Књижевне новине

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ у: а

Наставак са 7. страно . 4

љене од неколико првака и одличника,. углавном врло виталних људи У одмакли- ,

јим годинама, и њене „пратње“ од дваде-

сетак' имена, од којих отприлике подови“,

па, а међу њима и један број млађих, показује могућност да ускочи у виши ранг. Ма евентуална изненађења из групе која сада стоји са стране и чије могућности

можда нисам у стању добро да проценим,,

треба свакако уочити и веома значајну

чињеницу доласка једне нове групе, тру-.

пе најмлађих писаца, који углавном још немају ни двадесет пет година, Од њих,

неки су већ објавили прву књигу, а неки

још нису, и мада досад, разумљиво, нису

могли да покажу своје највеће могућно.

сти, њихова даровитост нас може радовати, Споменуо бих, у тој већој. групи, Давида' Албахарија, Ратка Адамовића и Дратог Бугарчића, који је, на пример, са свега двадесет две мили три године у ИС том годишту објавио чак две књиге, А то. се код нас не догађа често, !

Овакав срећан стицај околности да У истом тренутку живи и ради релативно велики број талентованих људи врло раздичитих литерарних поступака. омогућио; је да у нашој прози, без обзира на повремене ексцесе и моде, дође до ослобађања од присила им наметања једног од токова као врхунаравног и јединоважећет и ДО остварења књижевног полиморфизма, литерарног плурализма, што од нестанка прозе двадесетих тодина у Совјетском Са» везу представља тако рећи сан сваке социјалистичке књижевности.

Уз ово су долазиле и промене у критеријумима. Наиме, пробој сваке нове групе — а таквих је код нас после рата било бар три: модернисти, група с почетка и група из друге половине седме деценије — чинио је да мерила, постајући све отворенија за различите поступке, у исто вре. ме постају и све строжа. При том је, сваки пут, долазило м до поремећаја, тако да је критика једно време остајала сле па за дела која би излазила из видног поља њеног интересовања, што би нано. сило штету и литератури и ауторима. Тако, у последње време, у суфорији око „нове прозе“, није ваљано процењена Кишова књига приповедака „Рани јади“, која је углавном гледана као збирка нскаквих неупотребљених „одломака“, при чему јој се, доста бесмислено, замерао и „маниризам“, потпуно је заборављена пр. ва књига приповедака већ ионако одоцнелог али врло даровитог Стевана Иванића „Животи“, која, колико је мени познато, осим у једном збирном критичком чланку у једном часопису, није добила ни један једини потпуно заслужени приказ, као што се сада запажа извесна мала злурадост као ревашш за неке изјаве у односу на роман Милисава Савића „љубави Андрије Курандића“. Али ипак, напгредак пре свега у „пратилачкој“ групи, у вредносном смислу, стално је вукао ка једном. броју наших прозних остварења која пмају осведочену високу вредност и на далеко ширим просторима и која се, према томе, могу узети као известан вредносни идеал српске прозе. Реч је, наравно, о ослобађању од изнуђених примитивних тзв. националних књижевних мерила, са целим оним системом олакшавајућих околности, којим се мала вредност једног текста ипак пе може оправдати, и о машању за критеријумима које обично називамо европским. Зато, ако се каже да данас можда већ имамо по неколике књите годишње — а мислим да би се идућих тодина могло очекивати п више — које се могу мерити европским вредносним мерилима, то не значи да су оне достигле или премашиле вредност, рецимо, „Проклете авлије“ или „Сеоба“ него да су замерке које им се могу упутити релативно високог ранга. А то је опет знак који нам иде у прилог.

Мопште, за оцену тога да ли је једна литература — у овом случају паша про за — у стваралачком успону или није, требало би одговорити на један низ питања која се могу узети као битна за пеке њене књижевноисторијске вредности, Та питања би отприлике била ова: да ли постоји довољан број истакнутих појединаца чија дела могу послужити као вресносни узор; да ли постоји довољан број талентованих појединаца средњих година и оних млађих који показују мотућност да се кроз догледно време прикључе груип најистакнутијих; да ли је релативно добро решено питање тзв. књижевног нараштаја, односно да ли међу младима има довољно ларовитих и да ли литература показује спремност да их прихвати, да ли остварена дела собом доносе довољан број релевантних естетичких решења о томе литератури „може“, достатан за

шта се у нормални литерарни „погон, онај ол којег се не очекују највиши домети, и ну:

жан као пространо полазиште за пробој онамо гле се још „не може“, тде би требало очекивати остварења ВИСОКИХ вредмости: да ли систем проседеа који се користи пружа појединцу довољно широк избор и да ли је у олносу на нове поступке довољно „пропулаиван“ ил пак о затворен, био он „фолклорно-тоовинцијски“ био „естетизантан“; да ли се критеролотија на снази још увек батрта по нациоидлном и идеолошком или се већ креће по слободнијим и ширим просторима; ита.

На један број ових питања, постављених без икаквог реда по важности, већ сам дао одговор, па бих зато само поновио да се на већину њих, ако не и па сва, тишана ташеапа, може одговорити углавном потврдно; што не би требало побркати с питањима која се односе на услове „око“ литературе, као што су, па пример, У социјализму одувек компапковано питање слободе стварања пли пита-

| КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋ

ње материјалних могућности литературе, на које она у једном дужем временском периоду може да утиче али који јој сви даље могу сматрати као наметнути.

С тим у вези вероватно ће парадоксално изгледати закључак о пријемчивости литературе у односу на младу књижевност, око чета се неретко воде расправе. Није, наравно, реч о томе да је младом писцу „лако“, јер то њему никад није било нити ће му чини ми се, икад и бити. Добро за литературу, опште пооштравање критеријума такође му, на први погдед, погоршава ситуацију, јер њему изгледа. најважније да „уђе“. (То је, уосталом, важно и за литературу; нако је за њу бар исто толико важно да он уђе на прави начин, добром књигом), Међутим, сиромаштво културе за које бих рекао да је у извесној мери и изнуђено, — јер се добар део њених средстава користи за делатности и манифестације које су с њом само у привидној вези, — посебно тешко се обрушава управо на младог писца, јер му се ускоро по „уласку“ открива да му то, управо онде тде се можда највише надао, у поправљању његовог материјал ног положаја, стварно не вреди много.

Било би нормално да се књиге младих писаца у издавачким предузећима у ОдНО; "су - на 'хонораре третирају према њиховој

„вредности, што би, дугорочније. тледано,

свакако било боље и за литературу и за аутора, Али то, на жалост, не бива. У културним установама, које би требало да првенствено раде за културу а њима је то посао тек другог реда, као у неком масном сељачком паприкашу по површи. ни плива једна критерологија доведена с друге стране, која се, наравно, разликује од стручне критерологије, до које бућкања из унутрашњости шерпе ипак допиру, на шта она покушава понекад и да реагује, комешајући се у себи, па и мењајући, али увек остајући на површини. На тај начин литература је „сиромашна“ за писца као аутора, али већ издашнија за њега као члана разних комисија, жирија, савета, редакција, дакле, кад ради у шкрипавој машинерији установа, У њој се аутори не рангују према вредности њихових дела него према једном приватном схватању, тако да се овде могу разликовати У ствари три њихова слоја предодређени за најзначајније награде и разне друге стимулације, међу којима има по одличних писада, а и оних који то ни из-– близа нису, „резервисти“, компромисне личности које „могу да послуже“, ми они „трећи“, „опасни“, против којих се нерет. ко воде и дуге кампање, какве су, рецимо, биле она пре две и по године против Александра _ Поповића поводом његове драме „Друга врата лево“ и она пре годину и по против Матије Бећковића око додељивања Октобарске награде његовој књизи „Рече ми један чоек“ (које, узгред буди речено, наш синдикат, Удружење, није ни покушао да брани), чија су и имена понекад зазорна и на које би се најрадије заборавило.

И кад „уђе“, сасвим је сигурно да се млади писац у најбољем случају може наћи тек на самом дну овог компликованог паприкаша, без обзира на то какву вредност његово дело има. То је утолико јасније што он сада своју књигу углавном може да објави једино код издавача који не исплаћује никакве хонораре, У таквој ситуацији млади писац може да се одлу. чи на дуго ћутање и покорно трпљење, носећи свој крст и уздајући се у своју 'зАржљиваст, Томе се највећи број и приклања. На жалост, у малим, заосталим зе мљама наука и уметност одвише често зависе не толико од дара, рада и интелитенције колико од људског морања и издржљивости. Може да пође по канцеларијама и да тамо захтева или чак и да се буни и да лупа шаком, што ће му код ко. лега прибавити репутацију мескромног и неснмпатичног. Може, такође, да закључи да је око њега све сам „голи покварењак“, па с тим алибијем да се учи разно разним, вештинама духа и тела и да на тај начин покуша да га мимоиће торка чаша паприкаша, Може, исто тако, да утврди да је „све то" смишљено управо против њета, да му сви раде о глави, да је „свима“ лакше, па да покуша заверу да разбије нечим што би „одјекнуло“, при чему се кафана и новине могу узети под посебан третман, као што може да потражи излаз у братству са на изглед сличнима и јемна-

„наши људи“,

~_-____.- _-___-- ._-___-__-_- _-_-_-__ [20 2 и =

кима с. којима би вршио групне упаде на „непријатељску територију“. А могуће су, наравно, и разне друге комбинације. Бесмисденија ће свакако бити она кад се међу ускоцима нађу и они који на непријатељској територији већ имају своје имањце, па нападају своју сопствену државу, а сигурно најбесмисленија она, у великим гужвама и најнормалнија, какве су међугенерацијски и „идеолошки“ ратови, У којој би заједно с талентованима препаде вршили м они који једино на тај начин могу да уђу и у којој би један број већ био „виђен“ као будући најконзервативнији, најтврдокорнији и најнепомер-

љивији чинилац масног слоја.

У односу на време отпре десет-петна- ·

ест година, укратко, литература је битно појачала своју пропулзивност и тиме што је, благодарећи створеној атмосфери да се нешто „догађа“, постала заинтересованија и флексибилнија у односу на младу књижевност. Ова је на тај начин, и сама растући, заједно с другим околностима о којима сам већ говорио, постала један од оних чинилаца који стајаће панталоне литературе, јако наклоњене плесни, излажу снажном хигијенском проветравању, што нама лично не мора. да буде увек најпријатније и што већ сви осећамо, али што је у свакој иоле значајнијој књижевној средини неминовно. При томе, међутим, положај младе литературе је побољшан малтене само утолико што од редакција, после протутњалог књижевног рата, ужива изнесну платонску пажњу и блатонаклоност која није условљена никаквим ре“ ваншом. А то заиста није много.

Зато, ни сам не одобравајући неодмерености у неким „говорима“, који могу да нас одведу у некакве тлупе поделе на бесмислене књижевне „идеологије. и у некакве будаласте али врло опасне ратове, сматрам да би од нас, ма колико нежних

ти осетљивих, заиста требало очекивати

да, пре нето што потрчимо на фронт, бар мало више покажемо разумевања за тешке проблеме младе литературе, исте оне у ствари који притискују целу нашу књижевност, и да, имајући у виду пре свега. не оног младог човека кога познајемо нето оног непознатог, који у овом тренутку седи у некој бедној девојачкој собици и исписује реченице којима ћемо се кроз десетак-двадесет тодина можда дивити (немојте бити толико уверени да сада таквих нема!), настојимо да се у културним институцијама спроведу стручни критеријуми и отклоне уравниловке и разне другачије поделе, које су данас онаква кочница књижевности каква је некад била административна контрола м које мало коме пружају икакву шансу, а младима баш никакву.

Могло би ми се рећи да се залажем за меки „књижевни патриотизам“, што мени није ни на крај памети. Само сам покушао нешто да кажем о неким чињеница. ма, које би, развијајући се, — чак и ако „услови“ не би били много бољи, али већ теже ако би били погоршани, што би један књижевни рат сигурно изазвао, могле да доведу до тога да. ово време у књижевној историји буде обележено појавом школе. Имао сам при том ма уму

иина жалост, веома размножену. имезао“,

билазну домаћу животињу литерарних кухиња" оличену "у "ведром уверењу да-би за нас било много „боље“ да на „нашем месту" не седи већ неко други или да неко није накнадно дошао да нас отуда незаслужено изгура, Али у пословима духа има неограничено много места, само изволите! Одлична за политику, у литерату“ ри можда мање вреди крилатица да је боље бити први у селу него последњи У траду. За оне који је схватају као некакво лично надметање, као неки приватни бокс-меч, у литератури је можда приклалније једно друго правило — да је боље бити последњи међу одаичнима него први међу будалама.

У ствари, верујем да ће пам будућност бити наклоњенија пего садашњост, упркос нама самима. Добиће своје романсиране биографије, лепо дотеране и накићене, сви који их заслужују; после смрти, додуше, али утолико можда боље. И биће у њима лепи и високи, стасити и фасцијљнтни, онакви у ствари какви замишљају да су, Ноншалантни према животним добрима а заљубљени једино у слободу и правду, у стваралачким конвулзијама јако ће се мучити и патити, што нико неће разумети и над чиме ће нежне дугоноге читатељке касније проливати сузе, Поносни и усправни, у луци њим кафанским обрачунима сатираће своје многобројне мрачне непријатеље, док ће пред вратима њихових тешко стечених тарсонијера за рад но разоноду у реду стајати љубитељке литературе, високе и маде, плаве, смеђе и црне, згодио скројене

лепе али и С 'понеком која то

И Пн ће, све, на опће задовољство бити ваљано опслуживане. И, ако то ради очигледности буле потребно, по лично из раженој жељи, фалуси ће им се ло калдрми вући. Али то још не значи да треба одмах потрчати да сопствене романсиане биографије сами себи на новинским. ступцима што пре испишемо. Наћи ће се

већ неко и за то. Драгослав Михаиловић

у прилог непристрасном разговору

Драги Михаиловићу,

Још пре него што сте одговорили на питања. анкете „Књижевних новина о са временој прози, одржали сте нам једну јонесковску лекцију. Не сматрам да је КА ша редакција непогрешива и да. нам сараоници. (и читаоци) не могу ништа. замерити, али Ваша је лекција, на жалост, заснована. на. низу погрешних претпоставки. Иако сте на почетку свог написа. товорили 0 малој недоумици у коју Вас анкета, доводи, то Вам ништа није сметало да из несете низ сасвим одређених осуда и саме анкете и редакције која је покренула, анкету.

Најпре морам да. изразим мишљење да. _ ишкоме не може бити јасно како се могу „распаљивати страсти“ једном анкетом У којој је релативно широк круг писаца. разних генерација и различитих естетских опредељења позван да слободно, по свом најбољем знању и уверењу, изрази миш“ љење о томе шта „нову“ прозу стварно чини. (или не чини) новом. Да. ли се, мо. жда, нисте преварили у свом утиску2 Упи» тајте се: како је могуће да нико друг од учесника у овој анкети није у њој, као Ви, видео отварање „једне вашарске стрељане за међусобно упуцавање писаца. и увесељавање беспосленог, опћинства“. Чи» ни се да овим мишљењем потцењујете своје колеге учеснике у анкети, који нису запазили ни трага од зле намере редак» ције „Књижевних новина“, а прецењујете „беспослено опћинство“, претпостављају“ ћи да оно брижљиво прати наш лист и управо се занима за утврђивање разлика између „нове“ и „старе“ прозе.

Верујем да нисте толико про душни да сматрате да су само „Књижевте новине“ криве што се писци код нас често ме. ђусобно јавно „упуцавају“, а ипак сте само против њих дигли свој лас. Остала „упуцавања“ Вас очигледно не узнемиру. ју. (Треба ли, међутим, због таквог пона• шања извесних писаца искључити све књижевнике из јавности и онемогућити им да било шта кажу о књижевности коју“ стварају) Уколико. наше колеге желе да" се „упуцавају“, они не чекају на' „Књижеевне новине“ нити на неки „напумпани спор“, већ пуцају свуда и на сваком месту, с поводом или чак ц без њега. Уколико, међутим, не желе никога да „упуцавају“, нико их не може ни наговорити да то чине, а поготову их ја на то не могу (и не желим) наговорити, будући да сам се, као што сте и сами добро приметили, својсаремено оштро успротивио интересовању за писце и књижевност кроз скандал. .

Писци се, на жалост, „упуцавају“ мнко20 више тајно, иза леђа, тамо где се одлучује о штампању или нештампању њи“ хових књига, позитивним или негативним рецензијама, додсљивању или недодељи“ вању награда, а не јавно, очи у очи, у. ан“ кетама, где треба начелно да се говори и где свако има једнаке могућности и иста права да каже своје мишљење и, исто“ дремено, ако сматра да је погрешно, да. оповргне туђе. Вама би, као човеку који се однедавна и сам активно укључио. У наш књижевни живот (па и „књижевну политику“), ово требало да буде апсолут“ но јасно.

Анкета о савременој прози није прва. анкета ове врсте у „Књижевним новина» ма“. Пре ње разматрани су по друша „сто“ рови“ у савременој књижевности = нај“ пре између старе (импресионистичке, био. графске, социолошке) и нове (феноменолошке, формалистичке, структуралистичке) критике, а затим између – песништва инспирисаног традицијом и оног који је свесно одбацује. Нико, међутим, пије сма» трао да се указивањем на извесну полар“ ност у критици и поезији, односно на (унутрашње) супротности из којих наста“ ју подстицаји за унапређивање књижевног стваралаштза, отвара стрељана — за „међусобно упуцавање писаца“, Уосталом, реч је о књижевности и њеним савременим токовима а нео личностима писаца и њиховим (евентуалним) слабо“ стима.

Слажем се, наравно, са Вама да би и „спор“ о новинама У савременој прози, као и све друге књижевне спорове, могли да реше сами критичари, али намера „Књижевних новина“ је била да о тим но“ винама говоре баш прозни писци а не критичари (који имају много више прилике да о томе пишу), поготову не сами уредници. Да ли уреднике критичаре треба осуђивати зато што су се одрекли суђења у корист већег броја својих сарадника прозаиста2 Не би ли их, напротив, требало осућивати да су учинили супротно У том погледу, Ви сте заиста редак писац. Док се други писци обично жале да им критичари не одају заслуже“ ну правду, Ви се залажете за (апсолутну) власт хритичара.

Уосталом, мако сте се залагали да само критичари донесу суд о нашој савреме“ пој прози, и Ви сами сте одустали од свог

Наставак на 9. страни 3