Књижевне новине

ђ

= = ---___—

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

АВА РЕТКЕ целовитости _

Леонид Шејка: Ретроспективна изложба 1952—1970,

Музеј савремене уметности, Београд

ЕВО ЦЕЛОВИТОГ ШЕЈКЕ, целовите личности коју смо до сада знали фрагментарно или слутњом истине у делу и о деау, виђеном опет фрагментарно. Тек после

овакве изложбе (преко 200 слика и обје-.

ката, преко стотину пртежа, колажа и графика) постаје јасно колико је стваралачка личност Леонида Шејке била присутна у нашој уметности и неким виталним структурама наше културе, Присутна и усамљена. Коначно смо се уверили да је овај сликар „мистичне оријентације" и мисли лац комплексне уврежености у континуум времена изузетан не по некој својој свесној опредељености за овај или онај проблем или садржај модерне ликовне поетике: он је неком страсном рационалношћу која је прожимала цело његово биће тражио разрешење своје егзистенције чином сликања. У исто време тражио је смисао сликања у контексту друштвених кретања, социјалних, филозофских, религиозних и политичких. Тражио је, како је сам писао, „дубљи духовни разлог за сагледавањем света или светске судбине, од физиолошких и психолошких по а за лепим, складним, или ружним, нескладним,..“ Гледано у целини, за ово дело заиста није битно да се оно стилски дефинише неким присутним „измом“ (надреализам, нови или лирски надреализам, сликарство фантастике или фигуралне фангастике, сликарство метафизике или магичког реализма), оно је медијално не само по Медиали, синтетичко по свом онтолошком свеобухватању појавног, видљивог и дУХОВног, унутарњег.

Битна је, дакле, изузетна Шејкина ус мереност у комплексну проблематику двоструког односа егзистенције дела: према властитој суштини и суштини света. Његова слика, бар у зрелим годинама, увек је зачета у духу као део система, целовите конструкције сликарског мишљења ослоњеног на велике традиције европског хуманизма. Хоћу рећи да то никад није било „чисто сликарство" али ни сликарство идеја у служби временске ограничености. Слика је настајала далеко пре но што је физичком интервенцијом учињена.

видљивом, Зато. је она, и кад је недовр-..

шена, материјално непотпуна, увек мирисала на историју, време, јединство прошлог и садашњег. И зато је она, у својим структурама, могла егзистирати као. стилски паралелизам и упоредџн проблем духа у материји и материје духа. Шејкини велики узори, мајстори ренесансе, илузионисти и чаробњаци, дали су му само идеју интегралног дела а не узор који тре ба следити. Због тога се Шејка само привидно држи привида: његов илузионизам је само почетак смера у неистражене 06ласти духа и времена. Он се ни технички не труди да постигне апсолутне одлике веризма: у реалном дефинисању облика и простора увек су јасно присутни трагови егзекуције, као да се свесно одрицао перфекције, али од слике до слике, као од степенице до степенице, пењемо се до сим бола, или боље рећи до симболичког коншепта његовог опуса у целини, до Бубришта или Великог замка, као последње станице пред разрешењем свих конфликата. И тек ту се осећа она фина метафизичка компонента стила, она ванвременска осло бођеност облика од функције баналног значења у свету простих односа свакидаш њег. ,

Шејка је имао неку магичну = способност да од рационалног односа ствари дочара поетску слику суштине постојања; без обзира да ли је то Центрична поставка из 1956, Аморфна структура из 1958, Соба Лајбница из 1960, Складиште из 1965, или нека од његових сада већ чувених тераса, мртвих природа или одаја из 1967. или 1970. Својим умом више него системом мишљења, осећањем тоталитета у је динству свих делова дела и јединству разаичитости појединих фаза историје као и свог дела, Шејка је оставио опус заиста ретке целовитости, необичне инспирације, и неке чудне, заиста оригиналне и још недовољно схваћене филозофије..

Студиозно прављена изложба, свестрана илустрација богатог живота овог сликара и мислиоца чију смо доследност и изузетну стваралачку виталност сагледали тек после његове смрти. ·

Посебна вредност је монографски каталог са уводом М. Б. Протића и драгоценим подацима о личности и делу које је са изузетним познавањем и великим стрпљењем приредила Ирина Суботић. То је, у најмању руку, основа за даље проучавање ЈЦејкиног дела,

Срето Бошњак

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8

;

СЦЕНА ИЗ ГОГОЉЕВОГ „РЕВИЗОРА“ У САВРЕМЕНОМ ПОЗОРИШТУ

ПОЗОРИШТЕ

ТРАДИЦИЈА НО УСПОМЕНЕ

Поводом двадесет пет година деловања Савременог позоришта

У НАШЕМ позоришном животу има доста тодишњица, свечарских представа и јубилеја и мало правих свечаности. Када се оне им догоде тешко успостављамо везе са прошлошћу, вршимо права поређења и размишљамо о ономе што тек долази. Једна таква пропуштена прилика је, чини се, било и славље поводом двадесет и пет година Савременог позоришта. Све се свело на састављање почасног одбора, академи-

ју и неколико пригодних гостовања (без

сопствене премијере). Само позориште ни“ је добило оцену своје досадашње активности, нису изнова потврђене његове битне вредности нити му је одређено право место у све сложенијим театарским збивањима. Некад ово позориште, када се још звало Београдско драмско, није било обично

организацији личило на сва друга посто-

·јећа. Једноставно, ти млади људи знали

су да за деловање у новим условима није довољно ослањање на опште појмове и традинионалне форме, Време није било погодно за. експерименте, а камоли за данашње екстравагантне егзибиције. Схватили су у прави час да је опредељење за модеран драмски репертоар нужност и једина могућност заиста слободног дело“ вања. Зато су храбро разбијали постојеће репертоарске оквире, тражили нове изражајне валере и кроз непосреднију експресију налазили свој властити идентитет. Представе попут оних какве су биле „Смрт трговачког путника“ Артура Милера, „Стаклена менажерија“ Тенеси Вилијамса, пи „Мајка. Храброст“ Бертолта Брехта, п неке друге представљале су догађаје

| чији се смисао није исцрпљивао само на : матичној позорници, Ретко који ансамбл

је као овај извршио тако одлучан утицај на целокупни позоришни живот у земљи и обезбедио не само присуство него и деловање модерној драматургији, афирмисао нове домаће писце. Те педесете године су занста историјске и у њима је на овој позорници сазрело више уметника, а посебно Љиљана Крстић, Оливера и Раде Марковић, Слободан Перовић, Љуба Та дић, Бата Јанићијевић, Михајло Викторовић, Ксенија Јовановић или Буза Стоиљ ковић, Предраг Тозовац и Бата Паскаље вић. То је истовремено било и доба врло запажених и вредних редитељских остварења Миње Дедића, Соје Јовановић, Марка Фотеза п Предрага Динуловића. Београдско позориште је имало свој стил: текстови са савременим импликацијама, поједностављени редитељски аранжмани и природан глумачки израз у коме су личне емоције и поступци били понстовећени са говором и унутарњим доживљајем замишљених ликова, Из све та тога су резултирале представе — необично занимљиве и чудне по свом свеукупном деловању. Можда је у другим позориштима било и перфектнијих сценских форми, али ретко овако сугестивних: њихова структура укључивала је истовремено пишчеве подстицаје, атенсе спољне реалности и субјективни свет самих актера. То су просто били одређени организми који су откривали суштину позоришне у метности и помагали нам да боље схватимо свет у коме живимо. Био је то дијалог са собом и својим временом, једна специфична духовна активност, потреба живота и нужност лишена спољног блес-

"ка, мобилизаторска и до те мере ангажо-

вана да се ничим не може „реконструн- У

сати или поновити. Израсла је у једном тренутку им сва се исцрпела У њему, бирајући слободу изабрала је ту реалност, своје могућности учинила стварним и ег зистенцијалним, а маштања о будућности заменила вером у садашњост. Турнеје ансамбла по нашој земљи претварале су се у тријумф уметности и новог позоришта!

Оног часа када се застало, почело да живи од старе славе, репродукују и понављају већ освојене вредности, конформистички гледа на ситуацију — позориште

" је престало да буде привлачно за сопстве-

не тлумше па и саму публику.

„позориште. иако. је по својој. унутарњој ·

За спасење оног што се још могло спасти изабрана је најгора могућа вари-

_јанта: фузија са до тада Хало успешним и · експанзивним ансамблом

омедије (коме су основну оријентацију дали још на почетку Душан Крстић и Радивоје Лола Букић). Дошло је до међусобних конфронција, потирања постигнутих резултата. и изграђивања нове физиономије ансамбла мимо оног што је по природи ствари требало да буде сопствена традиција и снага на којој се изграђују жељене визије театарске уметности.

Савремено позориште остварило је шездесетих година низ занимљивих и вредних представа у режијама маштовитог и упорног Александра Огњановића, истраживачког Јована Путника, непрекидно присутног Миње Дедића, затим Миленка Маричића, Александра Гловацког, Небојше Комадине и гостију са стране ме Њу којима се налазио чак и покојни Јосип Кулунџић, Сви ови појединачни резултати нису, међутим, битно утицали на стварање физиономије целе куће. Није се више инсистирало на заједничком репертоарском програму, уметничком концепту режије или специфичном глумачком изразу. Уместо да се уједињавају и изнова трагају за својим идентитетом — кретали су се свако за себе својим путем и заносили субјективним погледима на позоришни тренутак и уметност уопште. (Праве вредности су ипак остале у представама. као што су „Ујеж“, „Мандат“, „Тугованка за господина Чарлија“, „Мотористика“, „Народни непријатељ“ или „Ревизор“).

"Слично је било и са глумцима — велики број успешних наступа и креација 2ли нигде новог стила: Жика Миленковић, Миодраг Петровић — Чкаља, Мића Татић, Павле Богатинчевић, Зоран Радмиловић, Љубомир Дидић, Драгутин Добричанин, Бокица Милаковић, Предраг Лаковић, Никола Милић, Мирјана Коџић, Неда Огња> новић, Бранка Митић, Татјана Лукјанова, Радмила Андрић, Тамара Милетић, Олга Станисављевић, Олта Ивановић, Даница Аћимац, односно солисти Жељка Рајнер, Весна Предојевић и Ирена Киш су из сезоне у сезону снажили своју личну афирмацију — али позориште није успело да из њихове игре извуче основу за жељено преображење. ј

Политика која се водила у кући ишла је за тим да се ансамбл као целина што више прилогоди позоришном животу града. То је значило и извесну деперсонализацију, одсуство одређених креативних амбиција. и задовољавање са најмање могућим, Покушавало се са домаћом драмом, савременом иностраном, оживљавањем домаће и стране класике, комадима са певањем и естрадним рециталима — али све на некако половичан начин и без праве страсти тако да је логично што су се тешко ће умножиле из године у годину. Све то онемогућава да се изнова дефинишу про. гтрамски шиљеви ансамбла, у глумцима пробуди ентузијазам и скрене пажња пу“ блике.

Јубилеј се тако намеће као дијалог о будућности једног позоришта. Напустило

та је много глумаца и редитеља али они

који су остали, заједно са младим што су им се у међувремену придружили, могу да представљају поуздано стваралачко језтро у коме може да се оснажи воља за преображењем целокупне театарске ак тивности. Београдско драмско и Комедија почели су ни од чега и без нарочитих шанси да успеју — па су нашли врло бр зо своје право место у свету уметности и забаве. Зато се не треба одрицати од традиције, бежати од радикалних решења и препуштати времену — јер свако. оклевање може бити фатално по цео ансамбл. Шансе увек постоје па је промена нужност. А то морају схватити и сами. глумци. Спасење или успех не долазе сами од себе или са стране, Од свих њих заједно зависи да ли ће наћи свој властити идентитет. Петар Волк

МУЗИКА.

ШТА ДАЉЕ сл БЕМУСОМ 2

БЕОГРАДСКЕ МУЗИЧКЕ СВЕЧАНОСТИ (БЕМУС) постале су за „Београд, за Југо. славију, па помало, поготово након спектакуларног гостовања Берлинске филхар: моније с Карајаном, за ближу или даљу Европу, како се то стручно а можда и куртоазно каже — фестивал. Један од многих, један од онаквих, усуђујем се рећи, иако можда најпопуларнијих, организационо и менаџерски најјелдноставнијих, од свега помало, за сваког помало, у суш' тини им најгорих, иако то није баш права реч. Једноставно, у свечани станијол за. паковано мало у пакет нагурана и стиснута, сасвим редовнта зимска концертна се зона било ког велеграда, па чак и мањег града овог континента. Можда је некада, кад. су фестивали настајали, то' било до: вољно, ако неко данас организује фести вал и у њега улаже знатна материјална средства, да ли је сада довољно да се као фестивалска идеја избаци слоган да је фестивал свестран и да га је публика прихватилаг Публика ће увек и од свега најлакше прихватити еклектички програм, с оним „Од свега помало за сваког помало". Данас је, међутим, штета улагати НОБде и напоре у дуплиране и мултиплицира" не подухвате, поготово ако се жели ући у међународну конкуренцију или, да се савременије изразим, у међународну. поделу фестивалског рада, а Београд нема разлота и очито и не показује жељу да се искључи из тог и таквог међународног статуса. А и зашто би2 Београд је и као културни и као политички центар дДОВОлЉ но занимљив и привлачан, да би смео и могао шћи на веће и шире, управо међу народне претензије, али у таквом случају он би морао настојати да у ту и такву комбинацију и конкуренцију уђе с нечим што други немају, с нечим што би било

чикатски, па чак на свој начин и радни

естивал, манифестација од ширег уметничког и друштвено-културног. значаја, дакле, као фестивал са својом јединственом и јасном фестивалском тезом и иде“ јом. Њу уопште и не треба тражити, она је ту, већ и као на почетку прокламована, онда срушена идеја, и као читава једна посебна атмосфера, која се врти око Бемуса, па и на Бемусу, само нема свој легални и програматски статус из, ре цимо отворено, прилично конзервативног, па и несмелог стереотипнот гледања на

"ствари.

Бемус се наслања непосредно на Међу народно такмичење Музичке омладине, и кооптирао је његов завршни концерт лауреата; на Бемусу осим тога наступају, али не посебно, ни програмски најављени, раз: ни млади добитници награда. У редован београдски "музички живот уврштен је као посебни циклус систематски низ концерата разних лауреата највећих светских такмичења. Само Бемус оклева да званично призна продор младих и младости на своје тле, као из неког помало дефети"стичког страха да ће окрњити фестивал ску помпу и отерати публику ако те младе и њихов свет призна као своју фестивалску идеју и уникатску програмску физиономију да би као крајњи циљ постигао да Београд створи нешто што бисмо могли назвати светском берзом младих талената, светским сусретом оних који траже про дор У. свет и имају на то права, и оних који су позвани и организовани да им у томе помогну,

Један од хипотетских страхова је реак: ·

ција публике с обзиром на програм и на атрактивност имена која би се у њему појавила. Програми свију такмичења млаДих извођача елементарно су базирани на најтрадиционалнијем и најпопуларнијем

ни ИЦ = и

опусу велике светске музике, и у том по ·

стоји сасвим сигурна гаранција да би поблика слушала оно што највише воли. Који је концерт, које сезоне и кога музичког центра у Европи могао да пружи слушаоцима такву сјајну гала параду какво је, на пример, било вече [1 етапе "Такмичења Музичке омладине, са шест сјајно изведених најпопуларнијих клавир ских концерата 2 Нису ли и на Бемусу меЂу најзапаженијим концертима и достигнућима били управо концерти младих Лауреата: финална такмичења, концерт женског хора »СоПегшт тизешт« добитника ! награде на такмичењу у Арецу и концерт у Москви другонаграђене јапан: ске виолинисткиње Мајуми Фуџикаваз Једва је и теоретски тешко претпоставити да београдска публика не би и из Људ: ске срдачности, па и из извесног снобизма, прихватила улогу платонског мецене и

покровитеља младих, ако би с мало про |

пагандне вештине на то била позвана. Страх од ризикаг Врло је једноставно измешати чувене и непознате! Ако је, рецимо, солиста млад, даће му се чувени оркестар или диригент, или обратно, или

У опери чувени партнер, и тако даље, у.

свим могућим комбинацијама, а у појединачним соло концертима, ризик не би био

ништа већи, односно сале ништа више

полупразне, него што то знају бити и сада У зихерашком фестивалском систему.

__А страх од организације потхвата2 Тре·ба бити модеран, смео и мобилан, и за то није само и једино новац кључ, односно њетова необилатост сметња. Постепено, Једним добро организованим пропагана; ним апаратом, уз сасвим могућу помоћ и подршку светских културних организапија, менаџера, критичара, које би требало позивати, то би се могло постићи. И сасВИМ сам сигуран, да би се у таквом случаЈУ за један потхват тако хумано, култур" НО и политички занимљивог потхвата, НАШАО и веће разумевање финансијера. Но, треба знати и то да су увек све велике идеје и потхвати повести смелост, срце и увереност. А има ипак још довољно људи који за то не траже хонораре. Само право и слободу да макар покушају.

Борђе Шаула