Књижевне новине
АНКЕТА
Наставак са 8. стране
пе О да, са свог становиПета Г овор на постављена питања | · = казујући и на ову Вашу недоследност, ја, међутим, никако не. желим и 65 у стим прилику да Вам честитам
ООРО] вољи коју сте том приликом
"показали. А добре ) воље, н нас никада није напретек олРада И“
, и се, пак, и прихвати Ваш предлог ПН Е | неограниченом влашћу критичау е сигурни да ће крит 7 : итичари, том случају, бити ослобођени од Пе > МЕ сре 0 којој с правом говорите2 На 21080 нико није слободан од ње, па судећи по Вашим осудама, –вехементном тону и примедбама упућеним на разне стране — ни Ви сами
дз 5 по је најважније и што никако ; елео да пропустим да Вам кажем јесте да ни редакцији „Књижевних нови: на ни мени лично ни на крај памети не пада да се залажемо за један, било који и било чији табор. Одувек сам био против свих табора, па сам, чини ми. се,
3602. тога често а био под њиховим удаМ. Верујем да ових неколико нећете схватити као мој пакјија да Пор ценим Ваше учешће у анкети, које, штавише, сматрам драгоценим. Истина, бојим се да ће ми, можда, неки учесници анкете замерити што сам објавио Ваш одговор иако сте умногоме прешли обим који је за све требало да буде исти, али моје оправдање лежи у томе што сте покренули много питања (која, надам се, кад-тад неће остати без одговора) и, нарочито, у томе што сте учинили и низ критичких – примедаба редакцији „Књижевних новина", које, мислим, баш овде треба обелоданити, а читаоци нека суде ко је у праву.
Срдачно, Ваш
Драган М. Јеремић
КОНТИНУИТЕТ НОВЕ ПРОЗЕ
ДА БИХ одговорио на питања анкете, морам претходно да истакнем да живим и радим ван београдског књижевног круга.
"(п свих других, ако их има) и да овај на-
пис нема намеру да ме сврстава у ову или ону групу. Ово морам да напоменем зато што је око ове теме — стара и нова проза — у последње време дошло до оштрих конфронтација и сукоба. Исто тако морам да напоменем да су оба термина доста условна и да их можемо употребљавати,само у недостатку бољих и ради каквог таквог уопштавања. И најзад, овде ћу рећи шта мислим о задатој теми без икакве жеље да свом мишљењу дајем теоријско значење.
1. У нашој савременој прози континуитет је поремећен. По мом осећању ствари, континуитет је пореметила стара проза јер је одбацила националну традицију и ве зала се за европске писце, као што су Кафка, Ками, Сартр, често их схематски и неспретно преносећи на наше тле. Временом се овај европски рудник испразнио, а живот је бујао и писце гурао У други план. Тако су нови писци морали да траже нове просторе, нове теме, да се врате животу. А то је довело до рехабилитације критичког реализма, односно до настављања националне традиције. Место које је доскора код наших прозаиста заузимао Кафка сада припада Бори Станковићу. Нови писци не само да су донели нове теме, нето су искренији, страснији, емотивнији. Ово не значи да су нова дела боља од старих, јер вредност деда Одређује таленат писца а не опредељење. Али су занимљивија за читање. Када дође до. срећног споја оног што смо означили као ново и естетског, као што је случај са Михаиловићевим „Тиквама“ (мотив Антигоне у нашој послератној стварности), онда добијамо врхунско остварење. Једно се мора признати тим новим писцима, нако већина од њих није створила велика дела: да је после њих немогуће МЕ на стари начин, као што је, РЕП и сле јуна 68. немогуће мислити ж ри начин. Није ли случај Борисава Де У илустрација ове тврдње: МА не сенија Његована“ (уз остале на пара романе) представљају заокрет У А њу овог изузетно таљЕНИОР Ма и срећан спој који смо Ра " 5 но врсту нових „Глембајевих наше-ли тературе.
2. Од свих могу. новој прози најбо реализам. А критички
ћих етикета, мислим да ље пристаје критички реализам, као што и ниједна добра
је познато, није нов, преза та до данас није одбацила. Т 3. По мом осећању књижевности, једи-
но општа вредно дели а за не: . Нови мењени поступак штински план књижев-
марују општи, су : 105 "ле ла на рачун поступка. У овоме Ја ; опасност по нову прозу,
главну парна често афирмише споредно на ра-
чун главног. Нови писци су, Пе мо дравилу, смели истраживачи ВИ тво, о. ра, изврсни стилисти, али ЗАРА ци. Зато многа од тих дела, А ои р сно везују док их читамо, ту а с зна. чење кад затворимо корице то мам а је новој прози потребан писац утира Не је реформисати, вратити јој зна+ 5 истећи се њеним резултатима. чење ти по мом осећању књижевности, МЕД аза не сме да буде укинута, јер 5 о она представља континуитет у раЈУ нашег писања, а она друга, коју ЗвОЈУ азвали старом, дисконтинуитет.
Иван Ивановић
„ЖЊЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
ПИСМА УРЕДНИШТВУ
Нова и етара проза
Поштовани другови уредници,
Пратим Вашу анкету „Нова и стара проза“. Прочитао сам неколико сјајних излагања. Оно што су потписали Иван Потрч, Чедо Вуковић, Филип. Давид, Павле Угринов, Светозар Влајковић и Славко Лебедински (у броју од 1. септембра 1972. тодине) тако бих радо спојио у једно, потписао и објавио, са дивним осећањем човека који је без много труда учинио нешто корисно. Претходни број „Књижевних новина“ (почетак анкете) на жалост, нисам читао, али ми је лако претпоставити да су само изванредна размишљања могла понукати на разговор писце које сам навео. Тако да бих и те текстове, уз пуну одговорност, усвојио.
Управо, ја бих о том УСВАЈАЊУ хтео да искажем неколико реченица. При том ћу скакати с теме на тему, јер ми је, с јесени, Ум тако несређен.
1. Такмичарски дух је најгора врста духа коју може поседовати један писац. Кад ми неко каже „ти си их све прешишо“ одмах добијам жељу да одговорим та» маром.
2. Додељивање награда писцима варски је обичај (новијег датума) и прави писац се никада не може осећати тако бедно као кад прима награду. Говорим из искуства. Награде додељују пропали политичари и посетиоци хиподрома који писце третирају као „грла“. У трци на сто метара лако је идентификовати победника. У књижевности је то другачије. Писци не трче сто метара. Њихове су стазе дуже — јаох, много дуже!
3. Светозар Влајковић каже да за радује појава сваке добре књиге, без обзира. у ком се времену појавила. Јер, за њега се, разумљиво, „Илијада“ појавила тек кад ју је он прочитао. Драги Светозаре Влајковићу, мој случај је сличан. Можда је „Пакао“ постојао и пре мог рођења, зашто бих сумњао, али за мене је „Пакао“ настао тек у осмом разреду гимназије, с пролећа, пред матуру. И ја сам, без ко-
|
вар-“ лебања, УСВОЈИО „Пакао“. Касније сем, много касније, на књижевним вечерима (тим недостојним аренама) читао, често, Дантеове стихове као своје. Нико ми није призоверио да сам старомодан. Дапаче. Једини начин да се остане СВОЈ јесте да се УСВОЈИ све што је људски дух створио. Јер, коначно, зашто пишу писци такмичари2 Какви су изгледи на победу против Шекспира, Достојевског, Толстоја, Балзака2 Кад чујем да неко за себе каже да. је бољи писац од овота или онога (али да то каже без неопходне дозе мазохизма. и кловновштине) ја, једноставно, тог. пис-
· ца “никада више нећу читати. Рећилћу му да сам га читао, али га нећу читати. Шта
! се може научити од негаторско-такмичар“ ских духова2 Боље да не кажем.
3. Занат писца није најгори од свих заната. Варају се који мисле да је обућарски занат лакши. Чак и ако је слабије плаћен, лакши није. По свему судећи, лакше је написати кратку причу него начинити ципеле, што не значи да је кратку причу лако написати.
4. Судећи према излагањима у почетку наведених и драгих ми писаца, неко је пре њих изјавио да тек са њим почиње модерна (српска2) проза. Некакав ЦРНИ РЕАЛИЗАМ2 Какав врага реализам, па још ЦРНИ2 Каква модерна проза2 Зар је Бора Станковић застарео> Зар је Симо Матавуљ мали писац, непознати ми и драги несрећниче2 Јеси ли читао Јакова Игњатовића, добри човече> Па шта кажеш — ЦРНИ РЕАЛИЗАМ! Петар Кочић, по теби, вероватно, није велики писац. Није преписивао Поа, Хофмана, није имао ЦРНУ ДУШУ! Имао је срце кочићевско, друже мој драги. Хтео сам у несвест пасти кад сам се уверио да још има мрчигаћа који мисле да је Јован Јовановић Змај застарео писац. А тек како ми је било кад сам чуо да је Бранко Радичевић „наиван, ах тако наиван“. Књижевност се не може сећи маказама ОДАВДЕ — ДОВДЕ. Књижевност се може мерити само широко раширеним рукама — бесконачно У свим правцима.
3. Кад сам први пут видео радни астал Душана Баранина, одмах ми је било јасно да имам посла с правим писцем. Астал од неке тешке храстовине, тако два са четири по прилици. Астал за који је лако сести, али богме, синовче, тешко устати. А само једно издање целокупних дела овог уметника тешко је преко педесет килограма. Немојте ми говорити о ЦРНОМ РЕАЛИЗМУ!
4. Каже Славко Лебедински: „И зашто и откуд помисао да сваки књижевни нараштај утире своје путеве да би затро све што се пре њега постигло и домаши“ ло, а било је тога, да не зрешимо душу... Кад-тад, остаје дело које је ван спора и које ни једно огрешење не може докусу. рити...“ то, тако каже Славко Лебе дински.
5. „Вредно и НОВО литерарно дело, само је један неочекиван вид — класичног. Авантардно је, нужно, класично, или није авангардно. Нема разлике између авангардног и класичног. Иста ствар се најпре назива авангардна а, ускоро, класична!“ Тако говори Павле Угринов. Усвајам.
6. Добро је да се читаоци тложе око својих писаца, али кад се писци кавже међусобно. . .
Бранислав Петровић
| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9
СА ОВОГОДИШЊИХ ДУБРОВАЧКИХ ЉЕТНИХ ИГАРА:
У КНЕЖЕВОМ ДВОРУ
ФЕСТИВАЛИ
КОНЦЕРТ МИРОСЛАВА ЧАНГАЛОВИБА
НЕДОВОЉНО НАШЕ МУЗИЋЕ
МУЗИЧКИ ПРОГРАМ био је овога лета нешто скромнији по интензитету и са мадо правих фестивалских сензација. Такву ситуацију условили су како композиција. самог програма, тако, можда још и више — његова структура. Кад је реч о композицији упадљив је мали број солистичких концерата како на почетку Игара, тако и даље, током јула, који се, на тај начин, са малим изузецима, претворио у продужетак сезоне дубровачког Градског оркестра. Даље, у првим августовским данима имали смо неколико реситала, који су Играма повратили сјај и донели фестивалску атмосферу, да би се све окончало парадом неколико симфонијских оркестара, од којих је једино Гевандхауз-оркестар из Лајпцига могао задовољити најстроже фестивалске критеријуме. Све остало у великој мери подсећало је на редовну сезону у неком од наших музичких центара, на сезону, током које, сасвим природно, има успона и падова, има бриљантних догађаја, али има и врло просечних па и слабих концертних приредаба. Осим тога, и ове године поновила се стара пракса у односу на дела југословенских композитора: може се без претеривања рећи како су она била заступљена више симболично него ли систематски, и то је велика штета, јер су Игре лепа шанса за афирмацију нашег музичког стваралаштва и наших репродуктиваца.
Концерти лајшишког Гевандхауз-оркестра
Оно што су на својим концертима демонстрирали музичари Гевандхауз-оркестра из Лајпцига мало је назвати оркестарским виртуозитетом. Јер, сви су чланови овог изврсног оркестарског ансамбла показали поред техничке усавршености и скупне усвираности још и свесрдну антажованост у односу на дела која се изводе, особито ако она припадају музичкој романтици, тако да су сва извођења што смо их, под вођством шефа-диригента Курта. Мазура чули, истовремено била и особена демонстрација стила. У том смислу издвајају се интерпреттције две велике симфоније — Седме Антона Брукнера и Девете Франца Шуберта.
Ако је интерпретирајући Брукнерово монументално дело диритент Курт Мазур инсистирао на дочаравању оног толико узбубујућег и болног процеса ослобађања од Вагнерова утицаја, дакле, читав један ток, који врхунац емоционалности има у потресном другом ставу симфоније, он није истовремено робовао традиционалном схватању темпа, па је поједина, особито у последњем ставу, донекле убрзавао, чиме је зачарани Брукнеров симфонијски свет само приближавао сензибилитету и склоностима савременог слушаоца, а да ипак није изневеравао само дело. Слично је било и са Шубертовом Деветом симфонијом, која је у извођењу Гевандхауз-оркестра и под управом Курта Мазура истовремено имала романтичарски замах у обликовању главних тема, баш као и класичну суздржаност (рекли бисмо и наивност!) у појединим ставовима. Биле су то две префињене интерпретације, које су просто опчиниле аудиторијум окупљен на Бошковићевој пољани, тако да ни једног тренутка није никоме засметао нити пој чиопа, нити одјек музицирања из оближњих локала и дискотека.
Иако су концерти лајпцишког оркестра несумњиво бацили у засенак наступе осталих симфонијских оркестара, вреАм, кад је реч о концертима Варшавске филхармоније под управом Андреја Марковског (иначе специјалисте за савремену музику), забележити извође Шостаковичеве 1Х симфоније и зажалити што овај оркестар није извео, како је било пред виђено, композицију Лутославског „Књита за оркестар“, док се као одређени извођачки резултат Београдске филхармоније, који се приближује фестизалском нивоу, може издвојити интерпретација МаЛерове ЈУ симфоније (уз суделовање Радмиле Бакочевић, која је врло коректно отпевала своју партију у ТУ ставу), а под вођством Оскара Данона. Од концерата Затребачке филхармоније издвојили бисмо онај на којем је под вођством Ловре Матачића изведена Брукнерова [Х симфонија и његов Те Решт. Матачић је још
једном потврдио свој изузетни афинитет према Брукнерову стваралаштву и приликом извођења више се залагао за архитектонику симфоније, за богатство и раскош њених огромних звучних масива, а мање за романтичарску атмосферу дела, посебно за лирско-медитативни садржај лаганог става симфоније. На свом другом концерту са Загребачком филхармонијом Матачић је на програму имао, поред дела ћ. Соркочевића и Брамса, УП симфонију А-дур Лудвига ван Бетовена, коју је дириговао у Дубровнику, с истим оркестром, пре две године. Нема сумње да се за тај, иначе завршни концерт, могло наћи и неко друго исто тако атрактивно дело, можда и наше, које на Играма још није извођено.
Концерти у Кнежеву двору
Малобројнији него ли ранијих година, солистички концерти у Кнежеву двору били су и остали посебна атракција Игара. Од осам приредаба, колико их је овог лета било, издвојили бисмо, као посебно успеле, — три. Понајпре, треба указати на концерт Александра Слободјаника, младог совјетског пијанисте, који је свирао дела Шумана и Шопена. Његова бриљантна интерпретација Шопенових етида открила нам је уметникову тежњу оживљавања музичког садржаја на начин који ни мало није традиционалан. Већ сама та чињеница много говори о овом младом уметнику, који, иначе, суверено влада техником свирања на своме инструменту, тако да је његов реситал представљао један Од оних иначе ретких тренутака, који су учинили да се фестивалски сјај музичког дубровачког лета ипа« не угаси. Слободјанику се средином августа придружио својим концертом — француски виолончелист Андре Навара, који је, уз клавирску пратњу Андреје Прегера, највиши домет имао изводећи Бетовенову Сонату А-дур за виолончело и клавир. Зрелост његове уметности, која никако није лишена супљтилности и рафинованог односа према стилу, Као да је имала врхунац управо приликом интерпретирања тог Бетовенова дела.
Запажен успех имао је и Мирослав Чангаловић, који је, у складу са својом извођачком праксом уопште, у програм уврстио више композиција наших аутора, те је тако допринео афирмацији Тугословенског музичког стваралаштва. Чангаловићев концерт би требало да послужи као пример односа према домаћем стваралаштву, а његов успех представља добар повод састављачима дубровачких музичких програма да још једном размисле о потреби систематског ангажовања најбољих наших репродуктивних уметника за концерте у оквиру Игара.
Музика у камерном оквиру
Добро је што се и ове године настаВИЛО са неговањем камерног музичко-сценског репертоара. Био је инвентиван и мудар потез — ставити на програм у нас неизвођену и мање познату Калларину оперу „Дафне“, у режији Владе Хабунека и под музичким вођством Никше Барезе. Не само да је то било изврсно извођење овог заборављеног дела. него п — знатно програмско освежење. Екипа солиста — Оливера Миљаковић, Бреда Ко» леф, Бруно Себастијан, Томислав Нералић — показала је очигледан смисао за стил барокне опере, као и завидну вокалну перфекцију — што је и учинило да ова једина оперска премијера на Играма буде права фестивалска сензација, којој свакако треба омогућити живот и следећих година.
Ако се фестивал схвати као празник, а мора се тако схватити, онла не можемо бити сасвим задовољни протеклим дубровачким музичким летом. Са више пажње и постојаног напора треба музичком програму Игара вратити стај и прави фести-
"валски карактер и изборити се за але-
кватну програмску заступљеност домаћег музичког стваралаштва, што се може постићи уз знатније поисуство наших музичких уметника, из свих југословенских центара. Рашко В. Јовановић