Књижевне новине
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
РИХАРДА ХИАЗЕНБЕК ПОСЛЕДЊИ ДАДАНСТ _
РИХАРД ХИЛЗЕНБЕ 1
Нишвзепђеск), рођен у ве (Незеп-Мазац), 23. априла је мана шио осамдесет година. Живи у се. дињеним Америчким Кржавани Б са својом супругом Беатом, врло
.„талентованом и успешном сликар-
ком, недавно је дошао у Немач 5. У Тесину га је за »Решасће енипа/СКузЕ ипа Меј« интервјуисала пријатељица из младости Хелта Хелер. Тај разговор с последњим дадаистом преносимо
скраћеној верзији. 5
Питање: Године 1916. стојао си на позорници у Берлину, пред разбеснелом _ руљом _ слушалаца која је тражила да јој се врати новац плаћен за улазнице. „Хоћемо да видимо Даду", викали су.
„А ти си им истом жестином од
товорио: „Шта је Дада, то ни ми сами не знамо".
Одговор: Тачно; За дадаизам је карактеристично да ми — Хуго Бал, Тристан Цара, Марсел Јанко, ја, Жан Арп и како се ми сви још звасмо — да нисмо знали шта ће се из наших активности на
· крају изродити. Та ирационалност
целога покрета припада бићу дадаизма. Питање: Шта шта сте хтели2
Одговор: Тада, 1916. године У Цириху, сабрали смо се око једне једине идеје: били смо против такозваног немачког идеализма за који су кривци били Кант, Фихте и, нарочито, Хегел: он се потпуно удаљио од реалности. Резултат: реакционарно друштво, с којим ништа заједничко нисмо хтели имати, Том реакционарном друштву смо приписали и одтоворност за рат.
Питање: С правом2
Одговор: Делимично с правом. Ми смо свакако хтели да му су“ протставимо нешто сасвим ново, да створимо у неку руку новог чо. века.
је био смисао,
Питање: Као уметника»
Одговор: Дадаистичку уметност, ако је уопште има. Ја мислим да је никад није било. Дада није никад. хтела да буде уметност. Наш основни проблем је био: хтели смо нову слободу. И дошли „смо до уверења да уметност за то заправо није довољна. Тако смо дошли до неке врсте антиуметности. Уметност или антиуметност — то је било питање. Како смо, најзад, сви били уметници, направили смо, наравно, уметност, То је тако као кад се младима
забрани мастурбирање, а они то право тад раде. Ми смо себи, метност,
као дадаисти, забранили У а правили смо је ипак — велики уметници као Швитерс или Арп. И ја сам писао песме. Један од на. ших француских пријатеља Мар-
сел Дишан сматрао је проблем нерешивим и
уметности уопште | зато није радио ништа. Кад бисмо га упитали шта сад слика, одговарао је: „ја не сликам, ја дишем". Живот као до-живљај (Егеђијј) — 70 је био проблем,
Питање: Било је управо класичних препирки — дадаисти контра терманиста — већ око самог, настанка „речи „Дада". У једном књижевном лексикону стоји: „Дада" — настало из првих замуцкујућих гласова људских.
Одговор: То је, наравно, бесми-
слица. У Цириху смо направили кабаре „Волтер ' Постајали смо све агресивнији и све политичнији, па смо услед тога све више изостављали забавни доо, и Па
е зили — осу 2 су све мањ долазилу и
татих студената, наравно. ак куће, неки тосподин Ефраим, дође једног дана и рече да 5рмо пропасти ако ствари не промен С мо. Он је хтео ноћни локал С атрактивним програмом. Ми 440 то увидели па смо путем нов: : ских огласа тражили кабаретску певачицу, која би певала наше сонгове. Јавила се једна дама, зва ла се госпођа Лероа. Сматрали смо да име пе одговара, па 548 тражили неко уметничко име на сам, прелиставајући „ћарус та. прст случајно зауставио на рече
да" — нећет веровати, али је тако било, Рекох: „Назовимо да: |" Лично нисам упознао мадам Дада. Она се КОА нас Ниј џоптте никад ни појавила и назив се изгубио, а тек кад смо хте ли да пзламо своју прву публикацију Хуго Бал се присетио ЈЕ 1 чи и он је публикацију на а „Лала бр: 1", Тако је то бео. Отад смо остали код „деде“ И „А
,
даизма". Питање: Многи људи су твр да је „даламзам у основи то јелна ут. врста интелектуалне играрије. Ти си сам упутио на много Је тирану, „озлотлашену". песму
>" Курта Швитерса, коДа БА бацио ћифтинство, УМ јед-
ЛИЛИ био
метафизичка шега,
ном твом говору из 1920, стоји: „Ликвидирање револуције од 9. новембра је било сјајно дело немачког ћифте." Да ли је дадаистички покрет био неполитичкиг
Одговор: Ово је важно. Ово мораш написати онако како ти кажем. Дадаистичка шега је у основи била отпор против безобзирнот техничког рационализма, који је без обзира на човекову етзистенцију све даље заводио механизацију, не мислећи при том шта се све на тај начин разара. То сам тада осећао. Напад на рационадизам, какав је до тада био у мо ди у песништву и сликарству, био је, према томе, више него шета. Дадаизам је пре био пригрљивање ирационалности. Ја мислим да је ирационално, што у овом случају идентификујем с наивношћу и кре ативношћу, било битније од рачунџијског, рационалног, из којег никад није изашло ништа суштинско. Зашто — не знам. Вероватно зато што је човек неспособан да састави оба елемента. Ирационалност философи никад нису дефинисали. Али се зато дефинише нешто што се мени чини интересантно, наиме: случај. Случај у животу —— то што ми припадне, важније је од онога што се унапред смисли и испланира. Ако то припадање (2а-КаП) могу стварно да акцептирам, онда долази до нече та што бих хтео да означим као етзистенцијални доживљај. Дакле, ако бих се морао философски изјаснити, рекао бих да сам егзистенцијалист. Питање: Да напишем то тачно таког
Одговор: Тачно тако.
Питање: Добро. Ти рече егзистенцијалист. Сартровског кова2
Одговор: Не, никако. Сартр је марксист, а с тиме ја нећу никакве везе да имам.
Питање: Могу ли и то да мапнишем2 Питам зато што постоји један сасвим чудан документ нека врста“ комунистичког манифеста из 1920. тодине: „Шта је дадаизам и шта он хоће У Немачкој2". На њему се налази ТВОЈ потпис.
Одговор: Да, тада сам био комунисти, Пружали смо политички отпор — у форми уметности, наравно. Немачку смо сматрали за» старелом и хтели смо То је хтео и комунизам.
Питање: Да ли те Немачка икад звала да се вратиш» .
Одговор: Не, никал. И ја не могу на се вратим у земљу која ми
„је одузела националност. А не во.
лим ци извесна немачка карактер. на својства и боље се осећам међу другим народима. Ова немачка егзактност, тај милитаризам у миш љењу, кога ће У Немачкој увек бити — не могу да живим међу
таквим народом. Питање: Шта су твоји блиски
планови2 0
Одговор: Поново_ сам почео да сликам. Не сасвим безуспешно. На последњој изложби је све прода“ то. Зато сад морам нове слике да сликам. Моја нова аутобиографија је такођер безмало тотова А затим путујем опет у
ту лежи. Америку — да посетим своју лецу, Мој син је професор на јед-
иом америчком колеџу. Моја кћер ка је архитект. Да, хтео бих да направим и нови свезак песама — „Апокалиптична читанка — то би ми било важно.
Превео с немачког А.Б. ПОПОВИЋ
нешто ново, |
ЛЕТОПИС
Бранкова награда Мироелаву Макеимовићу
ОВОГОДИШЊУ Бранкову награду за најбољу прву књигу песама. на српскохрватском језику, једногласном одлуком жирија Друштва књижевника Војводине, добио је београдски песник Мирозлав Максимовић за књигу „Спавач под упијачем“ (издање Дома омладине Београд, 1971). Овогодишшњи жири је радио у саставу: Душан Белча, Војислав Вулановић, Перо Зубац, Бошко Ивков,
ав Настасијевић, Павле Поповић и Драшко Ређеп. Награда је уручена на традиционалан начин, у свечаној дворани карловачке гимназије „Бранко Радичевић", 24. септембра ове године. Том приликом песнику је уручен износ од 3.000 динара, диплома и традиционалне гусле. Занимљиво је да су покровитељи ове награде намењене младим песницима биди; Ск тина општине Сремски Карловци (1954—1957), новосадски недељни лист „Трибина“ (1960) и Друштво књижевника. Војводине (од 1966). Досадашњи добитници Бранкове награде били су: Васко Попа, Гордана Тодоровић, Павле Чтринов, Александар Тишма, Боуислав Радовић, Душко Трифуновић, Раде Томић, Тања Крагујевић, Тито Билопавловић, Рајко Петров Ного, Раша Ливада, Нада Шеђрбан, Марко Вешовић и Љубивоје Ршумовић.
Седми Мокрањчеви дани
од 19. до 24. септембра у Неготину су одржани седми по реду Мокрањчеви дани. Ова превасхолно музичка. манифестација, и ове јесени, окупила је знатан број угледних југословенских музиколога. Из дана у дан, музичке интерпретације смењивали су разговори о музици, о Мокрањцу, ње товом времену и његовом делу. Не желећи да се Мокрањчеви дани претворе у обичан, помало већ униформисан скуп људи ко јима је музика основна животна преокупација, организатори су се потрудили да програм буде што разноврснији, а број, не само Мо-
крањчевих, композиција заиста што репрезентативнији. Симпозијум музиколога, одр-
жан у оквиру ових музичких манифестација био је добра прилика да се још једном преиспитају наши односи према једном композитору као што је био Мокрањац. Временска дистанца била је, дакле, могућност сажимања извесних ставова о Мокрањчевом делу. У отвореном и непосредном дијалогу своје беседе на тему Мокрањца изговорили су Драгутин Гостушки, Славко Златић, Крешимир Ковачевић, Миле-
та Сајић, Драгослав Девић и други. Подељене су такође и тради-
мионалне награде Удружења композитора _ Србије _ поводом Мокрањчевих дана. На овом отвореном конкурсу, награде су добили композитори: Константин Бабић, Војин Комадина и Младен Позањић, Вредно је забележити гостовање рпског гудачког квартета 1З Београда, хора „СоПешит тизст" из Београда, Великог хора Радио телевизије Београд, а најспектакуларнији је био концерт Градског хора из Зајечара.
М оквиру Мокрањчевих дана отворио је изложбу слика и графика Михајло Петров, док је књижевница Јара Рибникар имала ордачан сусрет са омлалином у Градској библиотеци и Гимназији, (Р. Рајковић)
Прва награда „Жарко Васиљевић“
У НОВОМ САДУ је, прошле године, поводом прославе 25 година од смрти песника Жарка Васиљевића, основана награда која се, од ове године, додељује најбољој песми о Новом Саду, или инспирисаној Новим Садом, на било ком језику народа и народности. Први лауреат ове награде, која је у Новом Саду уручена 19, септембра ове године, на дан смрти Жарка Васиљевића, био је Перо Зубац, за песму „Мртви пријатељи, Христ иза витража". Песма је, иначе, објављена у Зупчевој књизи „Разговори са Тосподином" Награда износи 2.000. динара, а награђеном песнику се додељује керамопластика Драгољуба Аџића „Орфеј“ и грб града Новог Сада.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 11.
их редом
РАСТАНЦИ
АНРИ ДЕ МОНТЕРЛАН —_ ЧОВЕК ПРОТИВРЕЧНОСТИ
АНРИ ДЕ МОНТЕРЛАН
НА ДАН 21. СЕПТЕМБРА у свом стану на Водтеровом кеју број 25 у Паризу, хицем из револвера испаљеним у уста, извршио је самоубиство у својој седамдесет шестој години Анри де Монтерлан. У једној од својих последњих књига написао је: „Самоубиство се врши из поштовања према жи-“ воту, Кад ваш живот престане да буде достојан вас; а шта има часнијег од животаг“ И, сходно овом мишљењу, сматрао је не подношљивим и увредљивим насилно падање у ноћ, на које га је осуђивало све веће губљење вида, претећи да се претвори У потпуно слепило, У вези с тим, он је већ дуго падао У депресију и стицао уверење да свет све вишце пада у зло, а људске нарави у немилосрдну свирепост. најзад је свесно пошао у смрт.
На глас о његовој смрти, У многим _ француским _ листовима речено је да је Монтерлан класик. Он је то био двоструко; као писац чија су дела била конципирана и' написана на класичан начин и као писац који је постигао ведики успех како код публике тако и код критике. Стога није случајно што је први Од савремених француских писаца ушао међу класике које је Ларус 96 јављивао у (СВОЈОЈ школској 6нблиотеци, нити што су његови комади више него ма ког другог живог писца играни у Францус кој комедији, У којој се приказу“ ју само драмска дела неоспорно вредности,
Растући у породици у којој је отац био племић каталанског порекла а мајка Бретонка, Монтерлан је још као дете почео да се бави књижевним радом и заувек остао готово само писац, потпуно предан свом раду, с врло скромном _ биографијом_ и огромном библиографијом. Већ у десетој години написао је „Сципионов живот", а у дванаестој години импресије. са пута У Хурд, у којима је, између осталог, описао и борбу с биковима, која је јел но време била његова опсесија, све док га један бик није тешко повредио. Његова акција се сводила на писање, а његово лично ангажовање на учествовање У два светска рата, у првом као добровољац, у другом као до писник (оба пута је био рањен). Након првог светског рата одаће се фудбалу, борби с биковима и путовањима по Европи и Северној Африци, а сва та његова животна искуства (рат, спорт, путовања, тауромахија) наћи ће ме ста у његовим делима, заједно с великим унутрашњим искуством и класичним литерарним инспирацијама. ·
Многа своја дела Монтерлан је годинама писао и објављивао који се није поклапао « редом којим их је писао. Прво своје зрело дело (драму „Изгнашство") написао је већ у осамнасстој тодини, а прву књигу („Сме на јутра", 1920) штампао је о свом трошку, пошто је јеланаест издавача одбило да је објави. Следећа значајнија дела су му „На изворима жеље", „Мала к»љ» стиљанска инфанткиња", и „Н= жење", књига коју многи његови читаоци и критичари сматрају његовим најбољим романом и за
коју је добио Велику награду Француске академије. _ Следује тетралогија „Девојке“ (код нас
преведена, као и „Нежење"), објављена 1936—1939, у којој овај усамљеник, који је два пута рас. кидао веридбу и никад се није
оженио, показује своје схватање жене као креатуре створене ради мушкарчевог задовољства и криве за многа зла у која је Запад огрезао, од иреализма до сентиментализма. М току другог светског рата, на позив управника Француске комедије Жан-Луја Водоајеа, Монтерлан се окреће позоришту, које ће годинама бити његова главна преокупација. За две и по де ценије Комедија ће му, почев од „Мртве краљице" (игране и на сцени београдског Народног позоришта), којој следе „Господар Сантјага", „Сутра ће се родити д „Малатеста“ и „Пол Роајал" (такође играно у београдском Народном позоришту), ДО „Кардинала Шпаније", приказати четрнаест комада. Сви његови комади, изузев донекле „Дон Жуана", постигли су велики успех и ниједан други савремени француски драмски аутор није имао већи успех од Монтерлана. Само хм Француској комедији имао је осам стотина педесет две пред ставе и готово милион гледалаца, а „Град чији је кнез био дете" приказиван је више од четири године у једном несубвенционираном позоришту.
У последње време Монтерлан се поново вратио роману („Хаос и ноћ", „Дечаци", „Убица је мој господар"), есејистици („Тринаести Цезар") и објављивању својих „Бележница" (у три књиге), којима се уврстио међу најзна» чајније француске моралисте. Неки од његових записа улазе У антологију најбољих француских афоризама. Многи су стога с правом истицали да их ] Монтерлан писао као да их је резао у бронзи. Ево неколико Од, тих мисли: „Скептик без амбиције је једино невино биће на Земљи", „Политика је вештина служења људима", „Права актуелност је вечност", „Политичке идеје нису никада боље једне од других; оне тријумфују или не тријумфују у конкретном, за једно више или мање кратко време, и то је све".
Х рефлексијама се много боље запажају опредељења -једног писца него у његовим тивним делима, где су многа мишљења, у ствари, само израз једног одређеног карактера. ни Монтерланове рефлексије, као ни његова драмска дела и романи, не показују једну јасније од: ређену филозофску, идеолошку, етичку или политичку линију, спајајући често. неспојива схватања _ стоицизма, _ хришћанства, шпанског мистицизма ХМГ века и јансенизма. За њега основне вредности нису само духовне нето и телесне, а основни импулси су тежња за задовољством као и осећање дужности, Уосталом, он је и створио своје књижевно, посебно драмско дело, баш исти цањем и наглашавањем противречности, које не треба искључи
вати ни превазилазити него У подједнакој мери _ реализовати. Отуда трагични распепи код ње гових личности, које се често
одричу онога што им је најдра“ же, распети између живота који
пожудно живе пи идеала или принципа које желе да следе. Не припадајући ниједној по-
литичкој странци, ниједној релипији и ниједној књижевној групи, Монтерлан је чак дуго одбијао да уђе У Француску академију, док га нису замолили да то учини без уобичајених протоколарних посета, а своју приступну беседу одржао је, такође мимо прописа, тек три године касније, у уском кругу академика и У обичном оделу. Карактеристично је у том погледу и његово понашање за време окупације у току друтог светског рата. Најпре оу Немпи _ забранили _ објављивање његовог романа „јунски солстициј“, затим) дозволили, а после ослобођења је због тога био испитиван од једне комисије Националног комитета писаца, али без икакве санкције. Закључак је био да се Монтерлан није антажовао на страни нациста, као, уосталом, ни против њих.
Упркос свом _ неангажовању, он је, међутим, успео да данас сви признају да је велики писац, тумачећи његова схватања на најразличитији начин, у распону од хришћанства до нихилизма. Писац у најбољој традицији, латински јасан и концизан, француски реторичан и блистав, Монтерлан је створио књижевно дело у које се може ући и изабрати. одређени став или личност као у некој енциклопедији. Мако сам неангажовач, он нам може помоћи да се, узимајући у обзир нека његова дубока расуђивања о животу и смрти, моралу и политици, задесвољству и Аужности, сами антажу Ио, и то на добоој странР. (Ј.
тина | но