Књижевне новине

_"тодило да је

КЊИЖЕВНОСТ И ФИЛМ

„ФИНСКИ поже ЗА МИХАИЛА БУЛАГАКОВА

Поводом премијере филма редитеља Александра Петровића „Мајстор и Маргарита“.

ПРЕ ГОДИНУ ДАНА Анджеј Вајда је за немачку телевизију снимио филм „Исусе ДАођи!", рађен по мотивима романа Мина ла Булгакова „Мајстор и Маргарита". ВајДино дело је од Булгакова преузело само историјски план, то јест причу о сусрету Исуса и Пилата, настојећи да је представи као параболу везану за модерну индустријску цивилизацију. Како осавремењавање Булгаковљеве идеје тече у дослуху са свевременском поентом овог „романа у роману“, никог нису изненадили - извесни аспекти карикатуре на нацизам (на пример, околност да Пилат саслушава Исуса у "конгресној дворани у' којој је Хитлер држао своје бесомучне говоре); као врспи режијски проналазак прихваћене су н многе друге сценске реквизите — модерна аутострада поред Голготе којом проЛазе амерички тенкови, хипик који крај крста свира на свирали, авион што пролеће над главом измученог Исуса, фармерке у којима оснивач хришћанства умире на крсту. Вајда је имао на уму само једно — да стари диспут у Јершалаиму у Бултаковљевој интерпретацији служи као високи морални коректив понашања у свим свакодневицама, провоцирајући их и излажући унутрашњем демаскирању. Зато је његов подухват остао у домену успелдих екранизација великих литерарних тво-

Наравно, Булгаков је роман написао се циљем да означи судбине својих јунака у савременој Русији, у кругу светине и усамљеног уметника, али ни у посматрању тог беспримерног и неједнаког двобоја он није губио из вида арбитарски статус Је-

шуе; стога, иако доследно супротстављени, његова светина и" Мајстор до краја спадају у надлежност Воланда, а не Јешуе, не досежући до статуса јудејског прокуратора, који је заслужио опроштај и вечити дијалог с господаром светлости. Свакако, кључно питање за разумевање идеје реадизације песничке правде у Бултаковљевој књизи јесте питање због чега Мајстор није заслужио светлост, придруживање свету Јешуе, свету максималног етичког зрачења. Булгаковљев одговор није у границама. класичног дуалистичког учења, суд бина Мајстора није подстакнута околношћу да се у свом деловању морао инспирисати контактом са злом, његовом постојбином и његовим господарем; Мајстор не заслужује светлост зато што није издржао до краја, што је посустао пред силом светине, не осетивши дубину „лаког и пријатног" говорења истине, што се предао као човек, изгубивши веру у своју уметничку мисију: он је кадар да наслика Јештуин опроштај Пилату и тако обележи акт ослобођења Пилата, али нема моћ да оствари услове за сопствену људску реха-

ревина. . били! ју. Ј ] 7: « |Бултаковљева књига је пружала и дру- би литацију Историја Булгаковљевог Мај гу могућност — да филмска адаптација стора, при том, у најтешњем је АосАулу = Ја с бројним историјама великих. руских

предвиди обухватање свих њених планова. Вајда се на тако нешто није одлучио, слутећи сву тежину задатка који настаје када се напусти материја „романа у роману" и крене у необични свет „Мајстора и Мартарите", потпуно непознат традицији севропског класичног романа. Засад се овог посла вредног највеће пажње није при'"хватио ниједан филмски стваралац. На жалост, дОГОДИлО се нешто треће, изазвано крајњим неразумевањем природе рада по мотивима књите Михаила Булгакова: до: годио се покушај произвољне обраде оних мотива „Мајстора и Маргарите" који леже изван материје „романа у роману". Тај покуша! је извео Александар Петровић џ филму „Маестро и Маргарита", за који је награђен великом Златном ареном у Пу„АњоКако је и ваљало очекивати, Петровићев покушај је тедан од најкарактеристичнијих промашаја кинематографије у су

уметника, који су почев од Пушкина, свесни свог људског пораза у додиру са светином, чезнули за остварењем последњег .— за миром и слободом. Булгаков није могао да избегне ову страшну етичку пресуду руској уметности, имајући у виду и свој сопствени пример компромисног ствараоца; такав епилог је надасве тужан, али је потицао из најскровитијих дубина истине и правичности.

У таквој ситуацији пре свега уопште није јасно шта је Петровић имао у ВИДУ када је конциповао свога Маестра. Уместо да буде носилац оне нестварне интунтивне флуидности што настаје пред слутњом контакта са силама највишег етичког закона које не сугеришу повољан исход,

ресивца, човека чија основна врлина не прелази границе љубави према „непотреб-

срету са великом литературом, из реда 5 иде ура Е сан промашаја за које нема никаквих ним стварима ; ако Је Петровић имао на г а . ' уму Тоњацијеву улогу незапосленог ГАУМРе 5 ца у филму „Добро сам је познавао , ваља Велика дела типа „Мајстора ми Марга- му отворено казати да је МАСЕ О. 4 Ара рите" поседују посебан уметнички инте- а испод ове истински ХРАЦИ По 9 пр гритет; С њима се може полемисати, њи- из Тоњацијевог репертоара. "паса 45 , а стрових „грехова“ је веома исцрпан. Нај-

трихватати, чак и каод условом да нивоу. Петроо-

хове идеје се могу не 1 рикирати, али искључиво п се то чини на њиховом 1 вић је имао право да се не слаже с Бул гаковом, да се смишљено удаљи од њего-

ве мисли, али је он морао, понајпре, ту ми-

пре, он у Петровића живи на мансарди, а не у сутерену; он би, дакле, да употребимо израз другог совјетског писца —Андреја Платонова, требало да буде носилац такозваних „головних идеј по угледу на

сао да схвати до краја, а потом да јој супротстави мисао исте такве снаге и дуа, међутим, нешто друго:

бине. Очигледно Ј 5 Петровић је био фасциниран Булгаковљеали само као полазном тачком за своја самостална размишљања о угрожене уметности и уметниу надмашила просек наших и површ-

нављања живота лепотом н добром, који вазда пребива у низинама дома; да би све испало још карикираније, он живи усред сразмерне раскоши и чак његово купатило може постати мотив малограђанске тежње представника светине (Бобова). У Булгакова је то човек који се одрекао имена и назива себе Мајстором (то „М" на ње-

вом књигом,

проблему ка, која нис а испразночаршијских

домаћих, - 5 товој подстакло је размишљања неУ ај“ ј капи

. вних представа о једној одн | џ

ИМ Ме сна времена. Тако се до- их критичара Романа с евеигуалнеј “Ре

суштинскијих дра: з товој припадности масонству); код Петро.

ове фасцинације са зе начених вредности; све што је па Маргарити“ остало од Бултасве или готово све што је лних Петровићевих проједног Од озбилљна плану идеје

вића га као Маестра означавају не само Воланд и Коровјов, нето и Оскар Данидович, Лаврович и Берлиоз, што је апсо

лутно несхватљиво и нелогичнио.

ПАОд

„Маестру и, кова добро је, резултат самоста ; јекција — сведочанство је нијих уметничких пораза

филма.

Булгаковљев Мајстор може да повери своју људску драму само својој вољеној и будућем ученику Ивану Бездомном; У питању је, уз, то, драма посустајања, од" рицања и очајања, што ће постати образ-

„Мајстор и Маргарита" је ретка књига ложење његовог краја. ЏПетровићев Маес-

литературе У КОЈОЈ је а идеја песничке (коконцептуалног "решедНОг стваралаштва. Та био опседнут

у историји светске доследно реализован смичке) правде ван ња познатог ла НАо и идеја, којом је Булга 1 ва ч у свом првом роману па МР „обележавала је ауторово АЛОЈЕ ара саоном кругу Хомера, Дантев, ШЕ ПИЦА и Гетеа, дакле у кругу Ван Пн ске уметничке елите света. "Буг Заоа. о (0 нашем мишљењу, овај Ре а о. на ске литературе решио успешни) Ае будући да је једи « ликанима речи до краја оцењивања о ИЕ зе: ; е основне мис; а: да ла, АН ен А ИВОТУ сређује набоље Е ла је истину товорити „лако и пријетно, 5 ~ аквог становишта посматрана, сторија у ревнОМ сусрету Јешуе и Пилата у шадаиму УРОР НЕ а = бе јен На о већеним консеквенцама у потоа олигиозном развитку човечанства, И а атно више: то је пример једУн Ване победе са ванвременским НЕР реперкуситама, џ складу с који ма се и обећава васпостављала Татра не песничке правде У Митано рок стему догађања. Под утицаје Пи зофске силине организује < >

авде — мјелињују ања песничке пр Е | Мит добра и зла, тотово идентификују

3 ТЕ иле добра — прашта“ у својим то ПО У по знолувије Ду, СИА то доказује вишеструким приБуатакје нев од Воланловог настотања на мерима. “ Исуса па до сарадње Јешуе 1. постојању посредовањем Матеја Левита) У Воле авању о судбини“ Мајстора и Мар-

тарите:

јих претходника, Ђу поменутим ве изградио систем

Јеррација ауторове о једном погуб-

СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „МАЈСТОР ИМ МАРГАРИТА“

Маестро је бледа слика интелектуалног аг-,

Раскољникова, а никако извор вечитог 06-,

РЕДИТЕЉА АЛЕКСАНДРА ПЕТРОВИЋА

МИХАИЛ БУЛГАКОВ

тро је трапави бојовник, који дели шамаре, труди се да провоцира Берлиоза и командује му, представљајући се чак као борац за социјалну правду — упозорењем да су људи другог крута „издали револуцију"! У приватном животу Булгаковљев Мајстор је одухотворење етеричног, коме пре свега треба нови животни подстицај од жене — извора чисте љубави. Петровићев Маестро је заслужни љубавник типа оних са београдских улица; поетске речи љубави он изговара с цигаретом у истима, при првом сусрету с вољеном покушава. да. јој завуче руку под сукњу и 'одмах (неизоставно одмах, чему чекање!) позива је у спаваћу собу (у првој верзији сценарија он је најпре тражио од Маргарите дозвоау да јој „помилује колено", а онда је замолио да „скине ту белу хаљину"). Овакво деградирање је Мајстор у Петровићевој верзији заслужио свакако и тиме, што је београдском режисеру било изгледа свеједно које личности Булгтаковљевог романа узима за прототипове; узгред речено, у Маестровој судбини има мното више од историје другоразредних песника Рјухина (сцена пијанчења после посете лудници) и Бездомног (идеја о појави Сатане у Москви, сцене шамарања у „Грибоједову" и пријема у аудници, итд.), него од судбине самог Мајстора, човека сасвим другога кова и сасвим друкчије духовне оријентације. Произвољно и насилно уденута у Маестрову сторију је и сцена с тајанственим писмом · које односи Маргарита; у њему препознајемо писмо које је сам Бултаков написао Стаљину (тако је бар стајало у првој верзији сценарија, где је тај детаљ деловао посебно мучно и непријатно), али се Петровић, ухваћен у дилеми, није усудио да нам дешифрује.своју идеју. Најзад, будући, да је својски избегао сваку помисао на оцењивање Маестра са становишта Јешунног етичког понашања, Петровић очигледно није знао шта ће са својим јунаком. Пошто га је послао у лудницу да би се тамо понашао као Бездомни, он га потом изводи из ње и одводи на премијеру његове драме и сусрет с Маргаритом; од тога, међутим, не бива ништа (наиме, Петровић је, на жалост, накнадно одустао од репродуковања читаве сторије о Пилату и Јешуи), Маестро наилази у часу демаскирања Воландове махинације са похлепним и тлупим московским житељима да би прошао кроз кордон нагих посетилаца (01куд само идеја да премијери „Понтија Пилата" претходи Воландов шоу2!), потом седи с Маргаритом у позоришној ложи да

' би опет (који пут2!) слушао дијалог Пилата и Јешуе о истини и рушењу храма на-

сиља и власти (узгред, деградиран је и лик Јешуе у Петровићевој интерпретацији, ко. ји делује као лудак и изазива смех гледалаца)... · Потом се, ипак, све на брзину решава: као у Булгакова, све је било само у домену сна, али како је Маргарита у сећа-

њу остала превасходно по својим коленима, она не треба да умре заједно са Маестром (иако обоје испијају отровано вино из Пилатових подрума), с њом је свршено тиме што се једноставно више неће појавити, а Маестро не умире из разлога које смо наведи, већ зато што није завршио своје дело, које је Јешуа прочитао. Заиста је тешко пронаћи лошије решење од Петровићевог, које упорно руши све везе Булгаковљеве књиге, пркосно, услед потпуне интелектуалне необавештености, настојећи да форсира један једини план идеје — план притиска неуких уметника — политичких административаца на свест уметника-усамљеника, склоног агресији, физичком обрачунавању и благоглагољивом расипању речи истине, које се представљају као пука реторика најнижег ранта.

Наравно, све поменуто је морало да се огледа и У ономе чиме Петровић није могао да пренебрегне — у пројекцији амбијента у коме се Маестрова драма одиграва. Радња филма је ситуирана у 1925. годину, средишњу годину НЕП-а. Ако је Петровић већ изабрао ову солуцију (Бултаков, пак, допушта померање временске границе са двадесетих на тридесете године), он је био дужан да јој се повинује бар у најосновнијим детаљима, који не би смели да делују као грубо нарушавање фактичког стања. Опет на жалост, он то није учинио, ограничивши се на штрих-познавање руског. амбијента из новинских описа, у чему је надмашио чак и булевар. ске филмове о руском животу из ране емигрантске кухиње тридесетих година. Тако ћемо у „Маестру н Маргарити" узалудно тражити неповску Москву (сем у сцени Воландовог шоа) или пак иоле реалну слику литерарне ситуације тога времена. По Петровићу су сви писци били учлањени џ“ Удружење пролетерских писаца (које а не Главрепертком — има овлашћење да забрањује позоришне комаде), у коме доминира терминологија у стилу „издали сте револуцију", „то може да користи само непријатељу“ (очигледно из београдског чартијско-политичког речника; руска

· терминологија је друкчија — „непријатељ

народа" или „класни непријатељ"), „писци су инжењери људских. душа" и слично.

Петровићева дискотека је такође веома чудна. У њој има ствари које подсећају на реквизите из „Скупљача перја", из кафешантана „Тројка"; тодине 1925. у ње та се могла певати антифашистичка песма новијег датума, а „Рјабмнушка" му се, по линији најмањег отпора, учинила довољном да пропрати рађање једне љубави (како се није сетио Шуберта, у чијем ће кругу, по ·Булгакову, Мајстор уживати у вечитом миру и слободи 2'), која у овој верзији — „погађа као фински нож" (наравно, иоле стремни познавалац руског језика зна да је у питању најобичнија „кама"). ;

Има се утисак да је Петровић, у духу нашег ужурбаног такмичарства, желео да филм сними што пре, па према томе: и без икакве озбиљније припреме, служећи се оним што је у складу са својим искуством сматрао провереним и довољно добрим. Само тако се могу објаснити и многи АРруги пропусти свакојаке нарави, почев Од неукусног саопштења да је Маргаритин муж „полицајац“ и околности са искључивањем Маестровог телефона (а Манлелштам је 1930. године написао једну од својих најлепших песама „Лењинград“, са стиховима: „У 'тебја телефонов моих номера") па до театралног спаљивања рукописа драме на снегу (ах, та комбинација белога и црвенога из „Скупљача перја"!). „црног скота“ из Радовиђеве верзије Окуџавине песме „Черни! кот" (а тако је био ближи и подеснији Пушкинов ђаволасти „учени мачак“) и сурових партитура Коровјова и Азазела (Булгаковљева Маргарита не зове узаман Воландовог саралника „мили Азазећло“), које пре подсећају на улоге припадника какве ратничке тројке него на акцију делилаца песничке правичности. У крајњој линији, ипак можемо бити задовољни што нису реализоване и неке АРУте „суптилности" из прве верзије сценарија — на пример она, према котој би светина била кажњена тиме што би се „Понтије Пилат" вечно играо у празној сали!

Свакако, Петровићев филм има и својих предности, које се не могу омаловажити. Упркос промашеној улози, Мартаритин лик ће се памтити; као филмски резултат вредне су пажње сцене Берлиозовог спровода, сцене из луднице, неки детаљи Воландовог шоуа; Ален Кини је личност магичног света с којом се мора рачунати, а Бата Живојиновић и Павле Вујисић, нако су играли улоге туђе Булгакову, потврдили су своје високо мајсторство; најзад, и мотив с „црним мачком“ би се могао посматрати као Петровићев режијски поен, и поред тога што је несумњиво било бољих решења. Но овај позитивни биланс не може да умањи неуспех филма као свеукупне реализације, поготово реализације која је била обавезна да се на високом, нивоу служи мотивима јсАНОГ Од највећих дела литературе двадесетог века. Сасвим је јасно што је „Маестро и Маргарита“ добио прву награду У Пули: ипак је то најмање слаб филм међу сијасет страшно слабих филмова. Мање је разумљив повољан одјек Петровићевог филма у другим срединама. Но такав 12 зацело, статус свих чаршија света, особито чаршија чији је глас моћан; оне увелико не рачунају са стварним културним захватима, са истинском уметничком имагинацијом, завелене аутооитетом свога утицаја. стеченим по нену осиромашења интелектуалнога слуха за одиста велике вредности нашег времена.

Миливоје Јовановић

„

сл

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ: