Књижевне новине

ДУБРОВАЧКЕ ЉЕТНЕ ИГРЕ 1972.

ФЕСТИВАЛ АМБИЈЕНТА НАН –

ФЕСТИВАЛ РЕНРИЗА _

ДРАМСКИ ПРОГРАМ овогодишњих, два: десет и по реду, Дубровачких летњих игара донео је право обиље театарских приредаба, од којих поједине означавају прекретницу у кеја отворених сценских простора. У том смислу изају се две представе — извођење Др: ева „дуда Мароја" пред Кнежевим двором ми Крлежина „Аретеја" у тврђави Бокар, досад ретко коришћеној за фестивалске приредбе. Ако су та два случаја пример шравог односа према сценским просторима, којима је Дубровник пребогат, то никако не значи да ове године нисмо били сведоци и несналажења у погледу избора простора за игру, што се недвосмислено манифестовало у опреде“ љивању за сцену Казалишта Марина Ар: жића приликом извођења „Еквиноција". МИ управо у том односу према дубровачким сценским просторима могућно је саг ледати неке веома важне критеријуме, ко. ји се огледају и на сам извођачки стна фестивалских представа и, уопште, импли“ цирају врло значајна питања за живот дубровачке фестивалске позорнице.

„ДУНДО МАРОЈЕ" ПРЕД КНЕЖЕВИМ ДВОРОМ ИЛИ ВРАБАЊЕ ДРЖИЋУ

Постављајући својевремено Држићева „Дунда Мароја" на просценијум — у дво. рани Хрватског народног казалишта у Затребу, редитељ Младен Шкиљан учинио је један потез који је превасходно био одраз односа према театру ренесансне епохе, а не резултат жеље да се експериментише по сваку цену. Узимајући као место радње просценијум без декора, служећи се само пројекцијама које су тек назначавале место радње, Шкиљан је, не ма су: , пошао од чињенице да је Др. жић извео свога „Дунда Мароја“ без свих преимућстава савремене позорнице, пред Кнежевим двором у Дубровнику, са ми. тимално декора и могућности за дочаравање ског амбијента. И као некад Др. жић, иљан је својом представом желео да глумачком речи и игром активира фантазију гледалаца, којима у томе помажу пролози и друга непосредна обраћања појединих глумаца. Другим речима, у тој представи све је препуштено глумцима, магичној моћи њихове итре, коју је Шкиљан врло вешто и са изванредним осећањем стила, водио и усмеравао тако да извођење никад није западало (као што то на нашим позорницама обично бива) у сфере комедије дел' арте. Тиме не жехимо рећи да у итри драмског ансамбла ХНК-а није понекад било таквих тенденцеја, али су оне биле спорадичне, а не

доминантне.

Ако би се ипак тражила глумачка остварења, која су највише“ обиловала. оригиналношћу и свежином интерпретације онда би на првом месту требало издвојити креацију Помета Ива Сердара, који је вибрантно и са много духа оживљавао тај већ легендарни лик, избегавајући ефектна. средства израза, трудећи се да својом и:ром оваплоти не само разгаљеност и хумор нето и све друго што је могло пратити ренесансног човека, који, логично, није увек мотао бити само насмејан и спреман за шале и доскочице. Не мање значајан је и успех Тонка Лонзе (Аџундо Мароје), који је овога пута показао изврсну способност трансформације, приказујући један лик који се обично сматра мање захвалним у овој комедији. .

Сасвим је природно што је представа Младена Шкиљана пренесена на простор пред Кнежевим двором, тамо тде је и пр ви пут ово дело изведено. Било је то својеврсно трагање за стилом Држићева те. атра, трагање које никако не бисмо могам означити као пуку реконструкцију, већ стваралачки покушај, којт је донео и евидентне резултате. Може се само поз дравити чињеница !што се најзначајније ДХржићево дело поново нашло на месту гле је први пут и изведено, и то у пре. зентацији |која се свесно одрекла свих могућих наслага традиционалног илузионистичког позоришта у корист саме Држићеве и, |

ПаотеАо са „Дундлом Маројем" драмски ансамбла Хрватског народног казалишта извео је у оквиру Игара још једну представу из свог репертоара. Шекспиров „Сан ивањске ноћи", у преводу Милана Богдановића и режији Јошка Јуванчића. Адекватни сценски простор у дубровач. ком парку Градац само је допринео да ова представа буде и једна од најзанимљивијих тачака овогодишњег драмског ре. пертоара, будући да се приликом извођета овог дела још једном доказало како је Дубровник пре свега — фестивал ам. бијента.

ВОЈНОВИЊЕВ „ЕКВИНОЦИЈО“ БЕЗ БУРЕ И СТРАСТИ

Дубровачко казалиште Марина Држића учествовало је у Играма приказавши две представе: једну — Војновићева „Еквиноција" из свог ранијег репертоара ни друту — специјално припреману — Шекспирову комедију „Веселе жене виндзорске". 5» + После „Дубровачке трилогије" најбо ље им најзначајније Војновићево драмско дело, „Еквиноцијо", приказано је са вид ним тежњама да се новаторским решењима у духу модерног театра избегну. неке драматуршке недоследности _ самога писца, као и да се основни сукоб драме, чији се почетак и главни део заплета До годио некад давно, изван драме, тако да ово дело предстафља неку врсту епилота, сведе на приказ међусобних односа четири главне личности (Јеле — Нико — Иво — Фра но), те да се тако избегне тромост радње и преотширност која би савременот гледао. па, жељног кондензованог саопштавања п акције на оцени, само могла замарати.

,

У том смислу редитељ Мвица Кунчевић постигао је успех, али само делимичан, јер су његове интервенције, нарочито оне око скраћења и сажимања појединих сцена, несумњиво аштетиле дело, које није само епилог негдашње љубавне драме дат у затвореном кругу зачараних личности, које не могу умаћи прсту судбине, „Ек, виноцијо" није само ибзеновски грађена Драма, већ и посебна, широка слика дубровачког живота с краја прошлог века, слика реалистична и не без лирских ак. цената и инсистирања на појединостима, која је у исти мах и својеврсни израз со: пијалног протеста због беде и невоље буди — сиромашних рибара, радника на шкару — тзв. „малог света", којем а Војновић посветио читав низ бриљантно писаних призора, У поставци „Еквиноција" редитељ Кунчевић свесно се одрицао те стране Војновићева дела, тако да је остварио представу без потребних дубровачких сокова, али са жељом да извођењем доминирају акција и сукоби. Нема сумње да је „акциони тон“ представе р:дитем и успео остварити, али се намеће питање — је лм то вредело по цену одрпцања од других, не мање важних елеме: ната дела2

Само неколико креација вредне су по мена, Милка Подруг Кокотовић била је веома сугестивна и убедљива као Јеле; Крунослав Шарић као Иво градио је лик акжцентујући младалачки револт и веома импуласивно дочаравао преломне тренутке, када се тај млади човек одлучивао између мајке и љубави према Аници; Бранка Лончар као Ауција умела је у овој представи без акцената аутентичности ипак ау. тентично оживети дик дубровачке слушкиње. Међутим, све то није било довољно да наткрили мноте глумачке промашаје, од којих су највећи Франо Дражић Мартина Бахмеца, чија је глума била лишена потребних нијанси, затим Нико Марино» вић Миша Мартановића — без израза око. реле неосећајности и тврдине помешане са осионошћу, што се темељи на моћи новиа и, нарочито, Влахо Слијепи, који је у интерпретацији Зденка Јелчића, деловао више као исповедник, а не оно што јесте: својеврсни дубровачки „ориђино".

Друга представа Казалишта Марина Аржића у оквиру Игара — Шекспирове „Веселе жене виндзорске", по оствареним извођачким резултатима у оквиру режије Божидара Виолића, који је више инсистирао на помпезности нето ли на хумору и ренесансној распојасаности и уживању у животу, не би се ни на основу врло благих критеријума могла сврстати у фестивалски репертоар.

ПРОДОР МОДЕРНОГ ТЕАТРА: „АРЕТЕЈ" У ТВРБАВИ БОКАР Мо

Једина овогодишња премијера фести валског ансамбла, „Аретеј" Мирослава Крлеже, у режији Георгија Пароа, била. је у исти мах и једина истинска атракција овогодишњег драмског програма Игара.

Добро одабравши амбијент, редитељ Паро пошао је у реализацији Крлежина драмског трактата, који од сцене до сцене израста у моћни протест против мрач них порива у човеку, против свега што кочи људски напредак, од чињенице да у делу постоји као активни чинилац — публика: чичероне у више призора објашњава радозналим туристима у Кастелкаприпу порекло археолошких споменика, Био је то повод редитељу да читаву представу оживи, да публику тако рећи идентификује са туристима у Кастедкаприну и проводећи је кроз просторе тврђаве Бокар исприча јој, живо и ненаметљиво, лиша-

вајући се класичних театарских средстава

кадгод је то могућно, причу о Аретеју и неухватљивој рајској птици. Заснивајући читаво извођење на таквом АУЦИдДНОМ проналаску, Паро је са успехом решавао и свој други редитељски задатак: потпомогпут од стране пажљиво одабране глумачке екипе, настојао је постићи потребан лежерни, објективан тон казивања, буду“ ћи да је већина ликова ове драме само персонификација одређених идеја и животних ставова. Да би потенцирао духови-

СЛАВА КРАЕЖЕ У РЕЖИЈИ ГЕОРГИЈА ПАРОА

СА овогодишњих ДУБРОВАЧКИХ ЉЕТНИХ ИГАРА — СЦЕНА ИЗ ПРЕДСТАВЕ „АРЕТЕЈ"

то конципован проналазак како самог ме ста приказивања, тако и начина, да би указао на ланчани систем шареног туристичког паноптикума у Кастелкаприну, који се попут неког регрешцит торба непрестано врти, баш као и Људска суд: бина у Крлежину делу, које недвосмислено сугерише како се у мевечанству ништа није изменило почев од оног давног сет тембарског дана из девете деценије тре ћег века па до године 1938, над којом су

се наднеле сабласти фашизма, и не само,

у том временском опсегу, него и раније, а биће и касније, Паро је изградио прел ставу уводећи у игру две варијанте (ни: како не алтернације!), тако да кад једне група гледалаџа-туриста (не кастелкаприн“ ских, већ дубровачких!) дубље зађе у тврБаву Ђокар, након једног и по часу, иста процесија наново почиње, са делимично новом глумачком поделом. Према редитељевој замисли — обе варијанте извођења део су једне представе, а тврђава Бокар — јединствена позорница у којој напоредо теку две радње једне те исте људске ко медија живљења (или трагедије, свејед; но)!. У

Два дела једне те исте представе „Аре. теја" у Бокару ипак нам дају мстућност поређења. Али, у духу редитељевих интрн пија нећемо се опредељивати за једну или другу верзију, већ ћемо између њих тратати за оним остварењима која нам се чине бољим и убедљивијим. А то ће рећи — тражићемо реазлтзације које су нам

се учиниле да су мање глумачка, а више

објективна саопштавања Крлежиних рефлексија о животу и људима, У том смислу издвојили бисмо креације Бузе Стојиљковића (Апатрид А) Реље Башића (такође Апатрид А), Борђа Јелисића (Апатрид Б), Тонка Лонзе (Аретеј), Милке Подруг Ко. котовић (нарочито као Ливија Анцила), Бранка Плеше им Радета Марковића (два изврсна Раула Ситурда Моргенса, два разнолика тумачења са подједнако убедљи вим резултатима), Мата Ерговића (Чиче. роне), Ива Кадића (изврстан и као Кајо Аниције Север п као Барун Ван дер Блутен) и Арата Мештровића – (прквењак).

Извоћењем „Аретеја" Дубровник је до. био и још једну фестивалску позорницу на најбољи могућни начин, | ' Фестивадски „драмски ансамба „изводио је овог лета још две представе, и то обе на Ловрјенцу: Шекспирова „Магбета' у режији Владе Хабунека и Брехтова „ЕДУарла П", у режији Георгија Пароа, Те одраније познате представе, о којима смо већ писали, имале су своју публику, мада се већ може- пожелети поновно извођење „жамлета" на Ловрјенцу. :

Овогодишњи драмски програм био је једним својим делом „фестивал фестивала", јер су у Дубровнику приказане ми неке представе које су имале успеха на дру: тим југословенским позоришним фестивалима („Краљево" М. Крлеже у извођењу театра „Гавела“ из Загреба, „Представа „Хамлета" у селу Мрдуша Доња" И. Брешана у извођењу Театра ИТД. из За а, „Људски глас" Ж. Коктоа у извођењу Камерног театра '55 из Сарајева, „Хамлет у подруму" у извођењу Атељеа 212 из града и др.. Посебно бисмо указали на успело вече Марије Црнобори, која је на поноћном реситалу извела седам најбољих својих монолога, подсетивизи нас на своје блиставе транутке у Југословенском драмском позоришту и на Играма у Дубровнику. Но, и поред свег богатства. овогодишњег драмског програма Игара — пожелели бисмо више специјално за фестивал припреманих представа, а мање реприза. .

— оживљена је тврђава Бокар, чини се,

Рашко В. Јовановић

МИРО,

_ рактеристике,

ТЕЛЕВИЗИЈА

Огледало и лице

ЧУВЕНА РЕЧЕНИЦА, коју Гогољ ставља на почетак „Ревизора“, „Зашто се љутите на огледало — кад вам је лице ружно!“ добија у нашем времену п нашем друштву већи значај и тежи смисао но икада пре. Критика и одбранаштво, туж“ ба и правдање, сплетка и разобличавање -— све се безнадежно смепало, спојило и испреплетало, губећи своје првобитне капреливајући се и перазаучиво претварајући једно у друго.

Ако узмемо телевизију као очигледни пример тог стања, онда основни разлог није само њена бучна, наглашена меди“ јумска модерност, већ упорна тежња телевизије да остане у таквом стању — да буде, дакле, и огледало и лице. Тежња, уосталом, прилично честа у савремсмном јавном животу, коју неограничена моћ телевизије синтетизује и потенцира до апсурда. Комична страна тог апсурда лежи у чињеници: телевизија жели да. себе наизменично представи као једно или као друго — зависно од тренутних по треба и ситуације у којој се нађе или коју сама створи. Пред упереном оштри. цом критике, телевизија заузима одбрамбени став: труди се да остави утисак не. лаужног, беспомоћног „огледала“, то јест обичног техничког сервиса за трансмисију једног реално постојећег живота, политике, културе, забаве, спорта итд. У свим осталим приликама, телевизија — понекад чак врао агресивно — уверава милионски аудиторијум у своју улогу активног чиниоца, малтене креатора тог истог живота, подитике, културе, забаве, спорта ита. Ово комбинаторско „двојство“, као и седење сваког »ијијем5 тахипича« на две столице, повлачи за собом одређене консеквенце — логичне, нензбежне, неминовне, Ако поверујемо у варијанту о телевизији — огледалу, онда је закључак јасан: телевизија, у ствари, не постоји, Постоје политички скупови, краће или бесконачније дискусије, позната и непозната лица, аутомобилске несреће, судари возова, рат у Вијетнаму, дрогирани бит-ансамбли, полуголе лепотице, увоз меса, више или мање лоше драме, по деценију„две стари и старији филмови, пораст цена, рекламе за велике и мале будале, стихотворци без стихова, кинематографске бакљаде у античким руинама, рунне у академијама, села без школа, мајмунски театар са поливањем публике, батаљони тенерацијских, интересних, хомосексџалских и назовиидеолошких кланова, излож бе ондулинраних мачака, бијенали несувисле таписерије и тријенали маузолејског

· намештаја, Американци на Месецу иу» _ „303 пролетерских вишкова, сахране са пло-

туном преко гроба, Макгаверн на говорници и Меклауд у Њујорку, Чу Ен Лај пије чај, гори тресет поред Москве, Олимпијада у Минхену и усташе у Мелбурну, Сунце експлозивно подригује — поплава медиокритета згушњава се у бетонску жабокречину... Све то реално постоји. Телевизија, ако је стварно само „огледало“, појављује се као поштар са препорученом пошиљком или као продавац новина, од кога купујемо „пакет“ информација, Телевизију је, према томе, немогуће волети или не волети — као што се не може волети или не волети поштански шалтер, телефонска слушалица или новински киоск! Када програм бива критикован, телевизија нема ни потребу ни право да се љути, огорчује, брани и уједа: то је онда критика догађаја и личмности, које смо видели у телевизијској „амбалажи“ — а амбалажа није одговорна за квалитет робе која се у њој налази! Чини нам се, међутим, да је положај „огледала“ једна. маневарска обмана теле-

аије, која нема много везе са стварноу. Телевизија свим силама настоји да буде оно друго — „лице“, актер, непрескочиви чинилаџ, често лансер, још чешће арбитар. Много пута она је међу нама као патрон, заступиик, па и менаџер неких квалитетно, естетски или идејно проблематичних струјања, групација и манифестација — што је опет природна последица телевизијског „двојства“: од карова, ангажованих за рад у трансмисионом „огледалу“, не треба очекивати да могу васкрснути, истовремено, и као креативни кадрови! Стављени су, на своју несрећу, у активну позицију стваралаца, којој већином нису дорасли.

Докле год телевизија буде настојала да опстане у обе „коже“, преносника и творца, мораће да подноси и удвостручену критику — која ће исто тако наизмемично погаћати и она збивања, у којима је телевизија чисти посредник — и оне емисије које су њена аутохтона творевина.

ако се лавирање телевизије између два обАика, две суштине и две функције немилосрдно и праведно освећује.

Телевизија није једини расадник

многих померених критеријума, јаслице лажних величина и џиновски дувач у празне балоне — али она је највидљивији и најмасовнији популаризатор тог стања, које је зрело за дубоке и трајне терапеутске захвате. А стара лекарска мудрост каже — да горки лекови 6оље помажу! Придржаваћемо се тог рецепта, за наше добро и за добро телевизије. Берислав Коснер

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8