Књижевне новине
САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ
САВЕСТ НА ИСПИТУ
НА ЈЕДНОМ МЕСТУ сам 5 тао: „Народи тврдоглаво воде рачуна у првом реду о својим великанима, затим о својој удобности и стандарду, 0 непосредној сутрашњици, али никада о далекој судбини човечанства". На другом у истој књизи: „Једина је несрећа у томе што разум не ствара повест и што догађаји непрестано изненађују рационалистичке планере". Не знам да лису и у којој мери рационалистичке планере нашег времена изненадили многи догађаји и јесу ли они икада предвиђали да ће вијетнамска. трагедија трајати толико година, показујући човечанству да нема већег пакла ни на једном небу од оног који оно само себи може да припреми. Сав тај ужас се свакодневно збива пред нашим очима и, што је најсрамније, исечке грозних сцена из те опаљене, измрцварене земље ми још, са земичкама у устима, посматрамо на телевизијским екранима, беспомоћно уздишемо, згражавамо се, али никога због тога нисмо у стању да позовемо на одговорност као неког ко је убио таста секиром на спавању, свастику преклао, предузеће опљачкао, девојку силовао или издао неку привредну тајну.
Све се то збива наочиглед цпелокупне светске јавности, Мједињених нација, великих и м сила, док трају дуге и заморне седнице, преговори у Паризу, Женеви, Лондону, Москви, Пекингу. Многи потези светских институција инспирисани жељом да се на том далеком простору прибегне миру као једином средству за решавање свих људских проблема, претендују да буду историјски чин, биле то манифестације, протести, Раселов, Сартров и Дедијеров суд, митинзи, али све то завршава у немој мучаљивости, резигнацији, расплињено у неверици да се ишта стварно конкретно може урадити мимо воље неких непознатих сила, скривених, преплетених у различитим интересима, страстима, тенденцијама, тајним уговорима, преговорима и чиме све не. ј
Вијетнамци, у најжешћем окршају и највећим мукама и патњама, у свом невиђеном жилавом херојском отпору, поручују човечанству: „Вијетнамски проблем није ствар светске политике. Он може бити решен једино у АДИректним преговорима у Паризу!" Могу тако да верују и из тог убеђења да делају, али, ипак, колико нам здрав разум допушта да закључимо, тај проблем вијетнамски, и мимо воље Вијетнамаца, јесте и проблем светске политике, Но, ако већ није проблем светске политике У оном смислу какав наслућујемо из вијетнамског реаговања, јесте лем савести читавог човечанства,
који мисли и о својој сутрашњипи и о будућности света. Трагедије каква је вијетнамска, или оне у Бијафри и на Средњем истоку, никада не пролазе без потреса који, макар и много касније, повлаче за неке тешке немире. | Мир на бојишту може се постићи једном клаузулом уговора и престанком паљбе, али спокојство у људској души тиме неће бити сасвим загарантовано. Стварност је увек оно чега се човек најбоље сећа, то одређује човекову садашњост и будућност. „Не може бити друкчије ни у вијетнамском случају, као што није било ни у многом случају, који се тицао судбине и живота Европе или неког другог краја света. Тога, очигледно, многи дан политичари и државници У свету
нису свесни, Човек се увек, сасвим беспочега људска
моћно, пита: свест отказује у оваквим мучним ситуацијама2 Мора да „нису Ра. пионални узроци ти који услОвљавају овакве драме У свету, јер да су искључиво или претежним делом они основа раздорима, онда би се, ваљда, нешто брже 2А0лазило до сазнања да ствари треба мењати ако се жели, избећи апсурд људске етзистенције. Јер, вијетнамски случај показује каквих све апсурда може бити у овом нашем паметком, рационализованом свету, који покушава да продре у тајне васионе и космичког постања пре него уложи напор да проникне у корен свог бивствовања, у неку супстанцу која би елиминисала деструктивни, агресорски елемент из ЉУДске крви и људског понашања. Човеку је у природи да се буни против покушаја да се ствар људског морала институционализује. Сваки појелинац задржава право да сам суди о свему и ин-
Наставак на 2. страни
Драгутин ВУЈ ановић
7
БЕОГРАД, 1. ОКТОБАР 1972.
АЊИМЕВНЕ |
ГОДИНА ХХТУ
БРОЈ 424
ОВИНЕ
ЦЕНА 1,50 ДИНАР
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
сто ГОДИНА ДРУШТВА СЛОВЕНАЧКИХ КЊИЖЕВНИКА
Ових дана словеначки књижевници су
уштва словеначких књижевника. Тим поводом 15. словеначких књижевника. На овом скупу, познавалаца и преводилаца словеначке књижевности, као и истакну председник Скупштине писаца и њиховог Друштва за словеначки
је свечани скуп Друштва и иностранства, пријатеља,
ставника словеначког друштвеног и културног живота, је, након товорау у" жојем је истакао велики значај словеначких
председнику Друштва Цирилу Космачу предао високо одликовање, којим је ПрелЈосип Броз Тито одликовао Друштво словена
народ и културу, седник. Републике
прославили један свој велики јубилеј: септембра, у сали Универзитета у у присуству бројних гостију из земље
стогодишњицу стварања Љоубљани, одржан тих предСР Словеније Сергеј Крајгер
чких књижевника '"— Орден заслуге за
народ са златном звездом. Свечвни скуп су поздравили представници Савеза књижевника Југославије (Дра-
тан М, Јеремић),
Друштва књижевника Хрватске (Јуре
Србије (Мира Алечковић), Друштва књижевника Македоније (Симон
Косова (Вехап Шита), као
и представник потпредседник Друштва словеначких књи
Савеза књижевника СССР-а жевника Јаро Долар одржао
Франичевић Плочар), Удружења књижевника Дракул) и Друштва књижевника
Атнија Барто. Том приликом је „реферат о стогодишњем
деловању Друштва, а скушштина је једногласно прихватила предлог Мишка Крањеца да се Едвард, Карде»,
због заслуга у разматрању и решавању свечаности, Прешерна Врбу и пред родном кућом песника, одали почаст великом словеначком песнику. је у словеначкој књижевности запр-
Аруштва, Сутрадан по овој тили су родно место Франца и „рецитација, као и говор
Цирила Космача,
друштвених и
веначки писци симболично показали да следују не само линију коју
тао Прештери, већ и линију
оснивача Друштва словеначких књижевника, који су пре сто тодина,
националних питања, прими за почасног члана чланови Друштва словеначких књижевника и њихови тости посе-
уз пригодан програм песама Тиме су сло-
као
први тест своје активности, поставили споментлочу на родну кућу свог великог претходника. Са свечане седнице Друштва словеначких књижевника у Љубљани: Радно председништво, У којем се налазе послератни председници Друштва (с лева на десно) Јанез Менарт, Антон Ингодич, Мишко Крањец, др
Франце Коблар, Цирил Космач, Мира Михелич,
Иван Потрч и: Миле Клопчим.
ПОШТЕЊЕ, ОдаУЧНОСт И ИСТРАЈНОСТ
ЗАМИСАО коју је још 1868. године у 2. броју „Словеначког на рода" (4. априла) покренуо вазда активни и иницијативни Даворин Трстењак у своме „Савету како да се књижевна делатност међу словеначким списатељима унапреди“ темељила се на одсечној организацијској повезаности делатника који о са својом „писарницом", тајником, блатајником и одборницима као и с „путујућим (Чапдег) збориштима" да се удруже и рационализују целокупну словеначку научну и књижевну производњу и потрошњу.
_ Већ од свог почетка наишао је тај нацрт на одлучан отпор. Изразио га је пак у име својих другова _Левстика и Стритара, као и у име књижевне групе Младословенаца, која је тада свакако била уметнички најкомпетентнија међу Словенцима, сам Јурчич. То неповерење у органи. зацију у којој су многи истакну. ти писци видели извесну духовну униформизацију којој се нису хтели подредити јер су се бојали ограничавања стваралачке слободе, пратило је Друштво словеначких писаца кроз свих сто година његова постојања. Само је тако могуће објаснити зашто међу његовим активним члановима нема неких великих имена словеначке књижевности,
Трстењак је ипак био упоран. М своме часопису „Зора“ објавио је „Времену одговарајући пред лог" датиран 25. фебруара 1872. године, предлог за 'установљење др а у које позива „како домаће уметнике, сликаре, вајаре, складатеље, итд." тако и „пријатеље словеначке књижевности
који иначе сами и нису списате(4 Сада ће преузети његов пред-
словеначки листови: 9,. марта, „Новице" 13. марта и „Словенски народ" 28. марта. Бирократији је такође брзо удовољено: када је 21. апри. ла изгласан „оснивачки одбор" с председником Даворином Трстењаком, _ потпредседником _ Ар Радославом · Разлагом, тајником Максом Плетершником, благајником др Јосипом Вошњаком и од борницима др Валентином Зарником и Јосипом Огринцем (из Љубљане), _ Јосипом _ Стритаром (из Беча), Франом Ерјавцем (из Горице) и Јосипом Јурчичем (из Марибора) — правила су 4. маја достављена земаљској влади која их је већ 10. маја потврдила. 20.
маја пак упућено је писмо. „друштву _ словеначких — писаца" на руке г: АРру Ј. Вошњаку у
Љубљани, У коме се чита да је „В. ц. к. земаљска влада гласом одлуке од "У. 0. м. 3 3102 благоизволела установљење горе наведеног на основу Високом звању 4. пр (2) м, предложених правила дозволити (п1ећЕ 71 цп(егзавеп Ђеипдеп)“.
Оснивачки одбор је 16. авгу-
ста разаслао позиве за главну
која је одржана 14.
септембра у 11 часова пре подне
у просторијама „Народне тискар-
не" на Целовшкој цести (Хотел Европа).
Неповољна политичка атмосфера
. На општој скупштини у којој је учествовало. око 40 чланова осим избора разматрано је још
лека /а „2 ; Го : Ж
. с 57 . „ои |
снижење тодишње чланарине помагача од 6 глд. на 3 ГгАД. и товорило се о издавању „албума у част Прешерна". Другог дана пак била је у Врби Прешернова прослава на коју се окупило према званичном гласилу 2.000 („Народ") односно 3.000 или чак и 4.000 „људи („Новице"). То је било и последње што је Словеначко друштво писаца у то време учинило. — Са издавањем Прешерновог албума, за који је Левстик требало да наслика „целокупно књижевно гибање у Прешерновом добу“ морало је да се сачека готово тридесет година.
У том првом, раздобљу над друштвом је, наиме, стално била наднесена неугодна политичка атмосфера. Међу 7 оснивача и 82 члана, које налазимо у именику чланова, није било ни Блајвајса који је према младословенској конкуренцији Словенској ма био крајње уздржан, ни Левстика који није изабран у одбор. Стритар оправдано суди: „То друштво, како се види, није чисто првашко, и људи се тако пона. шају према човеку који за развој новије словеначке књижевности има више заслуга него сви остали заједно!" Догодило се да је Отритар такође одбио да уђе у одбор. На његово место кооптиран је Јосип Ноли. Оштра подитичка диференцијација није до. пуштала компромисе, а осим тога је сам концепт друштва био преоптерећен превеликим амбицијама. Блајвајсово тихо противљење, презапосленост младосло-
Наставак на 10. страни
Јаро Долар
11 Во.
У овом броју: ———
НОВА И СТАРА ПРОЗА анкета „Књижевних новина“ — Вук Крњевић: ЗА ПАУРАЛИЗАМ ТЕНДЕНЦИЈА Никола Трајковић: СЕБАЊА НА ВЛАДИСЛАВА ПЕТКОВИБА — ДИСА
Димитрије Маштановић: КЊИЖЕВНО ДЕЛО ИСА: КА САМОКОВЛИЈЕ
Драгутин _ Вујановић: САВЕСТ НА ИСПИТУ
ПОЕЗИЈА Сафета Бурине, Радослава Војводића, Гордане Тодоровић, Добрице Ерића, – Ранка Рисоје: вића, Васке Јукић-Марјановић, Миодрага Мијовића-Канта и Трајчета Гаврилова ПРОЗА Слава Стојковића
Јелена Доброта: ПОЕТСКЕ СЛИКЕ ВОДЕ У ПРУСТОВОМ РОМАНУ „У ТРАГАЊУ 3А ИЗГУБЉЕНИМ ВРЕМЕНОМ“
Слободан _ Новаковић: _ЗАшто „наивни ФИЛМ“
Лазар Чурчић: ЗАХАРИЈА ОРФЕЛИН — „БЕЛОСВЕТ. СКА СКИТНИЦА“2
0 новим књигама Предрага Палавестре и Предрага Протића пишу Павле З0рић и Чедомир Мирковић
Интервју са Кирилом Кондрашином СТАВОВИ
ВРИЈЕМЕ „ВЕЛИКИХ“ РОМАНА
ЈЕДНОМ ЈЕ Милош И. Бандић ово наше, бар српскохрватско, језичко-књижевно вријеме означио као време романа, као плиму романа у савременој текућој литератури. И није се преварио! ДХоиста роман, иако нема више нагдашња класична обиљежја, не бар у строгом и дословном смисау, уз прекомјерно распрострањену поезију коју готово већ свак писмен пише, заузима почасно мјесто у излогу домаће нам белетристике. И, што је најчудније, роман велики форматом, обухватом, издашан, многостраничан, Једно вријеме, у утрци и У такмици са филмом и телевизијом и уопште са животним ритмовима, вјеровало се да је доба, да је сезона таквих романа на измаку, на издисају. Никоме неће пасти на памет да пише романе У серијама као што су то чинили велики писци свих литература свијета готово донедавно. У ДдУху времена наметала се мала, сажета; есејизирана форма. Нешто попут минијатурних романа једне Франсоаз Саган, рецимо. Што можете прочитати надушак. Били би то романи писани филмском техником, телеграфским стилом, с много подразумијевања. Готово на рубу. репортаже. Нека врста журналистичке _ литературе. својој „Историји модерног романа' Рене-Мариа Алберес има једно поглавље у коме сумира и биљежи предзнаке ћадоласка баш таквог романа, који би био окренут животу са амбицијом нотирања, снимка. _Роман-информација. Згуснут, сижејно анегдотичан. Намјера му је да смијени славну плејаду тзв. великих реалистичких, друштвено ангажованих епоса. Међутим, живот у свом непредвидљивом току изневјерава сва могућа прорицања, или их корјенито коригује.
Показало се да су још увијек могући, и на цијени, романи великих реалистичких форми, романи-панораме, хронике. Чак би се могло, уз извјесне изнимке, устврдити, узимајући као модел и као примјер нашу литературу (литературе истог нам језика) посљедњег раздобља, да су управо тако засновани романи имали и имају највишег књижевно-читалачког у спјеха. Подсјетимо се „Песме" 0. Давича, „Лелејске горе" и „Хајке" М. Лалића, романа „Дервиш п смрт" и „Тврђаве“ М. Селимовића, „Друге књиге Сеоба" М. Црњанског, „Застава“ М. Крлеже, „Деоба" Д. Босића — да да. ље не набрајамо — па да то буде колико-толико извјесно. А тренутно су у обзору читалачко-критичке пажње два романа која тако. Бе илуструју ту чињеницу: ријеч је о „Роману о Лондону" Милозна Црњанског и роману „Време смрти" Добрице Босића.
У роману М. Црњанског имамо вјешто и рафинирано примијење ну технику тзв. дневничко-фељтонског романа, код Босића, на-
Наставак на 2. страни
Ристо Трифковић