Књижевне новине

Драгомир Брајковић .

Буђења у шеби

Сањах у Теби

Ко испод плавог. свода. Пределе, сањах нове, Пловећи понад вода Превидех смела буђења, Тајанства, додире, чари... Сањах у Твом лику, |

Ко испод бескрајног. свода И заборавих

да самоћа ме мења

И срце стари.

У Теби настањен, острва далека сањах Љубави у Сахари.

Заборављах у Теби склоњен

На светлост и звездане мреже.

Ни занос, ни шапутање

У теби више ме не буде.

Још само зоре-љубави у пустари,

На твојим уснама понекад заруде.

И то ме осветли и мења..

Сањајући у лику Твом

Ко испод материнског. свода

Превидех пределе далеке и смела буђења.

И свет ако је то што жарко љубимо Сваког. се онда јутра

Једно у другом будимо.

А ја у Теби сањах живот

Као у нежној шкољци,

Настањен у Твојој љубави

Ко у наслеђеној бољци.

ЛЕТО

Гасе се ватре петровданске. • Та земља је збиља.

Небо постаје даље за сто миља Него године лањске.

Свет спава у својој зрелости. Једино понекад, ноћу

Два бора у теби затрепере Привикавајући се на самоћу.

СУНЧАНЕ ЛЕСТВИЦЕ

Спушта се Твоја милост на моје чело А терет Твој небески на моје груди У моје срце.

Простор и време слабом мером људи Ти премераваш одвајкада.

Силази љубав Твоја на моје руке

И векови ход свој на мени мере

И хује

Отвори већ једном обе хемисфере

Да чујем зуј златних прапораца ИДИ ОЛУЈЕ сл

о

Сав кад узлећем

И кад од терета небеског нема ми лека'

Зар ћеш опет слабом мером човека Да мериш пролазности»

ЗАПИС

Драги су нама сви немири.

Но драги су нам сви покоји. Бескрајна сунца у нама леже

(Ал у нама су и вечне студи)

И то је оно што нас веже

Пред правим животом у ком стоји Дух свеопште равнотеже.

ж ж

Све то што живи у теби је:

И строгост зиме, и жар лета

И, ко магијско проказање . На тебе пружене руке света.

О грани видиш срце ти зебе: О, нема света изван тебе.

ПРЕДЕО НИКАД ДОВОЉНО ОПЕВАН

Предео никад довољно опеван

А близак срцу, души.

Сужава поље видно и у себе те затвара

У часовима одлучним, небо кад се руши Растаћете се као два знанца стара Предео никад довољно опеван

А близак сриу, души...

Предео никад довољно опеван

А близак срцу, души .

Већ навикао на тебе гледа твојим очима Гласом твојим певуши.

У судњи дан. он са својим брдима Потражиће склониште у твојој души Предео никад довољно опеван

А близак сриу души.

КИША

Падала је дан цео и ми смо

Били склоњени у борику.

— Кратко је трајало, рекох кад треста И подигох у светло руке.

ВЕЗЕ

Зима пробе, зима страшна, љута. А из нас опет сунца беже

И добро знамо: нит смо само Што зиму с општом зимом веже.

ИЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 6

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ _

(СМРТОНОСНИ ШАХ

Борислав Пекић |

ПАРТИЈА је почела. Сат је већ откуцавао време. Мозак ми је радио испрпљујућом брзином. Штајнбрехер је поставио питање, Бели Коњ је са детри скочио на бе-четири. Бели САЗ—642 Шта ли се хтело тим потезом2 Напад на Црног "Лауфера, који је симболизовао Адамову евентуалну мржњу према окупатору, био је угрожен. Признање те мржње створило би добру подлогу и за друга признања. Онај који мрзи, на крају крајева, мржњу своју обично поткрепљује и каквим деломг Одржава ли Адам везе са партизанима 2 Обавештава ли их о кретању окупаторских трупа. Деловођа је радио у Општини. Општина је помагала при реквизицији. Општина је била обавештавана о потребама војске. Према нивоу потреба, могла се израчунати и њена снага. Ако је Адам до тих података могао да дође, он је до њих и дошао. То је логично, према томе и догођено. Није било од значаја то, што он, са својим пасивним мозгом, ни до каквих података није могао доћи. Ни то што, заправо, и није мрзео окупаторе — мада их није ни волео — па да би осећао потребу за тим подацима. Важно је било једино да је било логично мрзети окупатора, и да је на основу те логичне претпоставке, логично било и наносити им штету. А да је логично мрзети освајача, то је бар логично. Или, Хилмаре, мислиш да нијег Да освајача, напротив, треба волети2 Јер ми смо заправо у тој тачки били жртве неке дихотомичне, располућене, логике. Прокламујући Нову Европе као најбољи од свих могућих порелака, очекивали смо да нас воле, и тако смо поступали као Немци. Међутим, као логични немачки полицајци, ми смо добро знали да нас нико не може волети, јер би љубав према тлачитељима, ако није болесна, свакако била крајње нелогична. „Адам је, дакле, морао да нас мрзи. Он је, егао, морао да ту мржњу нечим актуализира. Он је егао, ту мржњу актуализирао итијунирајући за партизане. Достављајући им извештаје краснописом и са калиграфским петљама у почетку реченице. Штајнбрехерова, још не задата питања, формирана лотички, једино у мом мозгу, унапред су тражила лотичне одговоре. Само на основу предвиђања крајњег положаја фигура у отварању, ја сам могао да изаберем за Црног Лауфера нови квадрат. Угрожени ће Црни Лауфер ићи поље унатраг. Унатраг и укосо. Црни Ад5—иб. Испоставља се, међутим, да то не би било коректно. После, Црни Ад5—пивб, следило би, јамачно, Бели Сб4:ц6. Штајнбрехер би појео Црног Лауфера. У почетној фази он има рачуна да се мења. Да једно од својих лакших питања промени за неко лакше признање. Нужна су му прва, ма и најмања, признања. Тек зрачак истине. Тек корачић у нову, измишљену стварност. Затвореник се у њој мора снаћи. Ту му је све непознато. Не сме се одмах захтевати да у непознатој земљи пође на неко велико путовање. Нека се прво обазре. Нека најпре легне у кревет госпође Лили Шварцкопф. Да постане шпијун увек има времена, чак и у завршници, ако је већ логички доказано да је модисткиња шпијунка. Успешни оксфордски Нећак, неће потрошити све тајно мастило за

С рпетт ва ај плав јао варира 506 прати падрипјонала Форасаћа рркећа.

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

своје шпијунске поруке, у међувремену, грејмо се мало међу бутинама распуштеница. Кад се навикнемо на љубав жене, коју никсда у животу нисмо видели, нити за њу чули, лакше ће нам бити да једне ноћи, између два соНиза, још увек уз »Ри ЊЕ тете Киће« потпишемо неку обавезу за британску обавештајну службу, или за неку другу, већ према томе, за чиме се осећа страснија државна потреба.

Драги мој, добри пријатељу, ја не верујем, штавише, ја се надам, да никада нећеш имати то сумњиво задовољство, да дођеш у додир са полицајцима, осим на друмским раскрсницама. Па ипак, злу не требало, допусти, да ти ч0век, који је по полицијским канцеларијама, стекао прва стварна, отворена искуства о животу, да неколико корисних савета, са жељом да никада не добеш у прилику да их на сопственој кожи провераваш.

У првом реду, ништа не дезорганизује окривљеног као прво „незнатно“ признање. У почетном напору, да ни по коју цену не упадне и у друго, извесно је да ће се у њему наћи, већ после првог потпитања. Из признања да си уопште икада био у Манхајму, неизоставно ће следити признање да си познавао тоспођу Шварцкопф. Треће признање доћи ће по сили инерције. Ти ћеш живо у њен кревет лећи. Ти, наравно, још не знаш, да је она шпијунка, не можетш то ни знати, јер ти је не познајеш, а ни у Манхајму никад ниси био, Био си, можда, у Манамаху (Бахраин), Манхај (Белгија), Манихики (Пацифичка оточја), зашто не» Могуће је да си био и у Манкхери (Индија), Менсфилду (Енглеска), па чак, упркос нестварном имену и, у шпанском граду МапзШа де Каз Мијав. Али у Манхајму, нипошто. Али, јесу ли слова јача од логике2 Је ли разлика између Манхајма и Манамаха, премда је први у Немачкој, а други уз Арабијско полуострво, тако непремостива, као да се ради о две планетег И при данашњем напретку саобраћаја 2 Најзад све је то у те три исте димензије. Оба места располажу истим словима, имају по 2 М, и по једно Х; 3 А код Мапатаћа према само једном А код Маппћешта, стоји у приближној пропорцији са 2 Н у Манхајму према само једном Н у Манамаху. И зар ће се неки инат терати од оног Једног пишљивог слова И, с којим је, у броју знакова, немачки град претекао онај арапски2 Треба се држати АМХА ствари, а не СЛОВА. То је савремен начин гледања, И ево шта се збива: Манамах, следећи неку унутрашњу логику

нама непознатих преображаја, добија још једно Н, и поста-'

је Маппатаћ. Затим Маппћатаћ. Потом већ Маппћешпаћ. Можда су даљи преображаји и сувишни, неког града. са

затво! о могли закључити, да то и РА и нема па Но изједначавање

: Манхајм. реник не изговара добро реч: , мора бити потпуно. Зато, тек ровени Мапа су. заправо У губи АХ, и ево га, ти си у Манхају у, Манамаху, и ми те затичемо како, са уморним ПАРАН ногама, од толико путешествија, улазиш у посте; У Ј

креатора женских шешира. У међувремену, ти аЂ пе прилично свикаваш на овај начин кретања дога на Е4Е мештања појмова, посувраћивања стварности, замене ено Долазиш до убеђења Дарк оно је, уосталом, врло У етНа — да та мала признања, не само да нису опасна и пл ,

већ да су у највећој мери корисна. А не дао бог да би била

случајна или изнубена. За шта се ми исуђујемо да бе лржимо! Ти си био тај који је хтео да то тако испадне. Та ситна признања, наиме, одвлаче полицију О тлавне а ме. Преварићеш се, пријатељу, не одвлаче је. Полицију ни куд нико не може одвући, ако она не жели да буде одвучена.

> жит с угалдни Разуме се да ће ти то уображење послужити као ме ' у % ј 1 трик сам смислио — трик је

алиби. аво, тај мал! ј то МЕ НА ума неког неважног познаника, зар нег ЈЕВ он је невин, он ће се већ извући — све те ситне ПОЛИ биле су тек део твоје промишљене тактике. Најзад, рад неког вишег циља, понешто се мора и жртвовати. Збот великог ћутања, може се ту и тамо помало и проговорити, овде признати неку везицу, тамо олрешити некоме усташца, гле„где ги + 5 Мас плиунох туђу. То је ваљда логично. Туђе тајне су, наиме, увек много привлачније за издавање од својих властитих, Туђе тајне се некако показују увек и мање значајним, Поготову што су махом и мање опасне — за тебе. Дакле, све то ти можеш постићи, Једино што ти не можеш, то је да полицију одвратиш од њеног главног циља, који је, истовремено, и фундаментални циљ њеног постојања: да ти сломи душу. Једино не можеш рачупати да ће, због твог немара према јадном Манамаху, који си препустио понемчењу, заборавити да си ти прљави, мали шпијун. Да ће, из захвалности што си се нашао у кревету, у који никада. ниси ушао, смести с ума Нећака и његова издајничка писма, која си ти пунио војним тајнама. И убрзо, ти констатујеш да твоја „мала“ жртвена признања и пису бапт тако мала као што се теби чинило. И да те спавање са једном немачком креаторком женских шешира. поготову ако је она у Манхајму, а не у Манамаху, на Бахраинима, стаје скупље, нето да си закупио све курве из месног куплерата. Јер, пријатељу, полиција није гладна твојих пиона, лауфера и топова. Сере јој се на твоју Краљицу! Шах се игра због Краља! Бадава га ти чинио тако непомичним, бадава се твоја Велика Тајна чувала сваког покрета, који би могао да је изложи. Краљ ће кад тад бити откривен. А ти си, у међувремену, изводио своје мале, промућурне трикове, харчећи фигуре лаких признања, које су једине могле твог Краља да штите. А мала признања могу да те заштите од великог, само ако се не чине. Ни та мала. Никаква. Јер, сад, видиш, сад си без заштите. Полицајац исправно сматра ла, ако ниси бринуо за Краљицу, нећеш много ни за њеног краљевског супруга. Тешка ће се питања, увек у правилним интервалима, понављати, увек једнако упорно захтевајући одговор. Никаквих пешака неће више бити за подметање. Нећеш опет моћи рећи да си спавао са Шварцкопфовом, Тај ти је пион, пријатељу, већ поједен. У протокол игре уредно је забележено: 21) Црни 65—64, Бели Дд4:64. Такнуто-макнуто. И ти, наједном, путем мучног откровења, спознајеш значај тог пиона, кога си тако олако жртвовао. Увиђаш да није требало преварити жену, и спавати са Шварикопфовом. Нипошто није требало. Поготову није требало мењати слова у Манахаму. На часну реч! Манахам је био сасвим добар. Требало га се држати. Ако ти је баш толико стало до жене, могао си је и у Манахаму наћи. Она бар не би била шпијунка. Мала признања дакле, била су све пре нето мала. Јер МАЛИХ ПРИЗНАЊА НЕМА. Сваки пион је важан. И ти то увиђаш. Штавише, чак и стварно безначајно признање, чини ти се сада џиновском омашком, црвеним образом срамоте. И да ли се сад ти заустављаш2 Да ли одлучујеш да не устулиш више ниједну тајну. Пошто си признао, најзад, и да си постао шпијун, да ли мислиш, мождада ТО НЕБЕШ МОРАТИ ДА ДОКАЗУЈЕШ> Да у средишници неће бити затражено, да до танчина опишеш војне тајне, које. си скупљао — што ће ти, верујем, пасти прилично тешко, јер ти не разликујеш минобацач од противпожарне прскалице. Ти једноставно немаш појма да облик, који у твојим рукама ватру, гаси, у војничким је пали. Не брини, биће ти помогнуто. Ковертирана питања ће садржати све неопходне податке. Теби ће остати једино да им даш граматички облик. Велики терет спашће ти са душе. И ти ћеш постати преко ноћи стручњак, за кога, под нормалним условима, треба неколико година ратне школе. Али, то се неће одмах десити. Постоји, наиме, један оптимистички интервал, између тренутка, у коме се будеш одлучио да одсада чуваш, као очи у глави, сваког свог преосталог пиона — а немаш их више много — ин часа кад те лудило жртвовања поново обузме. Задржимо се мало на њему. Ти си, дакле, чврсто решио, да се до истраге бориш — НА

· ЖАЛОСТ, ПРИЈАТЕЉУ, ТИ БЕШ СЕ САМО ДО ИСТРА.

ГЕ И БОРИТИ — и за оног најбезначајнијег, последњег бедног пиона своје прошлости, своје биографије, или своје унутрашње истине. Последњег пиона, који ти је остао, негле на самој ивици табле, на црном пољу ха. Ти се у потаји надаш да ћеш на тој линији, миц по миц, извести Краљицу. Уображаваш да је тај пион нека огромна тајна, и да је огромност твоје куражи што је чуваш у сразмери са фантомском величином изведене Краљице. Надаш се коначној победи, упркос тога што поред Краља имаш још само неколико пиона, и наравно, оног на другој хоризонтали, Биће то ипак победа, 42 Е па, неће! Неће бити. Ипак неће бити. За полицију је твоја Краљица остала бедни пион, у овој крвавој игри нема замене вредности фигурама, нема, пријатељу никаквих „извођења“. Никаквих тајанствених преображаја пешака у топове. Пион је пион, коњ је кођ. Варка није успела. Полиција још увек жели твог Краља. А он, наравно, не симболише твоју, него туђу тајну. Јер своју си већ одао. У њему су имена, имена, и само имена. Увек нова имена. Јер њима не требаш ти. Шта ћеш им којег врага ти2 Тебе већ имају. Њима требају други. Шах се и даље мора играти. Потребни су нови партнери. Увек неко мора да буде Црни. Од тога зависи и само постојање Белих. Варка, дакле није успела. Двострука варка. Варка спрам себе, да би се нешто образа спасло, и спрам полици. је, да би се Велика Тајна сачувала. Увиђаш беспредметност отпора. Дижеш руке од одбране. Обараш своју заставицу. Предајеш партију. Збацујеш свог охолог Краља са табле. Потписујеш записник и желиш да устанеш од стола. У тој последњој епизоди ти си у самоубилачкој кризи, и све ти је свеједно. Али ти ни тада не убијаш себе. Не, ти своје очајање, своју мржњу на себе искаљујеш на тај начин што убијаш друге. Признајеш све у једном даху, из потребе за самомучењем и самокажњавањем, али кажњаваш друте, друте бираш за мучење, другима Црног Краља у руке ту раш. Упркос томе, ипак, не успеваш од стола да устанеш. Потребно је још анализирати партију. Проверити вредност потеза. Можда теорија познаје бољи. Можда се пегда вукло нешто јаче. Мучење се још једном понавља, јер мораш да вучеш старе, увек исте потезе. А свој формулар немаш. Своје потезе ниси могао да бележиш. Бележио их је Бели. Један непоновљени потез, и сада долазе на ред невероватне варијанте, које ће те, својом разноликошћу и противречношћу, до лудила довести. Најзад се и то завршава. Све има свој крај. Све осим тебе, Ти га немаш. Добија се изве: сна понуда и она се прихвата. Постаје се конфидент. Онај коме је обавеза да налази Црне играче за овај перманентни турнир. Затвореником поново овладава строги реализам. Нестало је имагинарног света, у коме је све било могуће. Из. губљена партија, уосталом, више не боли, он је сад тај који добија, он одсада игра са Белим фигурама. Обрати, на то пажњу, пријатељу. Имај на уму да малих и неважних приз нања нема. Сва су врло, врло велика. Али, признања се, упркос томе морају чинити, без признања нема саслушања. Онај ко било шта говори, добром полицајцу већ признаје, Зато ништа, не говори,

а какав стварни докашчић, писамце или бе-