Књижевне новине
'
ЈУБИЛЕЈИ
ПОШТЕЊЕ, одлучност И ИСТРАЈНОСТ
Наставак са 1. стране
венских чланова друштва, а можда и одсутност председника — за: једно су умртвили рад друштва.
Протест против Махнича
Међутим љубљански писци су.
добрих десет година касније опет схватили да друштво треба оживети. На иницијативу дра Валентина Зарника, Иван Хрибар је ту мисао јавно покренуо, а др Јосип Вошњак ју је „прихватио с највећим жаром".
Најпре су то били само неки пријатељски састанци — звали су их „јоџг Нхе". Тако су се неко време окупљали у Тавчаровој кући на Дунајској цести, док нису схватили да тим састанцима треба дати организован облик. Године 1885. имали су већ неких тринаест „забавних“, односно касније „књижевно-забавних вечери".
На једном од њих је Иван Тавчар предложио да се објави протест против Махничевих . напада на Симона Грегорчича. 21. јануара је тај протест прочитан и потписало га је свих 45 присутних чланова. На предлог Даворина Трстењака 12. марта је чак приређено Грегорчичево вече, на коме се окупило 120 „одличних Словенаца". Као знак посебног поштовања као и из огорчења према Махничу песнику је по клоњена сребрна мастионица и златно перо које му је однела посебна делегација. Грегорчичев» вече је било значајно и зато што је на њему одлучено да се друштво књижевника обнови, Већ исте вечери пријавило се 60 чланова. На предлог Луке Светеца и Франа Левеца друштво је изгласало име: Списатељско потпорно друштво, чија је главна намена била да потпомаже словеначке писце и њихове породице, те да тако потпомаже словеначку књижевну делатност.
Изабран је нови одбор: председник др Јосип Вошњак, његов заменик Фран Левец, тајник Ан дреј Сенекович, благајник Васо Петричич; други одборници били су; др Хинко Доленец, Макс Пле(тершник, Иван Хрибар, Антон Раич и др Иван Тавчар. (Касније, 18. новембра, одбор је после скупштине конституисан нешто другачије: тајник је постао Антон Раич, а уместо др Ивана Тавчара Бр је ушао Иван Томшич.)
а скупштини је Даворин Трстењак изабран за почасног члана. Наредних година поред њега су за почасне чланове изабрани још Јосип Јурај Штросмајер, др Јосип Вошњак, Јанез Трдина, Антон Ашкерц, Симон Грегорчич и Јо сип Стритар.
„У читаоничком ресторану је нови крчмар“ [
Велики део друштвених пОслОва протицао је у вечерима с предавањима — међу којима је било и забавно вече „на коме је чланове друштва забављао антиспиритист и његова супруга М155 Кох". Иначе су предавања била углавном књижевна, историјска, лингвистичка и општекултурна. Октобра 1886. из читаонице су <е преселили у Шункову рестораци, ју на Дунајској цести. Антон Трстењак, који је написао кратку историју Списатељског потпорног друштва том приликом нам саопштава да је чланове „из читаонице отерало пиће које никог није задовољавало. Дана 16. октобра чланови су се одмах разишли због изузетно слабог пића". Али две године касније ствар се нека: ко поправила. „Словенски народ констатује: „у читаоничком ре сторану је нови крчмар, боља је услуга, те ће бити и веће учешће". Види се да су сазивачи већ тада имали неодложних проблема и то не сасвим књижевне при-
роде. . Посебну бригу друштво је по.
свећивало разним народним прос-.
лавама које је приребивало по целој Словенији. Да споменем само вече посвећено Јосипу Јурчичу, и Трубарову _ тристагодишњицу која је, наравно, пропраћена пригодним епитрамом;
Трубара су прослављали, списатељством умивалњ,
је ли лепо умивен, з можда ће нам рећи Хрењ ~
1о ЕЉИЖЕВИЕ НОВИНЕ
Друштво се у то време много бавило одавањем поште умрлим писцима, тако да је поставило спомен-плоче Јак Зупану, То ману, Левстику, Равникару и Блајвајсу. Подигло је споменик Воднику и почело је скупљати прилоте за Прешернов споменик. Такође се побринуло да добију надгробне _ споменике Божидар Раич и Фран Левстик, што је било део списатељске гробнице у којој су сахрањени такође Антон аич, ван Железникар, Фран Гестрин, Симон Рутар, Иван Ресман и Јоже Андрејчков (Под: милшек).
„Нензбежна доживотна патња“
У полемици насталој између Списатељског потпорног друштва и Друштва словеначких књижевника и новинара управо је тај део списатељског рада подвргнут најоштријој критици, Чак је пала оштра реч да је Списатељско потпорно друштво само „друштво тих табли", што је писце који су се поносили тиме што су новина рима помагали при оснивању друштва и чак им израдили правила — тешко огорчило.
Читава дискусија ипак није била превише начелна. Радило се наиме о друштвеној имовини, која је потицала од разних дарова и завештања. Тако је банка Славија поклонила 1.700 круна, а из Гестринове заоставштине је после исплате интабулираних дутова пре-
отон ЖУПАНЧИЧ ]
остало 1.300 круна и 3.300 круна
· после пет година камате, даље су
нешто донеле разне приредбе и, разуме се, прилози оснивача и потпорних чланова. Сва настојања да ту имовину добије на рас полагање Словенска матица, а да помоћ дели Друштво словеначких књижевника и новинара изјаловила су. се. Чини се да су писци победили пре свега зато што своју помоћ нису везивали за чланство У Аруштву, Аок су новинари сву помоћ заснивали на плаћеној чланарини за осигура ње, чиме су вероватно створили чвршће економске темеље.
Из жучне дискусије може се извући неколико занимљивих по. датака. Поред Ернестине Јеловшекове, која је добијала по 35 круна месечно, налазимо међу помаганима измећу осталих и не ка позната имена: Ивана Цанкара, Отона Жупанчича, Драготина Кетеа, Јосипа Мурна и Цветка Голара. Било кога од уживалаца потпоре срећемо само на овој листи, а не међу активним чла
новима...
Између два рата
За раздобље непосредно пред први светски рат значајан је закључак Антона Третењака, написан у полемици с новинарима: „Данас је сваком јасно да од пи“ сања међу Словенцима не може живети ниједан писац... Само писање међу Словенцима значи неизбежну доживотну патњу".
После рата је друштво као Друштво словеначких белетриста обновљено већ у пролеће 1920. У „Звону" читамо: „Намена је друштва да штити и потпомаже економске, социјалне и културно интересе својих чланова и тиме да помаже поправљање њихових животних прилика, да негује меБу њима сталешку солиларност и да им уједно у потреби указује материјалну и моралну помоћ. Друштво је само сталетко и уч лањује све словеначке белетристе
без уље на политичке назо". Знак овог „новог измирења"
јесте одбор под вођством Антона Фунтека, двају потпредседника (Финжгар и Крајгер) и са одборницима: Радивојем ПетерлиномПетрушком, др Франом Детелом, Миланом Пугељем, Франом Албрехтом, Францетом Бевком, ВиАИ и пНН Жупан-
, Који је рзо преузео ни председнички положај. Најстарији стаж међу одборницима је имао др Иван Тавчар, кога срећемо још 1885. године као предлагача за протест против Мах-
_ Из старог друштва сачувана је подела чланова на редовне и осниваче или помагаче.
За разлику од предратних олбора овде срећемо и низ имена која имају у литератури свој значај. Историјска је иронија да друштво има своје просторије у згради оне Матице којој је, по оснивачким интенцијама, требало да буде напредна. младословенска. конкуренција.
Најзначајније акције између двају ратова биле су: прва изложба словеначке књиге 1938, гоДине, узајамна гостовања и тесна сарадња с хрватским књижевницима, и прославе Цанкарове педесетогодишњице и Жупанчичеве шездесетогодишњице. То доба карактершше извесна равнотежа из међу конзервативних и напредних снага разних идеолошких смерова, равнотежа коју, срећемо и на првој послератној главној скулштини, Упркос покушаја да се друштво упрегне у националистичка кола, и упркос неким настојањима да се страначки определи, словеначки писци, којима је после Жупанчича председник био др Франце Коблар, окупацију су Дочекали спремни. О томе сведочи њихов однос према револуцији. Штета што је архив са записницима и одлукама о приступању освободилној фронти и са одлуком о културном ћутању уништен, из бојазни да за неког не буде судбоносан.
Млога словеначких писана у народноослободилачком рату је толико позната да нема потребе да се на њој задржавамо. О томе говори наша партизанска литература им изузетно велики број жртава баш међу писцима.
Брига око васпитања младих Људи | Већ октобра 1945. друштво је обновљено, дабогме у потпуно новим приликама. Организација рецитаторских вечери по целој
· Словенији и велико одушевљење
слушалаца који су, особито у Приморју, обасипали своје писце цвећем, укључивало се у патос првог раздобља после ослобођења. Прати га, разуме се, наивна вера у мобилизаторску моћ песничке речи, што је морало да уследи разочарањем. Тако чита мо већ у извештају о другој општој скупштини после ослобођења, да приликом наступа у Тр. бовљу и Цељу „није било мног> радника". „Постало је јасно", наставља извештач, „да такав начин рецитовања неће словеначког писца приближити мануелвим раднипима и приближити им књите. Схватили смо да књижевник мора из рецитаторских дворана у творницу, У РУДНИК, машинама у радионице, где ће се сретати с радником".
Посебност тога раздобља је такође брига за узгој младих кадрова које је требало поучити како да пишу. Зато је нпр. од 22. Ао 24. маја 1948. сазвана конференција младих словеначких писаца и песника и почетника. Значајан је Жупанчичев – савет; иЗзнај да си своју духовност оботатио из богате ризниџе људског знања и да све што ствараш вра' Ћаш човечанству које негује и чува духовне тековине својих синова и из доба у доба". То је мисао која већ сеже из првот, можла донекле пролеткултовски обојенот поучавања преко реза коминформа у увек већу слободу неприкриваних проти» речности данашњег времена.
Рођено из народно-будителских побуда у оштром сукобу < конзерватизмом првака, Друштво словеначких писаца је за сто година свога постојања у напредном духу својих оснивача неговало традицију, помажући поштеном и одлучном речју позитивне токове словеначког јавног живота. С невероватном упорношћу л жилавошћу се развојна линија историје друштва, чак и ако се кадгод прекида, стално изновз обнавља и наставља, свелочећи о осећању солидарности која превладава тенерацијске спорове и књижевно-програмске разлике.
(Напомена: Податке за овај кратки преглед преузео сам углавмом из расправе Душана Кермаунера: »Ргуо аб Тгабепјакоо дуо Чоуепзкћ ртваге ђеџ« (у рукопису); из књижице Антона Трстењака: »Р! ваге Ко родротпо _ дгиуо У ТлићНаг). ОБ зуоћ ренпауајзе ћете! 1885.
до 1910, У ТШларцат 191! И ра-
зуме се из савремених новинских извештаја.)
Јаро Долар Превео Петар ВУЈ ИЧИЋ
СУСРЕТИ
ШЕСВАЕСЈ ВАРИЈАНТИ БУДУЋНОСТИ
Поводом Треће светске конференције за истраживање будућности одржане у Букурешту почетком септембра
ДОК ГУТАМ пљувачку заслађену бомбоном да бих смањио притисак на бубне опне, пада ми на памет онај футурограф (или је то био футуроепистемолог, а мож“ да и најобичнији футутополог, сад већ није ни важно) кога су запитали због чега се бави оним чиме се бави. Занимаће вас његов одговор. Рекао је: |
„Због чега2 Због тога што 0статак живота намеравам да про , ведем у будућности".
Разлог, несумњиво, јак. Поготово ако се узме у обзир чињевица да будућност, мислили ми на њу или не, сасвим брзо долазп, и то са изненађењима кадрим да забезекну и једног Исака Асимова, који већ пувзах тридесет година пише и научнофантастичне романе и огледе о стварној науци, Да бисмо се „меко“ спустили у сопствену сутрашњицу крцату убиственим променама, потребно је ваљда да о њој,нешто и знамо,
Испод нас, сад већ на истоку, остаје Букурешт. Назираће се још који тренутак кроз продрте
драперије од модрикастог дима за који бих волео да верујем да није пара из вештичијег котла фотохемијских реакција: некакви тамо олефини,
кетони или већ
БЕРТРАН ДЕ ЖУВЕНЕА
како ли се зову, фастали на сунчевом титању од несагорелих гасова из аутомобићских изАуВНИХ цеви.
Још сутра и прексутра, спориће се у том граду стотине струч» њака за оно што долази, покуша вајући да како-тако картографишу заједничку сутрашњицу људског рода. Онај кф је пре времена морао да напусти Светску конфе» ренцију за истраживање будућности, може се тешити мишљу да та два пропуштена завршна дана овог скупа не значе ама баш ништа у сеетлости тврдње Роберта Јунка де непредвидљиво нипошто не трфба спречавати, Мосталом, сасвим је сигурно да, у нашем одсуству, тамо неће бити говора о начину на који би се две-хиљаде-и-не-знам-које ·тодине правиле људске копије Алберта Ајиштајна, производила, по же љи, зелена пли наранџаста раса, или, пак стварале жене са супер-дојкама. Нити ће се привести крају препирка око питања гранипа раста. Мислим на препирку која је завадила футурологе још пролетос, кад је масачусетски технолог Денис Медоуз, заједно са својим тимом, објавио књигу „Границе раста" којом је рачунарски предсказао смак света за следећих петапест деценија укоапко човечанства пе би нешто предузело протиц садашњег експоненпијалног раста становништва, индустријализације, затађивања сопствене аколине, и потро шње иеобновљиких сировина.
Везао сам се, Не брините.
И у Букурешту се тај раскол лав сасвим лепо осетити. Изречени си мајбивечанји судови: од елавепетки на рачун „Граница паста" (Ханс Барбе, Швајпарска), па ло мишљења да је посреди можда „једна од мајреакционарнијих књига овог столећа" (Јохан Галтунт, Норвешка).
Мимо тих маље.вите политичких квалефикатија. могле су се чути и чтимелбе које се односе на мане самот прилаза. Медоузова група је покушала да на чи
таву Земљу гледа
једном варијаблом, иако
као на један јединствени систем. Она је раст становништва представила само се зна да он није свуда исти. Слично је поступила и у погледу загађења стрпавши у исти кош чврсте, течне и гасовите полутанте најразличитијих својстава. Превидела је околност да неке индустрије куже средину више, а Аруге
мање... или, чак, нимало: сетимо се електронике. Истина је да кисеомик дише читав људски
заједнички
род. баш као што се трује и угљенлиоксидом испу. штеним у атмосферу, али добар део друтих загађења има само локално или регионално _ дејство, Ђакар ће се испрпсти, па тита2 Као проводник, замевиће та алуминијум.
Најзад, у местима као што је Калкута. не треба чекати Медоузову кобну 2020. годину. Будућност је тамо већ стигла.
За раст или против њега2 Овој недоумипи, уосталом, претходиле су и друте футуполошке дилеме (лроуттвена _ одтоворност науке, нарочито, у вези са развојем нуклеавног. хемијског и биолотког оружла, биолотико – пнжењерство, проблеми човекове околине, питања „квалитета живота") које су троучаваопима будућности нетрекидно заторчавале живот. Нарђавно, тоанице паста нису и последњи изазов. Ето, бат туче, јавио се Нотвежанин Арне Нес са узСболљивом причом о томе како је коначно успео ла укрсти екологију и философију. Своје мелешче назвао је, као што се могло и очекивати, екософијом.
Тај кофер испод седишта2 Не, није мој, али да га померимо... кад већ смета.
Иза високог наслона израња округласто“ насмешено липе са наочарима и хитлеровским брчиЋћима. Плер Питањол, тредселник Међунађоднмот удружења за мотућне будућности, и, очигледно, власник тот неспретно намештеног потљага. Изненећујем се кад га видим.
Мхваћени сте на делу, Бежите са Конференције.
кажем.
Журим у Африку, он шапатом.
правда се
Зар се ти скупови бат тако преклапају2 Кзло препови2
Није то посрели. Ја сам саветодавац неких тамошњих лидера.
Ах. тако. Затим ми предлаже да прећем до њега, што и чиним. Није сам: у његовом друштву је белобради _ осамлесетогодишњак Бертран де Жувенел, човек који У овом часу стоји на крми светских конференција за истраживање будућности. Не смем ла питам због чега и он напушта Букурешт пре времена. Ко зна кога ли ће тек Де Жувенел саветовати2 И, како2 Футуролотија по њему уопштте није наука нити би то требало ла постане. Иначе би тодина 2000. била већ сала стварност. Алтернатива коју он нуди зове се уметност назирања. Са чиме се, ако добро памтим, слаже и чувени хамбутшки _ физичар фон Вајпсекер.
Обојица имају у рукама НОВИне. Питањол је досад ретавао укрштене речи. Не ради опуштања, објашњава, Има педесет и осам тодина, и ускоро ће почети
да заборавља имена. Укртштене речи су одлична _ предохрана. Мисли човек па сопствену 6будућност. Де Жувенел прелеће погледом преко извештаја о покољу на Олимпијади, па се као вајка што га још ниједном нису килнаповали. А по глави му се вероватно врама бар. шеснаест варијанти могућних будућности, од којих су неке пожељне а неостварљиве;
друте — пожељне и остварљиве; треће — непожељне, а, можда, неминовне,
Воја Чолановић