Књижевне новине

| ЈУБИЛЕЈИ _

| ИСТОРИЈСКИ ЗНАЧАЈ

СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ

Осамдесет година од оснивања велике културне институције

српског народа

прделааљајући осамдесетогодишњицу рада, Српска књижевна задруга одржсеРа са Сану скупштину, у свечаној сали Београдског универзитета, 22. маја. О. 2. Истога дана, 1893. тодине, у свечаној дворани Велике школе држана

је прва редовна скупштина Задруге.

Рад 65. скупштине био је посвећен, у првом делу, прослави, а у другом делу

осављању редовних послова.

Ре реј говорили су: Добрица Ћосић: „Српска књижевна задруга у ТеМНРЕЋ Хо лав = Никша. Стипчевић: „Српска књижевна задруга и Је за Па РАНА Самарџић: „Српска књижевна задруга и наука". Потом Иво ној : у ог почасног. председника Српске књижевне задруге изабрап

рић — уз реч Меше Селимовића „У Андрићевом свету само је жи-

вог вечан".

». аи овНе Новина објављују фрагменте из излагања Добрице Ћосића, Никше ша гвића, адована Самарџића и Меше Селимовића придружујући се, на ] назан, прослави ове угледне културне институције.

ТРАДИЦИЈА И СТВАРАЛАШТВО

СРПСКА књижевна задруга је створена у оном раздобљу наше историје када су се за модерну грађанску епоху коначно конституисали и формулисали сви велики друштвени и национални циљеви српског народа. А ослобођење и уједињење цело купног српског народа био је врхунски циљ сваке друштвене мисли, сваке културне тежње, сваког моралног опредеље» ња у историји. Тежња за потврђивањем свести о јединству српске националне културе без обзира на државне и политичке границе, тежња за испољавањем и развијањем духовне целовитости српског народа у времену и простору, свакако је су штина културне идеологије коју ће СКЗ, међу овим нашим културним установама и покретима, по свему најуспешније, но сити од 1892, до 1918. У првој деценији ХХ века, нарочито после анексије Босне и Херцеговине и пред балканске ратове, кад је међу Јужним Словенима идеја ослободилачког југословенства добијала одребене политичке и културне садржаје, уобличавајући се у снажан и широк културни по крет, СКЗ ће, нарочито заузимањем Јована Скерлића, постати најделотворнија организација на подручју развијања култур. не узајамности међу Јужним Словенима. Њена залагања за сарадњу са хрватском и словеначком националном _ културом, њен допринос на упознавању и ширењу књижевног пи целокупног културног ства ралаштва Словенаца и Хрвата посебно, имају историјски значај не само у периоду борбе за уједињење него и после 1918 и све до дана данашњег.

У програмским циљевима СКЗ садржане су битне идеје водиље с краја ХТХ века, и генерације интелитенције која ће у грађанској епоси Србије, у Србији до првог светског рата, бити најутицајнији духовни чинилац, у стваралачком исходу, можда и најрепрезентативнији представник те епохе, Стојан Новаковић, Јован Товановић Змај, Љубомир Стојановић, Милован Глишић, Љубомир Ковачевић, Јанко Веселиновић, Љубомир Јовановић, Бот= лан Поповић, Јован Скерлић, Милован Миловановић, Живан Живановић, Сима Матавуљ, Андра Николић, Светислав Симић, Јаша Продановић и уги који су стварали СКЗ, и до 198. У њеним управама деловали, поред свих разлика исказиваних у _ жестоким расправама им разлозима, били Кој јединствени у тежњи за европеизацијом Србије и цивилизовањем њеног тла. Сви су они веровали да је култура творац националне и друштвене свести, а просвећеност на рола, знање и наука темељ модерног АРУ“ штва, први чинилац економског и полити= чког напретка, Сви су они били убеђени да је неопходно „да се концентришу ра= стурене силе, зберу конци, састави У једно рад различитих времена и различитих крајева; да се политичке преграде путем књиге ослабе... да је свако време у нечем тесно, само су сва времена пун и и ваздух у ком се поуздано дише... росветитељске идеје, дакле, вера У КУАТУРУ као основу општих вредности и демократско схватање културе. са романти чарским односима према народу и култом према уметности, твориле су оно њи стање духа из кога се суштински није из двајао нико ко је амбициозније мислио и стварао у Србији тога доба, па Пи Тај просветитељски дух И родор МИМО рал интелектуалног ангажовања, несум= њиво најпотпуније и континуирано оличен у СКЗ, имао је и има, огромну духовну улогу у земљи неразвијених културних мстанова и просвете на ниском ступњу. Мако су тежње за стварањем, „књижнице за све редове народа , развијањем култа књиге, ширењем научних и моралних по ука, васпитавањем књижевног укуса, чи“ ниле просветитељску основу 3, она није замишљена само као класичан просветитељски покрет. У њене програмске основе

грађено је једно више, модерније, универзалније схватање националне културе, једна историјски трајнија лествица вредности, тежња за увођењем у националну културу и књижевност европских, светских критеријума вредности, Без такве опште хуманистичке основе и, виших интелектуалних тежњи и критеријума. СКЗ не би надживела романтичарски занос својих твораца, не би преживела први светски рат, нити

би данас могла бити икаква озбиљнија подлога за интелектуално и морално ангажовање наше генерације.

Кад већ процењујемо задружну делатност трију генерација српске интелитенције, треба и данас рећи: у читавој својој историји, СКЗ ни у једном свом програмском задатку и јавном чину није испољила дух националне ограничености и егоизма, провинцијске затворености у свој етнос и језик, непоштовања _ вредности других народа; у осам деценија свог по стојања, СКЗ није служила ниједном кул“ турном и друштвеном циљу који није био демократски и слободарски, општенародни и југословенски,

Објективни услови, политички развој, економски и културни напредак нашег друштва, генерацијски таласи, духовни токови и идеологије, одражавали су се и на СКЗ, не само на њеном општекултурном значају и улози, него и на садржају и карактеру њеног програма, Али је Задругино родољубље свагда било човеко. љубље, а схватање националне културе никад није било ван одређења хуманизма и европске просвећености. Временом је дух просветитељства узмицао и замирао; временом СКЗ је све више постајала једнарепрезентативна културна и издавачка установа са националним и историјским ауторитетом и угледом који је одржавала њена „плава књига“, онда „Забавник“ и „Савременик“; временом, СКЗ се „акаде-

мизовала“ и померила ка ужим. култур“.

ним и књижевним критеријима; временом, СКЗ је тонула у традиције и традиционализам; временом је постала само издавач „Кола“ -и неколико других књига тодишње. Али, иако се смањивала општа културна улога СКЗ, нарочито у нашој савремености, она се ни у највећим искушењима и таворењима није одрекла своје бити: и стинским вредностима националне и светске културе, на непрагматичним и некомерцијалним мотивацијама, негујући ху манистичке традиције, подстичући савре мено стваралаштво, стварајући духовне и етичке мостове међу тенарацијама, увек на страни слободе и напретка — служити народу и човеку.

Неколико стотина одабраних књига које је СКЗ унела у нашу окромну културну баштину, са најстаријом, највећом, највреднијом библиотеком „Коло СКЗ“, сва како је јединствен допринос култури ове земље, Али, није мање значајна и ова чињеница: у двадесетом веку, тешко је именовати нашег истакнутијег интелектуалца, научника, писца, јавног радника и ства раоца, који није био у управи СКЗ или њен сарадник. Тај биографски капитал, тај морални и друштвени углед, представ“ ља несатледиву вредност у нашем духовном битисању, чија историја није била погодна човековом уму и стваралаштву.

Добрица Ћосић

СТОЈАН НОВАКОВИЋ

НАУЋА У СРИСКОЈ КЊИЋЕВНОЈ ЗАДРУЗИ

МНОГИ ПИСЦИ И ЧИТАОЦИ, окупљени око Српске књижевне задруге, често су знали исказати мисао како се у тој старој и племенитој кошници духа стварају и из ње раскошују научна дела која су писана за недовољно упућена народ са очевидном просветитељском наменом. У основи погрешне, ове представе су стваране услед несхватања ширих могућности научног тумачења и израза. Уобличавање грађе и идеја у чврсте сводове једноставних и чистих линија схватано је, понекад, као упрошћавање извршено са циљем да се сазнања научника приближе онима који су под: ложни поступку смишљеног _просвећивава. Иако не треба изостављати чињеницу да су се у колима књига Српске књижевне задруге повремено јављала и дела снисходљиво састављена за оне који чекају лучеве у мраку, мишљења да су се у тојустанови научна знања претварала у лепореку поуку лишена су стварне основе и звуче неправдом наношеном истакнутим

вредностима умног развитка српског народа. На челу с мудрим, увек озбиљним ми научно забринутим Стојаном Новаковићем, Српску књижевну задругу су, најпретежније, утемељили научници. Међу седамнаесторицом њених оснивача, само се један, Јован Јовановић — Змај, може сматрати превасходно књижевником. Друштву, образованом пре осамдесет година, књижевно име је дао, и то упорним захтевањем, Стојан Новаковић, који се лепом књижевношћу бавио једино на почетку и на завршетку свог писања, с размаком од скоро _пе-

· десет година. Већ од првих дана, мисија Срп-

ске књижевне задруге је изједначена с великим стваралачким подухватом да се доради започето, прикупи разбацано, зближи разједињено и, више од свега, искрчи и о бради запуштено. Развијање и уздизање опште мисли схваћено је као највећи, свети, у ствари једини задатак Задругин. „.-. Нема данас ни силника ни милионара који би се могао надметати са силном снатом удружених и добро упућених сиротана", товорио је Стојан Новаковић на почетку рада друштва које је, као његов председник, одмах прожео својим сређеним умом: „Личности се губе у дружини; на за што се не пита до за мисао коју је дружина на заставу исписала. Проникнут уверењем да је мисао добра, прожет поуздањем да она побеђује и да је потребна свак иде и носи на одређено место свој улог или свој принос снаге, и не питајући. И онај посао, коме се тако служи, одмиче и напредује. И мисао, том снагом понесена' показује, у светлости успеха, сву корист и сву узвишену лепоту своју." Стојан Новаковић је то, на довољно убедљив начин, могао објаснити само једном наведеном тврдњом — да „народ наш нема данас у рукама ни историју своју политичку ни културну ни књижевну... И познавање саме српске земље и садашњег

"стања народнога није онако како би се за.

желело... Познавање околних нам народа, с којима смо судбу делили, делимо и делићемо; њихова историја, историја словенских народа и великих светских обрта предмета су који и данас очекују рад“ нике". Колико су ове Новаковићеве идеје биле не само животодавне него п крајње промишљене с обзиром на суштинске културне потребе српскога народа, показуј чињеница да се већ у првом Задругином колу, објављеном 1892. године, појавила и почетна свеска „Историје српскога народа" коју су написали Љубомир Ковачевић и Љубомир Јовановић, несумњиво најревноснији следбеници Руварчева критичко! метода, природом својих научних накло. ности најмање предодређени ла се потчине укусу необавештених Честа употреба ре

Ми поука ..за циљеве паучног писања, и

то не само у Новаковићево време, још у

век помало архаично, може се објаснити аналогијом, тј. упоредним коришћењем ре чи забава, у Задругиним издањима, за функцију лепе књижевности. Ако је речено да наука учи, а уметничка реч забавља, није се, сигурно, хтело исказати да се и једна и друга, својом улогом, своде на остваривање најнепосреднајег значења тих

· термина. Међу делима страних писаца, 06-

јављевих у Забавнику Српске књижевне задруте, немогуће је, можда, наћи било једно које се, бар у свом времену, није убрајало у највише домете књижевне производње. (Да ли смо, заборављајући некадашшњи смисао речи забава, и лепу књижевност у извесној мери свели на разговор са собом искључиво ради себе2)

Од оснивања и појаве првих кола Српске књижевне задруге до данас прошло је, за наш менталитет обележен хигијеном несећања, сувише времена да се услед. општег заборављања не помуте и представе о некадашњим вредностима научног развитка у Срба. Особито од тренутка жели ког отрежњења средином седамдесетих година прошлог века, до чега је дошло не само рушењем омладинских идеала него и због наглог продора позитивистичких метода, српски научници на добро школован начин прихватају идеје и пракључују се стремљењима највидљивијих струја интелектуалног деловања у свету, али упоредо с тим подручје свог истраживања налазе У својој земљи и народу. Ово двојство није изазвало неспоразум у смислу преваге угледања над испитивањем конкретног или потискивања _ савремених методолошких могућности за рачун националне грађе. Старији писци, наклоњени пописивању затечених ствари и бележењу онога што се могло видети и чути, Милан Б. Милићевић на пример, потискивани су истовремено кад и њихови опоненти који су најрадије улазили у уошитена размишљања на јасно омеђеним основама стране лектире. Не само историчари, проучаваоци књижевности и језика или антропогеографи него и фи лософи, правници и економисти, на својствен начин, најзад, и геолози, биолози, хемичари и математичари, сви они методом и решењима постижу знатан степен универзалности, иако остају привржени националним облицима и њиховом духовном језгру, или бар оно што је опште, уводе у смисаони склоп свога језика. Овакав однос је српску науку у другој половини прошлог и у првим депенијама_нашег столећа и учинио неоткрњивим делом европске мисли. Вук Стефановић Караџић, Јосиф Панчић, Бура Даничић, Илапион Руварац, Стојан Новаковић, Светозар Марковић, Божидар Кнежевић, Јован Жујо. вић, Јован Цвијић, Михаило Петровић, Живојин Перић, Бранислав Петронијевић и Александар Белић, у низу других остајали су везани за земљу, традиције, језик и дубинску мисао свог народа уза све што су се, ради метода, понекад сасвим благовремено обраћали научној Европи, — и Х томе је, извесно, један од разлога њиховог уздизања у висине на које нисмо довољно навикли и, не треба сумњати, једна од основа њихове суштинске универзалности. Бар у времену о којем је реч, научна мисао је захтевала, како би достигла степен општег значења, · вредности а, занимања, огледање заједничких идеја, и метода њиховог испитивања, у посебно образованим симболима; више од тога, таквим огледа. њем идеје су се умножавале, повезивале и, само, добијале на свом општем саставу и квалитету.

Приметно _ ослобођена успехом своје храбрости да сопственим мотивима и језиком не остане окренута себи него оној ласти духа одакле је најјаче светлило, српска наука је, брже него што се претпоставља, ослобађала свој израз у смислу његове све веће прилагодљивости предмету. Успон језачких могућности, који је обележен образовањем београдског стила, морао је бити у складу са развитком методолошке зрелости српске науке и, најзад

. довести до оне племените читљивости на-

учних дела кад она, оним што је у њима коначно, постају блиска и отворена. Али, сумње нема, то је морало изазвати, на распрострањен начин, з појаву погрешних судова о тобожњим књижевним наклоности ма појединих писаца или_ о просветитељ ској намени неких дела. Због оваквог држања, које се нагло размножило, српска наука је доспела у процеп између повећаних захтева, као несумњиве последице продуженог просветитељства и политичког утилитаризма, да се тзв. лакоћом стила и даваном поуком им даље отвара према народу, и својих суштинских вредности које су је, бар делимично, чиниле доиста књижевном. Оним што се у њој могло сма. трати оствареном намером, Српска књижевна задруга није подлегла поменутим захтевима: у њеним издањима, дела Јована Жујовића, Јосифа Панчића, Драгољуба М. Павловића, Стојана Новаковића, Јована Цвијића, Јована Скерлића, Миленка М. Вукићеваћа, Слободана Јовановића, Тихомира Р. Борђевића, Александра. Белића, Богдана Поповића, Павла Поповића, Владимира Ћоровића, Јована М. Јовановића, Веселина Чајкановића, Михаила Петровића, Милоша Н. Бурића, Јорја Тадића, Петра Колендића, Анице Савић-Ребац п вели ког броја других, од 1892. године до данас, вреде као непрекинути напор да се, од научне мисли, искаже само најбоље им да се, приликом таквог представљања, не доспе у искушење и из свог средњег, алекватног, често и коначног израза склизне у област сувишне и погрешно схваћене поуке. Супротно томе, улазак у плаве Задругине корице сматран је свечаним чином који изискује највише обавезе, а обраћање већем броју читалаца узимано је као настојање да се од себе и од свог рада одвоји оно што је, као најзрелиле, и најбоље „Због тога се п догодило да се на страни цама које је штампала Задруга може, релативно, наћи најмање речи које би се могле сматрати неодговорним пред исто ријом.

Ралован Самарџић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 7