Књижевне новине

КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ

Књига о |

ангажованој поезији

Уз књигу Предрага Матвејевића „Пригодно пјесништво — Оглед о формама пјесничког ангажмана“ (»Ровзје де сјтсопзтапсе, Е!иде Чез вогтез де

|' епраретел! робНапе«, Е4шопвз А. С. Мег, 5

Рагт5, 1971) |

ДАНАС, изгледа, више него било кад раније, све очи траже, а уста изговарају један парадокс: чи сти, неокаљани умјетнички облици треба да нам омогуће да руке што дубље увучемо у ужас, муку и талог свакодневног живота, Љепота натопљена истином сна

.жније дјелује и од истине и од

саме. љепоте узете по себи, јер смо, по ситуацији у којој се на: "дазимо, упућена на истину и не Аиспонирани за онај чисти и неокаљани осјећај љепоте што бисмо га имали сваки пут кад бисмо се налазили пред чистом умјетношћу. А истана никад, или готово никад, није лијепа, него горка и болна. Она, скоро по правилу, хоће љепоту да би се лакше полнијела. Није ла то парадокс захтјева кога живот поставља ум јетностиг Може ли умјетност остати вјерна животу, ангажовати се за људску ствар, слиједити интересе дана, а да то не умањује њену умјетничку вриједност2 Патање ангажмана није, ни онтички ни логички, прво и најфундаменталније питање умјетно-

сти. Оно претпоставља појам ум-.

јетности. Умјетност се по свом појму може или не може отворити идеји, па идеја, ако је у умјетности нашла своје мјесто, оботаћује или ремети садржај појма умјетности. То никако не значи да питање ангажмана морамо оставити за крај док послови око изградње појма о умјетноста не буду завршени. Појам умјетности се изграђује у живом контакту с неполијељеним обиљем квалитета што их умјетност носи у себи, па ни методолошки није неоправ дано истовремено упознавање цјелокупног обаља које се истовремено развија пред оним за кога је феномен умјетности постао питање. Ситуација у којој се налазимо, пак, често одређује аспект нашег приступа умјетноста, Постоје ситуације, најчешће критич“ не ситуације, у којима се питање ангажмана тиска испред питања која му онтичка и логички претходе, Оно (то. питање ангажмана умјетности) тада избија у први план, Постаје, каже се, најактуелније, као што је то у наше ври: јеме.

И поред тога што је ово пита. ње старо колико и умјетност, њетових систематских одређења није било све до наших дана, И тек' недавно у Паризу објављена књига _ Предрага Матвејевића „Пригодно пјесништво" (Оглед о формама пјесничког ангажмана) представља, изгледа, први поку“ шај да се овај проблем системат> ска олреди а интерпретира.

Први дио књиге садржи кратак и садржајан историјски пре глед проблематике оног што би се могло назвати пригодном поезијом. Најстарије форме поезије, као и цјелокупна умјетност тота доба, биле су уско повезане са животом. Пјеване су у славу (или пригодом) рођења и смрти, богова и култова, побједа а пораза, церемонија и обреда, прослава и свечаности, па је пригодна поезија. према ријечима Матвејевића, „у свим древним пјесничким тра“ дипијама имала доминирајуће мјесто". Проблем односа умјетника и зајелнице, једнако као и про блем олноса умјетности а живо та није се ни постављао, јер је сваки човјек, па према томе и пјесник са својим дјелом, са пјесмом, по природи ствари и по осјећању _ старих људи, цијелим својим бићем припадао заједници у којој је живио. Саме прилике одређују форму, метар и функци' ју теме (пјевају се хвалоспјеви, руталице, назаравице, пригоднице), па се истораја поезије не мо же разумјетг без разумијевања прилика у којима је настала и развијала се. Римљани су од ста: рих Грка преузели утилитарни појам поезаје. Калокагатија је пола естетски а полг утилитарни по јем, јер значи Телинстве лијепог и уталитарнот. Ни у срелњем вије: ку, а ни касније. све до појаве ро: мантизма, поезија није напуштала непосредну близину живота у ко јој је тевала. Изум штампарије је, међутим, ослободио пјеснике меценства, а у 17. и 18. вијеку амамо нечувену инфлапију пригодне погзије свих врста.

Тек ће се код романтичара, у тежњи да пјесму, колико је то

%

КЊИЖЕВИЕНОВИНЕ. 10

могуће, учине „чистом" и „апсоАутном", јавити неповјерење пре. ма пригодама и пригодничарству сваке врсте, које ће касније са Бодлером, Лотреамоном и Малармеом прерасти у презир и отво рен захтјев да се поезија осло; боди времена и случајности. Ута-

аптаризам компромитује поезију.

Романтичари су сањали о идеалној љепоти, а симболисти отворе но траже аутономију умјетности. Леофил Готије је дијете романти. зма, а по њему истинска љепота не служи ничему: _ ангажована поезија је осуђена. Бала је потребна ситуација каква је настала у доба окупације и отпора па да пјесници поново почну пјева: ти о озбиљним догађајима дана. Тада и Елиар, и Десно, и Ара

тон, и Емануел пјевају о растућем _

отпору и борби за слободу, па ће им Бењамин Пере пребацати да су „издали смисао поезије" а да су се „ставили у службу политичке акције".

Тако је почела, на изглед, непомптрљива препирка око односа поезаје и реалитета, дјела и пригоде, појма умјетности и његове отворености за идеју (за поруку, за ријеч у ангажованом значењу ријечи) која (та препирка) још траје, а да сами појмови чији се однос тражи нису довољно изграЂени и одређени. Према Матве-

· јавићу, појам пригодне псезијг

(круги дио књиге) не само да ни је ловољно одређен, него се п мијења _ „аз једне епохе у другу", „Од једне до друге литературе", па чак и унутар једне епохе и Једне литературе. Он издваја три значења овога појма: (1) Пригодна поезија која прати различите обреде; (2) Пригодна поезаја као ангажована поезија; (3) Пригол; на поезија која пјева о субјективном животу пјесника (Сејерепћеизрефсћееп — Гете).

Изгледа да је вријеме поезије која пјева о обредима што имају колективни карактер углавном прошло и да је поезије која пјева. 0 приватном а субјективном.животу пјесника, будући да се поред умјетничке вриједности пјес ме тражи и њен ангажман у го рућим питањима групе или ко деклива, мање значајна (али не умјетнички) ако не интендира неки друштвени однос, па је ангажована поезија у строгом значењу ријечи, поезија која се мијеша у политичку акцију дана поново, у наше вријеме, избила у први план и постало, каже — се, најактуелнија. Поново се поставља питање; да ли се поезија може ангажовати, а да не изгуба поетичносте Може ли поезија Аругачије до својим културним значењем. подићи глас против не» људског у људском свијету Мо

же ли поетичка ријеч убити или.

интенција убија само поетичко2

Све што је пјесми спољашње може послужити само као „претекст", вјерује Бодлер, само као „покретач“ _ вјерује Аполинер, као сбичан „стимуланс“, вјерује Хегел, дакле само као мотив и инспирација. Ако се оно о чему пјесма пјева слаже са срцем и ду. хом пјесника, са његовим жеља" ма и с оним што му је властито, с могућношћу да пјева, и то поетички, онда оно поприма вриједан и трајан смисао, као и сама пјесма. Ангажована умјетност, вјерује Матвејевић, није мање вриједна од апсолутно неангажоване, чисте умјетности, па нема разлога да се савремени читалац налази у далеми избора између Елајара и Мишоа, Мајаковског и Пастернака, Лорке и Елиота, јер поезија има своје неписано право на „различитост форми". „Ништа нам не даје за право — каже аутор — да о њој (о пригодној и

ангажованој поезији — М. 3: а:

приори судимо као о нижој и се кунларној поетичкој категорији".

Ангажована поезија, ако није остала заробљеница историјског тренутка, носи у себи, као и свака друга права поезија, унивет залну поетичку вриједност, Крите риј разликовања истинске и лажне поезије није у алтернативи антажоване и. неангажоване –(веза' не и невезане) поезије, него у по. етичкој креацији, која је по свом највишем одређењу изнад поме“ нутих алтернатива. Добар примјер ангажоване поезије не пружају франпуски песници из 1914. године (Пол Фор, Пол Клодел, Едмон Ростан), која се губи У ономе о чему пјева (плава ун форма, рат, борбени дух и скора побједа — „брбљање, баналности, клишеи, општа мјеста“), нето Ма: јаковски, чији креаторски дух зна да овлала догађајем и да одр-

жи потребну „дистанцу“" слободе“

ПРЕДРАГ МАТВЕЈЕВИЋ

поетичког обликовања која је, према Матвејевићу, услов сваке велике поезије. ана пое

_ вија на путу којим су ишли Брехт

и Мајаковски, закључује Матвејевић, има лијепу будућност.

Књига која је пред нама показује нам то јасно, сажето, садржајно и аргументовано како историјски (први дио књиге) тако и теоријски (други дио књите). Идеја коју је аутор хтио са: општити читаоцима изведена је пажљиво одабраним ставовима чшто су се у историји пјесништва рађала у пријепору око проблема

"који је он ставио у питање, с

намјером да га, колико је то нама познато, по први пут у европ“ ској литератури, систематски одреди. Проблем се третира са извјесном лакоћом која чини књигу приступачном свим читаоцима за сада само на француском језику. Аутор припрема проширено ње мачко издање. Надамо се да ће се књига ускоро појавита и на нашем језику.

Мирко Зуровац

Поводи ЗА ДРУШТВЕНУ АКЦИЈУ

Нове могућности решавања стамбене

кризе

АКО БИ СЕ ДАНАС нашао човек који би тврдио да би Београд за тодину дана могао да добије још 10.000 нових станова, два до три пута јефтинијих од других, рас поређених по читавој територији града, а без икаквих рушења, нових локација, пи других посебних комуналних захтева, готово нико то не би поверовао. Једино би неколико стручних људи, без предрасуда, ову идеју прихватило као своју, али како ту идеју о животворити“ Како депу жељу преточити у друштвену акцијуг Који су путеви да се нешто корисно наметне широком аудиторијумуг ;

По свој прилици да је једини начин убедити јавност; одатле до прихватања само је један корак.

Покушајмо.

Док у Београду влада стална несташица станова, атељеа, сваковрсних других просторија за рад, становање, забаву итд, преко 10.000 _ београдских _ поткровља стоји празно, неискоришићено, као слепи тавански простор, прашњав и упаџчен. Један број преду“ зимљивих људи,.на свој ризик, без одобрења надлежних урбани. стичких органа, преуредио је по неко поткровље у стан или атеље, али могућности поткровља, боље

"рећи тавана, далеко су шире, и

бесмислено је игнорисати ову ве дику шансу да се допринесе ре

ским просторима.

шавању тешких криза у глади велеграда за новим архитектон-_ (Париз или Беч већ су одавно искористили

"сваки слободни кутак под крово:

вима, као и сви други градови са простора за становање или

ад. | | | Р Напредак технологије грађења и производња савремених грађевинских материјала отклонили су све техничке разлоге ради којих поткровља нису могла да се пре“ "уреде по свим нормама грађевинског и архитектонског стандарда. Сазрели су услови да урбанисти

са више наклоности прихвате сме- :

Лија решења, бар овде тле Је У питању кров који већ постоји, на згради која такође већ постоји. У

На нашем тржишту могу се сада добити, у практично неограниченим количинама, изванредне кнингипс-типскартонске плоче, које по квалитету потпуно замењују класичне материјале, док им је цена веома повољна. Пошто су сасвим лаке (8,5 кг по мг), пре традни зидови од ових плоча занемарљиво су оптерећење за сваку постојећу конструкцију. Облатање кровне конструкције овим плочама, са унутрашње стране, уз примену ванредних изолационих материјала који се данас могу добити на тржишту, омогућава. далеко повољнија термичка својства тог зида, од сваког другог класичног материјала. (У 7—8 см дебљине ове облоге, замењује се и 90—100 см дебљине зида ОА опеке).

Узимајући у обзир ин друга повољнија својства у односу на класичне материјале (поред: не знатне тежине и ниске цене, још и сува монтажа, као и изузетна брзина уградње), мора се доћи до закључка о неоспорно _ високој употребљивости ових материјала у свим системима градње, утолико пре у уређењу таванских простора. :

(Аутор ових редова има неког искуства у уређењу поткровља, и може примером да потврди своје тврдње. Веома простран, више собни стан, потпуно комфоран, корисне површине од 140 ме, са, свим уређајима, намештајем који је прављен, и С релативно Ауксузном, изграђен је на тава но једне куће за свега 14,000.000 старих динара, рачунајући и откуп тавана.)

Занемаривање ових материја ла, и некоришћење њихових повољних дсобина, личило би одри“ цању од аутомобила за рачун жоњске запрете, још уз тврању да је коњска запрега бржа! Ур. банистичкој тврдокорности више управо нема места, када један велеград (и не само Београд) ва пије за стамбеним и другим архитектонским · простором, и док му је'доста! стамбене: криве, · роЊене умногоме на слећим колосепима наше 'недовитљивости, чији је један крак изгубљен у паучини старих и нових тавана.

Међу многим хиљадама стамбено угрожених, налази се и не колико хиљада чланова уметничких удружења, који би у амбијенту џређеног, оплемењеног поткровља, нашли право место и за егзистенцију, и за стваралаштво, и који сада обијају прагове немилих п недрагих, не би ли не како добили 20,000.000 ст. динара којих нема, за стан — кутију, којет такође нема. Њима би једна шира друштвена акција за преуређење _ поткровља _ широм земље, омогућила задовољавање основне потребе пивилизованог живота и рада. С друге стране, друштво би уштедело неупоредива средства, односно, истом лотиком, за иста средства било би решено далеко више стамбених питања. Са тледишта економике, опет, неопростиво је и непромишљено, одбацити сјајну шансу у којој су сви на добитку: брзо и лако, уз незнатна улагања, зна: чајно би се ублажио тешки бадаст стамбене кризе,

Ову велику, да не кажем, жи, вотну, шансу, потребно је прво пружити уметницима, не највише стога што су теже угрожени од осталих, већ првенствено због на шег необјашњивог отпора да се многа корисна акција брзо конкретно спроведе; због сумњича вог врћења главом да ли ће све то бити добро; уметници ће пре свих, помало и због својих спе дифичних потреба за посебним амбијентом, разумети квалитет једног оваквог решења, ин подупрти друштвену акцију за спровоБење програма преуређења сваког слободног метра Под крововима. Техничке сметње више не послоје. Сметње у свести људи, на жалост, јесу тешке, али нису непремостиве, Али, као радне акције, као покрет горана, итд. потребна је и „акција поткровља“.

Поткровља чекају...

Арх. Растко Закић

за естетеку | !

. (»азородних

ставови. 58

„мита

оритгу | о граду

Наставак са 1, стране

специфичним · случајевима, која, ако се не „погоди", може понекал да поквари и ДАеградира најлепше форме и облике на фасади, . То се уочава код одих нужних интерполација новоградње у ткиву већ постојећих градских четврти стилова – настаАих из разних периода), У оАСУству ликовне културе и због непоштовања основних естетско стилских законитости, те занема: ривањем занатских финеса, ''тде се обично сусрећемо са драстич; ним компоновањем боја, не' везу“ јући се ничим у интонацији | са тоналитетом већ временом стечене патине, која код тих старих здања, понегде има а неке естетске вредности.

С друге стране, опет под теслом. „модерно и атрактивно", и у име неке пуке оригиналности — у же љи за уношењем извесних хуманиастачких тенденција у све „жив Љој" примени хроматске палете код оркестрације фасада, пости жу се супротни ефекти, иза којих се обично најчешће крију сумњи-, ва пл лоши резултати, до кича и сваковрснот шарлатанства. —.

Или пак, код неких примера, у жељи за једноставношћу, али 1 без минтмалне колористичке оплемењености, _ наилазимо | на униформност и сивило које није. увек пријатно за. око, јер делује „хладно“ и монотоно.

Такође, по нашем мишљењу, као најеклатантнија пример не успелих колористичких, акиечата у нашем граду, може послужити хетерогена обојеност возила град: ског саобраћаја (црвена, зелена и друга комбиновани тонови), претежно неукусном зеленом, „ту пом" — неизражајном бојом, која

са естетско — психолошкот и функционалног тледишта _ није. најсрећније _ изабрана и пси-

хички лоше делује на пешаке, који су у пословној ужурбаности принуђени на већу опрезност на прелазима и концентрацију, на рочито. у озелењеним улицама и скверовима. Можда ово захтева ЛАиковну интервенцију, где би се вероватно неком одбраном, оплемењеном и „сигналном“ „бојом отклонао овај очлатледан „квар", који не само што смета динамичној саобраћајној ритмици, већ п лепоти и зларављу улица и тргова ми наружује естетска изглед. градске архитектснике уопште,

То исто важи и за ноћну рас: вету и светлосну рекламу, за ра: зне стереотапне знакове, флрме п натписе и Аруга дилетантска и примитивна оглашавања по граАУ. Парадоксално је да ми не кори“ стимо довољно стручна удружезња; Аиковних уметника (иако их има. мо два: УЛУС И УЛУПУС) кад је у питању ангажовање правих: вр: сних стручњака за поједлни жанр “ решавању оваквих и сличних естетских проблема.

То нам даје повода да скренемо' пажњу на још једну аномалију у. вези са критеријумом за оцењивање појединих пројеката са овог поАаручја, који се често прихватају и реализују, иако увек немају креативне вредности, али који желе да се по сваку цену прикажу као оригинални. То понекад ствара конфузију код неупућених, који ангажују разна нестручна“ лица за овакве специјалне пројекте, ИМАМ, пак, стручњаке из сличних професија којима то није прави

Томе, без сумње, доприноси и низ других слабоста често принципијелне природе, као што је недовољна синхронизација надле' жних органа општинских скупштина и Градске скупштане _ са одговарајућим стручњацима, 'коЈи, додуше, имају мање — више. административну, али не и креатавну ингеренцију, Затим, недовољна естетска контрола (нема

' мо ниједног естетског инспектора

у граду), несистематичност, про. извољност и недовољно и дугоречније проучавање, као и брига око перманентног решавања | н унапређивања ових делатности (мада је ово у неку руку до сада водио Урбанистички завод ·трада), које би се могле једино унапредити ако би се поверило. одговарајућем естетском центру У нашем граду. ЊЕ Стога сматрамо да је у овом пледоајсеу за лепши и хуманији изглед града неопходно готребио оформити и учврстита једно таКво „естетско тело" састављено од најеминентнијих архитеката, сликара, естетичара и др. струч њака, које би било компетентно У оАдДУЧИВАЊУ и праћењу свих естетских питања од општег зна чаја и интереса за наш главни град. #а

Љубомир Дамјановић М.

,