Књижевне новине

ТЕЛЕВИЗИЈА

(рећни парови на малом екрану

„НЕДОПЕЧЕНО тесто ДАневног обавезно нагорело по ивици

скупоћи — поб ПНЕ причица и удробљене позор не комике, а све заташкати колорисаном глазуром иностраних отпадних сери-

З 48

ја — тако, отприлике, гласи куварски рецепт овдашње телевизије за прехрањивање гладне гомиле абонен

ата, по динара месечно. , цени од 30

програма,

Вели 1 МЕ Па РТБ-1, чији су произвоти потпуно заузети индустриј ском фабрикацијом свакодневних — клинчорби и папазјанија, уступила је експериментисање својој малолетној – гастрономској филијали РТБ-2, Ту се припрема протрамски концентрат, гарантовано мале кадоричне вредности — од њега се још нико није угојио, сем личних примања тедевизијских директора и уредника. Најважнији састојак концентрата, тренутно представљају васпитне англао-америчке бајке за глупу децу — ону исту која су, као прасе на сурутку, трчала у кинематографе на двочасовну плакајућу ужину пред банализованом верзијом Пепељуге, која се звала „Лав стори“ илити „Љубавна прича“ са Али Мек Гроу на мртвачком одру. За заостале гледаоце, који не прате астматичну серију под истим именом на Другом програму, дужност нам је да препричамо три досадашња алем-камена...

Он и она били самци, спавали у истом кревету — и разишли се. Газдарица, оптерећена таквим „бродоломом“ у бурној јој младости, потегне и умре — али тестаментом одреди баш њих двоје да инвентаришу наслеђене лепезе и педесетак томова њеног дневника. Они — мало читали, маАо се свађали, мало мазили, па на крају одоше заједно на пиво и сендвиче, Поука: ако намеравате, много година после раскида, да се поново завезујете — потражите унапред попа или матичара, да бисте уштедели време, новац и будућу телевизијску инспирацију! Друга прича — Ромео и Булијета се воле како ваља, Монтеки и Капулети су сустанари у лОНДОНском предграђу, све по Шекспиру, само што отров и бодеж замени аутомобилски карамбол. Џоука: доле сустанарски од: носи, аутомобили и плагиране теме из школске лектире! Трећа прича је најактуелнија: телевизијски коментатор има срећну жену и несрећну љубавницу. Жена дозна за љубавницу, постане несрећна — пусти гас и удави се, а срећна љубавница роди престолонаследника великом тв"ашвалеру. Али, не лези враже, телеви“ зорџија носи цвеће покојници и упропашЋује каријеру. Кад нађе нову љубавницу, он се опорави пред камерама и све остане као што је и било, с једним дететом вишка у кући, Поука: телевизијске мушкарчине могу да опстану искључиво у троуглу са женом и љубавницом, под условом да се греју и кувају на електрици, нафти или на креки-бановићи. У противном ипропаде телевизија!

Да све не/ остане мртво слово на. хартији, наша телевизија настоји да и делом _поткрепи ову хуманитарну акцију учвршћења брака и смањења броја развода. Тако смо ушли у период „срећних парова“ на екранима, у неку врсту оживотворене „Лав стори“ са хепиендом. Уосталом, зар се не каже да је телевизија „забава за породицу“2 Није важно да ли се та породица налази у положају гледалаца или извођача, пред купљеним телевизором или пред закупљеним камерама... У то. ку месеца септембра продефиловали _су тандеми Милена — Драган, Зафир — Сенка, Арсен — Габи, Милка Стојановић Живан Сарамандић... Правилно! И врло неправедно! Зашто поред Здравка Шотре нема и Никице Мариновић-Шотра2 Како то да на петроварадинској тврђави, уз Зорицу Мутавџићку, није било места и за „Време спорта и разоноде“ тј. супруга јој Предрага Кнежевића2 Зашто је пренос отварања Битефа толико инсистирао на Мири Траиловићки и брошу Драге Машин на Мири — а потпуно запоставио дру та Драгољуба Траиловића2 Зар је немогуће снимити спортску емисију на текст познатог Ренревционисте ВЕРНА Лукача, користећи супругу му Огњенк 5и као редитеља2 А какве би тек шансе имао на телевизији, у популаризацији љубави као здраве основе живота м друптва, универзални маестро Љубиша Јоцић, образујући двојац без кормилара по сво јем избору! |

еба се надати да ће телевизија, попе љубавно-брачне кампање, покренути још неке сличне... На пример, о сец дана одржавања чистоће на градс улицама или годину солидарности са пензионисаним активистима. Негде У, свету, без икакве сумње, постоје телевизијске се. рије снимљене на одговарајуће теме — а домаћи накупци, снабдевени пале зима и девизним дневницама, способни су да их пронађу! Кад су пронашли рекламу за лекаре опште праксе, срцепуцајућег „Доктора Велбија“, зашто не би откупили и остале — за педијатре, дентисте или пераче епрувета2 Свет је велик, југословен: ска телевизија богата, гледаоци мутави...

тр-Јам! Како ага, ревалоризована Мир И у добро познавала — до дна душе...

Берислав Косиер

| КЊИЖЕВНЕНОВИЕ 9

ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ

Сећања на Владнелава_ Петковића = Диса

Под насловом „Поноћна ћаскања на Ка. лемггдану“ „Књижевне новине“ су у неколико наврата објавиле нека сећања Николе Трајковића на наше писце са почетка овога века. Овим прилогом та се сећања настављају.

НЕДАВНО ЈЕ ПРОТЕКЛО педесет и пет

„тодина од трагичне смрти Владислава Пе

тковића-Диса, и поводом тога датума неки су се писци осврнули на његов живот и дело. Прилика је да и ја забележим неке своје личне успомене на тога драгог, и помало увек чудног човека, бар онако како су се оне сачувале у моме сећању.

Диса сам запазио још пре балканског и првог светског рата; тада сам га знао само из виђења и гледао га са завишћу, јер ми, млади, већ смо га и тада ценили, иако му је званична књижевност, она око „Српског књижевног гласника" — као што је познато — оспоравала сваку врелност. Тада сам га често вибао пролазећи Македонском улицом, која је у то време и све до после првог светског рата имала више кафана него кућних бројева. Многе од њих биле су оне мале, на први поглед неугледне али ипак зато на свој начин пријатне кафанице, а било је међу њима

и већих, и тада веома цењених, као што |

су (биле „Коларац", „Србија“, „Зора", „Булевар" и „Гинић". Од малих, да се и њих овом приликом подсетимо, набројаћу следеће, идући од Поште ка Палилули: „Кинески дар", „Персијски шах", „Млади Арапин", „Кнез Михаило", „Два мегданџије", „Шуматовац", „Два побратима", „Код два бела голуба", итд. Из многих су кафана дети износили на тротоар столове, и није била ретка прилика да у раним јутартим часовима затекнем несрећног Диса, онако косматог, разбарушене дуге косе, са филцаним шеширом широког обола натученим на очи и увек у црном изгужваном оделу, како спава наслоњене главе на руке за неким столом, док су око њега журили пролазници. Једног јутра видео сам га како спава стојећи наваљен на гвоздену шипку која подупире врата оне велике колске капије, која и данас постоји у Македонској улици. А пред њим, на метар раздаљине, не обраћајући никакву пажњу на њега, чистач је чистио ципеле пролазницима на своме сандучету. И данас су још увек на истом месту и та капија и чистач ципела.

Али имам много лешиу успомену на Диса из Француске, у лето 1916. године, када сам био на опоравку, после прелаза Албаније, у нашој избегличкој колонији у Петит-Далу, на једној дивној малој плажи

Ламанша, у Нормандији. Дис је ту мене

одмах некако запазио, ваљда сетивши ме се из Београда, тако да ме је док је друге око нас избегавао и волео усамљеност, симпатисао и често са мном разговарао о литератури. Становали смо чак и у истој соби; он, ја и Стеван Оберски, члан Скољског позоришта између балканског и првог светског рата. Дис је спавао у углу на увек нераспремљеној постељи, мако је због тога има честих објашњења са управом одмаралишта, јер сви смо имали једину дужност да водимо рачуна о својим постељама, као и о оно мало личних ствари које смо имали. Ипак Дис је свима био симпатичан, и сви су га волели. Нарочито жене; осећале су, чини се, да он много пати и чезне за својом породицом, осталом у Србији. Вероватно да је ту и написао она своја дивна писма у стихавима, која нису никад упућена оном коме су намењена:

„Не пише ми. А има кад..."

Пушио је много оне љуте француске цигарете „капорал“ и често се издвајао у хладовитом парку наше колоније и тамо нешта с времена на време записивао. Слабо је и пио у то време, али се ипак сећам једне згоде. Оперски певач и члан прве београдске оперске трупе пред први светски рат Рудолф Фејфар, Чех по народности, био је такође члан наше колоније. Како је тај син „чешких дугова и шума" волео да се шета по околини, на» рочито по питомим нормандијским шумама око наше колоније, запазио је да У њима има добрих гљива и једнога дана донесе шх пуну корпу. Ана Паранос, позната наша драмска уметница, у то време мла“ да и врло лепа жена, спремила је јело од гљива и са Дисом у друштву, прејела се. Због мало веће количине вина, коју су том приликом попили, сви су дан или два остали у постељама и није им било добро. Ми, не колеге, морали смо објашњава“ ти да су несумњиво неке гљиве биле отровне. .

Пред крај нашег бављења у тој колонији, наша управа организовала је приредбу која је оставила трага у историји нашег избеглиштва у Француској.

У четвртак, 24. августа 1916. године, У три сата поподне, Српска колонија у Петит — Далу (Пев Ре ће — РаЏез) у Нормандији приредила је „Добротворни концерт" у корист Српског и ског Црвеног крста. Том приликом штампана је и једна књижица на француском језику, у којој је објављен списак чланова колоније и програм приредбе. Али оно што је данас најинтересантније за над, то је да је у тој малој књижици објављен и Дисав говор, истина на француском језику, али који је он написао, разуме се, на српском језику, а превео га на француски један наш студент и прочитао га на том „концерту“. Ма несрећу, српски текст је изгубљен, док се ова књижица може наћи у некој нашој библиотеци.

Колико је бар мени познато, данас имамо врло мало Дисових прозних текстова. Срећом, овај приказује, и ако је на француском, многе финесе и стила и осећања, а нарочито његово стање духа У време мзбеглиштва и његове познате чежње за породицом.

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ

дис

Овде ћу изнети само крај његовог говора: ;

„А сутра, кад се будемо вратили на наша огњишта, и наше мајке затекнемо још у животу, оне ће нас загрлити и питати: „Како сте се осећали у Француској2", ми ћемо им одговорити: „Врло добро". А ако су наше жене и сестре такође још у животу, и оне ће нас загрлити и питати: „Како сте се осећали у Француској2", ми ћемо одговорити: „Врло добро". А наша деца, која су сазнала за највећа искушења овога света, ако су још у животу, и она ће нас загрлити, али њихова уста неће умети да нам поставе то питање; она ће нас само просто запитати: „Па где је та Француска" Уместо одговора, ми ћемо ставити руку на наше срце и рећи ћемо им: „Ево, Француска је овде!" и наша ће нас деца разумети."

Дисов говор изазвао је дубок утисак код свију присутних. На крају приредбе изведен је Веселиновићев „Бидо", разуме

"се јако скраћен, с текстом написаним по "сећању Ане Паранос, и у народним костимима направљеним на брзу руку од вред- _

них жена из колоније,

Што се тиче публике, у њој су били'

присутни многи угледни гости Французи. Међу њима нарочито је био запажен Ернест Доде, рођени брат славног француског писца Алфонса Додеа, тада већ у позним годинама живота. Занимљиво је рећи да је то био онај Ернест, кога је дивно описао славни брат у свом чувеном роману „Малишан" („Бе ренћ сћове"). У публици је био такође и Морис Метерленк, чувени белгијски песник, писац „Плаве птице"; његова крупна атлетска фигура са седом косом падала је јако у очи.

На том концерту певао је такође, у то време познати наш певач Мијат Мијатовић, несумњиво један од најлепших тенора које смо икад имали, а на харфи га је пратила млада француска уметница Никол Анкије. Мијат је певао неке наше песме, па и оне које су остале и до данас популарне, као „Мијатовке", композиције Сташе Биничког. У публици је био и бискуп из оближњег историјског градића Ивтоа (сетимо се Беранжеове песме „Мали иветонски краљ"). Тај бискуп толико се одушевио дивним Мијатовим гласом и српским песмама, па, сматрајући да су те песме религиозне због своје сетне и искрене ноте, позове Мијата да са харфискињом у прву следећу недељу, после велике мисе, у катедрали одржи мали рецитал. И заиста, тога дана Мијат, харфискиња, Дис и ја одвеземо се аутом у Ивто.

препуној катедрали били смо предмет ошште пажње. Благодарећи дивној акустици старе катедрале и пријатној пратњи харфе Мијат је заиста лепо певао, и тада је, ваљда први и једини пут у животу, и

с био весео. Његово лице било је озарено неким унутарњим душевним миром, док смо се враћали кроз нормандијске шуме.

Између осталих песама Мијат је певао и неке које нису много одговарале атмои катедрале. Сећам се и данас једне такве; била је то песма: „На те мислим када зора свиће". — Ванредна акустика средњовековне катедрале одзвањала је свечано и топло, да ми се чинило да су се и — камене скулптуре, слеђене изразом векова, смешиле помало. Сличан осмех имао је и Дис у повратку ка нашој колонији. уколико смо се приближавали нашем циљу на обали Ламанша, убрзо смо начули одјеке далеке канонаде са недалеког белгијског фронта, на реци Ипру. То нас је грубо вратило из благог сањарења на ратне тегобе, на наше болове и трауме избеглиштва; и на Дисовом лицу то се све убрзо испољило. Зато и данас често мислим: „Ех, кад би неки наш вајар мотао да на свом портрету споји она његова тадања два осећања: панику „Нирване" и спокојство детињег осмеха, којп је Дис увек крио испод својих некако рашчешљаних бркова и никад довољно обријаног лица, аква биста недостаје данас на Калемегдану, у алеји наших великих песника.

Никола Трајковић“

Сафет Бурина

Скидам ејећања с дрвета дјетињства

Свакота дана у освит дозивам сунце, чувара космичког круга, свакота јутра се узбућујем кад гледам У далеке врхунце и у игру јутра, орача без трактора и плуга,

И увијек тако скидам помало вела дјетињства с дрвета животног, давних дана мог хода, скидам једно по једно сјећање, петељку пожутјелог листа уз топлу пјесму старог пјевача-рапсода.

Шуме јутра и дани с хиљадама гласова птица у грању док висе у врелима својих ивркута кад нам причају тужно о кретању заробљених снова крај нашег дугог пута.

Данас сам скинуо још једно сјећање рано

и расклопио за ко бисерну шкољку,

било је сузно-влажно у свјетлу зоре окупано

а личило је на младост, бијелу играву дјевојку.

Свакога дана у јутарњи освит дозивам смијехом сунце што држи осовину космичког свијета, свакога јутра збуњен тугом и људским гријехом чезнем за игром давном невиног човјека-дјетета.

ТЕКУ ВЕНЕ ВРЕМЕНА

Улице, вене времена сиве и плаве ко ријеке

теку тшшинама праћене звонким трубама

оркестра

поноћног озвјездала неба,

струје мирисом врба успутне мреже далеке

ткане на разбоју међа

што граде их дан и ноћ — вјечити брат и сестра.

Вријеме с венама модрим чудно свијетом колеба,

рони тишином дубоко до незнана пута и жели да отвори капије гријеха скривена на дну минута.

Те вене што се не мјере увлаче у ме пипке страха израсле на дугим стазама расутим у луци без мостова, а ломљиви таласи јутра улијећу на леђима уздаха људских видика утканих у зоре неостварених снова.

А ми чекамо. Гледамо пред завјесом сунца. висине старе

кроз отворен прозор за вријеме.

Треба да уђе до нас без немира бјетунца

што жури шумом слапова Н'"агаре

кад крај нас даљине замчијеме.

ОДЛАЗАК

Одлазе, већ путују

даљинама. без боја

врисци неосвојива свијета,

уздишу ко некад Хелени кад се бранила Троја

у десет хладних зима

и десет мутних љета.

Одлазе раздања у тами вечерњих вода,

иду, путују шумови стида,

скривено се искрадају године, мјесеци и дани без рода

без опни с висина спуштена вида.

Умире сунце у одласку,

нестаје у сутонима рођења, ишчезава с временом

у бешумном суновратном праску безвриједно људско бдијење,

Одлазе, путују и тугују

"вјетрови са журбом без нада,

а с њима и с нама у аветним сутонима другују

с безнађем људски снови

крај крвавих пробућених парада.

ШТА ЋЕ БИТИ>

Шта ће бити с нама у дане бјежања из шуме живота

крај вилинског града,

како ће обриси златотканог грања без међе џи плота

освијетлити таму олимпских аркада»

Шта ће бити с нама што не вјерујемо ником

кад зазвижди крај нас коса мукле смрти,

шта ће се збити

кад нашим зреником

не озелене више наши стари врти2

О шта, о како, о зашто ће све у медију ријечи

да запјева пјесму о сумњи, о гријеху,

зашто већ и данас тишинама јечи

дах крвав што собом односи утјеху2

Питам се и ја, питају и други колико пута ће тајанство ноћи продужити блијесак немирној самоћи скривеној маглином у сутонској дуги.

Жељан сам да сазнам да не буде касно куда креће свјетло, куд мисли, куд дани, шта. ћемо открити када полугласно

утрчимо у орбиту сунца паклом окупани. |