Књижевне новине
мо да су
— траје сат и четврт —
биљна. Истини за вољу,
МУЗИКА
Несетварене
амонције
БЕОГРАДСКА ФИЛХАРМОНИЈА и њен
уметнички шеф Живојин Здравковић за-
ПЕАМ су јубиларну, 25. сезону овог ансамола с великим амбицијама. ИспоставиАо се, на жалост, да су те амбиције би-
Ае нереалне, а пут од жељ | а дО ос ња — непроходан, | пре
На првом концерту (27. октобра) изведена су два дела касног романтизма: вазда радо слушане Симфонијске варијације за клавир и оркестар Сезара Франка и — први пут у Београду — Девета симфонија Густава Малера.
Већ интерпретација Франковог дела указивала је на недовољну – припремљеност оркестра, упркос релативно честом извођењу. Код репродукције једног овако познатог дела недостаци се јасно уочавају и — увећавају. Опажало се не сафелхармоничари били далеко од; стила. и духа Франкове музике, већ су чак доста упадљиво интонативно грешили, а још чешће давали знаке аритмије, доводећи младог пијанисту Франсоа-Жоел Тиолиса у неугодну ситуацију да се превасходно посвети својој естрадној сналажљивости. Изненадни упад једне соло виолине усред генерал-паузе неповратно је упропастио доживљај Франковог дела.
Искушење Београдске филхармоније са Малеровом Деветом. симфонијом било је непотребно, осим можда као доказ прецењивања овог дела и помањкања ре-
'алне процене властитих могућности. Пре
свега, Малерова Девета је претерано дуга а да никаква унутрашња потреба не оправдава те размере; она тежи за грандиозним а најчешће је празна. Уошште, цело дело је чу~
сна смеса ситничаве строгости и несклада,
тенијалних надахнућа уз присуство најбаналнијих оперских мотива и неасимилованог утицаја Антона Брукнера. Не знам одакле Здлравковићу тврдња да је Малерова Девета „најзначајније дело музичког романтизма уопште“ („Политика“, 27. октобра). Уколико није рекламни трик пред концерт, оваква изјава је — неозваља рећи да Здравковић није приступио реализацији овог дела у складу са јавно декларисаним ставом. Успео је, међутим, да досаду ове киклопске симфоније пренесе и на нас, али није успео да из оркестра измами оне ретке пасаже Малерове истинске и болне инспирације. Саслушали смо ово дело са очајничком стрпљивошћу.
Овај концерат (а и три следећа, сви са Живојином Здравковићем као диригентом) упозорава на нагли пад уметничког нивоа оркестра Београдске филхармоније. Овај оркестар и његово руководство, ме Бутим, треба да су свесни све виших за хтева својих слушалаца, као неоспорне последице култа који је доживела грамофонска плоча. Техничкој аљкавости, том „шарму _фалш-нота“, супротставило се френетично тражење савршенства. Ту битку треба да прихвати и Београдска филхармонија. Иначе, заиста је пријат није свирати у грамофон уз виски.
Изговори да се „са четири пробе боље и не може“ нису релевантни. То публику не интересује, она захтева квалитет.
Петар Поповић
«2:
| У У =
М 7 КЉИШЕВЛЕНОВИЕ ~
ЈУБИЛЕЈИ
СЕДАМДЕСЕТ ГОДИПА ЂУЛЕ ИЉЕША _
БУЛА ИЉЕШ (Суша Шјез) је седамдесетотодишњак. Тим поводом је у мађарској културној јавности једнодушно поздрављен као сјајан песник и мајстор мађарсоке прозе, драмски писац, есејиста и књи-
жевни преводилац, који је својим дели-
ма саградио снажан мост између културе овога народа и света, Поздрављен је као мађарски писац о коме табор уметничких критичара, зналаца вредности, а и јавно
"мишљење, већ током више деценија зна да је класик, који, као такав још жи-
во, људски блиско, осећајно подстиче духовна струјања свог времена. Пола столећа литерарног делања Буле Иљеша испуњено је плодним немиром и потребом за јавним животом који се, никад није одвајао од стваралачке, уметничке радљивости,
Много пута је већ написано да Була Иљеш чаробно зна мађарски. Обезоружавајућим знањем познаје све што је у мађарском језику: боја, укус, мирис и све што је у вези са употребом речи, речничким ткањем, стилом. Чудесно уме да саопшти и неизрециво! У чему је чар њетовог писања2 У једноставности, у природној неусиљености. У праскавој дина-
мичности и бујичним ефектима реченица.
У томе што не води рачуна о површини стила, што му свака реченица, стаје на пету претходној, што се гомилају, што се
сучељавају — али се ипак сређују у више.
јединство. Кад су Иљеша једном упитали: шта је потребно за писање доброт стиха 2 — одговорио је: речи, као што је то Маларме рекао Дегау. Реч му је увек изврсно нађена, реченица му је кондензована, а покрет је за њега животни елемент. Било шта његово да се почне читати, одмах се упада у ток лавине,
Иљешов опус је огроман. Ни део њетов се овде не може навести. Наводећи поједина дела, у непрекидном смо страху: нисмо ли занемарили она друга2 нису ли она важнија2 Излажући се тој неизвесности, споменућемо најпре једну књигу: „Свет пустара“, о којој сам аутор каже да ју је писао под утицајем оних француских књига, или још боље речено да су та на писање навеле оне француске књите које су приказивале судбину колонијалних народа. Иљеш прича како је управо тад Жид био у Конгу и о њему дао запрепашћујућу слику. Мисао Иљешова је била да ће, безмало тако како је Жид описао Африку, и он моћи да прикаже стање своје сопствене домовине, Познато је да је Иљеш скоро пет година провео у емиграцији, Лутао је по свету, а највише се задржао у Француској. Ту је у Сорбони, боље речено у њеној околини, по литерарним кафанама, студентским дебатним: локалима, на радничким предавањима стекао оно мишљење, оно уметничко и исто-
· времено' друштвено мишљење, које је, ка-
да се вратио кући, Мађарској дало нову боју, у новој боји му приказивало прилике у домовини и, како сам каже, до краја је покушавао да се тога држи. Тако се родила и књига „Свет пустара“.
Пре седам година се главнина Иљешових студија, есеја и исповести појавила у две свеске под насловом „Бесплатна. гозБило да даје мишљење о писцима или о делима, Иљеш своје мисли заправо суочава са сопственом лириком, он тражи одтовор за постојање пишчево, за функцију стваралачке радљивости и друштвеног значаја. Иљешове студије су исто тако исповедна штива као и његови стихови. У њима се осећа иста стваралачка снага надахнућа и инспирације као у ње“ говој лирици, у његовим драмама или велИкКИМ делима: „Свет пустара, „Петефи" и „Хуни у Паризу“.
У низу својих написа песник тражи одговор на централно питање: шта је смисао литературе2 Одговор његов је недвосмислено јасан и рационалан: литература је тражење истине, свест, одговорност, служење, делање и један начин преузимања · заједништва, сјајна могућност човекољубља, непрестано испитивање моралне снаге, борба за све што је у човеку боље, племенитије, трајније.
Да споменемо још и то да је Иљеш изванредан путописац, Мада, како Иштван Б. Сабо каже, реч путопис захтева навод нике, Јер уобичајени назив „путопис“ за
„Срдачан путовођа“ исто је с ко непрепизан као и назив „рома: за „Хуне у Па Мили, „биографија“ 38 "Петефија“, „социологија“ за „Свет пустара“, „приповетка“ за „ „ручак у замку“, „студија“ за „Мађаре“ или „есеј“ за „Ко је Мађар“2 Свако од његових дела је „Ја — роман“, помало „васпитни роман“, документ 0 судбини, исповест, али и студија која описује друштво и историју, оно је популарисање знања, а истовремено полемичан спис, наука која проналази и открива, а и публицистика. И кад се све ово има у виду, онда је сасвим разумљиво што се родио термин Иљешова проза, то, додуше, није легални технички термин, али једнодушно изражава оно у чему су зналац литературе и читалац већ деценијама спремно сатласни: реч, је о најлетпој мађарској прози и поезији последње четврти столећа, а њен писац најсигурнији је стилиста свог времена.
Пишући о Иљешовој поезији, Аладар Комлош указује на њену многобојност, јер у њој просто проговара свако душевно расположење: хумор, сета, безнадежна туга, разитраност и философија, нежност и љутито узбуђење, човек појединац и колектив. оно народно, напионално и отпштечовечанско. Комлош каже ла су многи Иљетови савременипи писали интересантне и лепе стихове, али ла је он једини који проналази главне проблеме данашњег живота: прво, питања Аруштвеног преображаја, затим питања мађарског
ЂУЛА ИЉЕШ
опстанка, и то не само на степену пуке обавештености, већ интензивним доживљавањем, осећајући одговорност за те проблеме; заузима став и онагом свога става освешћује своје читаоце, подстиче их на споразумевање, а каткад и на противљење, тако да се поуздано може рећи да би, без њега друкчије било мађарско јавно мишљење, Полувековна тежња мађарске литературе ка стапању националног карактера и европејности можда ни код кога није остварена тако савршено као код њега. А Владимир Огњев је у листу „Литературнаја газета“ о Иљешу написао: „Он је песник народа у најпотпунијем смислу
_ те речи... у њему живи дивовска култу-
ра... Иљеш зна да само нација која живи
својим историјским животом може да по-.
дигне своје уметнике на онај ниво који тарантује углед националној култури У европској и светској култури...“
Александар Б. Поповић
Була Иљеш Јер седиш еучелице...
Седиш. ми сучелице и уз твоје лице не гледам црте свог лика
као с огледала предсобља насумице и са заједничких слика;
Јер седиш сучелице и време оставља отиске на твоје лице,
а. ја сам као некад, себичност се јавља; срце се грчи криомице.
Да ми је поглед данас ко пре четврт века а ти некад као данас:
мимоишли бисмо се, чак ни издалека не видећи шансу за нас!
И да живимо у исто време а коса да ми је ко данас — бела,
мада у истој соби, у ноћи заноса. лећи уз мене не би хтела.
Зар тек случајност треба — шанса: сто према један! на да те за сва времена једну једину кобно имам, желим, не дам, ти да ме волиш без мена»
Седиш ми сучелице — где> Ја се без покрета питам у муку запао, као стрелац од свога погођен танета и ја сам болно рањен пао.
Не, не седимо никад више сучелице већ раме уз раме тесно,
ко два путника под налетом суснежице у четворопрегу бесном.
И нек до краја буде ко онда — знаш ли, другарице2 тамо, лете саонице! само мене нек шиба фијук вејавице, грлећи штитим ти лице.
Летимо до краја тако, жеђ траје исто, ма била међ звезда безнађем
сад бих превалио пространство неба чисто да те пронађем.
Превео Сава БАБИЋ
ДОКУМЕНТИ 27 а
Саопштење Управе Удружења књижевника (Србије
Управни одбор Удружења књижевника Србије изражава своју забринутост поводом забране књиге „Црвени краљ“ приповедача и. романсијера Ивана Ивановића, против кога се води истражни. поступак и који је, на основу поменуте забране, суспендован са дужности професора гимназије. Поистовећивање речи и мисли јунака књиге са ставом аутора представља суштински неспоразум у тумачењу и вредновању књижевног дела, а примењивање таквог метода представља перманентну 0пасност за развој литературе.
У Београду, 28. новембра 1972. Управни одбор Удружења књижевника С рбије
ПИСМА УБЕДНИШТВУ
Још једном о филму „Мајетор и Маргарита“
Поштовани друже Јеремићу,
У „Књижевним новинама", у броју Од 16. новембра 1972. године, објавили сте злобни _ памфлет Миливоја Јовановића „Фински нож за Михајла Булгакова".
Ваша је ствар, разуме се, што сте чо веку који се никада није бавио филмском, критиком пружили могућност да у Вашем ассту пише баш о мом филму (са претен· зијама филмског критичара!).
Ја се у то не бих мешао да ме не обавезује прекршај моралне природе који је том приликом учињен.
Јовановић у свом памфлету упорно цитира раније верзије мог сценарија. — Ја Јовановића не познајем и нисам имао прилику да му дозволим, нита бих му доз волио, да чита моја сценарија. При том треба имати у виду да он цитира верзаје сценарија по којима није снимљен филм и које нису ништа друго до моји лични папири, што значи да чини исто оно што “ мом филму чини „Оскар Даниловић, у радној соби писца Максудова (име главне личности из књиге „Позоришни роман" Михајла Булгакова).
Александар Петровић
а 2047
ПРОБЛЕМИ НАУКЕ 0 КЊИЖЕВНОСТИ
Још реч-лве
о пернодизацији историје књижевности
У МОМ ЧЛАНКУ „У оквирима иностраних формула и у сенци застарелог Скерлића", објављеном у прошлом броју, због грешке настале приликом штампања, уву“ кла се једна нејасност. На једном месту "стоји: „Критеријум се стално мора пооштравати", а између ове и следеће реченице изостало је једно „али“ које их повезује. Мислило се на то да историчар српске књижевности може и чак мора пооштравата критеријум према све бројнијим и бољим писцима новијих времена који наступају џ убрзаном темпу, али да му то не даје права (како се доказује низом наведених примера), да у историју књижевности на рачун новијих писаца уноси или, тачније, у њој подржава оне старије писце која су у великој мери не само испод вредности својих следбеника него, понскад, чак и испод прага ма какве књижевне вредности.
Идеално је, наравно, решење да се историчар држи једне исте вредносне лествице током целе своје историје књижевности, водећи при том рачуна о различи“ тим историјским условима за књижевно стваралаштво у разним добима. Али, у вези с тим, поставља се питање: да ли историлске околности условљавају уметничко стварање у тој мери да би се критеријуми за старају књижевност морали смањивати до граница ппаве књижевности, па чак и испод њих Пошто се ово смањивање очигледно не односи на националне књижевности у којима егзистирају Данте и Петрарка, Шекспир и Милтон или Корне! и Молијер, него само на „закаснеле" књижевности, ублажавања критерију“ ма за старије п"сце морамо се одрећи као мечега што, у ствари, значи не само признање нате заосталости него чак и њено летализовање. Условност у вредновању може бити ствар нашег домаћег договора, ама не може бити проглашено за исторгј ско — књижевно начело: Ако. пак. ту условност протлатавамо за начело, може мо испасти, смешни у оквипима евптеслске књижевности, у којима треба ла сагледа вамо своју књижевност, свесни _ њених поазих влрелности али ми признајући њене слабости тамо где их има.
"Драган М. Јеремић