Књижевне новине
~ маторском У
ЛЕТОПИС ЕЗРА ПАУНА
Смрћу америчког књи
Езре Паунда (рођеног 1885. тоде не) нестао је један од најнеобичнијих уметника речи нашега до ба, који је и својим делом и својим понашањем годинама изази-
вао врло различита, па чак и по
тпуно супротна мишљења. Када се завршио други светски раг Паунд је био изведен пред амерички суд да би одговарао за издају, јер је активно подржавао фашизам, двапут недељно е митујући своје дијатрибе преко. италијанског радија и саветујући војнике Осовине како да победе Америку и униште Јевреје. Али на суђењу је био проглашен за неуравнотеженог и послат на ле
чење; таква одлука је донета до-
некле и захваљујући _ залагању Хемингвеја, Камингса, Т. С. Едиота, Фроста, Маклиша и Мериен Мур. Ален Гинсберг је дао најбоље _разљоте. за ово залагање обраћајући се Паунду: „Ви сте нам, Маестро, далм тло по коме да ходимо, указали сте нам на пут који следимо".
Данас, када нема сумње да Паунд спада у класике модерниама, не смемо заборавити да ово тло није стечено без отпора. Па унд је најодговорнији за револупију и књижевност 20. века писао је Елиот још 1936. године. На тау сачињеном од најдревнијих књижевних предања, класичне, источњачке и средњовековне поезије, одиграли су се жестоки сукоби који су заувек изменили раније владајућа књижевна на чела, језик и метрику, и установили одговарајућа критичка м> рила. „Учините то новим", најпознатија с Паундова крилатица У тицала је на сваког писца, чак и ако није упознао његово дело.
Спајање стваралачких „моћи са неџравнотеженим емоцијама наводило је Паунда на стално експериментисање и непрекидно 32 почињање нових праваца, да би их убрзо напустио у име још ра' дикалнијих. о је, у извесном смислу, било расипање, али је потврдило да оно што свако може да уради добро Паунд може да уради још боље. Утицај Фенелозиног рукописа о јапанском Нотеатру и кинеског писма, поистовећење метода идеограма са ме тодама науке, навели су Паунда на оснивање кратковечне имажи, стичке школе. Тек су „Кантоси дали. резултат достојан Паундовог знања и талента. Они се моту схватити као нека врста епа који укључује произвољно изаоране делиће читаве људске историје. На жалост, он не успева да овој историји удахне живот. Не могуће је у наше доба створити нови“ дантеовски универзум, Ни" ти је Паундова недисциплина. могла да помири све оне алузије, дигресије, приватне „шале, мито“ ве и идеограме, које Је његова. силна ерудиција желела да укључи у дело.
Елиот је први приметио Паун“ дов | „недостатак комуникативности“, али је признао да „нико. жив не би нешто тако мајстор“ ски написао". Тако обухватан, ек сцентричан и апокалиптичан по кушај представља. напор, једини познат у 20. веку, да <е уђе У њетов траг, пренесе и обнови о нај илеал културе и цивилизације који је ишчезао У радикалном прелому У 17. веку. Предавање паганству им класичним идеалима.
и нетрпељивост према хебрејском и хришћанском монотеизму и аскетизму, уздизање естетич ких вредности за једине живог не, водиле су та ка моралном па:
ду пред ДРУГИ светски рат им 34 ; ; Мр време њета. Да је Паундова о ничка. жеља за славом Ма довољена, да се задовољио Ре 7 логом УМ поезији =“. века, а да није желео да Ба 1
њен Данте, можда би, иреа позитивна страна његовог | која га је навела. надавача натера на
јсовог ртрета Џојсовог~ „Порт | у ЈИ еве по цену необјав но Њ тптог дела. АЛИ „" | ња власт: ; пл Ру сти са" нису постали » == Е ио свој ху, а Паунд вије оства а 2 амбициозни подухват. : међутим, неправедно про без ти песниково цедокупис хронолошког набрајања сна ја су претрнела његов АЕ и Ра чиотова „Муста земља", КРреј 00Мост" и Меклишеве дуУЖб, Ра ме посебно „Конквистадор пун. замисливе су без И
гх стихова, прозе. и Мала је 4 није било хвалисање хала је Пауна за живота изјављивао и
би ми протекао далеко с А | чекао да 9
азишмљиво да сам : 2 Теје, Блиот, Лоренс итд. оса са мојим укусом из 1908. тодине",
(м. Б. – М)
КОБПРЕВНЕ НОВИНЕ
"061 ављивање уметника У
де и.
да америч: ког,
критике. '
_рије, први који је открио и
__ња Јаков
ЕЗРА ПАУНД
ОТАЦ (ТРУКТУРАЛИЗМА
При Универзитету у Индијани штампана је недавно, у редакцији и преводу Едварда Станкевича, књига „Антологија Бодуена де Куртнеа (Ваџаошп де Соџгпеу). Куртнеово име је познато готово
свим студентима лингвистике — .
каже се у једном од последњих бројева Тајмсовог литерарног до датка поводом појављивања ове књиге — мада скоро нико није ниједан његов ред прочитао, Реч је о Пољаку који је узео француско архаично име и који је већи део свог живота (рођен 1845, а умро 1929) провео у разним крајевима Источне Европе, а најкреативније своје године на Казањском Универзитету где је предавао ком> паративну _ индо-европску — лиНГвистику и санскрит (од 1875. до 1884). Тамо је био окру. жен _ изванредним _ ученицима, међу којима је довољно споменути де Сосира и Крушевског. Многи Куртнеови дужници сматрају га значајвмјим од Сосира, уз уверење да неке најоригиналније Сосирове идеје потичу у ствари од Куртнеа. Сосирова позиција „оца „модерне лингвистике“ (која се после Јакобсона зове „структу“ ралном“) потиче делом и из непријатељског става околине пре ма Куртнеу, коме су, уз то, недос“ тајали систематски начин рада м велика дела као синтезе, Али, м сам Сосир је за живота написао. свега једну књигу, монографију 9 индо-европским вокалима, а ње гово епохално дело „Курс тенеадне лингвистике" настало је као постхумна компилација љегових“ Ђака. Куртнеова несрећа је била у томе што није био У стању да створи своје баке, Чак и његов стопостотни космополитизам товорио је против њега: мада је теч но говорио девет језика ни у јед
· ном се није осећао као у матер-
њем језику и његов књижевни стил је био доста рогобатан. Сала, штампањем»ове књиге, вео тајни са његовог дела се коначно скида. Сада се види да је он 32 право био оснивач фонемске тео“ растумачио егзистенцију контрастних фонолошких јединстава, и то на вишој равни апстраховања што је звучни сегменат. Из ове књиге се виде и његове идеје и његови погледи на морфологију и фонологију, мада су најзанимљивији његови ставови о вези изме. Ђу "језичке структуре И историје. Он је наглашавао оно што, је звао“ „динамичком стабилношћу“ извесних елемената језика који су се чврсто држали У 1 оменљивом универзуму захваљујући _ својој „снази“ кључних елемената у дин!“ вистичкој структури. и ћ Појавом ове књите мења се, та“ ко, представа 0 једном човеку који је веома задужио модерну дише вистику, али се, У знатној мери,
мења и слика о лингвистици самој.
ЈУГОСЛОВЕНСКО - |
МАЂАРСКЕ КЊИЖЕВНЕ ВЕЗЕ
димпешти и Сентандреји 31.
И Кила и 1. новембра је, поводом 200-годишњице рођења. Јоакима ујића и 150-тодишњице _ рођеа Игњатовића, одржано
научно саветовање 0 југосло-' венско мађарским књижевним во зама, које Је организовао Институт за науку о књижевности Мађарске академије наука. два дана низ истакнутих мађарских и југословенских научника одржало је своје реферате и се општења о разним КвиеВвнНИиМ |
него |
дине аи к Е
фија у априлу
појавама и личностима које су у прошлости повезивале две су. седне књижевности, често припа» дајући и једној и другој истовремено. Седницама су наизменично председавали представници југословенске и мађарске науке о књижевности, предвођени с мађарске стране директором Института за науку о књижевности Мађарске академије наука академиком · Иштваном Шетером,
а са југословенске секретаром О-
дељења. за књижевност и уметност Српске академије наука а-
· кадемиком проф. Војиславом Бу-
рићем.
'Првог дана, у Будимпешти, реферате су прочитали Тибор Кланицај (Национална – припаност писаца), Ласло Сиклаи (Дво језичност у књижевности — Ми: хаило Витковић), Магдалена Веселиновић-Анђелић –(Верешмартијеве песме о птицама и Јакшићева „На липару" — „Вече"), Ласло Галди (Петефијев повенац, написан. у десетерцу), Иштван Сели (О: поезији Мите Поповића на мађарском језику), Ласло Хадрович' (Књижевни | споменици Хрвата у Западној Мађарској Од ХУП до ХЕТХ века), Берђ Даниел (Прва хрватска песмарица: Гргур Мекинић · Питиреус), Ендре Ан Бал (Проучавање југословенског барока из мађарског аспекта), Иштван Фрид (Почеци мађарске југославистике), Иштван Лекеш (Свет једне Крдежине _ новеле „Спровод у Терезменбургу“). А у паузи између седница учесници су разгледали Рукописно одељење Библиотеке Мађарске академије наука.
Другог дана, у Сентандреји, реферате су прочитали Милорад, Павић (Гаврил Стефановић Венпловић), Имте Бори. (Проблеми проучавања Јакова Игњатовића), Радомир Ивановић (Неки видови приповедачке зрелости Јакова Игњатовића), Јован Јерковић (Специфичности говора родног крала у језику Јакова _ Игњатовића), Стојан Д. Вујичић (Сентандреја и српска књижевност), Калман Бор (Јоаким Вујић и почепи срп“ скот позоришта), „Лука Дотлић
ЈУБИЛЕЈ ЈАНАОРА ПЕТЕФИЈА
За месец и по дана, !. јануара 1973, године, навршиће се 150 го
дина од рођења великог мађар-.
ског песника и револуционара Шандора. Петефија. Тим поводом у читавој Мађарској припрема се велика прослава овог јубилеја, јер се чини да се револуционар“ ни и интернационалистички садр“ жај Петефијевог књижевног до" ла и акције у револуцији 18481849, године може у потпуности сагледати тек сада, доба из градње нових, социјалистичких Аруштвених односа. У јеку је ортанизовање великог дОроја умет ничких и документарних излож“ би, од којих ће највећа бити одржана у Књижевном музеју Шан“ дора Петефија. Такође се припре. ма низ нових издања Петефијевих дела, као и студија и члана“ ка из пера истакнутих мађарских и страних критичара, историчара и теоретичара _ књижевности.
позориштима _ће се приказати спектакли писани на основу Пе тефијевих дела ми комади савре мених мађарских писаца Буле Иљеша и Шандора Фекетеа о Пете“ фијевом животу, знаку Пете“ 1973. године одРжаће се и традиционални Дани поезије у Будимпешти, на којима ће учествовати мноти истакнути домаћи песници и песници из страних земаља. Академија наука ће организовати више научних састанака у вези са Петефијевим животом и радом, а многи часо“ писи ми дистови посветиће посебне бројеве Петефију и његовом стваралаштву. Мађарски књижевници се надају да ће и њихове колеге у иностранству, посебно У социјалистичким земљама, тако. ће посветити пажњу овом великом јубилеју мађарске књижел
ности и културе,
(Позоришне _ везе Срба и Мађара), Иштван Пот (Мађарски жома ди из народног живота на срљској сцени) и Ксенија Орешковић (Дела Јакова Игњатовића на позоришној сцени). Поред тога, учесници симпозијума су разгле“ дали Српску црквено-уметничку збирку и Библиотеку | будимске, као и спомен-изложбу „Сент-Андреја и жа књижевност", коју је у Музеју Ференци поставио Стојан Д.'Вујичић.
Исто тако, у Сентандреји су, поводом _ 125-тодишњице рођења Јакова Игњатовића, на његову родну кућу положили венце пред ставници многобројних _ југосло“ венских и мађарских културних институција и друштвено-политич ких» организација, међу којима ин Југословенска амбасада у Мађарској, Српска академија наука, Ма ђарска академија наука, Удружење књижевника Србије, Демократски савез Јужних Словена у Мађарској итд. Том приликом одржан је и пригодан програм на српскохрватском и мађарском _ језику и у њему је хор ученика средње школе, између осталог, отпевао. неколико песама на српскохрватском језику, а неколико ученика је рецитовало песме неких српских песника. Југословенски _ историчари и теоретичари књижевности су са својим мађарским колегама во„дилм разговоре и о будућој са радњи на решавању заједничких проблема и склопљен је начелан споразум да се у мађарским рукописним одељењима попишу и истраже сва документа без којих је немогућно озбиљно приступи ти објашњавању мнотих појава и личности из историје српске и југословенских књижевности. Јед ном речју, симпозијум „Југословенско-мађарске књижевне везе" је био врло занимљив и вишестру ко користан, како за мађарску тако и за југословенску науку о књижевности и стога је сасвим оправдана обострано изражена жеља мађарских и југословенских научника
да њихова сарал: ња убудуће буде све интензив· нија. Е
РОДНА КУБА ЈАКОВА ИГЊАТОВИЋА У СЕНТАНДРЕЈИ
НЕИЗБЕЖНИ
РЕАЛИЗАМ
Пре кратког времена у Енглеској се појавила књига Роналда Гејскела „Драма и реалност: европски театар после Ибзена“. Књижевна, и не само књижевна, публицистика је углавном сагласна у оцени нивоа на коме су писани есеји о Ибзену, Чехову, Син џу, Лорки, Пиранделу, Елиоту, Брехту и Бекету, 0 њиховој инструктивности, инспиративности и другим квалитетима који се готово подразумевају кад је реч о стручњаку за позориште и драмску књижевност какав је Гејскел. Сумње се углавном сустичу око његове квалификације термина реализам у драми, тако да се у једном осврту чак цитира О'Нилов гневни узвик: „Реализам или натурализам — хоће ли за Бога да се нађе довољно гигантски геније да јасно дефинише те термине са свом њиховом посебношћу, и то једном ·за увек!“ У Гејскеловим текстовима се, на готово свакој страни спомињу изрази реално, реализам, реалност им то тако различито употребљени да се човек — каже се у једној критици — готово престаје надати да ће их икад тачно разумети. И ка да се, при крају књиге, каже да је Брехт „реалистичан као и Синџ или Чехов“ то не значи — готово ништа више но да је он добар драмски писац, Ти различити „кон. цепти реалности“ изражени су У двема драмским формама -— „репрезентативној“ и „поетској“, што је исувише генерализирано да би било од већег значаја.
Са таквом врстом књига — закључује се — боље је затворити очи пред терминима који могу да аначе све и ништа у исти мах и бавити се оним што је „теза“ појединих есеја. На жалост, и тада се мора приметити да би студија |_„драме и реалности“ у „европ-
ском театру после Ибзена" захте-.
вала три пута више простора за обраду м да би морала да се раз вија шире и сложеније.
Епархије ·
НОВА КЊИГА ЏОНА. ОЛДРИЏА
М Америци је недавно публикована књига Џона Олдриџа „Баво у ватри“ (у издању Харперс магазин преса). То је ретроспективна збирка есеја о америчкој књижевности и култури од 1951, до 1971. то. дине. Књига је прилично депресивна слика америчке књижевне и културне климе; Олдриџ књижевност сматра виталном уметношћу и веома је пријемчив за ново мада га процењује у поређењу са стандардима високе естетске вредности, експерименталне снате и филозофске дубине писца какви су Џојс и Елиот.
из Олдриџових пет раније објављених књига, али садржи и неке досад необјављене текстове. Олдриџ сматра да постоји чврста веза између уметности и културе уопште, мада верује да је уметност један самосвојан систем. Своју панораму америчке књижевности од 1920. до 1960. он систематски гради на детаљним анализама одређених дела и каријера писаца какви су Кетрин Ен Портер, Сол Белоу, Виљем Стајрон, Џон Апдајк, Рајт Морис и Џон Чивер. Поред тога, он обраћа пажњу на друштвени контекст у коме су стварали ови писци, а прати и настајање и цветање књижевних покрета као што су, на пример,
· Нова критика и црни хумор.
Реч је, дакле, о књизи која анализом америчке културе осветљава сцену на којој се ствара америчка литература, о књизи коју је написао врстан зналац и строг посматрач.
МИХАНАО _ СТОЈАНОВИЋ
У Београду је умро У осамдесетој години Михаило Стојановић, један од наших најплоднијих и највреднијих преводилаца. Преводио је са данског, француског, норвешког, шведског, немачког, енглеског, холандског, и“ талијанског и шпанског. Превео је читаву једну малу библиотеку пробраних дела светске књижевности и упознао нашу публику
„са делима Ханса Кристијана Ан-
дерсена, Стриндберга, Јакобсона, Сигрид. Ундсет, Пера Лагерквиста, Јонсона, ИМвара Лу Јохансона, Мартинсона, Лакснеса -- уда поменемо само један мали скандинавских _ писаца са чијим је делима нарочито зближио нашу културу. Уз та дела Стојано“ вић је давао и основна обавештења о писцима које је преводио, тако да се његово име није поистоветило само с појмом изврсног преводиоца | скандинавских књижевности на наш језик, него и с појмом најпоузданијег инфор матора о тим књижевностима код нас.
Стојановић је преводио са страшћу ентузијаста и савесношћу научника, које се од доброг књижевног преводиоца увек траже али се ретко постижу. Ње кови преводи се одликују тачно. шћу, лепим језиком, осећањем за мелодију реченице и вештином да се дух оригинала измири са духом нашег језика. Једном речју, Стојановић је својим делом и својим радом оличавао сву ле поту и сву тугу мукотрпног, културно значајног и никада довољно признатог и достојно цењеног преводилачког позива. И своју
преводилачку делатност он је с пуним правом схватао као значајну културну мисију, као рад који зближава народе м светове и који је не само служба култури своје земље него и међународном празотау и. солидарности.
МИХЛИЛО СТОЈАНОВИЋ
Ова књига је, у ствари, избор .
ЕН