Књижевне новине

Поема о спасоносном

инату_

Славко Јаневски: ,ГУВРДОГЛА-

ВИ"; „Наша книга", Скопје

1971; са македонског превео Бранко Каракаш

САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ у нас изгледа преокупирана минулом историјом, па чак и митским правременом. Ова општа, на изглед парадоксална преокупација разазнаје се и у новом роману Славка Јаневског „Тврдоглави". Она је присутна у имену и родослову Онисифора Мечкоједа, једног од главних актера романа. Када Онисифоровом претку приписују „брак" са медведицом, сељаци оживљавају древни тотемски мит; штавише, они васкрсавају и мит о тотемском причешћу, приповедајући како је тај човек убио своју супру'ту-мечку, да би јео њено месо. На неки начин, и сам аутор допушта митско понављање давних ликова и догађаја: он вели да је партизански командант Никодим био „у свему сличан" Онисифору Мечкоједу, који је живео пре више од једног века.

Овде, дакле, Јаневски је евоцирао митску давнину; он је наговестио њене реминисценције у тачно датираној историјској

"прошлости, управо у 1835. години, када се "одиграва догађај испричан у роману. Али,

глас овога романописца одудара Од хорског појања наших списатеља о протеклој повести и миту. Док хор опева културне споменике, политичке потезе и ратне под Биге прохујалог доба, Јаневски удара гласом на некадашње социјалне конфликте; он приказује сукоб између спахије и кметова око сеоске воденице. После похода У Лесново, после тог голготског пута са кога су донели воденично камење, а на коме су остављали своје лешеве, „тврдоглави" су успели да саздају само једну воденицу наместо сневаних четрдесетак. Она је самлела несуђене млинаре и помељаре пре него њихово жито. Отерала их је у гробове и тамнице. И — у хајдуке. Та заједничка воденица остаје, на крају, као споменик || симбол плебејске „тврдоглавости" која је „јогунице“ побуђивала да се до смрти инате са спахијом, али (неретко) и једни С другима.

Ако тако може да се каже, Јаневски социјализује историјску прошлост и националну традицију. За њега, ове две су персонификоване не само У „историјским АИчностима и велможама, већ исто тако и првенствено чак — у плебејској маси: „Предања су увек истина о сељачкој му“

1

Данашњи читалац, међутим, не би могао имати много афинитета ни за такво предање прошлости, уколико оно не би било оплођено неким трајнијим људским смислом. У роману Славка Јаневског, не-

ашњу „сељачку муку и у 58 а „тврдоглавост“ коју оличавају житељи села Кукулина, те племените инаџије и јогунице. Ова традиционална и ви: тална тврдоглавост не попушта пред судбином па било да ову представља. ФЕТИНА власт, или црна куга, или чак и сам бог. Она би се дала, условно, назвати егзистенцијалном константом што Па ае историјски тренутак У коме се класни Говорећи једноставније: она је ПА неукротива животност. 10, 4: А Ј е тичка животност не преза од Бољне смрти

би, да би се одупрла насилној смрти

Па Ивеји робу. СТОГА а ОИ УРА ИЦе | есмртн . В

од божје метафизичке Рр а ћу

шта иксира умирући битну разлику а што умире — каже он

ар-Пејко: „ тој се ) рађа. И човек и И Само се бог не рађа. Он је бесмртан . И заиста, описана виталност није ништа друго до поновно рађање", односно постајање које с итовска ватра као „из.

олизује херака : МИ ОАЊ али и као знамен мудрости: = у

Т М извирала нека мудрост „Из ватре као да је Р

6 вања". 7: оОаНИ Маја „тврдоглаве" јунаке Славка Јаневског, пламен пучког ума и живота преноси своју температуру и на читаоца. Преноси је посредством ауторовог израза који исто толико одговара данашњем човеку, колико и давнашњим становницима Кукулина. Мада је овде-онде разводњен извештаченим или рутинским литерарисањем (као што Је поређење дојки с јабуКама и дубеницама), романсијеров израз

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9

» осмишљава веч-

· КРИТИКА

ЉУБОМИР СИМОВИћ

СЛАВКО ЈАНЕВСКИ

је добар спроводник температуре о којој је реч. У целини, он превазилази оронулу структуру историјског романа у коме слику старине све више обезвређује застарелост самога сликања. Док овакав роман пада у паралитературу нижег реда, У „васпитно" или „забавно“ штиво, писац „Тврдоглавих" подигао је своје дело на један виши литерарни ниво, где се опора поезија и проживљена медитација сливају у стваралачку целину. Ова потоња се чврс то држи као таква, без обзира на то што есејистички увод чини утисак неорганске структуралне монтаже у градњи дела. Ис. та целина је оснажена јединством реалистичке визије и симболике, као и поистовећењем извесних јунака (поглавито Лозана Перунике) са приповедачем.

Линију овог поистовећења обележава „тврдоглавост", то јест немирење са бестијалним стварностима које могу бити кошмарније и грозније од „ноћне грознице". Својствено људском бићу увек и свуда, такво немирење осмишљава читаву повест „Тврдоглавих". Отуда, ако нашу савремену литературу заокупља историјска прошлост, Славко Јаневски је у једној епизоди те прошлости — у једној малој балканској жакерији — докучио и потврдио трајнији људски смисао. Тако је он, приказаним романом, обогатио не само своје разгранато стваралаштво већ и савремену књижевност Југославије.

Радојица Таутовић

Подемех епеком патосу

Љубомир Симовић: „УОЧИ ТРЕБИХ ПЕТЛОВА“; Српска књижевна задруга, Београд, 1972.

ПЕСМЕ у овој збирци као да представљају одломке неке епске целине, одломке који узалуд теже спајању. Они стоје пред нама расути, разбацани као комади минерала после ерупције. Шта их је раздробило и каква то сила опет тежи изгубљеном јединствуг Као и у епу, видимо у Симовићевим песмама покрете народа, ратнике и њихове вође, чујемо покличе и запажамо мртве и осакаћене, а присутни су и предели који још снажније истичу збивања у првом плану. Има, дакле, много елемената епа и у садржајном и у формалном смислу (поетска нарација!), али када дубље убемо у тај фрагментарни свет, закључујемо да су то, У ствари, само остаци епа свесно разореног песни. ковом вољом. Јер еп подразумева постојање неке целовитости и смисла, људску активност која се одвија у простору и времену, у правцу јасно назначеном и са циљем чврсто постављеним. Јунаци епа и његов творац припадају универзуму ис пуњеном надом. Сва колективна таласања ~“ Симовићевој поезији и сви многобројни субјекти у њој лишени су, међутим, циља и воље. Његови ратници су или наивни људи које су вође обмануле, или разочарани борци који су прозреди лаж звучних позива у битку, или обични, разборити људи свесни да само свакодневна задовољства дају животу вредност. "Херојски тон епа овде је присутан само у његовом ироничном евоцирању. Песник је епску патетику преобразио у гро“ теску. Гротеска је уништила целину која је тежила свеобухватности претворивши је у мноштво ироничних призора. Војевање у песниковом тумачењу не значи само рат, већ сваки фанатични судар, сваку жељу за масовним уништењем или жрт

.

вовањем. Сваки сукоб, нарочито онај круп нијих размера и условљен вишим циљевима, има оправдање ако остварује неки напредак; или (да се задржимо на ли терарном делу) ако помера радњу и њене јунаке усмерава ка циљу. У Симовићевим песмама се такође нешто збива на пољима историје и у срцима њених учесника, али то што се збива је потпуно негативно. Јавља се опште разочарање н формира се колективно сазнање да веровање у историјске циљеве које треба остварити у крви нику-

да не води. Ова слика пустоши и ' бездана онемогућује сваку трајнију епску пројекцију, — јер одузима

крупним догађајима смисао, а људским поступшима, ма колико узвишеним на први поглед, свако морално оправдање и сврху. Иронија, постојана, немилосрдна, увек свесна себе и својих моћи, прелставља онај разарајући принцип епског патоса. Њоме прожето као отровом, песниково казивање сведочи о његовој жељи да одоли илузијама, шупљим патриотским фразама и омамљујућим позивима идеологија. Све те силе којима се супротставља претендују на тоталитет, на свет епски простран, чврст и осмишљен. Песник се бори само својим подсмехом и пред њим се управо тај тоталитет распада. Патетични призори преображавају се у карикатуралне призоре. Елементи смешног, фантастичног и истовремено нечег трагичног прожимају многе, веома добре Симовићеве песме. 5

У једном опширнијем чланку о Си мовићевој поезији указали смо на њене битне одлике, али нисмо довољно истакли гротескну димензију његовог стваралаштва. После збирке „Уочи трећих петлова“ намеће се утисак да Симовић све више постаје песник гротескне визије. За разлику од песама традиционалне форме, тде стихови теку по уобичајеном логичком реду, у песмама ослобођеним класичних правила, значење стиха превазилази рационалне оквире. Слике постају чудне, необичне, иреалне, са симболичним смислом. У песми „Поплава“, на пример, песник испочетка евоцира тачно оно на шта упућује наслов: поплаву. Ипак, димензије слике се проширују, асоцијације бујају и чулни утисци се гомилају у мери која је довољна да читаоца тргне из реалистичке илузије: дете које се порађа на мокрој слами и које треба да буде буду. ћи спасилац народа од потопа — има рибље очи... Оно је, без сумње, најмањи представник реда чудотвораца, краљева и вођа изложених песниковом подсмеху. У „Огњеном дану“ приказан је свет у тренутку када га прождире паклена ватра. Пакао је персонификован у лику коњаника освајача. Шта ће радити, пита се песник, они који су владали пре наиласка огњене стихије2 Ево одговора, и циничног и згранутог:

Још се пакао није ни распаковао... А већ се сви чедоморци,

Сви родоскрвници, џелати, оцеубице, Запослили у паклу ко ложачи!

Иронични тон и фантастична сли-“ изражавање

ка су најпогоднији – за мисли која избегава сваку идеолошку с опијеност, која жели да иска-

же истину о животу. Песник користи и религиозне симболе, али увек их тумачи у 'гротескној перспективи. Божанство је описано на више места као набеђени чудотворац у крајње прозаичној пози: оно седи са лулом у устима, док се пред њим кувају кромпири У брезовој ватри („Певање о чудотворцу“). ! Симовићеве песме из његове последње, најзрелије фазе, врло ретко садрже интимне исповести. Он савлађује субјективни лиризам непрестано мењајући и умножавајући перспективе. Али између свих тих његових „јунака“ не успоставља се трајна веза. Јединство гледишта и је динство мишљења је изгубљено. Оно што преостаје после распада оптимистичко-епске слике света јесте само сазнање да У свету ствари могу стајати још и горе но што стоје и да се стога треба клонити сваке грозничаве активности. Живот вреди не због циљева ратоборних идеологија и религија, већ због своје обичне, сваки“ дашње, неприметне лепоте. На једној стра-

ни видимо надмене и бездушне чудотвор-

це око којих се шири пустош, а на друтој осакаћене, преварене и измучене љу: де који сваку несрећу дочекују смехом. („Балада о Стојковићима“). Стојковићи можда никад неће бити господари, али они не дозвољавају да се гротескне фигуре њихових тлачитеља осете безбедним.

Поезија Љубомира Симовића може се тумачити на више начина; њена лепота. је заиста многострука. Ми смо издвојили само једно или два. њена важнија обележја по којима се она лако препознаје и дуго памти. :

Павле Зорић

Раде Томић.

Опебаши шереоа...

Сваке ноћи опалити два-три метка

У Меленцима у Бањи Русанди. Гледали смо алу на веранди

„По Панонском мору ко утрнули зрак ДЛелујао се њен сивкасти свлак

Није ала од радости није од радости Већ од туге и жалости у

У Бечкереку боси претазисмо реку Дадосмо се у прав-правцату дреку

Дречали смо ко прави дерани "У сутону на бабиној сарани

Имала је једна снаша очи жуте У мрак нас звала обнаживши скуте

Потом дуну. ветар па нас све отопи Банатска се страна цела опи

Ми: текли смо као вино рујно људи су. нас пили једва чујно

Улисмо се потом у слађану Тису На дну реке одржасмо мису

Браћа бисмо свим људима С"нама стиже и: Арсеније из Будима

Еј где су сада где су сада Наша развејана. стада

Поврх Фрушке поврх Нова Сада

Ил у меду полутара Ил у житу покрај Темишвара

Стојан Вујичић

На другој оо сажижу ми кандила сећања милујем сетно занемеле звекире кличе ми босиљак памћеник

одмиче доба

домиче коб

ТРЕПТАЈ

4 А човек умире једино кад мора и кад неће

Добрица, Ћосић

на изданку почетка. и прагу бескраја. затрептаћемо једном жедни простора затрептаћемо

· као крхка грана

с које се изненада. вине птица селица

селица птица миљеница селица.

птица бескућница селица

птица весница

селица птица небесница

трептај звук и време дрхтај и страх магновење трзај | потлед мрење

НА ДОМАКУ ПЕСМЕ И: ГЛУХОТЕ л ! Растку Петровићу безмерно далеко

басам жураиво крчевинама

| пут напуштених острва

поведен опсеном дахтавог немира заведен привиђењем сабласних тумарања забасалих „беспутних луталица. предшественика мојих

"тражећи обалу своју

"на изневереном рубу пучине

влачам себе кроз непроход блудан дамаран

липти ми снага

чили вид

сустајавам

„газим тражећи газ

"жедан на водама

и постан на тозбама затирући траг

"остати и опстати

и на обали овој изопштен упшисопљен. отети се животу стиснут када се отме од мене

остаћу и ја на другој обали

липсаћу. на домаку песме и глухоте 'окате наде и бесвесне збиље

и ништа моје

ни на “једној обали

остати нигде неће

Нова: година 'п, па Ма