварност мути на јасном изворишту.

Храгољуб Јекнић

многи