Књижевне новине

ИТ

'Њадтавох Ф4-7. стране

УФРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА И КЊИЖЕВНОСТ

КАДА је кренула, 1892. године, да_ „при“ помогне правилније ширење одабраних дела из лепе књижевности и из општекорисне поуке и тако да ствара књижнипу за све редове народа“, Српска књижевна задруга није била друштво с једин ственим и одређеним естетичким и теориј ским погледом на књижевност, није била, дакле, ни књижевна група какве су тама посвуда ницале по Европи, Међу њеним оснивачима био је само један песник, Јо"ван Јовановић Змај, а остали „основаоци“ проучавали су књижевност у најширем смислу, више су били људи од науке нето приповедачи и песници, Намера је била просветна, очигледно, Ту намеру је, јез тровито и лепо, сажео Стојан Новаковић на првој годишњој скупштини Задругиној, настављајући оно што је већ навео наш председник. „Тим осећањима задахнути, ми смо мислили да треба да золижимо духове, учинивши да они заједнички што боље познаду оно што је несумњива просветна тековина нашега народа“. Тај просветни наум још очевиднији ће нам бити ако прочитамо књигу коју је, осам година потом, „пред освитак ХХ века“ избележио Стојан Новаковић, Реч је 0 књизи „Српска књига, њени продавци и читаоци у Х1Х веку“ и у којој Новаковић. при крају каже: „Ол кад је Српске књижевности, у њој се једнако јадикује 34 посредпицима који би промет књижевним производима вршили без експлоатисања. писаца, право и уљудно“, Редови те књиге нам потпуније обасјавају просветитељску мисао Новаковићеву, вероватно и ону ко ју је излатао када се прва привремена управа састајала у Змајевом стану,

Та просветна тежња је Задругу и одржала, Да је била основана као књижевно хруштво, са одређеном усмереношћу књижевном, разишла би се у ономе тренутку када би књижевни разлог њеног постојања ишчилео, када би се књижевна намера остварила и у њеном остваривању њени заточници остарели, као што је бивало са свим књижевним друштвима. С друге стране, просветни наум њен чинио је да се стално колебају књижевни критерији, да се укрштају књижевно-критичка и друга начела, нако никад, то морам да кажем, нису била присутна и политичка. Просветарски дух је доводио до дуготрајних спорова и неспоразума, какав је онај, на пример, који је Задруга имала деведесетих година прошлог века са Драгишом Станојевићем, преводиоцем „Бијесног Ро, ланда“ Ариостовог, кала је овај срлити наш писац, „Бијесни Драгиша“, како су гагавали, упутио Задрузи девет дугих разт ухажитих писама у. којима је оспоравао “право Задрузи да кљаштри текст спева Ариостовог.

Књижевна мисао имала је у Задрузи неколико издвојених момената, везаних поглавито за људе који су у Задрузи, У њеној управи, реч водили. У првим годинама њеног постојања делатност Задругина је сва колу окренута, олбир књита У колу показивао је и књижевну оријентацију. Можемо, упрошћавајући, да кажемо да су недостаци првога кола остали као мане и њених потоњих кола, Занимљива је структура првог кола ол седам књига, Ево тог кола; „Живот и прикљученија“ Аоситеја Обрадовића, прва књига и значајна за просветитељску црту Задругиног програма, „С мора и са сува“, црте Ар Милана Јовановића, „Даворје" Јована Стерије Поповића, „Бакоња фра-Брне“ Симе. Матавуља, „Араматски списи" Косте Трифковића, „Истинска служба“ Потапенка, „Историја српскога народа“ од Љубе Ковачевића и Љубе Јовановића, Друга и пета књига овога кола лишене су поузланијег критерија: Милана Јовановића је Залруга још два пута штампала, у четири кола три пута, а избор из стране књижевности с Потапенком није био уопште срећан, Одбпри из страних литература и даље ће у Задрузи, можда све до наших дана, у разним временима из различних разлога, остати недовољно мотивисани, иако има п добрих избора, рецимо, с „Воленицом на Флоси" у преводу Андре Николића, по"често ће се дешавати такође да приватни разлози услове појаву неке књиге у ЗаАрутином колу, којој није ту место, као што је био случај са „цртама“ Милана Јовановића, Недовољно одређена композиција кола омогућавала је увек такве падове.

Стојан Новаковић се убрзо повукао пз Задруге (14. јула 1895) да би тек 1908. поново постао. председник, и то остао све до своје смрти 1915. По његовом олласку из управе Задругине настао је један период разлешених књижевних критерија који су довели до тога да је Задруга на годишњим скупштинама жестоко крити "кована, Млади Павле Поповић је у „Погледу“ повео општу полемику против Задругиних управнтеља (што је прештампано у књижици „Сриска књижевна задру та“, Београд, 1897, стр 48). Као представник Задруге п водитељ њених послова олговорио му је Љуба Јовановић у „Делу“ (што је такође прештампано у хругој књижици „Српска књижевна задруга", Београл 1898. 147 стр). Концепција Павла Поповића, без обзира на омашке и млалалачке заблуде, чврсто програмска н књижевно засновала побелила је кала је група око „Сопског кењутткевног гласника“, почетком века имада главну реч у Задрузи. Од тада је про-

КВИНЕРНЕ НОВИНЕ

грамска усмереност у области књижевности критички одређена, сачињавају се опсежни програми из наше и страних књижевности, који, на жалост, само де лимично бивају остваривани, У то доба, 1903, тодине, Скерлић је овако подвикнуо Задрузи: „Време је да се једном за сваг да отресе оног смешног, педантнот и наивног култа наших сумњивих „класичних" писаца, да се оставе све филолошке. и антикварске преокупације, а за мерило узме само права књижевна вредност и интереси једне потребите књижевне публи

ке... Као и све друге наше установе, За-

руга има потребу ваздуха, светлости и младости“, („Писци и књиге“, ЈУ, Просвета, Београд, 1964, стр. 277).

УМ време док је Павле Поповић био потпредседник, па председник (1920—1928. потпредседник, 1928—1937. председник), а Владимир Ћоровић секретар (1920—1930), па члан (1930—1941), уступајући, после 1930. место секретара најпре Светиславу Пе тровићу, па Павлу Стевановићу, Задруга је објавила знатан број књига из наше књижевности, старије и новије, приређујући критично, колико се могло и морало, текстове својих издања. У том периоду је изашао и највећи број књига „Забавника“, махом већ класичних „романа и при-

поведака, претежно реалистичке прозе, (Готоља, _ Текерија, Чехова, Балзака, Гургењева, Голсвортија, _Дикенса, Стен-

дала, _ Салтикова-Шчедрина и других), У „Савременику", који је покренут 1931. године, почела су да излазе изврсна дела писаца тадање средње генерације: Иве Андрића, Десанке Максимовић, Мирослава Крлеже, Драгише Васића. Задруга је тада имала слуха и за Ристу Ратковића, а и за Бранимира Ћосића. За то ново ослушкивање појава у савременој _ литератури највише је био заслужан Живко Милићевић, чији је укус, међутим, спре чио да се чују и други гласови паше тада савремене литературе: У Задрутиним излањима из тога пернода нема Црњанског, да наведемо само једно име, да пе товоримо о Растку Петровићу. Зачудно је да се одбирима из стране књижевности уопште нису пратиле књижевне оријентације у Европи, Тешко је објаснити како се Задруга није никала осмелила да изда Пруста, ни Томаса Мама, чак ни тридесетих година када је Пруст био предмет књижевних разговора у пелој Европи. Избегавала је ромамтичке писце, а ако се приклањала романтизму онда је то био Виктор Иго или Алесандро Манцони, ренесанса се скоро и није појавила у Задрузи, средњи век такође. Задругина оријентација на националну књижевност чинила је да се одстрањује страна, избори су били више него случајни, наиме, можемо слоболно рећи, Задругини управи тељи нису познавали добро стране литературе, нити су се у њима ваљано сналазили, У више наврата управа Задругина је одлучивала да се начине програми издавања дела страних књижевности. По следњи пут у међуратном времену то је учинила 1929, године, када су умољене да нацрте издања саставе следеће личности: за немачку књижевност — Велимир Живојиновић и Алојз Шмаус, за француску — Миодраг Ибровац, Светислав Петровић и Љубомир Петровић, за енглеску — Исидора Секулић, Владета Поповић и: Алек сандар Видаковић, за Кошутић, Драгиша Васић и Павле Стевановић, за чешку и пољску — Радован Кошутић, Лаза Кнежевић, др Папјерковски и др Хајденрајх, за шпанску ДХраг, Јанковић и Иво Андрић, за скандинавске — Исидора Секулић, за мађарску Вељко Петровић, Неке личности су Од биле (Исилора Секулић, на пример, одбила је ха ладе нацрт за енглеску књижев“ пост, и казала је тада у једном лепом писму: „Не видим критеријум, литература је огромна,... не вилим енглески роман кад упрем очи у лирику и есеј. Опростите ми и молнте да ми опросте“), Многи су поднели своје прехлоге, али скоро ништа ол предложеног није могло бити издато. Разлог томе можда треба тражити п У ономе што је Владимир Ћоровић записао ум „Историји Српске књижевне задруге": Задруга није никад зазирала од новог. као таквог, него од новог хаотичног, прими тивског, „подсвесног' које прети да се изметне у бесвесно, н од насртљивог но“ вог које у себи нема ничег позитивног и уметничког“ (стр. 105), Са рацноналистичко-просветним критеријем је Задруга кре нула, он је у њој остао сталпо присутан, и он је од Задруге отклоппо мпоге струје књижевне, п савремене и прошле, без којих се и не може размишљати о сњижевности, Никша Стипчевић

руску — Радован

ИВО АНДРИЋ

ЦЕЛОВИТА о МИСАО 0 ЖИВОТУ

У „МОСТУ НА ЖЕПИ“, једној оА најљепших приповиједака пјелокупие свјет“ ске литературе, везир Јусуф ће избрисати и послиједњу ријеч с натписа на ток А07 вршеном мосту: умјетничком дјелу није потребан коментар нити икаква хопуна изван њега самог. Оно је цјеловито такво какво је, „хапр и лепота“, само себе најбоље објашњава, само собом на ттуније говори о себи.

Окренувши, од првих приповједачких почетака, свој поглед у прошлост, Андрић је заувијек одлучно раскинуо са својом експонтовском лириком непосрелнатићу 1, јауком над животном прозом и неправда- | ма, али искуство је остало, мука се не заборавља. Није лако, а можла није ни потребно, постављати питање: зашто се Андрић задржао на прошлости, Али сигурно није упутно ту тајну објашњавати Андрићевом реченицом из романтичног, млалалачког Ех Ропфа“, ла је то трагање за тајном коју сачињавају „благословене баштине дједова“ који су положили „јед= ноставне и јаке врлине своје у темеље наших душа“, То некритично стављање знака једнакости између два различита периода живота, довело је Ао прилично нелотичних закључака, У чему су те благословене баштине дједова ни јехноставне врлаине2 У поганој крви; У сексуалном оптерећењу2 У мрачним дјелима2 М мржњи којом трују свој живота У злоби, лукавству, преварама2 Прије су то проклете баштине дјелова и манијачке, патолошке особине, од којих су,многе и нама, оста:

вили у“ насљеђе Већина Анлрићевих „лич- 2

ности живи не само у „чулној грозници“, већ су, „сулбински кажњеници“, жртве нечисте крви, само теже него код Боре Станковића. Они своју мучну коб носе свијетом као проклетство и казну.

Аплрић своје јунаке пресреће на ули“ ци, у хану, па јавним мјестима, гдје показују своју ћуд, ријетко кад питому и обичну, Породични живот и ентеријер не по-

„стоје кол Андрића, каже Исидора Секулдић, јер су они „на старом исламском Истоку били махом недокучиви, Ако је пеко улазио у њих, имао је очи и уши да остави у предсобљу, заједно са кондурама“, Лтепо речено, али прилично неубедљиво. Аилрић једноставно није хтио да слика поролични живот и интимне тренут“, ке, Поролипа то је какав-такав ред, сми"реност, нормалност, а Андрић хоће да виап (или, ако хоћете; не може да не види) нерел људске душе, њену изврнутост, оптерећеност, Шта ће у том паклу породица, ако није већ биолошки и морално посрнула, пошла низ брлог

Не Андрић није хладни, непристрасни сликар онога што види.

Његова слика свијета најбоље се вили но сапуп људи, Андрићеви ликови су пререка оптрани, намјерно деформисани, да би били упечатљивији. ДАеформација је пормалан умјетнички поступак, супротан дагеротипији: пооповољно, слободно про“ налажење размера, односа, ракурса; прије идеја о лику него слика виђеног лика. Оно што називамо објективно реалистичким начином писања, мирним, спорим, чак пелантним навођењем многих детаља, кол Андрића је, рекао бих, заметање трагова, постепено стварање увјерљиве, обичне сваколневне атмосфере, да бисмо лакше прихватили његов изненадни скок, задет у необично, неочекивани продор и мистериј необичне људске душе. И тек тада (а то је прави Анарић), у том усову уси“ јаних података о лику снажних. поража“ вајућих, шокантних, у том тјеснапу У који нас је писац изненадио сатјерао, дожив-

' атом умјетничке сугестије; као собац, АНАРИЋ је одједном _ престао да У но кружи око неке мете што ју је његово око фиксирало, и ду риааном бранном се сручио на циљ, За чудо, а) 14 ши ритам натлих освеј љења, о а, 00ја, тај картеч оштрих и незаборављивих обиљежја, пред којима читалац _застаје без даха, фасципирап, завршава се мирно, као да је све било случајно: 1 ром је уда“ по из ведра неба, уздрмао вас, и опет је хоризонт миран и ведар, Али ви не заборављате тутњаву грома,

И ако што су Андрићеве личности више идејс о ликовима него слика људи који су постојали, нсто тако је твегова слика живота прије идеја о животу него животна фактографија. Да лим је Андрић до своје идеје 0 мучном, суровом и тешко објашњивом животу лошао сасвим рано, па се окренуо историји, ла побјегне од савременог бесмисла, а' у историји нашао исти хаос, и бесмисао, тешко је рећи. Претпостављам да је. вјероватно, увидио, како се суштина живота не мјења лако, можда и никако, да вјекови могу да лонесу промјене али не и побољшање, пода идеја о животу не зависи од времена у којем га посматрамо; зло је његова вјечна суштина. Зато је свеједно о којем време ну пишемо, важио је да пишемо о животу, увјек истом.

По Андрићу („Разговори с Гојом“) „овај свет је царство материјалних закона и анималнот живота, без смисла и циља, са. смрћу као завршетком свега, Све што је духовно и мисаоно у њему, нашло се ту неким случајем, као што се пивилизовани бродоломпи са својим оделом, справама п оружјем, нађу на далеком острву са посве друтом климом и насељеним зверовима и дивљапима, Зато све наше идеје носе чу. дан и трагичан карактер предмета који су спасени од бродолома“.

Умјетност је прије јаук збот живота него слика његова, (Сјетимо се „Моста на Жепт“: „Али предео није могао да се приљуби уз мост, ни мост уз предео, Гледам са стране, његов бео и омело извијен лук је изгледао увек издвојен и сам, и изненађивао путника као необична мисао, зааутала и ухваћена у кршу и дивљини“.)

Бесмислу живота и његовој ефемерности супротставља се само умјетност, Као Аска пред зубима животног вука, умјетник одгађа смрт умјетничким стварањем. Али то је заиста ново стварање а не репродукција постојеће: „Ми стварамо облике као нека друга природа... и остављамо их, са свим њиховим тајанственим значењем, очима будућег нараштаја“, Осим тога, умјетник потенцира и мјења линије и форме; „То није ви претерано ни лажно и не мења, у основи, приказани феномен, него живи уз њега као неки пеприметан али сталан печати доказ да јеовај предмет по други пут створен за један трајпији и значајнији живот“.

Али начин на који Андрић ствара пове облике вије само у томе ла долаје нове боје и нијансе, да открива нове углове гледања и нове односе и сразмере међу стварима и људима, он проналази и олјек животних појава, њихову резопанпу, њи“ хово ново п шире значење, при и“ штег који, неочекивано, сагледа у појединачном. Ма од чега да пође, ма од како ситног детаља, мисао се олјелном проти“ ри. разбокорн, прерасте скромни значај почетног повода, постане општа, повежс се са широким свијетом, мала је пошла са уботе босанске стазе: „На почетку свих стаза и путева, у основи само мисли о њима, стоји оштро и неизорисиво урезана стаза којом сам први пут слоболио прохолао .“ На тим вишеградским стазама „које ветар мете и киша пере“, а супџе окужује и раскужује, на којима се среће измучена стока и људи ћутљиви, тврда срца, ту сам ја засновао своју мисао 0 богатству и лепоти света. Ту сам, пеук и слаб, п празних руку, био срећан опојном срећом до несвести, срећом од свега онога чега ту нема, не може да буде и никад неће бити“, На тим завичајним путевима, „тле је све суво и чемерио, без лепоте, без радости, без наде на радост, без права на наду, био је, без икаква разлога, срећан: убоги завичај му није могао бити никаква основа за срећу, А кал се откинуо од стаза дјетињства и завичаја, у љепом и богатом свијету о којем је сањао није нашао ни сачувао ни своју лијепу мисао о њему ни своју срећу. Стекао је горко искуство о животу.

М свом „Писму из 1920“, на пример, Андрић говори о мржњи у Босни. ћлн, зар само у Босни има мржњег2 Зар само У Босни сатови откуцавају у различито вријеме2 Зар је само Босна земља страха2 Да, Босна то јесте, и Андрић то изричито ка“ же. Међутим, будући да је посебно заиш“ тересован за Босну, јер је воли, јер му је тешко ради свега што јест, јер би волио да је више љубави међу људима, он баш “ својој Босни инсистира на феномепу мржње. Али ово је једна од ријетких при“ поведака у којој писац једну тему. везану за Босну, изводи на широке светске про“ сторе, Како се завршава „Писмо из 1920“2 Макс Левенфелд од босанске мржње 6јежи у Трст, а одатле 1938. у републиканску армију у Шпанији. „На његову 60лницу извршен је ваздушни напад у по бела дана и он је потинуо са готово свим својим рањеницима. Тако је завршио живот који је побјегао од мржње“. Горчина ове Амдрићеве завршне реченице је јасан: Левенфелд је побјегао од мржње У Босни, али је у свету погинуо од друге, још теже мржње. И љегови рањенини С њим, ни за њих нема милости, м то; у По бјела дана, забуне пије могло бити,

Укопавши се у једном времену који омогућава легенду и не тражи провјеру прагматичног искуства и у једном необичном, митском свијету, населивши га сво“ јим тешким, слојевитим личностима, Анурић је створио у нашој литератури најцеловитију мисао о животу, сложеном, тепшко сазнатљивом и још теже објашњивом, трошном и ефемерном, па ипак вјечном, јер — и поред свих смрти — „траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја“.

Меша Селимовић