Књижевне новине

ПРОБЛЕМИ НАУКЕ 0 КЊИЖЕВНОСТИ

У ОКВИРИМА ИНОСТРАНИХ ФОРМУЛА Н У СЕНЦИ

ЗАСТАРЕЛОГ СКЕРЛИЋА

Пана периодизације историје српске књижевности | расправе професора дра Драгише Живковића

Решавање проблема периодизације исто. рије књижевности један је од најважнијих припремних послова за писање историје. књижевности. Није онда чудно што а ПР више од седам деценија воде рас-

је, , па је чак и један међународни конгрес историчара и теоретичара књижевности (Амстердам, 1935) био посвећен питању коју је основу најбоље узети за историјско разматрање и излагање књижевности. Пред тим проблемима се налазио и Јован Скерлић, који је у посебној расправи, подвргавши критици све дотадашње периодизације српске литературе створио ону које се држао у својој Историји нове српске књижевности“. Дошавши до многих нових сазнања и не задовољавајући се више том периодизацијом наши савремени историчари књижевности осећају потребу да створе нову. Ту потребу осетио је и професор др Драгиша Живковић, који се расправом „Периодизација српске књижевности ХУШ—ХХ ве. ка“, објављеном "у октобарском броју „Летописа Матице српске“, придружио истраживачима који су раније предложиАи периодизације за словеначку (Антон Саодњак) и хрватску књижевност (Александар Флакер). Стога је разматрање основних ставова п резултата ове расправе, без сумње, од значаја за даље напоре историје не само српске књижевности од ХУШ до ХХ века него и ширег временског опсега.

" Насупрот разним појединачним, узгредним и делимичним периодизацијама, професор Живковић је настојао да, на темељу ранијих својих радова, створи и 06разложи једну нову и потпунију периодизацију новије српске књижевности. Најпре је изложио закључке који су очигледни, као што су (1) да „научноисторијско проучавање књижевности треба да оствари синтезу између посматрања књи· жевности и Као индивидуалног уметничког стварања и као историјског процеса живота човечанства“, (2) да се „ни једној књижевности не конституише неки утврђени след књижевних праваца који би био обавезан за све литературе“ и (3) да „чистих“ периода нема и не може бити, нето су нужно присутна преклапања (интерферирања) разних књижевних периода и стилских оријентација. А идући даље од тих полазних тачака, п' сор Живковић најзад долази до уверења да „савремена историја књижевности хоће да буде што више 'књижевна', не престајући да "буде "историја', што значи да сем књижевноисторијска периодизација мора што више заснивати на чиниоцима релевантним за књижевност као уметност речи, а затим на чиниоцима који означава“ ју шири, друштвено-идејни, контекст књижевности“.

Нема сумње да је ово закључак с којим би се сваки озбиљан историчар књи“ жевности морао сложити. Али професор Живковић не остаје на тим општим и 0пштеприхватљивим схватањима. У другом делу своје расправе, излажући (приличи несистематично) разна схватања о периодизацији књижевности, он (с правом), Од одизацију према генерацијама се задржава на одређивању

« и „правца“, сматрајући може али не мора да се подуиодом (епохом), јер МАГЕ 4

_ може обухватити и више , та“ пошто то дОВОДИ ДО тешкоће 2 5 периоди морају називати именима која

и поједине правце, означавају Ј оме да се извесни

оће види излазу т д 4 права назову именима ПОЈ Дини пе ких стваралаца. Но, пошта на пмена поје-

наћи ад 1

оде не ралаца, Живковић закључује а би „једно од најједноставнији понља најбољих, решења било, оно да > ено: жевни периоди означавају ПРИ со 5 лошки (Период 1814—1890), а А Ма виру тога говори о КИ ЖеННИМ ЕМ Ре (стилским смеровима): КЛАС Пе мантизам, билермајер И ог ар Ларва

Живковић се, дакле, опред , је; изације, који би еклектички систем пет нуна Пена Ра аи „Вол ИХОВО одређивање није а __ зашто један период туре Ро 1814 још се и може наслути је а и није јасно зашто 1890. толина предст Ја Хра] тог периода2), 9 поједини и а оца (стилским карактеристикам ди а

ј писпима који дају печат а Ј У Ом добу. А уз то он усваја, као један од а тНИХ периолизацијских ПОРЕ 1 дер. окрета“ или „школе ,“М“ ] А ен перг правац“ треба да бу-

У " 5

од“ по „пр уп категорије

да правац дара с пер

надређене“ појму „покреге" гаје нејасна хи-

а е ос' сад“. Али при свем том рдрхија коју чине период (епоха), пора

ац (стил), школа, покрет и група, Дис"Вац А 5 орање

- с ] еђу њих „инкције између сада рашчистио, мада

очигледно није ни ·

Е о њима и раније писао. Ола како ћемо касније видети, он, 5У, иример, 6 с иресионизам и надреалиг 1 а сти ниво, мала 12 три 702 „а дРУ

покрет.

рижененовннЕ 3

На основу ових теоријских разматрања професор Живковић је у трећем делу своје расправе извршио периодизацију историје српске књижевности од ХУШ до ХХ века и дао нека детаљнија објашњења и обавештења о њој. Али оно што нам се дотле и чинило мање или више прихватљивим (мако и донекле несистематичним, недовољно јасним и еклектичним) показало се сада, на примерима, као готово потпуно неприхватљиво у односу према новијој историји српске књижевности. „Креативни спој стилског и историјског принципа“ претворио се у параван за недопустиво давање великог преимућства историјском критеријуму над естетским, тако да су у историју књижевности ушла имена многих писаца који никако не засаужују да У њу уђу ако се иоле води рачуна о естетском критеријуму. У чланку „Критика и књижевна историја“ Бенедето Кроче је рекао: „Естетизам и историзам представљају две супротне једностраности у интерпретацији уметничких дела“. Професор Живковић се готово потпуно определио за једну од ових једностраности: за историзам. Стога у његовој пернодизацији, као истакнуте представни-

· особито доводе до тога да се у светлости

нових, виших вредности, многи раније цењени писци, морају занемарити „у корист новијих, зрелијих, комплетнијих и вишим естетским захтевима одговарајући писци, Није ни естетички ни етички оп-

"равдано сматрати "значајним неког нечит-

љивог и за наш укус врло слабог писца само због тога што је живео у прошлости, мако данас имамо десетине писаца који се не само са задовољством читају, ве

њихова дела имају и неупоредиво већу естетску вредност. Критеријум се стално мора пооштравати. Како се може озбиљно говорити Као о писцима од вредности о Емануилу Јанковићу, кад данас имамо десетак добрих драмских писаца (а он то није ни био, него је само преводио драмска дела), о Јовану Стејићу, мада сада имамо двадесетак оригиналнијих. есејиста од њега, о Миловану Видаковићу, иако

„овог часа имамо тридесетак прозаиста

знатно бољих од њега, и о Јовану Пачићу, кад у овом тренутку имамо четрдесетак вреднијих песника, а, од њих већи део неће ући у историју књижевности» Оно. што из прошлости не улази у живу књижевност треба да остане у области књижев-. не ерудиције (у. крочеовском смислу ове речи), а у тој области-имена писаца нису. битна, што је, уосталом, логично с обзиром да, по њиховом сопственом мишљењу, оритиналност и није важна одлика књи-. жевног рада. ; |

Настојање да се „мртви“ писци оживе историјом књижевности представља не само историјскокњижевну, него и педагошку грешку, Ништа ефикасније не одваја младе људе од књижевности него настојање да насилу „оживимо“ писце које више нико не може читати и чија је заслуга, углавном, само у томе што су припремааи терен на коме су касније многи писци

могли стварати истински вредна и значај-

на књижевна дела. Несразмера између 0вих других и оних првих у корист првих

"код професора Живковића је огромна и

он тиме, без сумње, даје обол једном пасеистичком, историцистичком, позитивистичком, превазиђеном схватању и књижевности и историје књижевности. А што се пре оваквог схватања ослободимо, пре

ТЕШКА ЈЕ, АЛИ НЕОПХОДНА ОБАВЕЗА ИСТОРИЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ ДА ТАЧНО ОДРЕДИ СТАС, ЛИК

А ПРОФИЛ ПИСАЦА, ВОДЕБИ ПРВЕНСТВЕНО РАЧУ

ке појединих стилова, налазимо и тако минорне писце као што су Рачани, Емануил Јанковић, Павле Соларић, Јован Пачић, Јоаким Вујић, Милован Видаковић, Јован Стејић, Никанор Грујић итд. Судећи по томе, чини се да професор Живковић заборавља да је и сам претходно истицао да се „књижевноисторијска периодизација мора што више заснивати на чиниоцима релевантним за књижевност као уметност речи". Историја књижевности је историја, али ту историју пише свака генерација изнова, и то са свог становишта, полазећи од својих идеја о књижевности и књижевном стваралаштву, па се због тога морамо питати: Како је професор Живковић могао с данашњег тледишта уврстити у своју периодизацију ове малочас поменуте писце (а и неке друге, али о томе ће бити више речи мало кас-

није)2

Чини се да професор Живковић нимадо није одмакао од Скерлићевот поимања. књижевности као национално-социјалне идеологије и његових национално-просветитељских критеријума. При том не треба, наравно, заборавити да Скерлић има оправдање које професор Живковић нема: У Скерлићево доба, у ризници остварења које је српска књижевност дотле стекла, и поменуте личности су се мотле сматрати вредностима којих се никако не треба лишавати, Али отада се ситуација много променила. Српска књижевност се толико оботатила значајним књижевним вредностима, да може и мора занемарити све оно што остаје испод њеног просека, који је данас, нема сумње, много виши него у Скерлићево доба. Ако се држимо мишљења, по којем, како су у својој ујеорији књижевности“ рекли Рене Велек и Остин Ворен, „наше исходиште мора бити развој књижевности као књижевности“, (што декларативно усваја и Живковић), онда је крајње време да се бар мало помакнемо од Скерлића и успоставимо нову таблицу вредности и нове писце укључимо у историју књижевности, а многе старе с правом занемаримо. Ти стари писци могу фитурирати као део кул-

не и књижевне традиције, али не и као представници праве књижевности.

Историја књижевности није теологија и писци нису свеци, па, кад се једном канонизују, не могу више изгубити ореол нити престати да се славе. УМ историји књижевности се стално врши преиспитивање вредности, при чему дојучерашњи несумњиви ауторитети могу изгубити, а мало познати, готово непознати или запостављени писци добити у вредности, ТО преиспитивање се стално врши, а у мањим им „закаснелим“ књижевностима она

НА 0 ЊИХОВИМ СТВАРНИМ ВРЕДНОСТИМА

ћемо пи брже напредовати како у књижевном стваралаштву тако и у науци о књижевности, Уосталом, у погледу правог односа према старијим писцима, професор Живковић је имао могућности да се угледа и на једно исправније и савременије схватање од Скерлићевог. Антун Барац се, на пример, није устезао да у чланку „Наша књижевност и њезини хисторици“ (мислећи при том не само на хрватску него и на српску књижевност) још 1923. тадине каже да наша књижевност

до ХТХ века.„у највећем свом дијелу и

није' права књижевност“, већ само „докуменат културних настојања“, а чињеницу да“ мноти историчари књижевности воле да се баве слабијим писцима и небитним стварима око њих објашњавао је ЊИХОВОМ неспособношћу да се ухвате укоштац с

"правим животом књижевности као умет-

ности и националног (па и општељудскот) духовног живота. У међувремену наша књижевност је, пак, толико напредовала и обогатила се да је оправдано бити стро-. жи, па чак мало и померити границу 0 којој Барац говори кад мисли на праву књижевност. : 1 (

_ Тешкоће периодизације историје новије српске књижевности су, наравно, врло велике и професор Живковић их с правом истиче, тврдећи у једном тренутку чак и

"то да се „законитост“ у историјском раз-

витку српске књижевности огледа „у наоко 'хаотичној мешавини разних сСтилских праваца“. И, стварно, хаотичност се и запажа у његовој периодизацији књижевности. Бојећи се, вероватно, да. му не буде пребачено да је извршио насилну периодизацију и да је, не. водећи рачуна о разним интерференцијама, неоправдано одсецао одређене периоде и стилове у оквиру тих периода, он је, чини се, више заплео и затамнио многобројне. књижевне појаве и ствараоце,негто што је својом периодизанијом бацио светлост на њих и успоставио известан однос међу њима.

По Живковићевом мишљењу,. новија српска књижевност може се поделити на три периода. Први период траје од 1700. до 1800. (а можда и 1860. године) и :зове се и Доситејево доба, други траје од 1814. до 1890. (а можда и до 1914. године) и 30ве се Вуково доба им, најзад, треће доба обухвата књижевно стваралаштво од 1890. до 1960. године и зове се модерно доба.

„Али већ у овим својим најопштијим од-

редницама професор Живковић је упао у

"низ тешкоћа, Какви су то периоди који се

растежу као хармоника, па' могу трајати и по шездесет година мање или вишег А, затим, зашто се два доба зову именима двојице наших великих писаца, а треће доба нема имена ниједног од њих — зар су Доситеј и Вук Доиста једини велики писци који су ударили снажнији печат

српском књижевном стваралаштвуг Што

се тиче романтизма, можемо се сложити.

да је то Вуково доба, мада у њему има и таквих величина као што је Петар Пе-

вић Његош, који може имати и посебно место, као што га, на пример, У „Историји немачке књижевности“ Фрица 'Мартинија имају Гете и Шилер, и „Историји шпанске књижевности“ Џералда Бренана не само Сервантес већ и Лопе де Вега, Гонгора, Калдерон (па и неки други писци), а да и не говоримо о томе како Де Санктис поједина поглавља своје „Историје италијанске књижевности“ посвећује, углавном, великим писцима (Дантеу, Патрарки, Бокачу, Ариосту, Макијавелију, Аретину, Тасу итд.), а остале приказује као њихове претече, пратиоце или следбенике. Али у писце Вуковог доба професор Живковић је убројао много књижевнике који нису били ни сталне ни изразите Вукове присталице, водећи при том рачуна, пре свега, о хронологији, а занемарујући културно-духовне – карактеристике њиховог рада. Јован Стејић је, на пример, један мало закаснели, доситејевски просветитељ, пако је савременик. Вука,

према коме је, у разним временима, имао:

различите ставове, Скерлић је о њему. у својој „Историји нове српске књижевно-

сти“ с много више права рекао: „У мало-.

ме, он подсећа на Доситеја Обрадовића. са којим има заједничке идеје, програм и "начин рада“, Уколико се, пак, ове примедбе моту и занемарити као не много битне, никако се не бисмо могли сложити с тим да Вуково доба обухвата и реализам, који чини други део тог доба. Зар није много оправданије да се ово доба сматра добом Светозара Марковића, бу„дући да је баш он дао снажан подстицај стваралаштву не само многих правих реалиста, нето донекле чак и неких каснијих романтичара (Бура Јакшић, Јован. Јовановић Змај)» . Посебно је питање како одредити правце који чине делове појединих периода. По професору Живковићу, они иду овим редом (мада понекад и напоредо): у прво доба спадају барок (1700—1780), просвећеност, рококо, класицизам ([1700] — 1780 — 1850), сентиментализам и предроман"тизам (1780—1860), другом периоду припадају (раздобљу романтизма — 1814—1880): рестаурацијска књижевност (бидермајер и "либерална књижевност) — (1814—1830'1848), национални романтизам (1814—1880), (а раздобљу реализма — 1860—1890—[ 19141) припадају билермајерски реализам ( [1830]

— 1860—–1880), _ народњачки _ реализам (1860—1890—[19147), хумористично—сатирична варијанта реализма ( 1870—1890—

[1914] ) пи дезинтеграција реализма (18801914), док у модерно доба спадају: симболизам = (1900—1918— [1941] ), експресионизам и надреализам (1918—1941), социјал.

·на и ратна литература (1932 — 1950) и књи-

жевност средине ХХ века (од 1950. 'ло данас). Праваца има толико да би их биАо довољно и за једну мното разуђенију и богатију књижевност него што је српска, али питање је колико су ти правци, преузети, углавном, из историје књижевности друтих народа, оправдани. Категоријална недоследност у усвајању. појединих праваца је очигледна, али она је тако. честа и код многих Друтих (не само наших) историчара књижевности

"да не желимо да је посебно подвргнемо "критици, као што нећемо да критикујемо

ни данас у моди а ипак закаснело усва-

„јање неких књижевних праваца, као што

су барок ш. бидермајер (први се јавља У

„европској књижевној историографији још

око 1920. године, а други десетак година

касније). Али. шта, на пример, значи „ре-

стаурацијска књижевност“ код Срба, с којим правом се „народњачким реализмом“ назива правац којем припадају и писци који су У свој књижевни рад тако много уткали елементе страних књижевности (Милован Глишић, Светолик Ранковић, Светозар Марковић и Јован Скерлић), зашто се једна књижевна врста узима као посебан правац реализма (хумо-

"ристичко-сатирична варијанта реализма)

или-с којим се правом говори о дезинтеграцији реализма између 1880. и 1914. тодине, кад је то време зрелих реалистичких остварења Борисава Станковића, И-

"ва Ћипика, Петра Кочића и кад је реали-

зам чак и касније давао изврсне плодове, као што су прозна дела Иве Андрића и Вељка Петровића; Зашто се као основна стилска одлика српске књижевности од 1900. и 1914. (па и 1941. године) узима

" симболизам Како се као једнаковредни

правци могу узимати експресионализам и надреализам, кад први, углавном, представља једну стилску одредбу, а други један књижевни покрет Уосталом, што се тиче експресионизма, питање је да ли та у српској књижевности треба третирати Као посебан стил, јер има истраживача који сматрају да се експресионизам ни У Хрватској, где је био много јачи него у Србији, није формирао као правац или Стил. С којим правом се, исто тако, у правце модерног доба убраја и социјална им ратна литература, односно једна Од типских и садржинских а не стилских од-

·редби књижевности2 И, најзад, зар се за

књижевност која се ствара у другој половини нашега века (од 1950. године) не би мотао. наћи бољи назив од назива

„Књижевност средине ХХ века", који је

чисто хронолошки и уз то нетачан»

Питања се умножавају тотово теометријском прогресијом кад се погледа и Ко-

је је писце професор Живковић обухватио ти'у које их је правце сврстаог Тек кад "се узму у обзир и писци који представ-

љају конкретно „ткиво“ ове пернодизације, види се и неодржива. Иако се претходно залагао за посматрање књижевности и као „аутономног индивидуалног уметничког ствара-

· ња“, он је, очигледно, врло мало водио "рачуна о појединим ствараоцима и многе

од. њих је делио. међу разне правце као да су пите а не живи, целовити субјекти. (Јован Стерија Поповић је, на пример,

_доспео у четири разна правца, и то у распону од класицизма до реализма!) Ру-

ководећи се готово искључиво (погрешно схваћеним) историјским. мерилом и запо-

Наставак на 4. страни

Драган М. Јеремић

колико је она произвољна.