Књижевне новине

·_ диво за реалистички

ЕСЕЈ

РОМАН

И ВЕЛИКИ СТИЛ

БЕРНАР је случајно открио се за матурски испит, писма м бавника. Дознавши из њих да чно дете, напушта с мо писма господину је дотле веровао да очајан, очекује с н своје жене из позо вест о младићевом бекству.

Овом реалистичк ње један роман („Ковач МАЛОГ нео ЧЕЗИ те тЕ . вачи лажног новца“),

ји је творац желео да у њему исмеје и саму помисао на писање _ реалистичких дела. Згађен над романом који непрестано прича о томе аита се све збива у животу, Андре Жид се решио да напише роман аАмшен „свих елемената који не приПА | С ПРКРИЧНО роману“, роман надахчу Леријевим презиром према опширном причању о безначајним — стварима, према реалистичком и натуралистичком методу сликања „исечака из _ живота“. Едуар (уведен у роман да би својим непопустљивим размишљањима о „чистом роману“ разорио епско-реалистичку форму изнутра, природно, дејствујући упоредо са осталим лицима) изражава, иако не до потпуне о подударности, Жидову мисао када каже: „Пристајем да стварност лодупире моју мисао као доказ; али никако да Јој претходи“ _ Стварност, према којој осећа само гађење, пружа грароман који „се недаћама, _ срећном судбином, _ друштвеним односима, сукобима страсти, карактерима, али никако суштином бића“. Ова суштина бића, замишљена као апстрактна, вечна, статична категорија, може бити наслућена само помоћу активности интелекта, а не евокацијама маште, Али, чему онда служи епизода са Бернаром, као и многобројне друге епизоде са сличним, реалистичким садржајем; Како се могу помирити описи баналних љубавних веза, једног самоубиства, једне афере око пуштања у оптицај лажног повца са овом опседнутошћу „чистотом“, са сањарењем о роману као уметничком делу ослобођеном сваке подређености стварном збива. њуг Стварност пи уметност се налазе, по Едуаровом (и Жидовом) уверењу формираном у клими постсимболистичког естетицизма, у непомирљивој супротности. Свакидашњи живот — то је банално дешавање, скуп чињеница које изазивају досаду и гађење. С друге стране налази се књижевност која треба да: одоли притиску реалног и да,превазиђе сва његова огра: мичења стремећи метафизичким и естет ским суштинама. Стварност је присутна “ Едуаровим плановима само зато да би била савладана, да би стваралац, затосподзгривши хаотичном животном материјом, могао показати своју надмоћност, Едуар вели у једном дијалогу: „Оно што хоћу, то је да представим с једне стране ствар. ност, а с друге стране да. представим онај напор да се стварност стилизује. Сиже „чистог романа“, који намерава да пише састојао би се у борби „између чињеница које доноси стварност и идеалне стварности", Досећи ту идеалну стварност значило би, у ствари, домоћи се толико ЖУ“ ђене „чистоте“ романа. Сам „Жид, у „Дневпику Ковача лажног новца , сумња да ће Едуару поћи за руком да напише „чисти роман“ Управо само Жидово дело, у ко. ме се одиграва сукоб између реалности и њене 'идеалне пројекције, узалуд тежи о стварењу тога сна: ауторова сумња У их гледу замисли његовог јунака ОДНОСЕ. “ у добрим делом и ма његове властите пр % јекте, Али, упркос овој сумњи, Натан. ће са трагањем за „чистотом и ЈЕНИ Е одбраном пред баналношћу реалисти зе романа, покушавајући да папише а прво те врсте у француској књижевна пе Жид примећује У „Дневнику Ковач: ну је и Балзак, највећи романсијер, Ица своја дела много ухетеротених и 45 и љивих елемената. Отуда У „Го У и дивмедији“ има, поред толико моћних и ;

“

вих страница, и доста мшљаке. Е Одстранити све опо што је Ри бићу романа туђе (хетерогене ин

с њега: то б шшљаку из тега Бе БАРИ и ак В6 бити слика

1 створити дело које у а арности са свим оним, мол пне чајних појединости о којима је Ја ЛЕЧЕ реалиста мора водити рачуна ОНА та успео Жидов подухват Булок Оле "ис њи с правом тврди у својој позна ТОЈ | торији француског ПОМАИ ди У да су „Ковачи лажног 1 ;

погледу 5 чсли и оствареизмеђу замиса о ПАРЕ ЕВИ једна промашена а Јер њИЈ _ ниј ио две ји| ац није помир њихов а Наругао се стварности, МЕ ПиЗМ ји је репродукује, али није а пизМ МИЈО „чисти роман“, зао ај дао је конвеп1 омилао |] ајући јој се, Т А Ам епизоде и развијао занимљиву абка • на крају смо добили роман који Фа АЕ личи на традинионении зна = заплетом и јунацима, нај ен УМЕ посвећен проблематици МАРА а с ТЕ 2 ња, каже Клод: ЕДМОНА Би, у А „исувише романсијер де јуна о роман" о коме би могао

сања.“

спремајући ајчиног љује ванбрадом, остављајући саПрофитанђеу за кога му је отац, Овај, сав естрпљењем повратак ришта да јој саопшти

бавио | судбинским или несрећном

: пеџспех _ Жидови ира на овај, неус А К о о новца“ (заједно са „Дне»: „кова' Ковача“) бацили су нову светлост ником противречну природу ро-

на замршену =

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5

мана као жанра. Може ли се роман од дспити од своје епско-наративне подлоге и конститумсати се као самостално, себи довољно уметничко дело, ослобођено ин трите и ликова2 То је питање постављено у Едуаровим, односно Жидовим размимљањима, Подсетимо се да је још Флобер помишљао на писање дела које ће се др жати искључиво снагом стила. Жил 906 навља Флоберову замисао (познату из пре“ писке) и настоји не само да је теоријски продуби нето и да је стваралачки оживи, Валтер Бењамин је јасно указао на флоберовско порекло | Жидове — концепције учистог романа“-у чланку „Криза ромапа“, посвећеном роману немачког писца Алфреда Деблина _ „Берлин, Александар“ плац“. Говорећи упоредо о Деблиновој спској технипи и Жидовој оригиналној замисли да из романа одстрани свако на слеђе епике, Ђењамин је описао два пута модерне прозе: „Контраст између ове две критичке интелигенције обасјава пуном светлошћу данашњи положај епопеје. У аутобиографском коментару свог послелдњег романа, Жид развија теорију истог романа'. Тамо, у свом делу, он је приме. нио сву своју префињеност да би потиснуо оно што је просто причање, линеарно и сукцесивно, у корист поступка више ро: манескног и богатијег значењем, Укратко, чисти роман“ је чиста интериорност и он не признаје спољашњост; он је, дакле, крајност супротстављена епском становишту, које је наративно. У директној су: протности са Деблиновом формулом, Жи-

АНДРЕ ЖИД

дов идеад је чисти роман стила. Можда последњи пут, он је усвојио флоберовску позицију,“

Роман је најпре имао функцију да прича и разоноди. Касније су његови творџи све више стицали естетску самосвест, тежили су превазилажењу првобитних наративних циљева и постављању крупних филозофских, социолошких и моралних про. блема, које су, међутим, увек инкорпорирали у причу о конкретним људима и до гађајима, Жидов покушај, истина полови“ чаш противречан и двосмислен као што смо видели, да препороди роман, дошао је у тренутку када је традиција реалистичког причања била суштински исирпена, Жилов експеримент извршио је велики утицај и оставио снажне последице. „Ковачи“ су скренули пажњу на актуслност флоберовског сна, убризгали му све“ же сокове и подстакли у новијој франпуској литератури трагање у истом, антитрадиционалном. , антиреалистичком смеру. Ади, као што је Флобер писао романе и те како животне као што је, уосталом, сам Жид, упркос својим теоријским 3захтевима, причао о свакидашњим људским судбинама, исто тако аутори који су дошли после њега били су радикалнији у есејима нето у романима (Ален Роб-Грије, Филип Солерс). Присуство епског елемента (ма колико измењеног и тешко препоанатљивог), контуре стварности и пулс живота нису се могли једноставно избри“ сати.

Роман изгледа не подноси одвајање ОА животне подлоге, од епског хумуса који га храни животодавним соковима. М том смислу може се говорити само о релатијној разлици између реалиста ХТХ века и великих модерних „романсијера. Толстој, Пруст, Џојс и Фокнер. и поред различитих стилских техника и визија, имају нешто дубоко заједничко, снажно осећање жи“ вота, моћ да оживе његова исконска струјања, Романсијер је биће обдарено сна том да своју мисао отелотвори, Његова вредност је утолико већа уколико више успе да значење конкретног превазиђе У правиу општег, али без присуства кон:

кретнот, (без животне материје која се Жиду чинила мрском, велики роман не може да опстане. Ако уклонимо из романа све оно што припада животној случајности, свакидашњици, видљивој стварности, онда ћемо добити апстрактну конструкцију чија „чистота“ зјапи на застрашујући начин. С правом је речено да једини пример „чистог романа“ налазимо у делу „Господин Тест“ Пола Валерија, које садржи блистави и дубоки опис људске свести посматране независно од спољњег света, дли да ли се заиста о „Господину Тесту“ може говорити као о роману2

Ханс Зедлмајр је анализирао У „Реводуцији модерне уметности“ формирање естетицистичког погледа на свет у архитектури, сликарству и литератури. За је дно од главних обележја модерне уметности он сматра њену тежњу ка „чистоти“, настојање појединих уметника да избаце на дела све елементе који му суштински пе припадају. Овај покрет усмерен ка строгом ограђивању појединих уметничких дисциплина и ка апсолутном одвајању Од стварности довео је до естетицистичке вере у врховну моћ и вредност у. метности коју Зедламајр оцењује као тра. гични неуспех. Чини нам се ипак да јел на оваква формула не обухвата све ка: рактеристичне тенденције модерно уметпости, Она се више односи (бар када је роман у питању) на теоријске ставове, а мање на само велико стваралаштво, Нема пикакве сумње у то да је модерни роман у односу па реалистички роман ХТХ века померио тежиште ка сферама субјективног, ади везу са сфером објективног није никад прекидао. Мада неприменљива па сва велика дела, Зедламајропа дефиниција естетицизма је иначе савршено тачна сама по себи: „Ако се не жели створити иншта друго до уметност, тада се више не ствара уметност“ Велики роман управо превазилази својим богатством и обједињавајућом моћи свако естетицистичко супротстављање стваралачке свести и искуственог, спољњег света. Расправљајући о односу романсијера према. стварности, један други теоретичар, Енглез Бернар Бертонзи, одбацује у есеју „Личност и лпберализам“ алтернативу „тоталитаристички естетизам, или наивни реализам“ по извлачи тачан закључак: „Напетост између стварног света људских стремљења и искустава и, с друге стране, многобројности прозних облика, мора бити одржана“ Бергонзијево схватање сажима вековно искуство романа, чије изворе снате треба тражити баш у разноврсности слојева од којих је начињен. Блаизак реалности и истовремено далек од ње, м епика, и метафизика и лирике, роман је највиталнији род литературе јер саопштава истине о животу на најобухватнији начин, Модерна песма се обраћа само ономе ко је припремљен да разуме њен сложени начин изражавања, Роман, напротив, мада непрекидно изложен искушењу „апсолутне аутономије језика“, „чистоте“ и херметичког стила, успева да уједини различите, па и протинречне гласове и да изрази димензије целокупног постојања. ДХочаравање овог тотадитета омогућено је свешћу о повезаности субјективног и објективног света. Иронично се поигравајући, Жид је настојао да фазори ову везу и да два супротстављена пола што више међусобно удаљи, али је његова антиномија остала у домену артистичке пгре.

Албер Ками је веома убедљиво критиковао једнострано истицање појединих компоненти романа. Одбашујући пи дела строго реалистичка, и дела чији су квалитети само стилске природе, величао је романе у којима је остварена синтеза. Мислимо да његова естетика романа (изложена у „Побуњеном човеку“ и неким дру: гим есејима) садржи здраво језгро од трај пог значаја, мада добро знамо да је код данашњих структуралиста аутор _„Странпа“ на рђавом гласу, Ками истиче мисао да велики роман. није ни фотографија живота, ни лука апстрактна игра, За њега је уметност незамислива без стварпости. Уметност и стварност нису, међутим, Код њега две непроменљиве и засебне категорије које се овлаш додирују. Уметност је усмерена на стварност у смислу феномено лошке интенционалности, Оне образују живо јединство, многоструку целину која добија смисао само захваљујући укупности својих делова: „Како би заправо уметност опстала без стварности, а како би јој се подредила“ У извесном смислу, Уметност је побуна против свега што је У свету недовршено п што измиче: не пре. остаје јој ништа друго него да да други облик стварности коју, међутим, мора сачувати јер је извор њених емоција“ („Уметник и његово доба“). МИ зато што није ил потпуно одбијање ни потпуно прихватање онога што јесте, уметност је раздирана противречним тежњама, _Али ово раздирање је плодоносно јер обећава мотућност синтезе: „Да би настала мртва природа, морају се суочити и узајамно исправљати сликар и јабука. Велики стил се, дакле, налази на пола пута између уметника и његова објекта“ Камијев закључак односи се не само на сликарство нето и на роман (на роман, можда у још већој мери), Велики стил је подједнако удаљен и од натуралистичке репродукције стварности по од апстрактне стилизације, чији је циљ „чисти роман“.

Павле Зорић

аи илити ава и ес саеаасисини 2

Велимир Милошевић

Велики жути лист неба

Велики жути лист неба — лето И нешто свето над светом наднето

Усред светиње светлости сред плама Будеш златно доба на мојим рукама

Под сводом као под липама шумним Будемо неми немир перазумни

Све је одједном постало раскошно Све опет рушно ваздушно и троштпо

Још. кап ведрине да кане — у дуниш Високи звонки дворац да поруши

сунца да продре

Још један, једини зрак подневе бодре

Кроз густ хлад липе у

Били би ведри врхунац светлости На врху света два зрнца вечности

И равни богу — пред белим храмом Вечина слика света с позлаћеним рамом

Велики жути лист неба — лето Како да умрем а оставим све то.

ЛЕЛУЈ ОКО СВЕЋЕ

Будем лелуј око свеће Будем свемир љубичасти Будем живот који неће Који неће да се таси

Дахнем дашак тог живота Озарења дах — прам патње Ђудем сенка и лепота

Лепе туге неповратне

Ђуде поноћ — звезда папе Дуне у њу дух божански, Згасне свећа од звездане

Сузе која се не таси

Будем чело — опаљено Душа пуна рушне таме У коју је оборено Небо тешко као камен Буде глухо ко у смрти Буде тамно ко никада. Звездана се кула врти

С крова друга звезда пада

Будем свећа лелујава Жижак кога студ одева Ког пепео завејава

Да пепелу одолева.

РОБ

Све може да се догоди робу Да и жив лежи у тућем тробу

Земља од стакла од челика Уместо смрти и споменика

Земља од страха од окова Место живота и стихова

Све може да се догоди једном Несретном сетиом а праведном

Џовеку који пише песме Једино смрт се десити не сме.

Али Мусај

Друже мој

Доћох из далека

стигох можда рапо

због јутра ста110%

Твог.

ц — задате речи

у име звезде наше друже мој У

ах! друже мој

далеко је сан

срца Твог

далеко, далеко

и мој повратак

дому и огњишту мом угашених очију

ватрено без даха

ватрено пун жара

рад наших радости

рад наших смелости

до Бога, дес троба

пи натраг...

О, буди све!

буди чак и земља

која говори

која плаче ; и песмом лечи мртве своје Буди, буди

увек буди

све, све — Е да ми песма моја и Твоја са усана не узлети...

ж о х

Сузбити сузу из ока

исто је ко убити смрт

смршћу утробе

у име живота

У име мира крвотока

живих и мртвих у нама самима

сузбити сузу из ока довољно је до среће само срећом

срећан бити за трен

пи умрети потом

жив у име смрти

у име костура живљета У нама и У гране свих наших

нашсг

празнина , ..

(Са албанског превео аутор)