Књижевне новине

ПОГЛЕДИ

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

НА ТЛУ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Покушај естетичког вредновања уметности нашег поднебља

ЈУГОСЛАВИЈА нема ниједног музеј ј

би се могао мерити с Пи Е пен музејима света као што су Лувр, Британски музеј, Галерија Уфици или Ватикански музеј. У прилично закашњење у стварању музеја у односу на друге, сретније народе и богатије земље, Југославија је

дошла. због вековног ропства неких њених

народа под Турцима, културне заосталости и релативног сиромаштва након ослобођења од ропства, а исто тако и због честих ратних олуја, које су биле нарочито опасне за уметничко благо скупљено на једном месту. То закашњење је, наравно, било тешко надокнадити. Али њени музеји су богати захваљујући чињеници да су на њеном тлу хиљадама година живели и стварали људи, који, као и други људи широм света, нису могли да живе без уметности. Њена географија и историја створили су од ње један од највећих музеја, од којих — на први поглед парадоксално — добарс:део још стоји неоткривен, под земљом, очекујући намерна истраживања стручних археолога или случајна открића других људи, који, због својих сва“ кодневних потреба, непрекидно рију по тау, постављајући у њему основе за нове облике свог живљења.

Историјска судбина Југославије, условљена њеним географским положајем, од носно чињеницом да се налази на једном од главних путева који су одувек водили са Истока на Запад и са Југа на Север, и обратно, долинама Дунава, Саве, Мораве и Вардара и сливом и обалом Јадранског мора, учинила је једном од најстаријих колевки уметности и, у исти мах, једном од најпостојанијих. У њој, као и уопште у земљама с великом уметничком традицијом, велики део уметничких творевина не само да се не налази у музејима него се и не може пренети у њих. Често врло удаљене од затворених простора, гордо усамљене под небеским сводом, ове творевине захтевају од човека који џени и воли уметност да се отисне из својих свакодневних обитавалишта и да им пође у естетско ходочашће. Било да су то фреске у манастирима, као оне у Милешлеви и Сопоћанима, или надгробни споменици у пејзажима одређене конфигурације, као стећци у Босни и Херцеговини, ова дела имају величанствен. изглед само У природним амбијентима и осветљена светлошћу сунца, губећи га у великој мери кад се нађу у музејским просторијама, У којима се, да би дошла до изражаја, такорећи, морају борити с другим делима, с којима деле вештачко осветљење и скучени простор.

Да би се, на пример, максимално ужи“ вало у лепоти стећака, треба доћи у Радимљу и једним погледом их обухватити разбапане по пољу као да су метеорити пали с неког другог света или ратници У парадним униформама који су надземаљски мађијама претворени у камење покри“ вено разним шарама и украсима. А утисак који се добија кад се фреске у СопоБанима посматрају на самом месту њиховог стварања неупоредиво је већи од посматрања тих истих фресака (истина, копираних) у музеју. Стога је мања оданост љубитеља уметности она коју показују посећујући депо уређене музеје, него она коју показују кад је траже и налазе У њеним првобитним стаништима и НЕ трају је тамо тде је уметник за МиИа остварио водећи рачуна како о прир

ном тако и о амбијенту створеном ЉУА-

вештином. Поред остварења неких ренесансних мајстора, насталих У време великог па паја италијанске културе на наше Ре морје, од дела мајстора светске (Бе Е сти, југословенски музеји поседују. МЕ у фра Анђелика, Сасете, Бованија Пе ја, Карпача, Алтдорфера, ЛЕКА _ зТинторета, Веронезеа, Пусена, од рена, Рембранта, Ригоа, Пиацете, ла, Гвардија, Гроса, Короа, Монеа, 1 у роа, Сислеа, Дегаа, Реноара, Бонара а на, Утрила, Матиса, Вламенка, а Коброј али су она и релативно ретка им Моро на. Остале уметничке предмете Од, ВР

сти чине, углавном, остварења ај творе7. + сим мањих, употребних пре Ки аотвајје

на тлу Југославије. Али

ИПАК АИК захваљујући ар 4: тла од најстаријих времена, ок Да се доче артефакти дилувијалног аи рт човека у Хрватској ада о заитска "уметвеначким Караванкама. еолт ма ност је већ одраније, Др И ве Хтарчазачке и вин · би дане! ако богата него. НЕ не 5,

ј са открићем ПАН пре неколико година показало се . изузетно, вредна оства-

] си да њој Стока уметности. У делима

ња предне 1 = Рметника из Лепенског вира, а дазимо. п 4 а го, , м ше од седам хиљад „вечито модерне“

ике : рактеристичне ода модерност“ је у дво-

уметности. Њихова »„ пл је У лаа струкој експозицији — | Мт ОанОс личној, у споју фигурације и т 6 риј се апстракције, џ реалној представи и траве > цендентном значењу, као п У ЈЕ У А се очува не само природност матер 5 вара, него и прво-

1 | ело ст

а у којем се А ; ОУ 5 на. форма тог матери] ала. и се у Зе вороножним бићима открив ) ПоЕУ и у Поморављу може видети извесна сова типација хеленских Мате А

' а Лепенск' вим скуаптурам Ледено оста с молер-

ги знатне форм = МЕ синтетичком и каткад свесно прими ;

ом. тивистичком петадно доба. у уметности, У

авном, обележено употребним 4 ТА оји носе отиске разних племена а ма, - о ено или стално настањених Ма. нрив и тослввије, и: У ХБЕМУ, СВ ИРА. Ни ТАХ дела необична ло зампсли, која С изве атски и маштовитом израдом могу и ;

чајмерити с много каснијим, већим и значај

нијим остварењима, као што су, на пример, Дупљајска колица, такође настала У Подунављу. А у гвоздено доба, у алпским крајевима, израђују се ситуле, које представљају право чудо не само имагинације и способности да се читаве групе фигура синхронизују и хармонизују, већ и вештине обраде, као што показују, пре свега, изванредно компоноване ситуле из Вача и Магдаленске горе. Најзад, илирски рељефи из времена када се Рим већ уплитао у живот разних балканских племена, антиципирају битни карактер српских крајпуташа, насталих много векова дошније. Већ у бронзано доба дошло је до утицаја једне културе с" југа на културу Подунавља: микенске културе, чије златне маске тако много подсећају на читав миленијум млађе златне маске из Требеништа. Касније, антика је запљускивала становнике тадашњег Балкана са свих страна: са Егеја, Јадрана и с понтских страна, па чак и са Алпа, али су, упркос многим имитацијама и импорту, илирска и трачка племена, а касније и Словени, настојећи да одбране своју слободу, показивали и доста отпора према класичном идеалу. Иако има скулптура које су класичне лепоте, као глава богиње са Виса, фигуре сатира из Стобија или глава жене из Солина, о постојанијем присуству античког, рационалног, уравнотеженог реализма може се говорити тек када су у римском цар ству до највишег достојанства дошли људи са Балканског полуострва, чему имамо да захвалимо не само зидање Диоклецијанове палате него и вајање оне дивне Кон-

ОПЛАКИВАЊЕ ХРИСТА У НЕРЕЗИМА (ДЕТАЉ)

стантинове главе нађене крај његовог Род ног Ниша. Тек тада присуство хеленскоримске уметности на југословенском ТАМ не значи ни импорт ни просто и често невешто угледање уметности провинције на уметност метрополе, него аутохтону уметност епохе. Па ипак, само у једној врсти ликовних уметности балканске провинције могу се у потпуности мерити с метроподом: у мозаику, било у подном мозаику, као што показују Венатори и Дионис из Гамзиграда и Орфеј из Солина, или У мозаичком украшавању базилика, као што је случај са Еуфразијевом базиликом У (торечу, чији су мозаици не само истога доба као равенски, већ се с њима могу мерити и по вредности. ;

Са романиком, првим стилом који се обележава одређеним именом, почиње и време сталних стилских закашњавања за водећим културним _ нацијама у Европи, као и бројним мешањима разних стилова, често у симбиози коју не познаје ниједна друга средина. Тако на југословенском тау романика, углавном, траје од ХЕ до ХЛМ века, тотика од ХЛМ до ХМ1, а барок почиње тек крајем ХУП и почетком ХУШ века. Закашњавање се, међутим, мало-помало смањује, тако да се данас може говорити како је, најзад, размак између, у“ метничких тенденција најцивилизованијих земаља и уметности Југославије потпуно избрисан. Уметницима овог поднебља није сметало ни то што су стилске карактеристике које су прихватали и развијали че сто биле инспирисане разним религијама, које су много векова биле главне духовне силе и умногоме одређивале основне координате свеколиког културног стваралаштва. Мосталом, ни националне разлике, нарочито међу уметницима народа истих религија, нису толико велике колико ом биле да простор у којем живе није често имао исту историјску судбину и исту ДУховну. климу.

Наравно, и у Југославији су, као му другим земљама, поједини стилови добијали извесне специфичности (на пример, барок), или неке друге карактеристике, па се чини да је карактеристично да су и го тика и барок у југословенском простору

| умногоме изгубили од извесне сугестије

мистичности, готово неопходно присутне у делима ових стилова у другим поднебљима. Чини се, такође, да је највише мешавине разних стилова било тамо тде су били најприсутнији разни утицаји: на обали Јадранског мора или близу ње, као што показују многи примери, од којих ће"мо, илустрације ради, поменути само дрвена врата на сплитској катедрали мајстора Бувине (инспирисана византијском ико-

нографијом, а по обради блиска романи-

ци) и дрвене наслоне клупа у истој катедрали, на којима, поред византијских и романичких, има и исламских елемената (решеткасти отвори и декоративне животиње). На срећу, вредност уметничких дела не мери се чистотом стила, већ снагом уметникове имагинације, животношћу и лепотом њихових форми, вештином њихове обраде. Отуда је мајстор Радован, који је израдио изванредно леп портал на Трогирској катедрали, велики скулптор упркос томе што се у његовом делу запажа мешавина романичко-ломбардијског стила и готике, као и Јурај. Далматинац, који је изградио и украсио шибеничку катедралу, а код кога се кићена готика у архитектури и орнаментици меша са извесним ренесансним тежњама у пластици, посебно у третирању људске фигуре, Кад је реч о мањим и мање значајним уметницима, такав однос се може сматрати и еклектизмом, али не и у случају уметника као што су Радован и Јурај, код којих је он био резултат критичког односа према једностраности појединих стилова, а избор њихових елемената произлазио је из личних стваралачких афинитета и концепција. Најтеже је бранити критеријум оригиналности у средњовековном монументалном сликарству, 0 којем је тако много писано, али с врло различитим уверењима о националној специфичности овог, у основи византијског, начина изражавања. Оригиналност овог сликарства, које, и географски и историјски, умногоме представља прелаз од византијског сликарства на сликарство предренесансе и ране ренесансе једног Чимабуеа и Бота, лежи у неколико важних чињеница. Најпре, у томе да су на фрескама, не само као кти-

тори него и у лику многобројних библијских личности и светаца, били представљени типично наши људи. Фотографски портрети наших савременика упоређени са ликовима на фрескама, показују, као што се у часопису „Југославија“ могло видети пре двадесетак година, да су на фрескама сликани баш људи са овог тла. Затим, у доба када су мецене биле од ОДЛУчујућег значаја не само за избор садржаја и тема него и обраде, на фрескама налазимо велики број домаћих светаца, који уз то одговарају и одређеном времену и његовим потребама (на пример, свети ратници у Каленићу). Један од најутицајнијих мецена у овом погледу био је свакако Сава Немањић, који је инспирисао неке од највреднијих фресака (у Милешеви и Жичи). И сами сликари су се временом, учећи од Грка из Цариграда и Солуна, све више регрутовали у домаћем, словенском живљу. Најпре су натписи на фрескама били (крајем ХП века) исписани и на грчком и на српском језику. а касније (у ХШ веку)самона српском, да би, напослетку, постали чувени мајстори и сами Срби, као што су они из радионице митрополита Јована и његовог брата Макарија с краја ХЛУ века. Врло слична је и ситуација у сликању икона, јер су их најчешће радили исти сликари (Михаил и Еутихије у првој, половини ХЈУ века, а нешто касније мајстори Дечана). Мосталом, и кад је реч о фрескама, битио питање није питање стилске оригиналности већ питање иманентне вредности тог сликарства. Нема сумње да фреске у Србији, Македонији и Црној Гори, донекле захваљујући несрећној чињеници да се врло мали број фресака очувао У Грчкој и Бугарској, представљају највреднији _ део овог начина сликања у историји сликарства. Фреске које приказују поворку анћела у Св. Софији у Охриду, оплакивање Христа у Нерезима, тлспеће у Богородичиној цркви у Студеници, скидање с крста у Милешеви, рођење Богородице у, Пећкој патријаршији (прква Св. Димитрија), пророке у Ресави, свадбу у Кани у Каленићу и, изнад свега. успење Богородице и рођење Христа у Сопоћанима представљају ремек-дела фреско-сликарства у средњем

веку. Штавише, у тренутку живописања Сопоћана (око 1265. године), фреске ове задужбине Уроша Т представљале су не само врхунац византијског фреско-сликарства него и сликарства читаве Европе ХШ века.

"Ако, пак, вредност југословенских фре-

сака донекле стоји у сенци сумње у њихову изворност, та сенка потпуно нестаје пред једним уметничким феноменом којем се пандан не може наћи ни у једном другом поднебљу. Реч је о стећцима. Око педесет хиљада (а некад их је било и два. пута више) надгробних споменика разне величине и различите обраде, с разноликим мотивима (сцене из лова и живота витезова, лунарно-соларни, флорални и декоративни мотиви), насталих од краја ХП до краја ХУ века и посејаних по многим, кра јевима југозападног дела Југославије, а поглавито у Босни и Херцеговини, представљају најаџтохтонији уметнички израз поднебља у којем живе Југословени. Имена „ковача“ (резача ликова) и „лисаца“ (састављача натписа), као и имена оних који се помињу као становници ових гробних кућа (на којима налазимо и разне поједностављене елементе архитектуре), јасно сведоче о томе да је реч о нашим људима. Покушај да се у њима види израз богумилства — данас углавном напуштен — долазио је отуда што су стећци тако аутохтони да се нису могли – објаснити друкчије него једном од босанско-херцеговачких специфичности, од којих је богумилство било свакако једно од најособенијих. _ Већ у средњем веку карактеристична је појава сеоба уметника с нашег тлау земље у којима су живели истоверни, па чак и сродни народи. Средњовековни неимари и сликари су, преко Молдавије, одлазили чак у далеку Русију и тамо настављали своје стваралаштво. Обичај средњовековног уметника да не настоји да, поред дела, прослави и своје име, спречава нас да наведемо имена тих уметника. У доба ренесансе, међутим, тај обичај је измењен и стога можемо, не без извесног поноса, рећи да је уз уметнике који су, као Никола Божидаревић и Михаило Хамзић, радили само у земљи, многи наши људи стварали и с правом стекли славно име у „великом“ свету, у много јачој конкуренцији од оне коју су имали међу својим суграђанима: скулптори Франо Врањанин и Иван Дукновић, сликари Јурај Чулиновић и Андрија Медулић, минијатурист Јулије Кловић итд. Скулптуре Врањанина, нарочито жен ска попрсја, психолошки дубоко простудираних ликова, меких и благих као да су изропили из снова, која спадају у најбоља дела кватрочента, налазе се у колекцијама Лувра, њујоршког Метрополитен музеја и бечког Уметничко-историјског музеја. Медулић је, пак, у интерпретацији свет лости, сликању атмосфере и третирању пиктурване материје био претеча Тинторета, Басана и Ел Грека (чији је учитељ био Кловић, последњи велики минијатурист у Европи).

Барок, класицизам, романтизам и реализам (а донекле и импресионизам) имали су у југословенским земљама представнике значајне само у историјском потледу и националним размерама. Барок"је" био стил карактеристичан претежно за католичке земље, класицизам, романтизам и реализам су, углавном, настали под утицајем немачких учитеља у Бечу и Минхену, а затим се Мека југословенских сликара из Минхена преселила у Париз. Данас, међутим, уметници центар света не траже ни на једном месту на кугли земаљској већ у себи или у једном делу традиције своје националне културе. Међу уметницима који се ослањају на традицију , највише је оних који оживљују неке елементе средњовековних фресака или сим боле са стећака и, бар по мишљењу страних стручњака, њихов напор није узалудан. Међу онима који се оријентишу по својим сопственим осећањима, посебно место припада „наивним“ сликарима и вајарима, чија бројност и вредност представља једну од истакнутих црта савремене југословенске уметности. У том погледу, чини се, само се француска уметност може сматрати супериорном над југословенском. Стога није чудно што је Југославија једина земља која има музеје „наивних“ уметника. Постоје читаве школе у којима су земљорадници у исти мах аутентични Уметници и које су добиле назив по селу у коме они живе и раде (Хлебинска школа, Ковачичка група, Уздинска група женасликара, Опарићка група, Жировска група итд.), а међу њима, можда, најзначајнија места заузимају Иван Тенералић – међу сликарима и Богосав Живковић међу скул пторима.

И кад се, најзад, осврнемо на период од седам хиљада година уметничког стварања на тлу Југославије, запажамо да се из масе појединаца, школа и стилова, у» дижу само они ствараоци, који су, идући за неким својим сном или ронећи у живот, успели да у неком трајном материјалу убедљиво оваплоте тај свој сан или аутентично прикажу свој начин живљења. С данаињег гледишта, које је више наклоњено нагонском и примитивном него рационалном и академском изразу, чини се да су највећа остварења дали уметници из Лепенског вира, сликари охридских ико. на, мајстори фресака из Сопоћана и Милешеве, „ковачи“ стећака (Грубач, Миогост, Радич, Прибил Бјелопчеланин), _ренесансни уметници Врањанин и „Медулић, словеначки импресионисти и, најзад, неки савремени „наивци“. То је оно што уз Диоклецијанову палату, Пулски амфитеатар, цркву Св. Доната у Задру, средњовековне манастире Студеницу. Дечане и Каленић и меморијалну скулптуру Богдана Богдановића, Душана Џамоње и Драга Тршара, представља највише уметничка АОстигнућа на тлу Југославије, због којих вреди обићи не само њене музеје него и целу земљу. Тучена многим светским ветровима од праисторије до данас, она је тотово цела постала музеј који се непрекидно и све више открива, не умањујући, већ, напротив, све више увећавајући своје богатство, које не може да стане у оквире било ког великог музеја.

Драган М. Јеремић

КЊИЖЕВНО 9