Књижевне новине

Ре

ПОРТРЕТ

Увод У поновно ЧИТАЊЕ АЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ

О ТОМЕ ДА су песници „непризнати законодавци света писао је, својевремено, У својој „Одбрани поезије“ енглески песник · Б. Шели. Истовремено, за њега су они и „жреци. несхваћеног надахнућа; огледала тигантских сенки које будућност баца на садашњост, речи које изражавају оно што они не разумеју; трубе које позивају у бој а своје одушевљење не познају; утицај који није подстакнут, а подстиче“. Ове реченице могле би се, веома разложно, поновити уочи још: једног читања и слушања поезије Десанке Максимовић. Толико је наиме, овај песник у нашем слуху присутан као апокрифни, одиста непознатом динијом континуитета до нас достављен, често „сасвим субјективни законодавац стиха који је у исти мах и цео свет, да би се већ сада могло говорити о магичном споју појмова песник и Десанка Максимовић.

Већ више од педесет година Десанка

"Максимовић је синоним за песника, за оно

вечито место наших одушевљења, на релацијама од матурантских тренутака до зреАих фаза сећања. И уз то, законодавац језика који је једнако, као оно много година касније Славко Јаневски, марио за зеленог витеза који промиче некамо поред њеног девојачког прозора, као и за тај особени лирски роман природе, вечитих мена, озбиљних годишњих смена једне ливаде којој се враћао као по правилу, у смирај дана, с епилогом који неминовно иде у

правцу задоцнелих виђења и меланхолич- .

них помисли на оне којих више нема.

Милан Богдановић је, још 1930. године, забележио како Десанка Максимовић иде у природу са пуним поверењем, и управо то поверење које је уочљиво када је у питању овај песник из породице вечитих песника интиме и тог благородног зеленог викенда у пољу, било је пресудно · У различитим тренуцима овог лиризма који је, из дана у дан, по закономерности која је далеко више ствар инстинкта него кабинетске комбинаторике, освајао своје властито место под сунцем, непрерушено, исто, јединствено. Та полусенка, тај човек или бор који се појављује на хоризонту ове лирике, у најбољем могућем смислу је антропоморфни знак саосећања у природи, када тако често са природом, са тим звез„даним тренутком који остаје после свега, после света, на ивици јаве и сна, онде где застају привиђења и где „бели, скромни двор“ наше народне песме траје као чврста, антејска спона са завичајем. „Ко си да си, немој дуго ту стајати, вели овај песник, сав у обзирима када је у питању приватна вест, и сав од кликтавог, великог гласа, који надалеко одјекује, када је У питању рапсодични, попут барјака развијени доживљај природе. У савременој српској песми само је један такав доживљај природе успео да постане суверени, репрезентативни поглед на свет. И управо то је доживљај који се десио, који је потом помно негован у слуху и стиху Десанке Максимовић. Када. се изблиза разгледа, застајући опрезно и преопрезно пред различитим фазама овог песништва, веома лако може да се уочи како је — у стрепњи и предосећању једнако, у зимским данима као и у вечерњим сновима, на растанку исто као и у пролеће, У пространим. хоризонталама покошених ливада и у сумрак на ливади, у поноћ као и у младост, џ гласовима монахиња и богумила подједнако, са сећањима на завичај, али и на ону негдашњу трећу класу наших вициналних Ро зова који се такође находе. на бртаји : трансверзалама овог песништва, — Деса: ке Максимовић је вечито била на трагу Т 5 свеобухватног, У основи проживљено пан: теистичког поимања пејзажа и ДеВрНа У њему, сад и свакад. Изграђујући, 5: НА роман природе коме су једнако добро до штла поглавља љубави и поглавља устан ЕУ поглавља завичаја и поглавља Арт аи и кусија са Душановим закоником, Де пе Максимовић је од тих такозваних Ка ничарских-, великих тема БаШНх не дашњих дана умела да ствара су АН бе лирске доживљаје, пре свега, чини 2: им стога што је своју песму гралила, с изнова, као јединствен дични ДОЖЕ Ј.

Једном сад већ давно, на Поа и Трибини младих, ваљда пре ресе 1 так или шеснаестак година, Деса симовић је, на једн а томе на чему сада ради оду једноставном ко, -са познатом смерно“, ста | искреношћу — кад наире ПУСРИ А Ти бележим. Изјаснивши се, и „тада, ,

т која је далеко изричито за споптанпос надмоћна над папирнатом _комбинатори

још за веродо-

атих поета, и а који, онда, несумњиво има птарну вредност, Десанка нехотипе тако испољила свој захтев за властитом даРОКСк. Динан коју није могуће сакрити, а Ва ј

дозвољено нити надоместо и 1 Б5ј 4 том, рецимо полуистином. нај о у јадина аманет који се, веома раз но, појављује У (чкој лирици, не-

њеној устаничко о у посредно је уткан У свет хајлдучије, тајне, Србије, и тог непокорнот ђ

брловитог БалКана који, управо наишао из једног њеног

ком толиких н стојност исказ и значајну локуме! Максимовић је и

о радознало питање о

Аирског записа, траје као поносна, непокорна, симболична категорија свести М снаге.

Негујући постојано, тврдокорно увере ње како ова земља пропасти неће, хоподећи Стражилово још за сенке, осаушкујући без прекида: како покошена ливада траје у предвечерје, евоцирајући медијевална себарска времена као своју властиту прошлост, — Десанка Максимовић је „читавом својом лириком заправо бележила један особен дневник оних звезданих тренутака у којима се стапала њена песничка има. гинација са колективним заносом народа. Стога би се, на основу ове лирике и те како смело утврдити како је песник 3аконодавац, ма и апокрифни, ма и необавезујући, многих лирских истина које стоје и постоје у реду наше меморије и ин:

тиме. И могло би се још, на. великом,

атласу интересовања и мотива Десанке

Максимовић, прецизно утврдити једна особена духовна географија овог песништва, која би у много чему, била подударна са узбуђењима и сазнањима, историјским меБашима и географским. утисцима читавог нашег поднебља. И Вук је онде, и Бранко,

" ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

Десанка Максимовић

Немам бише

Немам више времена за дуге реченице, немам кад да преговарам,

откуцавам поруке као телеграме. Немам времена да распирујем пламен, сад запрећем шаке згорела жара. 'Немам више времена за ходочашћа, нагло се смањује путања до ушћа, немам кад да се осврћем и враћам. Немам више времена за ситнице,

сад треба мислити на звезда путање. Немам кад да размишљам на раскрсници, могу стићи једино кудгод у близину,

' немам времена да ишта изучавам,

немам времена ни за какве анализе:

за мене те вода сад само вода

као кад сам је пила са кладенца; немам кад да разлажем на састотке небо, зидим га онакво какво га виде деца. Немам више времена за ботове тубе, ни свога нисам добто упознала.

Немам кад да усватам заповести нове, много ми је пи старих десет заповести. Немам више кад да се придружујем ни онима коти истину доказују.

Немам кад да се борим против хаткача.

Немам кад да сањам, да латано корачам.

ПОВОДАЊ

Грунуо је у мој живот повода, разорио брану и делту, померио свему место,

замутио све бистрине. Јучерашњих мисли намах неста, неста јучерашњих речи,

Не знам колико ће проћи да се све избистри и стине, да се излечи.

и Крагујевац, и Бранковина, и Стражило"во, и ова земља на брдовитом Балкану, без које не бисмо могли, без које не бисмо хтели.

Тражећи помиловање, једнако за свргнуте и себре, јеретичне и важне, Десанка. Максимовић је у тој својој последњој песничкој емисији тој својој, и нашој, духовној, песничкој географији придружила и глас немирног истраживача у историјској вертикали која нам, напокон, казује исту причу о постојаности земље која остаје, и о упорности људског напора да се на том рту копна одржи достојанствено, налик на

· оне ликове који промичу незнано камо у „стиховима најраније Десанке Максимовић,

УМ парафрази Шелија, могло би се од(иста рећи да утицај ове песникиње подстиче, као и да је, одиста, она сад већ увелико признати законодавац једног света у коме — као што и треба да буде има од свих оних светлих и светих ствари човекове садашњости и човековог памћења. М тај свет ваља, увек као први и потоњи човек, улазити са пуним поверењем, као што то и Десанка Максимовић улази, сваки дан, у тај раздешен, фовистички 60гат човеков дан, на ливадама завичаја, „али једнако и на непокорном терену једне земље на брдовитом Балкану.“

Драшко Ређеп

» Говорено у Сремској Митровици, 26. 10. 1972. тодине, у разговору са Десанком Максимовић, у биб-

лиотеци „Глигорије Возаревић“. .

“~

бремепа

Хиљаде ведрица зелена мира поводањ је однео собом

за једно вече. ,

Не знам хоће ли опет

моћи толико да га натече. Поводањ је нанео камења

да га не би померили ни киклопи, изровао јаме.

Не знам хоћу ли их икад затрпати, икад отурити иједан камен.

ЗАЛУПИЛЕ СУ СЕ ВРАТНИЦЕ

Залупиле су се за мном вратнице и враташца

која воде на друмове широке,

и У изобиље шума и башта.

Живим сад само на окућници као сељаци беземљаши;

али и на њој се сва годишња доба дбелодане: а : сејем и ја кад други сеју,

прашим кад други праше,

заламам у “винограду гране.

У кругу мота збега,

ма колико био малећ, у

има жета да се зна кад је јуни,

у априлу падају кише рановаче, зими се ветар пролетер буни.

и грлица невидљива спролећа плаче. .

И на мојој земљи бивају поводњи као на лишроком властелинству;

своју месечину имам и ја

и грома страх господњи,

и, као У велепоседника звезда, августа, и над мојом окућницом.

вечерњача блиста

Медеја Кахидзе_

Сбитац,

Мада као слеп, летиш дању

ако су ти отворене очи,

нико те не криви, нити што по ноћи једино себи обасјаваш путању.

"Божсе, као светионик ме упали

да путнику светлим по мрклој тами. Не дај да будем свитац с жишком малим што обасјава пут тек себи самом.

ВРАНА

Ти си удовица већ триста лета, ти корачаш као сенка смрти.

На штакама си већ три пуна века. и уображаваш да биваш бесмртна.

Боље би било да си само три дана крилата невеста пролећа што блиста, него што тужна, у црно убундана, обудовљена живиш година триста.

Хоћу да наша љубав на тусту шуму личи и да никада из ње

не мотаднемо изићи.

Хоћу да танку стазу

· која моме срцу иде

само твоје очи спазе, само твоје очи виде.

Ти си поносан и неустрашив, и ја сам поносна,

идем дигнуте главе

као све лепе жене.

Ти си бик који упролеће излази да се наужива траве. Ја сам река набујала,

хтела бих те однети

У наручју вала.

ОН БЕ ДОЋИ

Он ће доћи у свануће

и наћи ме уплакану ко лозу.

Замућене очи донеће кући

ни капке од вина отечене,

стићи ће пијан кад сване, пи

равнодушан и без капе са

и кошуље раскопчане. 6 -Ф ·

Избијају негде јутарњи сати брзо, ко толуб, кљутући минуте, избијају и никако да ућуте.

Боже, нека ми се само жив врати(

Не плачи, малена Еко,

извадићу ти трн лако. Нећу те уплакану ниједног јединог дана. Недалеко је река,

опраћу ти на њој рану. На убода ћу ти месту ставит усне уместо лека, рећи оцу да ти лутку куни.

Али кад порастеш, Еко,

и минуте у године нарасту као класје збрано У пласту, доживећеш патње много. Вај, те ти ране као ову

ја излечити не могу.

Превела Десанка Максимовић Ј уз помоћ песникињиног дословног превода на руски језик,

АУТОБИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Родила сам се у Грузији, у селу Кварели. Свршила сам Тифлиски универзитет 1955 (Правни факултет). Прву књигу сам објавила у Тбилисију 1955 („Повратак љубави"), 1959. свршила сам у Москви, при Савезу

· књижевника, Књижевне курсеве. Једна за

другом изашле су ми књиге „Где си, мој градинару", „Предосећање“, „Да ли сам извор", „ Песме", и друге. У Москви ми је 1959, „Млада гарда“ објавила књигу „Предосећање". У едицији „Совјетски пи: сац" преведена ми је 1969. и књига „Гле си, мој градинару“. Превела сам и објавила 1969, жњигу „Мирис земље" ваше и наше вољене песникиње Десанке Максимовић. Исто тако сам превела великолепни роман Иве Андрића „На Дрини ћуприја". Намеравам да током идуће године објавим зборник југословенских песника.

Медеја Кахидзе

КЕЛИЕВИЕНОВИЈЕ Т