Књижевне новине

ХУМОР И САТИРА

(Лијрика из магареће клупе

Могу до миле воље да мислим како су глупи они што су ми одредили Т да читавог живота седим у магарећој клупи, а они ће увек мислити исту мисао; магарац био онај што је ово писао.

ЈА 1; Нема тог силног. ударца, што би ме оборио с коња на магарца, јер мене једино могу да оборе с ногу. 2: Велики коњаници на челу ми јашу,

па ми машу, па ми машу... Не трудите се, маните махање, довољно је и јахање.

Не носите тамбуре кроз буре, јер сувише су ситне тамбурице, у бурама им попуцају жице, а требаће велики оркестар тамбура за весеље кад се стиша бура, кесеџија ће тада кесе да се маши: „Свирајте ми, тамбураши!“

Јечам жању дању, а јече увече.

Грабе хуље, не траже грабуље.

Свако у своју борбу хита: жици се боре испод жита, црви се боре испод коре, кртице испод земље рију, људи се на свим нивоима бију.

Кад кроз шуму прозвижди траната,

та шума више није разграната,

а топ настави и даље да риче

док гранате шуму разграниче.

И кад се коначно заврши борење,

зна се тачно чије је корење.

! оРузо деда своју бабу,

метно је на крило,

па потанко причао јој шта је некад било.

Али баба луда жена,

у бркове скреса деди: „Ги си, деда, једна. бена, много ти та прича вреди, када сада ништа не би, само џабе тупиш ствар. Луди деда, доћи себи, ако то још можеш бар!“

Алек Марјано

Пеалми раба

Томислава НАША ПОСЛА

НАШ човек може да бира:

да убије због псовке

или из чиста мира!

После новине дитну вику, адвокати распламсају полемику: Убица своје дело не схвата, убица је психопата...

И док се коначно окриви,

убица се слатко наживи.

ПРЕДЛОГ

Да постунимо лепо и братски, да поступимо демократски; Да распишемо конкурс за кривце! Зашто неодређене заменице вечито да нам кидају живце2!

МАЛО ДРУКЧИЈЕ

У нашој земљи не постоје враџбине!

Постоје само дугорочни планови

за привредни развој отаџбине!

ТАКВА СТВАР

Све док нам страни туристи. остављају девизе, у нашем туризму нема жризе. И пе треба бриге да нас море што нам многи од њих односе оригиналне фреске и амфоре. Ми ћемо после за девизе куновати репродукције Мона . Лизе.

И ОНА

Јуче ми је врачара гледала У

шољу: И она ми је прорекла будућност бољу!

Тома Славковић

"СВЕ НАПРЕДНЕ и

Против бирократије

ИСТО ТО, САМО МАЛО ЛЕВО (2)

напредније нам снаге боре се против биро жратије. Нема ни једне напред. не снаге, а ни снагатора, да није против бирократије! Нема ни је дног говорника, који није поди“ гао свој глас против бирократије.

Просто човеку дође жао.

Нашу јадну бирократију нико не брани. Нико није на — њеној страни! Јадница!

Ко год добије прилику да не што каже, каже против бирократије. Сви су против ње.

Сви!

Чак су и разни бироц против бирократије. (Биро за запошља“ вање. Биро за раднички туризам и возање. Биро за размену (све“ та и свачега). Извршни биро. Биро за прекуцавање. И откуцавање. Биро за умножавање (проблема2). Биро за рад са бирачи: ма...)

Кад би постојао, верујем да би против _ бирократије био чак и биро за заштиту бирократије.

Просто човеку дође да заплаче.

Против бирократије су се из јаснили сви могући форуми!

И сви кворуми. '

Све матице и кжрилатице. |

Све школе и пароле.

Све творнише и болнице.

Све радне јединице и јединичари. Сва могућа саветовалишта, као и обданишта.

Директори и ктитори, тшаљивције и трамвајџије, организације и ресторације, политичари и посластичари, _ референти и це тати...

Просто човеку дође да заплаче, кад види ко је све против бирократије!

Није ни њој, јадници, лако!

Душко М. Петровић

Прича о суседу који није имао среће

СВАКЕ ЈЕСЕНИ ђаци полазе у школу. Свакога јуна Баџи свршавају школу. Школа треба да их оспособи за живот, кажу. Кад тако оспособљени из школе закораче у живот, бивши ученици машу својим сведочанствима и дипломама,

И ја сам, некад, ишао у школу, што значи да сам оспособљен за живот. Мој сусед није ишао у школу: сиромах, мрзели га учитељи, па напустио школовање. Да прекрати време, почео је да продаје и препродаје лубенице на пијаци. Жао ми је тог човека; да је прошао кроз све етапе које су педагози наменили ученицима, ко зна... Овако, ништа. Пошто сезона лубеница траје кратко, почео је да препродаје најлонске кошуље, Али тако ти је то кад човек нема среће — у продавницама се, ускоро, појавило толико најлонских кошуља да је пао у очајање. Нисам га дуго виђао, мислио сам да се повукао негде им тугује. А он, није знао граматику, ни правопис, па погрешио једно слово — није тугавао нето трговао.

И тако редом, пролазе године, тече време, а мој сусед школу није учио, па све решава неке проблеме.

Ја лепо, без проблема. Једино кад ми пара понестане навратим код суседа, па ми он позајми, Љубазан човек, зна шта је невоља, без школе се кроз живот пробијасо, па хоће радо да учини.

Саветујем му, уз пут, да заврши вечерњу школу, сад кад може, а он ни опепелити,

— Научићеш, суседе, пуно па метних ствари — кажем. А онда ћеш умети да цениш знање и рад.

— Ценим ја то и сад — каже сусед.

— Учићеш рачун, Куга,

— Имам ја своју рачуницу!

— ИМ техничко васпитање,,.

— За моју технику не брини.

— Па биологију, то је баш фина наука... И хемију, да хемикалије мућкаш.

— Мућкам ја и без школе каже сусед.

Тврдоглав човек, пролази по: ред толико знања, ин ништа. Не срећно детињство, види се, оставило је неизбрисив траг. Кажем, није човек имао среће. А да је учио школу... ја не бих сад имао од кога да позајмим, кад останем без пара.

Иван Шоп

математи“

КАРИКАТУРА СЛОБОДАНА МИЛИЋА

Миле Станковић И спођест једпоат намћора

Уместо да уживам што до смрти имам права да будем жив ја сам од малих кривих ногу смртно незадовољан овим светом

Задовољни ме салећу штипају золицају испод мишке

нуде своје разлоге за моје задовољство

и поручују да не псујем погано као бараба.

него да смерно шапућем блазотворне речи

мени је сваког. дана у сваком погледу све боље и боље

Боље и кад ми гори под ногама |

и кад ми виси мач над главом и камен о врату

и кад сам затурен и кад сам понесен па упуштен

и кад паднем с коња на магарца и кад ми потону све лађе

Слушај намћоре или си задовољан као ми или ниси нала Има и других којима не тече мед и млеко

али се бар луцкасто смеше у општем интересу

и временом свикну да сијају од задовољства

и сијајући осветљавају пут мрзовољним суграђанима

У мени нема пламичка бенгалске ватре

за вашарско светковање лудом радовање

а да се човечанство само једном распилавило од миља и данас би потомци замахивали каменом секиром

и приносили себе боговима на роштиљ

Не видим ја никакву вајду од напуване историјске славе мени блажени духом заударају на славну заосталост

и замагљују видике ружичастим перспективама

Потомци ме презиру што им оскудицу подмећем као врлину а и ја сам сит недостижених предака јер су ми толико блиски да у себи тледам чувеног деду прдоњу

и славну прабабу опајдару из патријархалне бајке

Или треба да скичим од среће што немам чукљеве на ногама и што ми у личним подацима стоји нос правилан бркове брије кад светом врве правилни и обријани

које нико не зарезује због обријане правилности

Ипак је моје приватно незадовољство стекло јавни углед

па ме многобошци простосрдачно каменују као бесно псето хришћани побожно распињу као прекобројног сина господњег. а незнабошци уредно жигошу са ботоугодним образложењем шта би било кад би -сви на свету били незадовољни

како би се на. страни ценили наши статистички резултати

и шта ће на то рећи кнегиња.

До врага зар смо сви ми на страни по страни и посрани зар да једемо потаче од статистичког. брашна и зар нико не гледа своја посла сем беспослене кнегиње

Дозволите да објасним зашто сам незадовољан Ти си против државе као такве Ја сам против државних кондуктера који кажу аутобус то сам ја Та си против отаџбине и химне Ја сам против бусања у прса и плаћених славопојки Ти си против носилаца напредних идеја Ја сам против идејних аквизитера Ти си против братства и људске солидарности Ја сам против људождерске бриге за људе

Ти не желиш процват м благостање Ја не желим да једем пресне глисте као печене јаребице да примам рог за свећу и здраво за готово да кривотворене беле паре чувам за ирне дане да певам тропаре свакоме ко се прогласи за свеца да се смејем несланим шалама и благодарим на сољењу памети да из граматике избацим негације а из математике минусе да разбијам огледала која ругобе чине ружним да волим оне који ми тенком улазе у срце да ликујем што није крив ко прде већ ко чу

да задовољно дишем и ако имам астму

да спавам на оба ува и сањам задовољне снове

да сам срећан што не станујем у каменој пећини или на кољу већ гледам полуцирање туђег самозадовољства

против кога не помаже ни камење ни коље

Можда врећам угледне професионалне оптимисте

што личим на човека који је прогутао гуштера у сирћету

али сам спреман да одговарам пред земаљским и. страшним судом због тешког незадовољства са предумишљајем

оствареног против себе на подмукао и свиреп начин

Само се плашим да једног дана не осетим задовољство што сам у свилоруном стаду задовољних остао шугаво незадовољап

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 10

Две савремене

бдасне АВА ПСА

Под овом све тескобнијом зајед: ничком небеском капом живела су свој пасји живот и два пса, Али сваки на свој начин. Први од њих, „Буби“ никада на својој префињеној кожи није осетио нити је знао шта су то тешкоће. Из свог, добро дезинфикованог тањирића безволљно је мљацкао упола испечено, ситно исецџкано месо, да би се одмах за тим једва одвукао до другог тањирића садобро прокуваном водом. Специјални ветеринари даноноћно су бдели над њим, да би га у тренуцима псеће апатије, која се код четворопожаца може јавити у врло тешком облику, кљукали пилулама за расположење. „Буби“ је имао и своју псећу кадицу, садон за улепшавање, где су му са посебном пажњом увијане локне и дотеривани нокти. Спавао је на јастучићу са иницијалима „Б. Б“, а за своје специјалне физиолошке потребе имао је на располагању специјалну увозну мини-бандеру. Псећи бон-тон савладао је, такође, у иностранству код даровитих али скупих учитеља, а када је хтео у шетњу, водили су га на позлаћеном ланчићу.

Други, „Жућа“, није имао ни педигре. Живео је свој пасји живот у сталној потрази за коскама. Ноћу, у неком буџаку или поред нечијег плота, док су га буве јеле, сањао је не о хотелу за псе и салону за улепшавање, него о скромној кућици и своме газди који би му макар име поменуо. Ах, како би господару знао лизати руке.

Ето, драги читаоци, тако су „Буби“ и „Жућа“ проводили свој век. Једнога дана, незнано откуда, наиђе ипидемија беснила. И, о чуда (а чуда се данас само дешавају у баснама као што је ова наша), баш „Буби“ побесне. Захвати та вихор ове опасне псеће бољке и он зубима, које су заборавили, као и нокте, да му скрате, свом силином навали на оне који су га држали у наручју и мазили, а затим и на околину. Сејао је страх и трепет, све док једнога дана у свом бесу на заврши иза кафилеријских решетака. Помоћ, коју му тада хтеде пружити животињски свет, он одмах одби, очекујући да се његови господари заузму за њега. А они2... Одрекоше га се као да никада није ни постојао, јер никада се не зна у ком правцу бацили могу кренути. Чак „Бубија“ оптужише да је као опасат кланцонота штетан за околину.

А „Жућа“ 2... За њега и епидемија беснила беше луксуз. Он и данас гледа одбачене коске и треби се од својих сталних сустанара — бува. Храни их он годинама од своје питоме псеће крви. Он ни на кога не режи, чак ће вас, нако му нисте господар, поздравити веселим лавежом и мирно“ лизати руке, Слободно га о словите: „Жућо, Жућо!“... Биће вам захвалан. И ја, иако га познајем тек из ове басне, заволех ову племениту животињу. Чак сам из љубави према „Жући“ обавезан ин на наравоученије, које је ко зна колико пута изостало из простог разлога — звучи неуверљиво: — Пре се побесни од меса не20 од костију!

СОВА И СЛЕПИ МИШ

Шумској сови једнога дана досади на напразно мудрује а слепом мишу пукло пред очима да се и за радни стаж на време треба побринути, те одлучише да зајед: но потраже запослење.

Сова, некако одмах после тога откри конкурс за једно упражњено радно место,

— Ту и ту ћемо заједно отићи, па ко буде имао боље услове нека га приме — рече мудра сова слепом мишу, уверена да ће јој он потпуно слеп бити слаб конкурент. .

— У реду, драга сово! — про. цеди још сањив слепи миш, Знам да су моји изгледи слаби, аал' хајд' поћи ћу с тобом тек да имаш противкандидата, како је то ред на конкурсима.

И стигоше њих двоје пред конкурсна врата. Сова одмах седе на један чивилук п поче да по ко зна који пут бодије своје одговоре према пробном психо-тесту, предвиђеном конкурсним условима.

А слепи миш2... Он са обеше-

ном тлавом надоле, напипа шуп љину испод врата и нечујно про. тури коверат. Еегов истанчани

слух одмах осети да му шансе не наилазе на препреке. И заиста, сутрадан је добио одговор да је примљен на посао јер је утврђено да поред других преимућстава у односу на остале кандидате још по — ништа не види, али, осећа...

Ми не знамо шта је било у том коверту, А не мислимо ни да на: тађамо. Само, да су нешто живи Езоп, Крилов, Лофонтсен или ДОситеј, сигурно да би о томе имали своју претпоставку, разуме се, У, виду практичног наравоученија:

— Није важно где се чека посао, него како се чека!

Пера Срећковић