Књижевне новине

ИНТЕРВЈУ

МУЗИКА

| КОВГЗИСТЕНЦИЈА

Разговор са Кирилом Кондрашином _ |

БИО ЈЕ ТО бриљантан почетак 0вогодишње _ београдске музичке сезоне: Московска филхармонија, Кирил Кондрашин и Прокофјеева „Класична симфонија“, Бартокова Музика за гудаче, удараљке, харфу и целесту. И, на крају: Шостаковичева најновија _ ХМ симфонија — прво извођење изван СССР-а!

„Велики аудитори јум на „Колар. цу" одушевљено је поздрављао прошле недеље московске филхармоничаре и њиховог шефа, славног Кирила Кондрашина, великог диригента без диригентске палице, директора оркестра — без и једног сувишног теста. Али ње гтов оркестар, од преко осамдесет професора свог инструмента, чу. десном лакоћом производи читав ватромет тонова — од „нечујних" лебдења до ураганских оргијања... ... Директор Московске фил. хармоније, 55-тодишњи Московљанин Кирил Кондрашин делује скромно и непосредно. Ево шта нам је овај славни совјетски диригент рекао о неким есенцијалним проблемима музичког живо. та савременог света:

Да ли у доба у којем живимо музичке интерпретације утичу на идеје о коегзистенцијиг

— Игром случаја неколико пута дириговао сам на Западу управо кад је међународна ситуација обиловала врло опасним политич. ким искушењима. Једном, концертирао сам у Њујорку баш “у време највеће „гужве" око лодељиваља Нобелове награде Борису Пастернаку. И други бројни совјетски уметници често су у трепуцима врло затегнутих односа између Запада и Истока — управо свирали, певали, играли на западним позорницама ...

И увек је, верујте ми, музика својим хуманим садржајем благотворно деловала. Не само на непосредни _аудиторијум већ на штампу, ширу публику чак и на званичне кругове! Гостовања уметника представљају врло ефикас ну инјекцију за смирење духова. Јер уметници су са својим инструментима често најбољим дипломати — мисионари мира, чак и мећу људима најопречнијих идеолошких схватања.

Да ли је такозвана супермодерна музика одраз превирања наше епохе или само пролазна заблудаР — Велика заблуда! Исто као што апстрактно сликарство не изазива неке емоције. Она хоће по сваку цену напред. Додекафонисти, на пример, сматрају Шостаковича застарелим... А хиљадама година у човеку доминирају и увек ће доминирати истоветна осећања: љубав, мржња, страх, радост туга, патриотизам...

Свих ових људских излива одричу се сами аутори експеримгнталне музике. Они су протиз тоналности, мелодије и основних музичких закона. И зато се њихов домет ограничава само на неразтоветне шумове, ларму, хуку мн буку и сл. У најбољем случају могу произвести само известан штимунг...

Чујте: добра музика увек изазива чувства. Она човеку не причињава само задовољство већ и доживљај.

Да ли, према томе, треба оспоравати сваки таленат „авангардистима“> — Неоспорно, свака новина је ипак знак извесног талента. Али та новина је експериментална. Начин компоновања Франца Шуберта не представља неку историјску

СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ 7

новину, његова хармонија је сва У традиционалним формама. Бетовен и Моцарт су били већ нова: тори. Али Шуберт је остао Шуберт. Оригиналност по сваку цену према томе није знак тенијалности. Који су основни разлози ненадмашних резултата на пољу инструменталне педагогије у СССР-у2

— Укратко: богате музичке традиције које потичу још из доба Чајковског и данашња реалис-' тичка стремљења извођача да оживе истинске замисли аутора.

У нашој земљи делује 12 конзерваторијума, мањи градови рас-

"полажу са 3—4 музичке школе,

а њих има готово у сваком селу.

Сва та достигнућа и искуства створили су такозвану . „руску школу" која се с правом сматра водећом у свету. Поменимо само неколико великих уметника — пе-

КИРИЛ КОНДРАШИН

дагога: Хајфеца, Хоровица, Левина, Стравинског, затим, директора Бостонске филхармоније Кусевицког. Сви ови и толики други музички великани пореклом су Руси. А Московски конзерваторијум — то је права савремена „вавилонска музичка кула“ у којој одјекују језици скоро свих нација!

Да ли верност тумачења класичних дела захтева мењање традиционалних форми. извођења»

— Безусловно! Одувек, у свакој музици, човек тражи непосредну везу са својим интимним бићем. У разним епохама појављивала су се разна хтења и жеље. Садашњи темпо живота разликује се од оног у доба Бетовена. Свирати данас Бетовена у тим темпима — био би промашај. Бах је некада компоновао за свега три виодине...

Стога и дух данашњег времена захтева од диригента да с укусом, мером и одговорношћу, појединим деоницама даје лирски, друтим драмски карактер, да заоштрава и усклађује конфликте, да у оркестру пронађе одговарајућу психолошку нијансу...

Ретки су данас заступници идеја извођења дела у истом стилу као некад. Та „стилизација" враћања унатраг враћа нас у музеје прошлости. Једна музичка реализација не траје само у својој епохи, она живи и касније — завршио је шеф Московске државне филхармоније, Кирил Кондрашин.

· Разговор водио

Винко Шале

ОСВРТИ

ЗАХАРИЈА ОРФЕЛИН – „БЕЛОСВЕТСКА СКИТНИЦА“ 2

Поводом једног написа у „Вечерњим новостима“

ФОТОГРАФИЈА ЦРКВЕ у селу Раткову из 1775. године и текст испод ње, крајње понижавајући и увредљив у свега осам реди, да је то најстарија црква у Бачкој и да у њој постоје две фреске које је сликао Захарија Орфелин „познат као белосветска скитнина" у „Вечерњим новостима", издање за Нови Сад (стр. 11, прва стр. Новости за Војводину, од 9. августа О. г., није изузетак по бесмислици и залудности које објављује дневна штампа, али је драстичан пример односа према истини, научним резултатима и према једном великану литературе и уметности. у

Реч, међутим, и није о Захарију Орфелину, Он је стварао онако како је знао, а знао је и мното и добро, и онолико колико је могао, и то је чинио више него многи други, а оставио је иза себе онолико колико се нашло новаца, који је заслуживао радећи много. Био је, нема сумње, амбициозан и један од оних незадовољника по чему је био један од добротвора човечанства. Сањао је свет у коме ће литература, уметност и наука бити део неопходног духовног живота људи. Било је то, дабогме, више него што су то желели, или чак могли пожелети, они његови савременици који су одлучивали о духовном животу,

У трагањима за сликама и књигама, у жељама да сазна и научи, у раду за новац да напише и наслика путовао је Орфелин од Вуковара, Новог Сада и Темишвара до Будима, Беча, Граца и Венеције. У односу на саБременике, он чак и није био велики путник, или је успео да скрије своје стазе, као што је сакрио и толико много из свога живота, ваљда, да не оптерети своје литерарно и уметничко дело личним бригама и невољама. Службовао је, међутим, више него Јован Рајић и Доситеј Обрадовић, на пример. Књиге су му доспеле и до највећих библиотека, оних у Вашингтону и Москви. Неке његове књиге загубљене су до наших. дана, а понеке никада и неће бити пронађене. Остало је иза њега и вредних текстова који још увек чекају да буду објављени, а неки од њих трајали су и читани само у преписима. Његове бакрорезне гравире пожелели би многи музеји и талерије, а неке од њих стигле су на странице значајних књита, Као ни књиге, ни све његове травире нису сачуване.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

УреБивачки одбор: др Петар Волк, Васко Миодраг Шлић, др Драган М. (главни им одговорни уредник),

Ивановић, Јеремић мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић, (секретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић,

др Димитрије Вуче. нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме: Богдан Кршић.

Књижевни савет:

Лист излази сваке друге суботе. Шена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полуго. аишња 15 динара, а за иностранство дво. струко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће _ „Књижевне новине“, Београд, Француска 7. Дирсктор Војислав Вујовић. Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Текући рачун: 608-1-208-1. Рукописи се не враћају. Штампа; Београд, Влајковићева 8.

„Глас“,

Два пута се, чини се, Орфелин женио. И обе су му жене имале исто име, Ана, Сину се обрадовао и радовао се његовим првим корацима и првим речима. Написао је, пре свега што је У радио у литератури, науци М Уметности, катихизис само_ њему. Разочаран у сина дигао је руке од њега. Бринуо се и школовао је и синовца Јакова Орфелина, а умро је на Сајлову, мајуру но восадских владика, напуштен и од њега, када је у Сремским Карловцима, за леп новац, сликао иконостас "у саборној цркви. њЊеи Димитрије Теодосије У нецијин Јосне Курцбек у Бечу, оновремени штампари српских књига, а он се жалио на епископа и митрополита Викентија Јовановића Видака, од кога је морао да наплати дуг судском парницом. Истерали су га, ко зна зашто, из манастира Гргетега да се потуца по фрушкогорским манастирима, али и да се никада не закалуђери као Јован Рајић, који је рођен оне исте, 1726, године када и Орфелин.

Књиге је Орфелин знао да штампа и у по две верзије, понеке од њих су уочљиво у проруској и проаустријској варијанти. Да ли би то требало да значи да је служио двема моћним цареви: нама или им се, на некакав свој начин, подсмехивао, наплаћујући или једну или другу верзију, није јасно. .

Такав какав је био, Орфелин је био предмет озбиљних научних студија и критичких оцењивања. Свака његова књига када се пронађе, свака његова гравира, рукопис, писмо, белешка па чак и белешка о њему били су,и остаће, значајни догађаји. О њему још није казана права реч. Ту праву реч о људима његова формата и није лако рећи. О таквим људима свака _ генерација казује свој суд. Према њиховом делу одређује се, мора се одредити, свака епоха. На жалост, према Орфелину и људима ње това значаја одређују се и непозвани и оне које нико не пита ама баш ништа. И што је још тужније увек се нађе уредника и новина које то примају и нађу места да то објаве. Додуше, ни о њима није овде реч. Јер било је увек и биће свагда непозваних и амбициозних дописника. Биће и уредника који неће знати да користе и најближе лексиконе који им, јамачно, стоје толико дуто неотварани тик уз писаћи сто.

Све то што је превише тужно бива још тужније када се о свему томе мора размишљати и писати, или чак и доказивати одиста доказано, какав је, на пример, Захарија Орфелин. И то није све о том и таквом писању. Право је, наиме, чудо како је уопште било могућно написати у свега осам новинских редака онолико нетачног и произвољног, Јер да је о Захарију Орфелину и ваљаћло писати онако понижавајуће, ваља рећи да у науци до данас није познато да је он било уде, па ни у Раткову, сликао фре: ске. У тој сеоској цркви сликао је уистину иконостас, у време када су они који су бринули о културним вредностима знали више од садашњег дописника у Раткову и уредника „Новости" у Војводини, а не фреске — те ствари морао би да разликује сваки основац академски сликар Јаков Орфелин. Када је Јаков Орфелин у Парабућу, данашњем Раткову, сликао иконостас у новој цркви у сваком бачком селу постојала је црква. Старије цркве понегде су и у оно време, као и нешто касније, замењиване већим и богатијим. У сваком случају 1775. године није могла бити, нити је сазидана, прва црква у Бачкој, па чак ниу Парабућу (Раткову). Примера ради ваља рећи да у Новом Саду ни једна од четири данашње православне цркве није сазидана после 1775. године, И, најзад, науци није по-

2232

Ре

ПРЕСТОНА ИКОНА БОГОРОДИЦЕ ЈАКОВА ОРФЕЛИНА У САБОРНОЈ ЦРКВИ У

СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

знато да су Захарија Орфелин и Јаков Орфелин _ сликали фреске. Да је, уосталом, Захарија Орфедин у Раткову насликао две фреске, о том би се селу знало више него што ће се икада знати о о нима који су писали, потписали и наштампали ону бесмислицу,

Но овде одиста није реч о Захарију Орфелину, њега никако не треба бранити, најмање га ваља бранити од оваква писања, он је себи доиста вредним делима обезбедио високо место међу великанима. Није овде реч ни о непозваном _дописнику из Раткова, као што није реч ни о уред нику који би о Орфелину морао знати и да је завршио пољопривредне науке по којима је, могућно је, постао уредник страница за Војводину и који не уме, или бар неће, да користи у свом посалу ни најосновнија информативна средства. Реч је о много оз биљнијем, важнијем и значајнијем. Реч је о новинама и новинарству. Одмах ваља рећи да се, одиста, премало озбиљно и критички разговаџа о новинама и новинарству. Понекад, додуше, о њима буде речи на савезним пленумима. Новинари онда бране слободу штампе и на томе се све заврши, Мало ко хоће да каже да управо и ваља разговарати о слободи штампе. Јер она, слобода штампе, значи, ваљда, пи дужност и обавезу и она, јамачно, тражи поштовање истине и знања. Без тога штампана реч нема никаква смисла и неће бити њеног места и њене мисија у духовном животу. Биће да то тешко ко има на уму. Важније је, чини се, данас имати на уму тираж, ма био он на било који, и наопак, начин постизан, И важно је у тој работи пружити читаоцу оно што он тражи из ко зна каквих побуда Заборавља се да је боље о Раткову писати ређе, а када се то већ чини да се то уради и на најбољи могућни начин и, даботме, одтоворније и још и писменије. Били би тада и Ратковчани и њихово село вреднији и себи и друтима. И, на крају, потребно је рећи да је пример из „Вечерњих новости" само она кап која је препунила чашу аутору ових редова. Примера, дабогме, има много и могућно бољих од овог, који може бити да и није најсрећнији ако је и најдрастичнији. Он није упућен новинарима који ваљано обављају свој одговорни и нимало лак посао, није он намењен ни оним вредним страницама у новинама, Замерке се упућују само оним деловима новина које ваља што пре мењати и због новина, и због новинара, и због читалаца и због целокупног духовног живота,

Лазар Чурчић

Прта Дутан Лудвиг