Књижевне новине
ид ауф и –—————У_"_"_"
Наставак са 3. страна
стављајући готово сасвим естетски критеријум, он је у своју периодизацију УВРстио мање вредне а занемарио и изоставио веће и значајније писце, па је тако од песникиња узео у обзир Милицу Стојадиновић Српкињу а није Даницу Марковић, од песника Николу Боројевића и Никанора Грујића а није Милутина ЂБојића ни Душана Васиљева, од прозних писаца. Милована Видаковића и Милана Б. Милићевића а није Милутина Ускоковића ни Бранимира Босића, а од критичара Косту Руварца и Андру Николића а није Милана Богдановића и Велибора Глигорића. „(Критичари су уопште код а Живковића — као и у Скерлићевој периодизацији — увек ситуирани на „репу“ једног правца, чак и кад су, као Светозар Марковић и Богдан Поповић, аниматори једне нове књижевне и естетичке _ оријентације.) У писце карактеристичне 38 „дезинтеграцију реализма“ улази чак и Војислав Илић, за којег сам професор Живковић већ на следећој страни каже да. је писао „романтично-парнасовску поезију“, као и Љубомир Недић, иако је он, углавном, писао о романтичарима, и то тако да му се ни Војислав Илић није свиБао, говорећи да је исувише артистр Зар се на било који начин могу подвести под „симболизам“ ствараоци као што су Иво Андрић, Вељко Петровић и Десанка Максимовић (па и Богдан Поповић, кад се зна. шта је написао о Стефану Малармеу и симболизму)2 Код Гистава Лансона се готово исти период у француској књижевности (1890—1914) с правом назива „симболизам“, али се ово механичко преношење из француске у нашу историју књи= жевности тешко може оправдати. ма, најзад, како се, упркос Живковићевом поштовању хронологије, у писце социјалне и ратне литературе (међу којима нема Скендера Куленовића) могу уврстити писци који су почели да стварају тек по истеку овог „правца“ (1950), као што су Добрица Босић, чије је прво дело „далеко је сунце“ објављено 1951, и Антоније Исаковић, чија је прва збирка приповедака „Велика деца“ штампана 1953. године2
Питања је све више уколико се више џудубљујемо периодизацију ора. Живковића. ешкоћа је исувише много и велики је број оних поје су стварно непремостиве. Професор ивковић тврди да његова периодизација „претпоставља #0В методолошки приступ проблемима историје књижевности“. Тачно је да је он указао на многобројна интерферирања појединих праваца, али је, чини се, превише олабавио границе појединих периода и праваца и на тај начин их исувише смешао. Истина. је, исто тако, да Је увео (или потврдио) неке стилске ознаке (које нису нове У европским оквирима), и то нарочито кад, је реч о књижевности ХУШ и ХТХ века, али је баш тим умножавањем појединих праваца сугерисао сасвим погрешно уверење да је старија књижевност пуна врло различитих стилских ознака и бројних стваралаца јасних стваралачких контура, штто, међутим, није тачно. Алт, ако се ово двоје донекле и може узети у рачун као извесна заслуга ПР ора Живковића, никако се не може сматрати позитивним што је у његовој периодизацији све до 1914. године присутна већина писаца, који су присутни и код Скерлића, као да се од Скерлића ништа није променило ни у самој српској књижевности ни џ науци о књижевности. Тим писцима он је, углавном, додао само мало мање старих, Од Скерлића непризнатих писаца (Јован пачић, Никола. Боројевић, прота Матеја На надовић, Јован Ристић, Илија Вукићевић, Андра Николић, Владислав Петковић_Дис),) него оних који су стварали У периоду између два рата, на основу чета се добија погрешна глобална оцена српске књижевности. Њена вредност се, међутим, непрекидно све више увећавала и данас живи и пише бар 60 одсто српских писаца. који могу и треба да. уђу у историју Орпске књижевности, а по про Живжовићу тај однос је поразан за садашњу књижевност и износи отприлике 80:20 од: сто у корист старије књижевности.
историју једне националне књижевности мора да постоји исти вредносни критеријум. У ном, буде ли се исто мерило примењивало само у истим раздобљима, старији и обично слабији писци, особито на почетку једне „закаснеле“ књижевности, добиће несразмерно зеће место и значај нето што га стварно заслужују у односу на каснија времена у историји те књижевности.) Да би се, пак, код нас доследно спровео јединствен критеријум, неопходно је да ранији периоди, у којима с данашњег гаедишта несумњиво има мање значајних писаца, буду дужи, а и приликом излагања главних карактеристика. књижевних тежњи у тим периодима мора се више товорити о њи-
Кроз целу
ховом општем културно-историјском духу
нето помно анализирати остварења и портретисати личности појединих писаца. У противном, долази се у смешну ситуацију да се за поједине периоде измишљају представници да би се оправдао континумтет, а периодизација изгледала поттунија, док се у другим занемарују много вреднији и значајнији писци. Исто тако, у касније развијеним националним књиЖжевностима, кад се једном крене у право
и
#) Филип Вишњић и Тешан Подрутовић, који су, по професору Живковићу, писци „националног роман тизма“, представљају, наравно, само врхунце на родне књижевности, којима се, као и врхунцима. на планинама, знају имена, док су мањи народни песници Вуковог времена остали непознати, Г
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
ИСТОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ НИЈЕ ЗБИРКА КАНОНИЗОВАНИХ СВЕТАША — БАКРОРЕЗ ААБРЕХТА ДИРЕРА: „СВ, САБАЛДУС НА СТУБУ"
књижевно стваралаштво, долази до из весног убрзања развоја и до концентрације значајних писаца и дела У познијим добима, Тако је и у српској књижевности, али се то у периодизацији професора Живковића не може ни наслутити,
Раскорак између стварне вредности срп ске књижевности и оне коју нам нуди професор Живковић долази, једном реч ју, отуда што наша историја књижевности (поготову на универзитету, где се она тотово једино и ради) није довољно самостална, а кратковида је за праве, естетске вредности књижевности, па некритички следи стилске формуле из разних страних историја књижевности и послушно усваја Скерлићеве критеријуме, У извесном смислу, професор Живковић, међутим, заостаје не само_ за естетичким критеријумима Богдана Поповића него и за критеријумима Љубомира Недића, који је из историје књижевности изгнао Милана Ђ. Милићевића, а он та још увек сматра историјски значајним писцем, као што сматра историјски значајним и Бого боја Атанацковића, Љубу Ненадовића, Јована Грчића Миленка, Милорада Попови. Ба Шапчанина итд. Недавно је један ис траживач (Зоран Борђевић) одбранио магистарску тезу о сеоским приповеткама Милана Б. Милићевића показавши како су ове приповетке биле на нивоу тадашње српске сеоске приповетке. Да ли то значи да Милићевића треба рехабилитовати2 Не, нето треба преиспитати вредност и оних писаца чија дела није анализирало оштро пеоо Љубомира Недића. Другим речима, треба показати да не само Ми Аићевић него и неки други представници „народног реализма“, међу којима је, на пример, и Јанко Веселиновић (чијег „Хајдук Станка“ нимало случајно не читамо У исто доба живота када и романе Карла Маја или Зејн Греја), не заслужују место крај низа новијих писаца знатно веће врекности. Крајње је време да историја срп“ ске књижевности изађе испод скутова Јована Скерлића и ослободи „се његовог тутооства. Судећи по називима појединих периода им, нарочито, праваца, чини се да је она то — утледајући се на друге, стране историчаре књижевности — учинила, али по ономе што је за сваку историју књижевности битно: избор вредности и аичности које ове вредности конкретно представљају, врло мало се пооменио упркос великом обогаћењу које је у међувремену српска књижевност постигла,
Свака је периодизација у извесној мери лоша и насилна зато што мора, да би омогућила прегледније излагање, да раздваја, дели и распарчава континуирано и многоструко преплетено ткање књижевних дела, писаца и (не само књижевних нето и општекултурних) тежњи, али пе риодизација професора Живковића, на жа лдост, упркос тежњи да буде што еластичнија, показује неосетљивост за главне развојне правце, немоћ да означи најважније етапе и неподобност да, на рачун минорних величина, истакне све истински значајне писце српске књижевности.
Насупрот еклектичкој и сувитпе исцепканој периодизалији професора Живковића, чини се да је за периодизацију исто.
рије српске књижевности много више потребно да првенствено води рачуна о битним менама кроз које је ова књижевност, у вези са историјом свога народа,
прошла. А према тим менама она може. да. '
1) књижевност између теологије и жи“
вота — средњовековна књижевност;
2) књижевност. као · израз самосталне духовне егзистенције — народна књижевност; ~
3) књижевност као (забавна) поука просветитељско доба (доба Доситеја Обрадовића); 4) књижевност као национална идеологија — романтизам (доба. Вука. Караџића);
5) књижевност као друштвено ангажовање — реализам (доба Светозара Марковића); 6) књижевност као уметност — прво модерно доба (доба Богдана Поповића);
7) књижевност као свест о месту У историји и свету — друго модерно доба (доба _ Иве Андрића).
Унутар ових доба јављају се поједини правци, школе, покрети и групе писаца. које повезују слични погледи на књижевност, њену улогу и њена средства, те је, према томе, хронологија од мале важнос ти, сем кад је реч о писцима који припадају сасвим различитим и врло удаљеним. добима или правцима. (Ако хронологију уопште не бисмо поштовали добили бисмо типологију а не историју књижевности) А тиме што се један период назива и именом једног истакнутог писца, који најснажније делује на поједине ствараоце и на књижевни живот тог периода, никако не значи да сви писци тог периода ства рају У духу схватања и интенција ове изузетне личности. Такве надмоћне личности у књижевном стваралаштву, које је, џ основи, индивидуално, не може ни бити, те ознака једног доба именом не ког писца не значи да се у том писцу стичу све, често и врло супротне тежње; јел: ног периода.
Није нам, међутим, намера. да сада правимо детаљну периодизацију, већ да само у најопштијој скици укажемо на битан след промена основног смисла ње“ жевности им, с тим у вези, њених функција у историји српског народа, што је КОА, професора. ковића остало потпуно занемарено, иако је, нема сумње, то требало да буде најважније. Историја једне националне књижевности, иако не сме да за немари сличности које постоје између ове и других националних књижевности, ипак, пре свега, треба да тражи и пронађе оно што је за ову битно и само њено. Идући, пак, првенствено за сличностима с другим националним књижевностима и настојећи да се ослони на периодизације разних страних историја књижевности, Живко. вићева периодизација чак није ни историјска у правом смислу речи, јер не води довољно рачуна о специфичностима историјско-духовног живота српског народа.
место да гледамо у Европу м да У својој националној историји књижевности, с комплексом инфериорности, имитирамо њене историјскокњижевне (стилске) категорије, много је важније да самостално тражимо и истакнемо оно што је битно за нашу књижевност. То је, наравно, врао тешко. Много је лакше загледати У Скерлића кад је реч о личностима, а У разне европске или, углавном, средњоевроп ске историје књижевности кад је реч о стиловима (правцима), па се; без обзира на стварност и чињенице, на њих угледати. Али ту се не може остати. Ко хоће науку да унапређује, мора смело ми от ворених очију да иде својим путем.
Драган М. Јеремић
ТЕКСТ „ЛИКОВНА УМЕТНОСТ НА "ТА ЈУГОСЛАВИЈЕ“ ДРАГАНА М. ЈЕРЕМИБА, ОБЈАВЉЕН У ПРОШЛОМ БРОЈУ, ПИСАН ЈЕ СПЕЦИЈАЛНО КАО ПРЕДГОВОР ЗА ДЕЛО „МУЗЕЈИ ЈУГОСЛАВИЈЕ“, КОЈЕ УСКОРО ИзЗААЗИ ИЗ ШТАМПЕ У ИЗДАЊУ БЕОГРАДСКОГ ИЗДАВАЧКОГ ПРЕДУЗЕЋА „ВУК КАРАЏИЋ“
МАРЈАН КОЦКОВИЋ: СЈЕБАЊЕ НА „АНУ ФРАНК (ТАПИСЕРИЈА) %
има седам основних периода: НИ Ју А
1
|
Босиљка Пушић Препепи-_ таиђање
елојеђа
Дубоко
на дну. наших речи истопљена. магма тешису снагу крије. Запретана шљунком и. штриљцима дана чека крвав угриз сан. свој да излије.
И зато
не суди о тлу које тичеш пре но што ослушнеш дубине му јеку.
Кроз слојеве песка. беживотног лапорца таложи се светлост
за жетву далеку.
БЕЗДАН НОЋИ
На њеном прагу
сужава се значење птичијег лета зуби сврху неотварање цвета
на њеном прагу
постаје свеједно
да ли се умире с оне стране света.
На њеном првом степенику
састају се и уједајући мире
све кривуље усклика и крика.
На другом; од наде
за којом смо слепо ишли
остале само траље црне.
На трећем: притишћу сенке губилишта.
И дугом ниском степеника. без краја без смера.
остаје се без птица у срцу остаје се без руку без лика.
ПРЕИСПИТИВАЊЕ ТРАГОВА
Колико смо били у другима
на стрмој путањи до себе
док смо окрбвављеном руком
сернавили лет птица и облака
чупали биље, напупеле младице
само да нам шака не отихне без трагиг
Колико је од нашег тшкргута
остало на зидовима Алтамире»
А која ће кривуља помирити
бољку кичице застале
пред равнодушном празнином зно! са слепилом за сунце
за златни перваз на руменој свили или са риком побеснеле звери,
која се цери што напукло небо: рис)
Колико смо длетом
што је камену уткивало било крикнули над реком | да нас не прогута мутнег (С
БЕЗДАН РЕЧИ
Где су међе било које речиг
Кажем: МЉА
само слутећи бескрајне бразде дана са ветровима-косцима
и ратовима-орачима
и жудњу којом се дозиви
вода животодавна.
да. сасушено грло од запевке залечи. Па како може у ту малу реч
моја велика. земља да стане»
Кажем: ЗЕМЉА
слутећи само зрневље орошено сузом и младицу која се са погледом упртим у даљине непознате
за унука сади
и гроб крај пута без знамења
и песму никлу из:шкргута
која се отела очају и полетела нади. И како онда у ту малу реч
моја велика патња да стане»
ПРЕИСПИТИВАЊЕ ПРОСТОРА
Постоје простори у које нисмо хтели
заварани привидом тишине
посумњасмо да нешто значе
не одмамише нас под своје сеновите храстове
сада их чезнемо
све болније
све јаче.
Постоје простори у које нисмо смели престрављени светлошћу
којом нас обасјаше.
У том обиљу ватрених искара
са птицама пламтећих крила устукнусмо постиђени
за кратке летове наше.
Постоје простори који су нас болели варкама белих кула
које су нам измицале
боловасмо привид чврстих грађевина које су се од додира
У прах расипале.
БЕЗДАН ДАНА
Кад небо прсне над провалијом
сунце скамени свој јалов ход
тад сечиво сказаљке уједа бескрвно тело дана
речи се ломе пре ко што полете
губећи се празно у недоход.
Све што такне мисао
црним отровом гаврановог крила спарушено спусти своје увеле руке. И куће и људи и улице дуге
остају без звука без боје без лика.
и пи ти твоартла мати етапи = штита пас ли -