Књижевне новине

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

НОВА И СТАРА ПРОЗА «и

МОМЧИЛО МИЛАНКОВ

КЊИЖЕВНОСТ лоноси СВЕТОВЕ, А НЕ ИНОВАЦИЈЕ

МИСЛИМ да је генерацијски проблем У литератури одувек био, а и остаће, лажна слика стања. У уметности као и у свакој другој људској активности, уосталом, пред ност никада вису имали ни старији ни млађи, већ једино. они прави, рођени за свој %ф — даровити. Генију није место у једној генерацији (поготово ако је конфронтира са претходном из ко зна каквих све некњижевних побуда) он обухвата све генерације, сва времена. Даровити не могу дуто да издрже стегу клана, фаланге, или било каквог другог постро'јавања. То је за медиокритете. Тиме они,

ваљда, покушавају да надокнаде недоста

стак најосновнијег у свом послу — талента, Пре свега, читав тај разговор који се води још од пролетос на страницама неких часописа (па, ето, и ових новина) делује некако мучно, нестваралачки. Можда најмлађа генерација — ако се тако уољште још може називати — није у праву. А можда је средња још мање у праву. Можда старија чак никада није ни била у том истом праву. Напослетку, таква гледишта ис воде никуда. Све се завршава обичним пенкањем. Странпутицом. А у праву су једино била и остала дела извесних (можда не баш толико многобројних) писаца који су још присутни и живи У овом тренутку. Дела која значе одређен доживљај за савременог читаоца, а исто тако (надајмо се) представљаће и одређену занимљивост за будућег.

Колико је таквих делаг И шта ту још треба учинити Да ИХ буде више, без 06зира на ултранајмлађу, најмлађу, млађу, средњемлађу, _средњесредњу, средњу и средњестарију тенерацијиг Хоће ли томе помоћи чињеница што једни другима тако знатижељно зијамо у зубе Значи ли, можда, нешто ако будемо правили рангАпсте, поделе, антологије или чак историје наше савремене литературе инспирисани некаквим приземним и У сваком случају сумњивокњижевним мотивима2 Хоће ли после таквих потеза бити више добрих романа, драма и приповедака у овој ли:

тератури2

Пре 'свега, сазрим ! ла 15 више пе САВИН некаквим_најноторнијим чињеницама биологије. И најзад, престанимо с лажима. Код нас У живој и савременој књижевности не постоје генерације. Постоји огромно мноштво неталената, Од најмалаћих, А часних седих старина. МИ сви они, _ разуме се, траже своје место под сунцем. Једино Ма није јасно: зашто то исто место не траже неде на другој страни, ма неким другим, пробитачнијим теренима.

је број оних који су бар нешто полвнан Па собом. Уосталом, тако је увек било. Иначе посало писца испао би некако преједноставан, прелак. иновација тиче, признајем, да сам ту збуњен. Нема те генерације која ће иновацијама у техници писања изменити живот и историју. Међутим, да не буде забуне ја лично још нисам чуо да се кол нас појавила нека феноменална теисранија романсијера и приповедача која, макар п са те формалне стране, прети некаквим земљотресом. Најзад, пођимо од тога ла књижевност доноси светове, а не иновације. Уосталом, ваља једном

А што се

ПЕТЕР НОВИНЕ

о једном бар толико ·

(|

признати и пред собом и пред другима прилично горку истину: да највредније у прози овог језика нисмо ни издалека 0стварили ми, данас живи писци такозваних средњих и млађих генерација. На врховима још увек суверено трају дела Боре Станковића, Симе Матавуља и Мва Андрића. А у подножју се, углавном, и даље бије битка око бољих места — у подно. жју.

. Из такве битке треба дезертирати, што је могуће пре.

Момчило Миланков

НЕ ВЛАДАТИ, ВЕЋ СТВАРАТИ

Питање о нашој сувременој прози није, дакако, изван темељног питања о Весне духовном и моралном понашању унутај такозваног хоризонта. културе и хоризонта. друштва У цјелини, Ми већ одвишо дуго, и не само у домени литературе, живимо по „критерију генерација , а то почесто значи: да себично и грубо прекидамо и оне крхке нити могућег континуитета, разбијамо цјелине у сврху затварања у својеврсне херметичке и егоцентричне кругове, па тако настаје наш духовни и литерарни с1гсшив мШози5 у чему се туби подоста енертије, и доводи у питање, понекад, и минимум толеранције. Толеравција обично почиње тамо гдје завргшава моћ једне тенерације да би се докинула у првим тренуцима владања нове. Тај феномен власти и владања, тај арогантни натон за субординацијом под сваку пијену, иако није непознат и у развијенијим цивилизацијама и културама, У најпој специфичној варијанти и у свом чудесном облику у натпој „АУховној" стварности — својеврсни је анакронизам чијем се трајању човјек мора и дивити, Бити запрепаштен значи бити наиван, Не знати да то подсј ећа на сваки дру ти облик власти и владања и да је ону пашим, покаткад и трагикомичним прилижама примјерно сличан субординираној позицији генерацијскот „рата“ и у другим такозваним структурама друштва, — то значи, не моћи објаснити, бар себи, многе посљедице сукоба таквих страсти. Дакако, није ово повод за распру о доказима таквих посљедица.

Битно је нагласити да појава и трајање тог „тенерацијског рата , традиционалнд је снажила увијек кад је малаксавао » морадно-духовни активизам једне културе чији су административни репрезентанти све више пристајали уз „поглед на ствари из угла политизираног прагматизма, тражећи под сваку цијену идентитет духовно„стваралачког чина са „корисном стварношићу“ и тако себе и своје владање учинили незамјењивим, а преостале немоћним и 0гуђеним, Почесто и једино кривим, оптужутући их за такозвану неангажираност на начин који су они утемељили.

има неке полуцивилизиране страсти, која, на жалост, довољно утјече и на нашу заједничку судбину. И због тога се заједнички нађемо на многим мјестима, на многим трибинама, макар и супротстављени, и без наде да се препознамо џ за

једничком дјелу.

М контексту ваших питања мене пре“ ма томе најмање забрињава склоност нове тенерације белетриста и критичара да подигну само своје огледало над сликом ове културе, да превиде резултате и дјела. старије или средње генерације. Они би исто тако могли да упру прстом и на моју генерацију, којој бар по годинама припадам, и не вјерујем да бих оспорио разлоге подизања њихова кажипрста. Једино увијек изнова постављам себи питање; о смисау доказивања само себе и жељи да се влада другима, о бесмислу Тог традиционалног и нарцисоидног надметања иза диаз; естетског паравана, У добу кад се духовно-етичка начела своде све више на разину неких апстрактних и ирационалних категорија, кад се свако непристајање и морално супротстављање, у кратким фуснотама, означава као неприхватљиво, да не кажем превратничко и сумњиво размишљање. Али, то начело: учинити себе и свој круг једино битним и важним, толико је обузето собом да, логично, и не може спознавати проблем континуитета и зајел: ништва, све теже искушење духовног и стваралачког чина сувремене културе.

М томе

Тко је реалиста, а тко нео-реалиста или натуралиста, п што је заправо боље: бити писац такозване стварности или истраживати нешто понад или испод ње па тако о6пављати нови формализам, или опет бити црн под сваку џијену, његујући црну Аосјетку и црни парадокс у црној стварпости унапријед виђеној — све је то дакако могуће ако је могуће дјело. Али, ја се теоријски не опредјељујем и (намјерно) У таква се питања не разумијем: Ако бих покушао учинити неке јасноће, онда бих пристао уз дефиницију, да је на примјер реализам „величање грубе стварности“ по великом Алберу Камију, Пристајући уз неке његове напомене ове природе, наводим даље Камијеву ваљану дистинкцију реализам-стварност: „Поступком, који умјетник примјењује на стварност, он потврђује своју снагу одбијања", па нас тавља даље у свом есеју „Побуна и умјет мост": „Али као тито нема пихилизма који не претпоставља неку вриједност. ., Фор-

мална умјетност и реалистичка умјетност бесмислени су пој мови".

Ми се почесто удаљавамо од ове једноставности и јасноће, не зато што смо духовним и критичким искуством богати, већ што смо: правим критеријима сиромашни, па је свако понашање могуће. Најмање смо у праву кад логично им разумно расуђујемо, кад покушавамо успостављати мостове и пријелазе не само из међу тенерација, већ и између фрагмената још: увијек фрагментарне културе. таквим увјетима и околностима расправ“ љати о естетским изми ма, а да немамо континуитет заједничког дједа о стварности, уз нужну претпоставку твеног редуцирања и одбијања, да је истинским језиком „разарамо" и испод њене „компактне" ијелине — 'онда је то пуко формалистичко претакање из шупљег У празно, игра без правила и изван правог борилишта; животарење с мртвим језиком свакодневице изнад оног драмског темата у којем управо прозни писац може једино изграђивати свој истински књижевни, облик, неспутан припадношћу тенерацијском тоталитету. Ако смо се овдје и мало оштрије разграничили с негативитетом тенерацијског конститупрања књижевне „политике", ми смо се само разграничили с менталитетом који генерацији намеће такву конституцију — с друге стране ми се ни у којем случају не разграничавамо са стваралачким духом књижевности којег свака права генерација неминовно доноси. Такво разграничење је само логична посљедица схваћања: да је повијест књижевног стварања заједничка повијест свих генерација. Праводобно се разграничити од таквог менталитета унутар генерације, значи припадати јој на прави начин, значи сачувати дратоцјену снергију за ону врст њених сукоба са стварношћу, сукоба, који су једино и иманентни стваралачком чину књижевности. Чедо Прица

ЧЕДО ПРИЦА

неудоБно НЕНАМЕРАВАНО ПУТОВАЊЕ

АНКЕТА „Књижевних новина“ 0. „старој“ и „новој“ прози у мени изазива једну маАу недоумицу. Ако су „извесни критичари“ покушали да наметну неке неуобичајене критеријуме, који не. могу послужити својој сврси, зар то није, можда и доста захвалан, посао за неке друге критичаре» Ако је нешто слично учинила једна антологија, зар то није само једна књига, па према томе, опет, посао за критичаре» А такви су не само већина чланова уредништва него и уредник и помоћник уредника овог листа. Не налазим, наиме, за најнужније и чак најдостојније да један озбиљан књижевни лист, какав би „Књижевне новине“ морале да буду, који пе уређују књижевни полетарци жељни тога да виде своје име у новинама, распаљује страсти око мање или више неважних ствари и, „решавајући“ један колико излишан толико већ и напумпан спор, отвара тезгу једне вашарске стрељане за међусобно упуцавање писаца и увесељавање беспосленог опћинства. Сећајући се једном већ створене такве атмосфере, инициране и спретно вођене од љубитеља са стране, забавне за читаоце новина а погубне за књигу и оне који их пишу, посебно се чудим самом уреднику нашег књижевног листа који је, с опрагланим прекором, не једном изјавио да се штампа за писце највише интересује кад су у питању неки скандали. Нисам сигуран ла тиха збрка у питањима ове анкете не ву че. управо на један такав „догађај“.

Ради јасноће хоће да кажем да у овом тренутку, по мом дубоком уверењу, правих разлога за један велики књижевни спор, који не би могла расправити сама критика, у нашој литератури пема. Такав спор, у којем бисмо сви морали да се изјашњавамо и боримо за један табор и чега бисмо се касније јелино моглал стидети, ми само можемо ла измислимо ако је то некоме потребно, ако немамо

паметнија посла и ако сујету користимо уместо памети. Али у том случају, ако сами критичари не буду поштовали право критике да по своме знању, осећању и савести говори о књигама и ауторима и ако сами писци, машући предратним тео-

ријским флоскулама, деле правду свак за

свој рачун, не знам како ћемо другима замерити ако нам чине то исто. Одговарајући на ваше основно питање, могао бих се сложити с тим да код нас постоји и „стара“ и „нова“ проза, као што, рецимо, постоји и она „средња“ или некаква друга. Лично, пак, и уза све симпатије за ону коју овде спомињем као другу, морам да кажем да је моје. поштовање пре свега резервисано за ону прву. Лош пре рата оглашавана за мртву, ту“ чена и од социјалне литературе и од надреалиста, и од модерниста и од свих оних који су долазили као „млади“ и „нови“, пошто је хиљаду пута сатрвена аргументом да се „више тако не може“, она и дан-данас показује зачуђујућу виталност и, заправо, још увек је далеко најплодоноснија. Та младолика проседа господа,

који се у осамдесетој шести пут жене и,

у осамдесет првој добијају двадесет пето дете, с излетничким шеширима на глави и дебелом камаром књига која им се на узици вуче за петама, још увек ходају по далеким линијама наших хоризоната и слетантно боцкајући својим планинарским штаповима, с времена на време отуда нам упућују по који љубазан осмех. Ко литературу схвата као трку — нека их јури.

Иначе, сматрам да се наша проза, и она „стара“, и она „нова“ и она „средња“, за последњих четврт века налазила на једном ненамераваном неудобном путовању, како је Хетел рекао за једну АРУГУ ствар, ка једном „ненамераваном идентитету“, којим би дошла до важења ширег и већег од оног које је обезбеђено за малу и „неразвијену“ литературу. Рекао бих чак да је на томе путу имала и доста успеха. У њој је можда већ савладана она смртоносна баријера, толико карактеристична за све мале литературе, која као понор одваја одличнике и велике, којих је по правилу један или двојица, оне који „знају све“ од оних који би требало да им буду „пратиоци“ а у ствари се батргају по прашини своје неостварености и „знају“ врло мало или ништа,

Без обзира на то што се развија у знаку равнодушности средине, за шта донекле и сама сноси кривицу, јаловости идеолошки постављених културних институција, које представљају грбу на телу културе, тако да она мора непрекидно да се носи с тим својим недостатком, и, како се то обично каже, интолеранције важних друштвених структура, које нигоко да се окане својих старих навика и схватања културе као некаквог приватпог подигона на којем ће приређивати своје више или мање спектакуларне сталешке витешке игре, наша проза данас показује доста сложену и развијену слику. Свак радећи свој посао, привидно без икакве везе и чак у супротности с првим суседом, српски прозаист еп таззе се данас већ приближио оној сличности у различитости, у којој његов лични избор само још добија у важности, толико непознатој у једној малој литератури и толико одлучујућој за препознавање кад је у питању нека „велика“ или бар „развијена“ ламтерарна школа. Са поезијом као равно: правним сабратом и теоријом и критиком као релативно добрим савезницима, она се све више ослобађа тзв. лиценција и решавајући своје естетичке проблеме у се би самој и пре свега за себе, већ се можла нашла пред једним квалитативно прекретним а доста кратким периодом од једне или две деценије, када ће се, под условом да јој време не буде ненаклоњеније, јасније показати да ли је и ово досад имало толику важност какву ми се чини да има. Видеће се, заправо, да ли се и даље налазимо на периферији светски релевантних књижевних догађаја, остављајући неким будућим генерацијама и њиховом хипотетичном таленту, храбрости и изаржљивости и велики посао око ненамераваног налажења општег књижевног плептитета који би нам обезбедио ранг школе, макар она и не била „велика“, и наша пуста вајкања да ће једном „бити боље“. Или ће пак, можда још за нашег земана, оно што се догађа у нашем „малом“ језику почети да одјекује важношћу и на друтим странама. ·

Усуђујем се да мислим да је ово могуће. Данас код нас ради готово тридесет писаца, разних оријентација, чије се способности, према оствареним делима, могу ценити оценом од „добар“, што већ подразумева врло строга мерила, па до „одличан“ и „велики“. То је једна врло велика група, довољно снажна за стварање сопствене школе, какву ми до сада у једном тренутку нисмо имали, која се у ствари састоји од „крунске елите“ састав-

Наставак на 8. страни

Драгослав Михаиловић