Књижевне новине
СТАВОВИ
· БЕОГРАД 1. АВГУСТ 197 ИЗА ХХТУ БРЕ. 278—421 ЦЕНА 1,50 ДИНАР У овом БРОЈУ: —
НОВА И СТАРА ПРОЗА анкета „Књижевних но-
ВЕЧОВ =» .
Уметноет Р "7
АИ,
И пуолицитет
ПРЕУЗИМАЈУЋИ, = за
кратко 1888. године позоришну критику у „Отаџбини", Драгутин Илић
смалрао је за потребно да унеколико дефинише свој програм и да се представи као позоришни критичар. Сама та чињеница да је дефинисао програм може да наведе на _најразноврснија размишљања. Почев од тога да је
дефинисао програм који није ус-.
пео да примени, јер га је ћудљиви уредник др Владан Борђевић, који је од одласка Хаима. Дави-
ча, упорно тражио, и тражећи мењао, позоришног _ критичара убрзо заменио другим, односно
проредио, па до тога што јеу том Илићевом старту у „Отапбини" било више видова за њега карактеристичних животних ситуација. Била је то једна у низу сарадњи које ће он кроз свој дуги књижевни живот са разним листовима и часописима у Србији, и ван ње, у одређеним околностима, започињати и исто тако неочекивано, као што је и започео, прекидати. Да ли је у питању била уредникова воља или његова жеља или се испречила нека трећа, виша сила, то за наша разматрања није нарочито ни важно. Али, задовољимо се констатацијом да је то тако било.
У потрази за својим програмом Илић је формулисао једну дилему са којом се суочавамо и ми данас и са којом ће се, врло вероватно, суочавати многи који ће доћи после нас. Размишљајући о оној трећој димензији позоришта или о трећем фактору у позоришту, Млић се запитао: формира ли позориште публику или публика формира позориште. Постављајући то питање Илић се нашао и пред затонетком пред којом се и ми у нашим размишљањима налазимо. Ко је и шта је та публика, како она изгледа и ко њу сачињава. И који њен то део формира позориште а који је то, опет, њен део који је позориштем формиран. Који је део бројнији, а који претежнији, и да ли број и претежнији део представљају једну целину. Му нашим размишљањима, мада је мало ко покушао да опише бар један део типова публике као што је то учинио Илић, публика углавном егзистира као једна аморфна, _ недефинисана _ маса, коју ми не можемо тачно да одредимо нити тачно да опишемо. Ми размишљамо о успеху илио неуспеху код публике, делимо је на читалачку и нечиталачку, делимо је на гледаоца и, хвала богу добили смо нову реч, негледаоца позоришне и филмске представе, на посетиоце и непосетиоце уметничких изложби, али никада не знамо до краја ко су они први, а ко су они други. Понекад мислимо о њој да је она наивна, и неупућена и да њој несавесни менаџери сервирају свашта што она, таква каква је замишљена, некритички прима. Размишљајући тако више замерамо менаџерима који јој свашта сервирају, устежући се да окривимо оне који се држе по страни и либе се да
· јој сервирају нешто друго, по нашем мишљењу боље и прихватљивије. Ми мислимо да уметност најшире узето формира публику или да је већ формирану и стечену однекуд преузима, а губимо из вида други члан Илићеве дилеме да можда баш та публика која је пред нама одређена и недефинисана формира све оно што се пред нама збива, што она прихвата или не прихвата.
Ми ћемо се помирити са феноменима различите врсте, слег нућемо раменима размишљајући да то данашњи тренутак тражи непомирени са том чињенацом, али се никада нећемо упитати да ди је публици понуђена и нека противтежа. Ако знамо да сена одређени начин и јавно мнење формира, али да оно једном формирано поставља своје дефинисане захтеве, ретко кад ћемо се усудити, чак и да говоримо о томе да јавно мнење треба усмерити у неком другом НрАИр формирати на један други начин. Не само да се нећемо усудити да о томе говоримо, него „ћемо, напротив, сматрати да није у реду тако нешто да се ради. Ако бисмо данас покушали да наметнемо нашој јавности Андрића или МУубарду, ако бисмо покушали ДА јој понудимо сестре Михајлови 5; место брачног пара Живковић,
ако бисмо на вештачки начин, као што се ствара публицитет, звездама забавне музике, поку-
шали да дамо публицитет некој друтој врсти музике, онда бисмо у својим сопственим очима из-
Наставак на 2. страни
·| Предраг Протић
лист ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
СА ОВОГОДИШЊЕ ФИЛМСКЕ СМОТРБ У ПУЛИ — СЦЕНА ИЗ ФИЛМА ВИЋА, ЈЕДНОГ ОД ФАВОРИТА ЗА НАГРАДЕ
САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ
по ПОВИН
ЈИ
„МАЈСТОР И МАРГАРИТА" АЛЕКСАНДРА ПЕТРО-
Тематска затвореност југословенског филма
Песимистички предговор овогодишњој пулској смотри
НЕПОСРЕДНИ ПОВОД за овај текст помало је необичан: гледајући, ту и тамо, одломке из најновијих југословенских филмова, управо оних који ће бити приказани на пулском фестивалу, открих нимало веселу чињеницу да увек, без обзира о коме се делу конкретно ради, посматрам једну те исту секвенцу. догађа у некој периферијско друмској кафани и прво певаљка нешто шкрипи у микрофон, а онда гости сложно приону на уништавање инвентара. Разлике су од примера до примера биле незнатне: неки пут се појави ватрено оружје, неки пут опет не. Певаљка, међутим, доследно остаје, па како је ове године снимљен и један филм специјално посвећен тој трудбеници, „И бог створи кафанску певачицу" Јована Живановића, није ми било тешко да дођем до закључка како је кафански живот, са певачицом у свом средишту, једна Од нових обавезних тема савременог југословенског филма. Следећи корак који сам, под утицајем оваквог „открића", учинио био је покушај најглобалније анализе те теме. Из тог посла произишле су две констатације: несумњив продор популарности такозване нове народне музике, кафанског певања дакле, који од Лепе и Силване ствара националне идоле првог реда, није могао да остане по страни од интересовања југослоњанских синеаста, али је, с друге стране, њихово третирање те „нове тематике потпуно у оквирима третмана и свих осталих присутних садржаја у југословенском филму. Тема о певаљци је, У ТОМ кон. тексту, само привидна, иновација: јер, оно што од своје јунакиње чини Јован Живановић, јесте, на известан начин, реплика суд: бине Џими Барке из Павловићевог „Кад будем мртав и бео". Но, прилике су се, у времену што де. ли ова два филма, битно измениле и ако, у тако суштински измењеној ситуацији, аутор „Кафанске певачице“ прича о жени која, штавише, подношљиво пева, а ипак пропада, онда то није ништа друго до насилно подвођење једне нове социјалне позиције под прастаре клишее југословенске кине-
матографије. Водећи међу тим окошталим _ шаблонима _ јесте онај по коме успешних људи
нема, те је, под његовим драматуршким дејством, и Живановићева Бела Сека морала да се утопи у алкохолу, а то је (зар _не2) потпуно опречно стварном стању ствари у животу: кафанско дева.
Ствар се, као, .
чице не само да данас успевају него им на брзини тога завиде чак и печурке (оне што ничу после кише). Био нам је, дакле, уместо филма о неуспелој кафанској певачици, веома потребан филм о успешној кафанској певачици која, рецимо, скоју каријеру започиње у Дугом Селу, пева затим у неком београдском локалу шприцерашке оријентације, снима плочу и продаје је у „златном" тиражу, појављује се на телевизији (има. стручно реченс, свој „шоу"), њеним песмама заљубљени једно другоме желе пријатно поподне и добар успех у школи, невине пишу о њеним сентименталним проблемима и о томе како је малтретира Раде Мумин, а она, јадна, од силних пара не зна шта ће, па лупа аутомобиле о бандере. Поставља се, наравно, питање шта би се добило оваквим третманом теме о животу модерне кафанске певачице: овај напис нема за циљ да се детаљније упушта у таква прогнозирања, али је, бар за његовог потписника, апсолутно јасно како би филм о успешној кафанској певачици открио знатно више стварних и актуелних _ друштвених _ дилема текућег социјалног тренутка нетоли што то може филм чија је хероина неуспела кафанска певачица, Ево неколико могућих аспеката такве позиције у филму о успешној _кафанској певачици: продор кафанских музичара као резултат миграционих процеса из пољопривреде у индустрију и тренутног живота великог процента. становништва између села и града, а ни у селу ни у граду, положај кафанских певача као конститутивног елемента настајуће „средње класе, повезаност (на ком нивоу2) протагониста „јавче популарности" (тде леже зајел вички интереси кафанских певача, фудбалера, менаџера, локалних политичара) и, најзад, као најважнија ствар, феноменологија „успеха“ у нашем друштву (ко су људи ОД „престижа“ им зашто су то баш кафански певачи). Читава ова сторија о кафанској певачици, коју не треба схватити као оцелу Живановићевог филма, билг ми је потребна да бих ститао до онога што је превасходни интерес ових редова, а то је: покушај констатације разлога те матске затворености савременог југословенског филма. Дилема која се тиме износи није нимало нова и већ је доста пута била предметом _ разматрања сличних текстова чији је заједнички именитељ уверење. да садржински
Петен ва ви до
елементи савремене југословенске кинематографије у себе укљу чују само периферне елементе структуре савременог југословенског друштва. Примера ради: наш филм још заправо нема правог остварења о овлашњој радничкој класи, иако је једна од основних претпоставки његовог „естетичко — друштвеног" програма много хваљени метод „извештаја са терена", у којима, тобоже, пулсира пишта друго до аутентични жЖивот. Ами, као што је то већ више пута било учињено, тек са питањима о коме су ти „извештаји" и коме се они упућују долазимо до констатације о трагичном раскораку амбиција наших синеаста са резултатима њихових филмова, или, можда, супротно, о савршеној складности међу њима: ако парада сликовитих бедника који уверљиво пате због „социјалних неправди" не открива друштвепе процесе што условљавају њихов пад, онда тотово да нема сумње како је непознавање друштвених механизама полазна тачка у сталним трагањима наших синеаста за личностима које већ самом својом појавом доказују претпоставку о постојећим „социјалним неправдама". Једноставна последица. немогућности наших редитеља и сценариста да одговоре на сложена питања разноликих друштвених позиција у структури зајелнице јесте јединствени тип југо словенског филмског јунака којим они, синеасти, сви заједно без
_ изузетка који би био вредан по-
мена, оперишу кроз такође јединствене „прне" ситуације чији. су обавезни друштвени · реквизити киша која пада, блатњаве улице, обиље глодара и сексуално општење на свим местима осим кревета и ради свега другог осим љубави. Заробљени сопственим формулама, које одавно више не деј ствују. наши филмски аутори се бескрајно, и бесциљно, исцрпљују описивањем једног те истог, по њиховом наивном веровању „фаталистичког", тока ствари у коме релевантна друштвена проблематика и људски односи њом условљени представљају тек позадински фон за перманентну акумулацију опресивних збивања и посрпулих судбина које, судбине, никад нису адекватно мотивисане ни на свом социјалном ни на свом психолошком плану. Зато се наши филмови уобичајено завршавају апсурдним убиством главне личНаставак на 2. страни
Богдан Тирнанић —
вина“ — учествују: Ерих Кош, Александар Тишма, Ристо Трифковић и Да-
нило Киш САВРЕМЕНА КУБАНСКА КЊИЖЕВНОСТ — тек-
стови Николаса Гиљена, Хосеа Лесаме Лиме. Луинса Павона, Хорхеа Омелија Кардоса и Мануела Педра Гонсалеса
Драган М. Јеремић: РОМАНИ МИЛОША ЦРЊАНског |
Јован Јанићијевић: ПРИПОВЕДАЧ АЛЕКСАНДАР СОЛЖЕЊИЦИН
Хуго Клајн: ФИЗИЧКИ СУПЕРЕСПЛЕРАНТО У ПО ЗОРИШТУ __БУДУЋНО_сти2 .
Бранко Бојовић: О ПЛАКАТУ И САВРЕМЕНОМ ЕН. ТЕРИЈЕРУ
Илеана Чура: АМРИТА ПРИТАМ — ПЕСНИКИЊА БОЛА И САМОЋЕ
ПОЕЗИЈА Марка Врањешевића, Драгана Колунџије, Јеврема Брковића, Милана Деклеве и Зорана Милића ПРОЗА Владе Урошевића
0 СЛИКАРСТВУ МАРИНА
ТАРТАЉЕ И БОРЕ БАРУ- | ХА — пише Срето Бошњак ПРОБЛЕМИ
Противуречни унд
Поводом законског опорезивања шунд-штампе
ДО ТРЕНУТКА ступања на снагу законских одредаба о опорезивању _шундпубликација, шунА Је. био шлагер-тема о којој се, У, недостатку инспиративније, могло разноликом жестином расправљати па да ни њему ни ономе који се жести ништа не фали. Ствари су се, међутим, донекле изменило и последњих се дана о овом фе: номену, и много чему око њега, жучно и озбиљно полемише, како од стране оних који су изненада финансијски погођени, тако и ме Бу „неутралним“ људима који размишљају 0 сфикасностимио реперкусијама овакве законске контраофанзиве прстав шунда. Извлачећи само нека од питања која се трезвеном размишљању намећу, занемарићемо изјаве и тезе материјално погођених појединаца и редакпија, којима је, за чудо, један дес дневне штампе
дао много више простора него аргументима и критеријумима републичког тела задуженог да
оцени шта је шунд. Ове су изјаве, уосталом, редовно усмерене што је логичан и очекивани рефлекс — доказивању да ни у јел ном случају није реч о шунау, већ о забадној, рекреативној, породичној, сексуалнокобразовној и разним другим епитетима обележеној штампи.
Једну од првих и споља ВидљЉИвих противуречфости појединим налазе у околности да законско опорезивање шунда важи само за уже подручје СР Србије и виле у томе разбијање јединственог тр. жишта штампе. Нико озбиљан, разуме се, неће примити и оне ро: дољубиво интониране жалопојкг над довођењем у питање примата Србије у броју и тиражу ШУНА публикација. Но врло је извесно да судбина покушаја организовања друштвене акције против шун: да доста зависи од синхронизовања напора свих наших република и покрајина, утолико пре што се, колико је познато, надлежне институције ни у једној републици и покрајини нису декларисале претив сличне акције. .
Може, такође, изгледати контрадикторне и то што ће се средствима добијеним од опорезивања шунда финансирати друштвено и културно корисни подухвати и институције. Следећи, можда праволинијску и упрошћену, узрочно последичну логику могло би се помислити на апсурдну ситуацију у којој ће се друштво борити против нечега, а истовремено од тога против чега се бори имати изве сну корист, Зато би било потреб. но одређеније знати да ли законски регулативи треба, и, нарочни то, за који временски период, да униште _ шундлштампу, макар у оном виду који прелази поднојп љиве границе. Јер, тешко је веровати у сврсисходност дуготрајни. је симбиозе шунда и праве културе, поште, поред осталог, прети опасност да права култура буле
Наставак на 2. страни
Чедомир Мирковић