Књижевне новине

КРИТИКА

ОЖИВЉАВАЊЕ И ТУМАЧЕЊЕ ИСТОРИЈЕ

Добрица Ћосић: „ВРЕМЕ СМРТИ“ : „Просвета“, Београд, 1972.

КАДА СА изузетном интелектуалном анга-

жованошћу — на к

: ј акву, пратећи домаћу ПИИЕРНИ продукцију, нисмо често пол лакнути — прочитамо два обимна тома Ћосићевог

романа и конс 1 1 у Ене смрти једно од ЧАЈА МЕ Пиве 450 Па дела у српској књижевно-

, да тиме не желимо самб да имплицирамо суд о вредности ове прозе. На тај омсмо начин хтели, имајући у виду даро“ витост писца и профил његовог досадашњег стваралаштва, Ма свесно прихватимо у и ратеријума. и за критичку

~ 5 изрипање квалификација, како о књизи као целовитом остварењу,

ЕЈ. исто и о појединим елементима у

Сви Досадашњи Љосићеви романи, са изузетком „Бајке“, која претендује на директнија универзалистичка и алегорична значења, представљају настојање да се, кроз историјски прецизно ситунране фабуле, проникне у судбину народа нашег поднебља. Посматрано из данашње књижевне ситуације, различиту сугестивност, снагу уопштавања и уметничку убедљивост претходних романа условљавало је неколико момената: све присутнија свест о сложеним друштвеним каузалностима и историјским континуитетима, обим реаАистичких података на којима се имагинацијом тради књижевна визија, усвајање модерних књижевних поступака и, по себно, теме. У том смислу „Време смрти“ се може прихватити и као настављање до садалињег стваралаштва и као употпуњавање књижевног виђења новије српске историје.

Неке уочљиве сличности, разлике у сличностима, и поступности у разликама између романа „Далеко је сунце“, „Корени“ и „Деобе“, на једној страни, и нове књиге, на другој, могу да уведу у разумевање комплексних значења „Времена смрти“, Пратећи континуитет Ћосићевог стваралаштва запажамо, најпре, стално повећавање структурне сложености и то пр венствено кроз богатије конципиране фа буле и све већи број ликова из чијих поједлиначних судбина израста национална судбина. Будуће детаљне и разноврсне анализе показаће да „Време смрти“ по броју пластичних ликова надмашује до садашње књите и не заостаје за најооимнијим реалистичким романима из светске књижевности, Уочавамо, затим, да се, из романа у роман, све веће место даје инте Ллектуалности личности, и интелектуалном слоју значења уопште, без обзира што Ћосић није ишао хронолошким редоследом у захватању историјске материје и што код њега све до најновијег ромапа (па и овде у посебном виду) нема стан дардне урбане атмосфере. И коначно, сама тема новог романа специфична је у о“ носу на ранија дела.

предељујући се за књижевно дочара“ вање атмосфере на почетку првог светско! рата — дакле за један Од истовремено најтрагичнијих и највеличанственијих тре

нутака српске историје — и за свођење У

јединствен историјски ток свих оних ми

тоструких околности које су до одре ено националне судбине и националног опре дељења довеле, Ћосић је прихватио улогу писџа који "треба да плати ду А ан тературе једном сложеном и прелом “ периоду. Проучивши, очигледно, Отр к ЈЕ. историјску грађу, и упустивши Бар У на мамљива п ризична књижевна иску |

4 тумачи историју, он се да оживљава и от ; | писци суочио са проблемима то јетеја ни наИтих

Гана. морали да Разрешавају. Веролај

г и: : #07 "та ар <

ност историјског факта, па ДОМ ин-

демитологизацијом или ствари ће по: ; олазило, наме пијем да ава одао према ловио требу објективно. ел модерне естетске ној материји; а МА тежи, захтева не структуре, каквој. 300 пстичког угла по

опходност и СОЕ убјективлог и 06-

сматрања, То двојство, ИЕ у огоструко се

јективног односа и ВУ оз напоредност ис

у роману пода + "личности, наизме-

торијских и фиктивни; вних значења час

нична сугерирања ОС дОШКИМ "тирадама, атмосферама а час дија а у трећем ли-

Кроз смењување ПИР 5 омене позипи-

ну“и токова се Ди се спепифичном

је наратјтвног МЕ етафа и тра-

о пена молежно крву ВН а ромамескне

дипионалистичког на

приче, и џа АРУТЕ МЕ талента и мудрошћу

Босић ује, спаго“ од различитих видо књижевно искуства, превазилазећи уну: ва животне салпости, И начних детаља; тарњу дисхармонију. агато и слојевито деостварпо значењем О поглавља представло, чија појединач це српске прозе, Рољају успелије стра. има знаним из „Коре ман почиње НО с и Толом Дачићем, на“, Аћимом Кати павли ние само остали да би се касније ПОЈЕ“ | оличавају разли-

5 гоји и Катићи и Дачићи, ха Ј У историји срт-

; стадијуме же чите токове и већ мноштво Арутих ли

ског друштва, · политичара и вој“ жентичних по чности, од аутент тент Ллексан-

ола Пашић, Ре! сковова А“ утинк, Живојин Мишић и

дар, ВО! У елената и ђака, родољуба А ПЦ Ма а а Ваке п варошана, завод“ и забуше есрећних љубавника, национал ника и зтика и дешператора,, социјади“ И Род дикала. Желећи да разуђену фа. стаи Реа романа који се остварује кре. околу оРОје токова, учини једин“

1 наизменичних | Н | ом и хармоничном, писац је 1 о“ реа хистичке романсијерске констру МОГ :

међусобне

контакте и омогућавао честу и динамичну

промену усмерености опсервације. Међутим, овако замишљена књига, по

ције доводио своје јунаке у

природи жанра коме припада, увек је, хтео то писац или не, роман с тезом. Ау" тор је додуше различитим књижевним техникама неутрализовао дејство „тезе, смењујући драмско-наративне детаље, у којима се вербално показују схватања историје од стране лојединих познатих личности и политичких струја, са поглављима у којима доминира сугестивна атмосфера поднебља и историјског тренутка. Поглавља и сцене друге врсте много су снажнији од политичких, исторпографских и других окршаја између личности романа чија је улога у историји била истакну. та. Основна мана неких од ових поглавља, па и разлог што је прва књига мање це ловита и сугестивна него друга, јесте у пренаглашеном присуству вербалне и директне историјске свести, посебно свести о будућности. И кад су, гледано из пер" спективе данашњег историјског потврђивања, те личности у праву, и кад причају заблуде, опе у ствари користе придодато им искуство и делеме, па чак и терминологију, плашег времена.

Прва књига, тематски везана за почетак првог светског рата, на известан је начин само увођење у други део романа, много пеловитији — због мање потребе за ретроснекцијским токовима свести, због јединствене теме (сувоборска битка) п личности тенерала Мишића, који би се у овој целини скоро могао сматрати класичним протагонистом романа. Није тешко одтонетнути шта је Ћосића толико импреснонирало у витештву сувоборске битке и у Мишићевој војничкој тенијалности. И у ранијим романима, а делимично и У овом, он се, трагајући за суштинама (трагичне) историјске судбине, обраћао час социјалном раслојавању србијанског села, а час идеологији страначке нетрпељивости и грађанског стонзма. Аутентични исто ријски подаци о сувоборској победи довели су га, овога пута, до једне подваријанте толстојевског схватања историјске судбине као резултанте' различитих жеља и поимања појединаца и класа. Ова исто ријска копнциденција у доброј је мери условила лик генерала Живојина Мишића, као тумача и реализатора – народне воље и оличења народског понмања врлипа, који, колико по сличностима, јопт више по разликама, представља српску варијанту Кутузова. Сличност по карактеру и месту у структури романа толика је да сам Мишић на једном месту (стр, 127, књ. ЛП) истиче разлику између себе и руског војсковође.

Поред Мишићевог пута од пораза до победе, чини нам се да се у роману „Вре. ме смрти“, по сугестивности и узбудљивости, посебно истичу још два садржинска тока: судбина легендарног Бачког батаљона и страдање народа за време аустријске офанзиве 1914. године. Аутентична драма тика историјског збивања допуњена је ли“ чном драматиком појединих личности, а и једна и друга врста драматике нашле су адекватно књижевно оваплоћење, Она динамичност нарације, она унутрашња ритмика, тензија која наргтивни израз непре“ стано преобраћа у драмски, она полифоничност и многострукост фабуле и значења, компоновање по некој врсти „ритмичких законитости — све оно што, у пешто дру: гачијем облику, налазимо као књижевни квалитет у „Деобама“ — присутно је и овде, у јоти већој мери. 4

Чедомир Мирковић

УНУТРАШЊЕ ДИМЕНЗИЈЕ СТВАРИ

Мирослав Максимовић: „СПАВАЧ ПОД УПИЈАЧЕМ“ ; Дом омладине Београда, Београд, 1971.

ВЕОМА СМО РЕТКО у прилипи да за јел“ ног песника, поводом публиковања његове прве збирке песама, констатујемо: поја-

вио се зрео и готов песник који је, преска

~ -

о СВЕТОЗАР У ВААЈКОВИЋ

АОВРИПА ЋОСИЋ

чући прву, одмах штампао своју другу песничку књигу. Јер, „о~навач под упијачем" ни по чему не делује као песнички првенац који бин, свентуално, тлармом свежине или, можда, једном израженом и оритиналном компонентом песничке вештине надокнаћђивао одсуство сложенијих идеја н, уопште, одсуство песничке зрелости која се и не очекује кад је прва књига у питању. Прва књига овог песника, међутим, привлачи натту пажњу и готово импресионира свим својим компонентама.

Суочавамо се са песником структуралнот концепта песничког језика, чија је примар: на намена експресија, а који је, ипак, свој исказ умео да артикулише и да га под: вргне строгој ритмичкој ни метричкој схеми, Реч је о песнику који је, рекло би се, обузет дубљим значењем појава, које га окружују по занимају, онима које су при: ступачне само песничком сагледавању, а при том, о песнику који је тим, тек У песничком језику отеловљеним реалностима, умео да приступи са много духа и динамичности. Упознали смо песника који је свој поглед на живот и на позицију песника у њему успео да изрази семантич“ ки посредно, без високофреквентних опсер. вација о (немоћи песника у овом времену, али ипак тако да нам буде сасвим јасно да је реч о врло релевантним идејама и темама. То је, напослетку, песник који је врло помно организовао и компоновао своју књигу, тако да смо приморани с контекстуалним значењем његових песама да рачунамо, тако да песме које су у поједине пиклусе сложене својом ст"мболичком сутестивношћу остварују значење које је насловима тих пиклуса дефинисано

Мирослав Максимовић се, рекли бисмо у први мах, поиграва духом и слухом читаочевим и напиње моћи свог песничког језика када у корену, листу, чаши, мору, возу итд. „поетизује" некакву унутрашњу димензију њихове егзистенције паглаша. вајући да је то свет од њетовог трајнији, чини нам се да песме које је у циклус „Летињства" _ сложио интелектуализују, упркос свој њиховој вербалној п идејној атрактивности, чаровитост доба које мвек остаје у нашој свести, помишљамо да пе сник који с толико умешности у песму мобличава привидно сасвим „непоетске" и теме ван некаквих пентралних токова на. ших мисли и осећања а уз то закључује да опис није коначан, пскутава наше ве. ровање У смисао песничког опредељења. Али, уверавамо се читајући ово песничко дело следећи пут, управо је то оно што он хоће ла нам саопшти. Њему ни на крај памети није да се поиграва. Он је песник нашег времена, антилогматског и антиакалемског става и погледа на живот и уметност, песник чији језик и духовна конститупија произлазе из околности које нас даћас окружују. Он се не мири са постојећим сазнањима и формуланијама, он анализира и отктива, он некохерентност и пе. јединственост пашег живота сугерипје уметнички пцеловнтем креапијом у којој је очевидна пуна мера скептичности јел ног модерног интелектуалца,

Судећи по његовој трвој књизи, Миросала Максимовић је песник трема коме би будућност морала бити наклоњена.

Богдан А. Поповић

НЕДОСТИТНУТА повтичност

Светозар Влајковић: „НЕКО ДРУГО ЛЕТО“; „Просвета“, Београд, 1971.

НОВИ РОМАН Светозара Влајковића, аутора изразито везаног за градску срели“ ну: и један вид београдског говора, ши во је и лако и отпорно пред критичким испитивањем. Занимљиви су разлози помснутом двосмисленом ефекту, који се у овом тренутку могу установити.

Као и код толиких других наших при. поведача новијег времена, и код Влајко. вића романескна лица наговештавају 07 ређену аутобиографску црту — повремено се открива њихово интересовање за књи жевно стварање п за савремене књижевне прилике, У тренутку такве једне аутобиографске пројекције у Влајковићевом тексту налазимо исказ: „код нас има толико писаца који стајско Ђубре претварају у главну тему да је стварно ред да их неки дечко са асфалта мало начне п стави у страну". Исказ се, међутим, јавља у контексту који нипошто не дозвољава једноставно повезивање значења навеле. них речи са могућом амбипцијом _ писца „Неког другог лета“, Ипак, те речи указују ма важну особину положаја ове књиге према претповедачким стремљењима која све очитије преовлађују у садашњем књи“ жевном тренутку. 2

Насупрот већини значајних прозних 42 ла у којима већ коју голину запажамо ин. тересовање за различите вилове „ниског" по „провинцијскот" живота и за трипрос те, грубе, духовно упуштене судбине, Влај ковићев роман као да је програмски Уо редсређен на судбине већих духовних но савости и на реакције развијене и префи-

"њене осећајности, Наспрам ·шарених аног

МЕ скунина с друштвених рубова у КЊИНЕВНЕКОМНЕ

књитама већине наших млађих прозаиста. — Влајковић пружа слику свести пи САО

жених менталних реаговања сасвим. уо ког круга интелектуално повлашћених лица. Уместо имена као што су Љуба Врапче, Шоја Пиварка, или _ Малвина Трифковић, у „Неком друтом лету" главна лица се зову Мансил, Кур, ЛПонора, Нашт пасац као да је хтео да патпше поетску књигу која би се отргнула ништавности свакидашњег и познатог.

Али, норме су се у приповедачкој уметности непоправљиво измениле. Тешко да било ко може данас писати без икаквот трага свести о промени коју су у нашу књижевност унели баш писци са склаоношћу да „стајско Ђубре претварају у главну тему". Тако и код самот Влајковића налазимо у једној равни приповедања и призоре „нискот" живота, и лица сасвим прозаичних имена, и пластове говорног, „уличног“ језика са свим речима које су донедавно биле ван закона пристојног, је зичког понашања у књижевном делу. Нарочито се, пак, овај писац приближава. новим приповедачким тенденцијама својом замисли књижевних јунака као неконформиста, или као бегунаца из света подвргнутог стандардима,

Очит је, међутим, напор нашег прозаисте да поменуту раван у свом приповедању подреди извесној перспективи која исма много заједничког са тежњама нових приповедача. Таква перспектива одрећена је Влајковићегвом тежњом да слика свет са строго субјективног становишта јунака формираног у градској средини им ауховно надмоћног у околини у којој је опажан, као и.концепцијом романескног лмца развијене и немирне осећајности. Одређени доживљаји, у јави или у сну, обрађивани су као својеврсна стварност чије се норме не обликују у одмеравању доживљаја п какве објективне основе. Објективна основа доживљаја ипак постоји у „Неком другом лету", п то највише као конкретна (помиње се и политичка опредељеност јунака, самоуправљање, позната одредишта београдског амбијента) и обична прича о младалачким љубавним лутањима: растанак са вољеном девојком и неколико догађаја који осветљавају карактеристична расположења после таквог растанка. Из ове перспективе Влајковаћев текст доиста се може примати као лако м љ„упко штиво о догађајима и искуствима који утичу на формирање нарочитог „градског" менталитета; штавише, као такав, овај текст нуди занимљиве вредности У области језичких открића о искуствима. „са асфалта", а. заправо, у специфичном језику не малог распона — од оног који хвата сложене духовне реакпије, до језика улице и кафане — „Неко друго лето" остварује нарочиту врсту приповедачке пеловитости.

Влајковићеве амбиције бале су свакако воће, и отуд тешкоће са којима се суочава покушај критичког разматрања ове књеаге, Однос пентралних лица Влајковићевог романа: Мансила, Поноре, и Кура, замишљен је п тако да наговештава извесме симболичке вредности. На више места у књизи показује се и напор нашег пуисца да своје јупаке види као бића кадра ла па сопственог. искуства извлаче неке филозофске димензије: они, у необаве» ном тону, додутле, говоре о тражењу „новог мачина постојања уз који тисање не иде", о животу усрелсређеном на спонтапо проживљавање датог тренутка, о неопхолности одбране непознатог и тајног као извора поетских доживљаја, Субјективна перспектива у приповедању аутору „Не ког другог лета" обезбелила је прилику за напуштање простог хронолошког редослела збивања, али је требало да има и оз биљнију функиију; требало је ла у зтло бонима једне обичне приче осветли извесне поетеке квалитете који би целу причу претворили у својеврсну постску алеторију са значајним асоцијацијама — ка једлом схватању смисла _ поиповелачке уметности, На крају Влајковићевог текста оваква тежња ка алесгорији отвара се у казивату о визији сасвим симболичног из вопа уз који стоје лвојници ВлајковићеУЛХ јунака и изговарају „различите комбинапије једне универзалне: азбуке".

Међутим, овакво смисаопо померање у зглобовима обичне приче о младалачким немирима није у пелипи' успешно извеле. по и често открива тиштчево намере, олузимајући тексту и жељену густину поетских пнаговештаја и убелдљовост конкретист приповелања. Мпак, као приповедач хепога дара за представљање суоженијих и финијих искустава, Светозар _ Влајко. кић означио је, измећу осталог, тренутак

богатства наше савремене прозне књижевности не само у њеним средишњим токовима.

Ги 1 Љубиша Јеремић